Francuska
Da li je to normalno: Vuk
Vidor postavljen za direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu
Deponija narcisoidnog
izduvavanja
Vuk Veličković, sada Vuk Vidor, dečko koji obećava, najzad se smirio. Tata,
Vladimir Veličković, našao mu je dobar
posao, po meri - posao direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu. Direktor na
polju moderne kulture bez ukusa i mirisa, kakvu Zapad obožava i upražnjava
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
U jednoj
svojoj poznatoj knjizi u desetercu pisac i vladika Petar Petrović Njegoš čak
otvoreno tvrdi: vuk na jagnje svoje pravo ima. Ako je tako, a znamo da smo svi
ovce, onda se ne treba čuditi što je mladi Vuk Veličković imenovan za direktora
Srpskog kulturnog centra usred Pariza. Znači, dečko koji obećava!
Ovo
izuzetno dobro situirano mesto, pored samog Bobura i na domet praćke od Notr
Dama, jedna je diplomatska fotelja sa zlatnim padobranom i do sada je bila
rezervisana za drugi tip manguparije. Uglavnom prijatelje iz okruženja
predsednika i njegove supruge. Od penzionisane stjuardese Borke Božović, preko
Živojina Mitrovića, namesnika jednog drugog Vuka, u to vreme ministra za
putovanja po inostranstvu, pa sve do samozvane intelektualke i bivše učiteljice
BB. Nije Brižit Bardo već Branka Bogavac, koja je u to vreme raskola dve
prćije, kao najvažniju diplomu imala crnogorsku krštenicu i ljubazne kumove.
Ali vremena
se menjaju, demokratija napreduje ne samo po arapskim trgovima već i na našim
diplomatskim poljanama. Danas je titula predstavnika srpske kulture u svetu
poverena jednom autentičnom umetniku poznatom po svojim legendarnim crvenim
penisima sive boje. Penise koje direktor Srpskog kulturnog centra u Parizu
nacrta i okači na zid, koji su mahom predimenzionirani i vrlo pretenciozno
tendenciozni, da se vidi šta Srbin imade. A s umetničke strane gledano nek se
zna da i mi pratimo razvoj i rasipanje domaće umetnosti po belom svetu. Ako
može Pikaso, što ne bi mogao Vuk.
Uostalom,
naš kulturni centar je kuća opšte kulture otvorena za svu publiku, znači jedna
opšta javna kuća, i to besplatna. Doduše, ovakva remek-dela su isključivo
namenjena gej svetu u kome se i kreće poznati sin poznatog umetnika.
Nepravda je
reći da je Vuk Veličković namešten u fotelju u jeku svetske krize, kad ljudi
dupe daju i za mnogo slabije radno mesto. Nepravda je pogotovo velika i optužba
neopravdana ako se zna da se taj Vuk više ne preziva ni po babu ni po
stričevima. Njega je izgleda sramota da nosi jedno takvo prezime sa onim
varvarskim "ić" na kraju, pa da svako može da posumnja kako je
svetski umetnik balkanskog porekla, fuj, fuj, fuj! Tri puta - da ga ne
ureknemo.
Kako je
dečko skroman i ambiciozan, on je promenio ime i sada ima lepo američko prezime
Vidor. Pogledajte na Guglu i videćete da je ceo jedan grad u
Teksasu možda nazvan po našem crtaču penisa, raskomadanih tela i betmena u
crnobeloj tehnici. I sve to da mu neki nazovinovinar, kao ovaj dopisnik, ne bi
prikačio na dušu da je mesto dobio preko tatinih prijatelja.
Od oca je ostanulo sinu
Privatizovana prćija,
deponija narcisoidnog izražavanja, centrala negativne energije ili ambasada
srpske umetnosti... pitam se šta je, u stvari, Srpski kulturni centar u Parizu?
Znam da nas mnoge stvari prevazilaze i da piskaranjem ne možemo ništa naročito
da promenimo, ali je ipak zadovoljstvo da se stvari obelodane. Da ne misle
Vukovi da su ovce samo za šišanje i da vide šta se dešava. I nek se zna, ako
ništa drugo.
Da je stigao novi direktor na platni spisak te naše bedne, siromašne i do zla boga
ojađene zemlje, i to jedan neuspeli
slikar kome je izgleda bilo prekopotrebno uhlebljenje. Ovako počinje jedan
imejl koji smo dobili od nepoznate čitateljke, a sa namerom da nam privuče
pažnju na dela i nedela naših predstavnika, kao ilustraciju opštepoznatog
fenomena o tatinim sinovima i debelim vezama.
U vreme krize ovo je možda najteže varljiva nepravda nanesena običnim
ljudima, tipa sitna boranija, i baca u očaj sve odlične učenike, primerne
studente i druge genijalce koje nakon guljenja klupe u životu čeka samo berza
rada ili put pod noge u beli svet. Nepoznata i verovatno nezaposlena osoba iz
naroda nastavlja svoj imejl tako što konstatuje da primedba može izgledati
neumesna i puna ljubomore. Što baš on, a ne ja? Međutim, zna se dobro ko su i
kakvi su svi ti zvanični dođoši koji od Srbije i srpstva nemaju ni slovo "S".
Ne samo oni iz direkcije već i oni koji su izabrani da sebe lično predstave
svetu na račun domaćeg budžeta. Odatle valjda i samo ime "budža".
Prisustvovala sam promociji "ZIDA USPOMENA" Vlade Petrića, što
bih opisala kao vrstu salona za Veličkovićeve prijatelje i snobovski pariski
umetnički establišment. Bilo je tu i naših pesnika amatera, slikara amatera i
ostalih amatera. Neki amateri su čak ovde i na službenoj dužnosti. Uostalom,
kada je nakon Oktobarske revolucije ekipa politički pogodnih stručnjaka
proterana sa svih mesta u zemlji i svetu, u fotelje su seli amateri, kao i
svuda i posle svake revolucije. Bila ona arapska ili srpska. Revolucija je uvek
ljudska, a ljudi su samo ljudi i tako se vade iz svake neugodne situacije. Živa
duša, šta da se radi. A mi se posle pitamo da li je to normalno?
Na večeri o kojoj vam pišem nije bilo mnogo sveta. Kažu da ovde inače nikad
i nema preterano raje i da su uglavnom uvek jedni te isti koji se kulturno
uzdižu. Bioskop je skup, o pozorištu da i ne govorimo, tako da narod odlazi na
promocije i izložbe gde se uvek nađe i malo kikirikija i pokoji sok.
Nakon uvoda, autor nam je održao besedu na tečnom engleskom, koji u
principu Francuzi ne govore, čak i kad su na visokim funkcijama, i naravno malo
je autor blebetao i na takozvanom našem jeziku. Reč srpski za taj jezik još
uvek nigde nije dobrodošla kao pojam za sporazumevanje, sem u nekom manastiru
ili u Čikagu. To je verovatno zbog manjina da se ljudi ne uvrede i pomisle
slučajno da je Srbija srpska država. Ali to bi već bila druga tema.
Govorimo o sinu nasledniku Veličkovića koji se može prepoznati i po mirisu.
Oseća se na cvet narcisa, uostalom kao i mnogi koji oko njih kruže. U prvom
redu tu je bivši novinar Miloševićevog RTS-a, koji se ne zove Vuk već Vladan
Jočić, i koji menja i dlaku i ćud svaki put kad se režim promeni ili dođe novi
direktor Kulturnog centra.
S Vukom koji mu je inače godinama drugar sa pariskih žurki ostvario je i
jedan primeran intervju od desetak minuta i pustio ga na najbolju medijsku
podlogu, na Jutjub. Besplatna internet televizija, bez cenzure, gde sve
može da prođe, pa i oda najboljem direktoru svih vremena koji je za kratko
vreme proslavio Srbiju i dekontaminirao umetnost. Za mene i moju prijateljicu,
inače Francuskinju, to nije vredelo. Bilo je to gubljenje vremena, pa smo
napustili ovo samohvalisanje bez granica, tres branche i u smart trend
novom dekoru.
Ko je Vuk VIDOR
Osim što je tatin sin, on je i velik plejboj, lep dečko
koga svi pozivaju na žurke i večerinke. Sa jednom Parižankom Anabelom ima sina Sašu. Sa
pevačicom zabavne muzike Alkom Vuicom ima, sada već punoletnog, sina Ariana, a sa glumicom lepog
prezimena Marijom Karan ima lepe beogradske uspomene. Sada kada je postao direktor, Vuk Vidor se
najzad smirio. Što je i normalno u 46. godini. Tata mu je našao dobru šljaku.
Po meri. Na polju moderne kulture bez ukusa i mirisa, kakvu Zapad obožava i
upražnjava. Da napravi dekontaminaciju dosadašnjeg klasicizma i tradicionalizma
koga se ježe i tata i sinovi.
Ako već neko mora da ide u Pariz i vodi jedini kulturni
centar koji nam je preostao, neka bar ide neko ko tamo već živi. Neko ko ima
dobar adresar i poznaje ljude od uticaja, neko ko dobro vlada francuskim
jezikom, što je normalno. Tako se radi, a ne da nam šalju kojekakve vlasnike
galerija koji muvaju svoj biznis ili neke pesnike iz beogradskih kafana.
Tako je Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog
zavoda za zdravstveno osiguranje, izvisila da
postane Parižanka jer je njena veza bila za ton slabija. Tako i treba.
Dosta je bilo slanja nepismenih u centar sveta i pljačkanja
države od strane politički pogodnih. Jedino što nije normalno ili bar ne potpuno legalno jeste to
da pored desetak vrhunskih intelektualaca koji takođe žive u Parizu i znaju
jezik, ovaj poslić bude dodeljen baš Vuku.
Plejboju i tatinom sinu koji se stidi svog imena i bavi
istim poslom kao tata, i to pod izgovorom da mu ništa ne duguje sem gena za
slikarstvo. Talenat koji je, kako kaže, nasledio i njegov brat Marko koji
takođe izlaže u istim galerijama gde i penis-majstor i naravno i on pod lažnim
imenom ili pseudonimom da ga ne bi brkali sa tatom. E baš smo ovce mi koji i
dalje nosimo glupa prezimena naših predaka. Nema razloga da se i ja potpišem svojim pravoslavnim imenom. Vaš Majkel Urozewick
Vuk se više ne preziva ni
po babu ni po stričevima. Njega je ili sramota da nosi jedno takvo prezime sa
onim varvarskim "ić" na kraju,
pa da svako može da posumnja kako je svetski umetnik balkanskog porekla, fuj, fuj, fuj! Tri puta -
da ga ne ureknemo. Kako je dečko skroman i ambiciozan, on je promenio prezime i
sada ima lepo američko prezime Vidor.