Tabloid istražuje
Kako se medijska magla pretvarala u medijski
mrak (3)
Distribucija korupcije
Kako se
obrću velike pare u distribuciji filmskog i televizijskog programa, ko je kome
koliko "došao", kakvi su klanovi u tom poslu stvoreni, kakve su veze
političara i takozvanih televizijskih menadžera, koje agencije i preduzeća i
danas učestvuju u tome...
Piše:
Dragana Radosavljević
Srpskoj
javnosti je skoro nepoznato da je, u trenutku kada je Fox televizija počela sa emitovanjem u Srbiji, postojao veliki broj zainteresovanih
stranih kompanija spremnih da ulože ozbiljna sredstva u televizije u Srbiji.
Kao
deo ispitivanja potencijalnog tržišta, naručeno je i istraživanje o
stepenu korupcije na balkanskim televizijama. Iznenađenje, ali samo za strance, bilo je da su već prvi podaci ukazivali na to da je Srbija ubedljivo prva po korupciji na
televizijama!
Potencijalni
ulagači su onda postali krajnje oprezni i uzdržani u daljim planovima, a ubrzo
je stigao i podatak da je Fox televizija olakšana za 150.000 evra u tipično "srpskoj muvačini" sa naduvavanjem cena programa.
Entuzijazam stranaca se izgubio i od toliko potrebnih investicija nije ostalo
ništa.
Da
bi bilo jasnije, stranci koriste termin "korupcija na televiziji",
mada to podrazumeva sve ono što se kod nas zove "zloupotreba službenog
položaja u cilju sticanja lične dobiti" i dalja analiza će pokazati da su oni koji su se na ovaj način
obogatili televizijski poslenici sa imenom i prezimenom, kao i da je posledica
toga katastrofalan program na svim televizijama danas i u doglednoj prošlosti.
Sigurno
prva velika i verovatno do danas neprevaziđena televizijska pljačka, počela je početkom devedesetih, kada je u tadašnju televiziju Beograd došao kadar iz
Crvenke, Milorad Vučelić, koji je preko noći postao suvlasnik firme "Komuna", koja je oduvek bila
vlasništvo Makse Ćatovića, i koja je postala koproducent najambicioznijeg filmskog projekta
"Andergraund" Emira Nemanje Kusturice.
U
Skupštini Srbije je izglasan novi namet na brojilo za struju, tako da su građani plaćali snimanje filma koji je u doba najstrašnije krize i nemaštine koštao
astronomskih milion maraka dnevno, bez obzira na to što je bilo dana kada se
ništa nije radilo, ali se sve uredno plaćalo. Ipak, ne bi bilo
strašno što je narod plaćao TV Beograd i TV Beograd snimao film, da na kraju na neki volšeban način vlasnik ovog filma nije bio ni TV Beograd ni narod nego Milorad Vučelić, koji je preko noći postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, zahvaljujući nekim mračnim ugovorima koji nikada nisu ugledali svetlost dana, pa je novac
dobijen od građana preregistrovan u ličnu investiciju Milorada Vučelića.
Od
svih tih desetina miliona maraka RTS-u je ostalo samo pravo da može da emituje
film "Andergraund" kad hoće, mada
"Komuna" ima pravo da prodaje isti film kojoj hoće televiziji kod nas i u svetu i da taj prihod ne deli ni sa kim.
Ne
može jeftino, mi hoćemo skupo!
U siromašnim
devedesetim godinama korupcija na televiziji je postojala skoro isključivo na
TV Beograd i o tome može da posvedoči svaki filmski stvaralac koji je u to doba
nešto snimao. Sistem je bio jednostavan: postojao je propis da je TV Beograd
"dužna" da finansira svaki novi domaći film, ali je tu postojala
začkoljica. Za sve što se ticalo finansiranja snimanja filmova u TV Beograd je
bio zadužen dvojac Milovan Vitezović i Aleksandar Avramović, bliski saradnici
pokojnog predsednika koji su imali prevashodni zadatak da TV Beograd bude u
funkciji režima, pa su samim tim bili nedodirljivi.
Dogovor sa
filmadžijama je uvek bio isti: "...dobićete novac od TV Beograd, kao i
kamere i ostalu tehniku, ali na prvoj klapi filma daćete nam toliko i toliko
maraka, a na polovini snimanja još toliko", sve to u kešu, i tu nije
bilo diskusije.
Kada se u jednoj
situaciji desilo da novac nije bio spreman kada je Avramović, koji je bio
zadužen za ubiranje harača došao po njega već sutradan, sva oprema TV Beograd
je bila povučena sa snimanja, sve dok se nije spremio novac.
Pošto su i Vitezović
i Avramović bili Miloševićevi ljudi od poverenja, svi su ćutke plaćali i
progovorili tek posle 5. oktobra. Devedesetih godina ni jedan jedini film za
koji je TV Beograd bio koproducent nije bio snimljen, osim
"Andergraunda" (koji je bio poseban Vučelićev dogovor), a da ovaj
namet nije bio isplaćen do poslednje pare. Kolika je to ukupna cifra ne bi bilo
nimalo lako izračunati.
U to doba je sav
strani program za TV Beograd kupovala marketinška služba i to takođe po
ustaljenom sistemu: kada vlasnik nekog programa dođe na razgovor u Marketing TV
Beograd tu obično bude prisutan i neki od filmskih urednika koji forme radi
kaže svoje mišljenje o kvalitetu programa, i onda se razgovor završava. Obično
isto popodne prodavcu programa se javlja neka nepoznata osoba koja kaže da taj
program može da se proda samo preko njega i da će on da otkupi taj program po
ceni koja je rečena u Marketingu TV Beograd. Kada se taj program proda
posredniku, on pravi novi ugovor, ovog puta sa TV Beograd i prodaje najčešće po
dvostrukoj ceni ono što je televizija mogla sama da kupi duplo jeftinije. Nije teško
zaključiti ko je ovde delio profit.
Za ilustraciju, kada
je u jednom trenutku Julovski kadar bio na čelu Marketinga TV Beograd, toliko
su se pročule njegove pljačke da je na direkciji JUL-a odlučeno da mu skrenu
pažnju "da malo manje krade jer upada u oči". Najveći apsurd je bio
kada je firma "Prava i Prevodi", koja distribuira odličan engleski
program, pre svega humoristički, dečji i obrazovni, koji je za TV Beograd uvek
bio neophodan, ponudio veliku listu naslova i rekao svoje cene, dobio je
odgovor: "...Ovo ne može ovako, ovo je suviše jeftino!".
Jasno je bilo da ako
bi se makar jednom nešto kupilo po realnim cenama, ceo posao sa
"ugrađivanjem" bi propao. Nažalost, ovo je ostalo tako sve do danas.
Naravno, "Prava i Prevodi" su istog dana dobili poziv od advokata
Miljka Živojinovića koji je rekao da od direktne prodaje nema ništa.
Platite,
inače će Miklja da vas maklja!
Posle 5. oktobra se
ništa nije bitno promenilo, osim što su drugi ljudi došli na mesta na kojima je
ova pljačka na štetu televizije i gledalaca mogla da se nastavi. Svi glavni
akteri iz devedesetih su ostali na malo promenjenim mestima, ali su i dalje
vukli poteze iz senke. Primera radi, kada je predstavnik jedne od većih
distributerskih firmi televizijskog programa trebalo da dođe na sastanak sa
Aleksandrom Crkvenjakovim, koji je bio direktor televizije posle 5. oktobra,
nekoliko sati pre sastanka javio se režiser Stanko Crnobrnja i rekao da je
najbolje da zajedno idu na taj sastanak jer "on može da pomogne".
Dok su išli hodnikom
na 4. spratu Takovske 10, on je pitao koliko košta taj program i dobio odgovor
"900 evra po satu". On je kratko dodao: "...Tražićeš 1.800
evra po satu, a razliku ćeš dati meni".
Na sastanku je on
Crkvenjakovu hvalio taj program i rekao da 1.800 evra po satu nije nikakva cena
za takav kvalitet i da to mora da se uzme. U ovakvim situacijama bi se napravio
ugovor sa TV Beograd, odnosno RTS-om, a onda je dolazila sledeća faza krađe i
prekrađe, a to je naplata. Pošto pare nikako da legnu na račun, opet bi se javio
neki "dobrotvor" i posavetovao da postoji način da se novac dobije
odmah, u roku od 24 sata, ali da to košta 5-10 posto vrednosti ugovora, pet
posto ako je veći iznos, a 10 posto ako je manji. Ovaj novac se plaćao po
primitku novca na račun i to je besprekorno funkcionisalo sve dok nije došla
Tijanićeva ekipa, kada su akteri ove radnje dobili savetničke funkcije i
praktično izgubili svaku moć.
Treći program TV
Beograd, nekada poznatiji kao 3K, ostao je zabeležen u nekim svojim fazama kao
prototip najgrublje korupcije, dok je u nekim periodima bio potpuno čist, sve
je zavisilo od onog ko je bio na čelu 3K.
Jedan od
"izuma" 3K bio je da za svako gostovanje mora da se plaća, naročito
pošto je 3K otvorio vrata i folkerima za koje u tom trenutku niko nikada nije
čuo i koji su jedino pevali po svadbama, ali su bez problema mogli da se
pojavljuju i da otpevaju po neki užas u programu Trećeg kanala, naravno uz
određenu naknadu. Autor ovog "patenta" bila je Aneta Farago, koja je
bila začetnik onoga što je kasnije preuzela Palma, i na kraju Pink, pa nije
čudo što je Milica Pašić, kasnije Mitrović, zanat učila baš kod Anete Farago na
3K.
Sledeći ovaj primer,
u jeku popularnosti piratskih video klubova i prvih video distributera, Snežana
Zarić pokreće takozvanu filmsku emisiju na 3K, gde defiluju vlasnici piratskih
klubova, presnimavači piratskih kaseta koji reklamiraju "nova
izdanja" i svi oni uredno plaćaju svako gostovanje između stotinak i 300
nemačkih maraka, mada neki svedoci tvrde da je bilo i isplata u naturi, odnosno
robi.
Period
najstrašnijeg ugrađivanja na 3K je došao posle 5. oktobra, kada je 3K postao
poslovna jedinica za sebe, sa pravom sklapanja ugovora u sadejstvu sa
marketingom RTS-a, koji je u to vreme bio poznat da nije gadljiv na pare, ma
odakle dolazile.
Najbolja ilustracija
je paket filmova kompanije Karolko, koji je premijerno bio emitovan na
Pinku, a tamo ga je Robert Nemeček nabavio za Pink od Dexin Filma po
ceni od 880 evra po filmu, i to na tri godine sa pravom za sve Pinkove
zemaljske kanale, kao i satelit.
Kao što je poznato,
prodaja repriznog programa podrazumeva umanjenu cenu za neki procenat, ili u
slučaju opšteg rasta cena, istu cenu kao i za premijeru, naročito pošto je bio
u pitanju isti prodavac kao i kod prodaje premijernog emitovanja.
Po prvoj verziji
ugovora, 3K je u ugovor stavio cenu od 1.200 evra po filmu, da bi posle
nekoliko nedelja dao novu verziju ugovora gde su filmovi koštali 1.560 evra po
filmu, što znači da su sami sebi podigli cenu koju je trebalo da plate. Na
kraju ugovor je glasio na čak 2.060 evra po filmu, bez obzira na to što se sve
ovo vreme stvarna prodajna cena nije menjala. Nije teško zaključiti da su se u
ovaj ugovor u svakoj fazi ugrađivali novi ljudi, pa je zato cena rasla. U
trenutku kada je ugovor potpisan pojavio se Tijanić sa njegovom ekipom, među
kojima je bio i Robert Nemeček, koji je tražio sve originalne ugovore na uvid,
pa je bilo jasno da će uočiti o čemu se radi. Tada počinje pritisak tadašnjeg
glavnog urednika 3K Igora Miklje na prodavca programa "...da se novac
'ispovrne' što pre i da se ne prave ludi pošto on ima nezgodne ljude koji mogu
da im zagorčaju život". Ubrzo
posle toga, na inicijativu iz Takovske, sklapa se ugovor između 3K i Zmeksa i
Dimedije, koji preuzimaju obavezu snabdevanja 3K gotovim programom, što
onemogućava dalja ugrađivanja rukovodstva 3K, koji postaju otvoreni protivnici
Tijanića sve do gašenja 3K.
Prevarili
i Barta Simpsona!
Što se tiče
produkcije domaćih serija, još u devedesetim je bilo poznato da je cena od
22.000 do 25.000 maraka, koliko je koštala epizoda "Podičnog blaga"
ili neke druge serije, bila uveliko naduvana i da su stvarno troškovi bili oko
12.000 maraka. Kada su u jednoj prilici pitali Maksu Ćatovića, vlasnika
"Komune", koja je radila te serije za TV Beograd, odakle tolika
razlika u ceni, on je rekao da tamo mora da se potplati bukvalno svako da bi se
dobio posao i da svi očekuju novac od svake snimljene epizode. Kada je Tijanić
2007. godine odlučio da sredstva koja je trebalo uložiti u dokumentarni,
obrazovni, dečji, filmski i strani serijski program svede na minimum kako bi se
sva sredstva kanalisala u pravcu proizvodnje domaćih serija, umesto da pokrene
produkciju RTS-a, koja ima i sredstva i ljude koji su ionako na plati i rade
vrlo malo, on odlučuje da angažuje eksterne produkcije sa kojima pravi ugovore,
koje niko nije video i koji se čuvaju kao najstroža tajna. Ono što najviše
upada u oči jeste podatak da je od proleća 2007. godine do danas cena
proizvodnje svake epizode serija porasla skoro tri puta. U početku se
kalkulisalo sa 30.000 evra po epizodi, da bi trenutno cena epizode bila između
80.000 i 120.000 evra, što je na nivou i iznad standarda velikih svetskih
kompanija. Ko se ovde i koliko ugrađivao pokazaće vreme kada relevantni
dokumenti ugledaju svetlost dana.
Kada se vratimo na
temu toliko izvikanog "ugrađivanja", neophodno je znati sistem koji
je uvek isti. U svakoj televiziji postoji jedna ili više osoba koje vrše odabir
programa koji ta televizija otkupljuje od nekog domaćeg distributera i u praksi
veliki broj ljudi na takvim mestima sam traži "svoj deo" od cene
programa koji se kupuje.
Na drugoj strani
postoje distributerske kuće koje same nude procenat da bi njihov program bio
kupljen, naročito pošto je redovno u pitanju takoreći bezvredan program koji je
nabavljen po nekim niskim cenama. Razlog zašto većina televizija ne voli da
kupuje direktno od velikih holivudskih kompanija leži upravo u činjenici da
strane kompanije ne dozvoljavaju nikakvo muvanje, još manje ugrađivanje u
njihov program, pa korumpirani televizijski poslenici redovno šire glasine da
je program velikih kompanija preskup i neisplativ.
Ovo je potpuno
netačno ako se ima u vidu da televizijska licenca za višegodišnje prikazivanje
nekog od najskupljih svetskih hitova, kao što je "Avatar", košta
manje nego jedna epizoda neke domaće serije. Primera radi, pravo na emitovanje
svih 500 ikada snimljenih epizoda "Simpsonovih" bi neku srpsku
televiziju koštalo kao dve epizode neke RTS-ove serije. Naravno, u "Simpsonove"
ne bi mogao niko da se ugradi za razliku od neke telenovele, na primer. Upravo
oni televizijski radnici koji imaju korist od kupovine lošeg programa u kome
postoji njihov deo šire neistine kako se na našim televizijama emituje to što
se emituje zato što gledaoci to traže.
Distribucija
korupcije: podmazivanja i ugradnje
Najbolje
organizovani i sa najdužom tradicijom u "podmazivanju" televizija za
plasman svog, najčešće besmisleno jeftino kupljenog, programa su sledeći:
"Nira",
firma koja radi u okviru sistema Dragana Đilasa i koja je oduvek najviše radila
sa RTS-om, a odnedavno je producent serije "Vreme je za bebe".
Uzgred, tu seriju je
osmislila redakcija kulture RTS-a na čelu sa Nikolom Mirkovim i kada je trebalo
da počne snimanje preko noći je u kancelariji generalnog direktora i bez ičijeg
znanja sklopljen ugovor sa "Nirom" za identičan program po ceni koja
se smatra poslovnom tajnom. Opšte je poznato da je čovek "Nire" u
RTS-u direktor programa Vladan Čkrkić, koji se stara da se "Niri" sve
plaća momentalno, bez obzira na to što druge firme, pa i strane kompanije,
čekaju godinama na novac za isporučen program. Za kupovinu dečjeg programa od
"Nire" bila je zadužena Ljilja Rupić, koja je nedavno otišla u
penziju i kojoj je "Nira" pravila ispraćaj, koliko su bili u bliskim
odnosima. "Nira", inače, ima tesnu saradnju sa Televizijom
Vojvodine gde je donedavno glavni čovek za ugrađivanje bio bivši generalni
direktor Blaža Perović, koji je tražio 10 posto po svakom ugovoru, a siva
eminencija je predsednik Upravnog odbora Boris Labudović, koji je odnedavno
procenat podigao na 20 posto, tvrdeći da deo novca ide Bojanu Pajtiću.
"Deksin
film" u prošlosti je najviše radio sa Pinkom i pre toga sa BK. Na Pinku
klasično ugrađivanje nikada nije postojalo, dok je na BK za to bio "zadužen"
Vladan Čkrkić, sadašnji direktor programa RTS, koji je i dobio otkaz od Bogoljuba
Karića kada je on saznao za njegove provizije u poslovima sa "Deksin
filmom".
Pošto
je Pink ostao dužan "Deksin filmu" ogroman novac za isporučen program, koji se meri u milionima evra, oni povremeno rade sa
televizijom Vojvodine, B92 i Studiom B.
Inače, na Studiju B postoje čak
tri instance koje očekuju i traže novac za
sebe: prva je marketing sa Acom Ralevim, druga izvršni direktor Jugoslav
Pantelić, koji uglavnom traži 300 evra po satu programa, i od pre izvesnog
vremena Aleksandar Timofejev, koji je dugo slovio za nepodmitljivog.
"Prime
time", malo poznati televizijski distributer (uglavnom vrlo lošeg
programa), isključivo se bavio prodajom uz pomoć mita koji se otvoreno
nudi. U doba Crkvenjakova kao direktora radili su sa marketingom RTS-a, a
kasnije su radili sa Foks televizijom preko direktorke marketinga, koja je
posle odlaska Manje Vukojević bila jedina koja se bavila velikim
ugrađivanjem u ugovore. Pored nje, nekadašnji kadar BK Saša Mirjanić koji je avanzovao u urednika je uzimao neke manje iznose da bi davao
pozitivno mišljenje za kupovinu lošeg programa.
I
veliki hrvatski distributer "Blic", koji povremeno prodaje srpskim
televizijama, uvek to radi po astronomskim cenama. On dozvoljava neograničeno ugrađivanje u program koji prodaje, odnosno, za koliko god da se uveća cena ponuđenog programa, on razliku isplaćuje bez ikakvih
problema. Na onaj način je Manja Vukojević, današnji direktor B92, došla do
150.000 evra, a nedavno je Prva TV napravila ugovor sa "Blicom" pod
još uvek nepoznatim uslovima, mada je vrlo verovatno da je primenjen isti
princip...
"Pro
vižn", nekada jedan od većih distributera, prihvata svaki
oblik ugrađivanja, mada su programi koje nudi uglavnom sa isteklom licencom ili
nikada nisu kompletno kupljeni, što rade i neki drugi distributeri. Princip se
sastoji da se, najčešće na nekom stranom sajmu, potpišu ugovori za neke filmove i plati se
depozit od načešće 20 posto. Ostatak se nikada ne plati, filmovi se presnime sa DVD-a i
prodaju našim televizijama kao legalni, mada to nisu. Većina urednika na našim televizijama to zna, ali oni koji žmure rade to iz
ličnih interesa. "Pro vižn" najviše radi sa RTS-om i B92.
"Bakpolis"
iz Niša radi i pod nekim drugim imenima firmi, poseduje program katastrofalnog
kvaliteta, ali dozvoljava neograničeno ugrađivanje, pa je zato vrlo omiljen kod odgovornih ljudi u televiziji
Vojvodine. Uglavnom bezuspešno, nudili su program RTS-u i nekim drugim
televizijama. Iza njih stoji Miško Mitić, producent filma
"Zona Zamfirova".
Iz
svega ovoga proizlazi da razlog što na naše ekrane uglavnom dolazi program
lošeg i prosečnog kvaliteta nije zato što urednici ne znaju šta je dobar a šta loš
program, niti zato što televizije nemaju novac za program, pošto bi za novac
koji svaka televizija potroši u jednoj godini sigurno mogao da bude
obezbeđen mnogo kvalitetniji program od
ovoga koji se sada emituje.
Pored
toga, urednici nemaju slobodu odlučivanja šta bi trebalo da ide na program, a to
je upravo zbog toga što oni koji su zadržali to pravo štite svoje privatne
interese.
Na primer, ako urednik RTS-a smatra da neki
program ne treba da se uzme, a direktor programa mu kaže suprotno iz njemu
znanih razloga, onda se takav program obavezno kupuje i dolazi na ekrane umesto
da se kupi nešto bolje.
Takođe, kada se znaju
svi ovi podaci nije čudo što su strani ulagači vrlo oprezni sa davanjem novca u
ruke onima sa "lepljivim prstima" i to će sigurno tako ostati dok ne
počne da se primenjuje zakonska regulativa gde, za početak, svaki ugovor mora
da bude dostupan komisiji zaduženoj za kontrolu te oblasti, a svedoci smo da
većina aktera u televizijskom poslu ni ne pomišlja da obelodani ono što može da
dokaže njihove ne tako legalne radnje, a antikorupcijska komisija nema
ovlašćenja ni snage, osim na papiru, da nešto promeni.
Jedino je sigurno da ni to ne može da traje u
nedogled, a mnogo izvanrednog televizijskog programa svet jedva čeka da podeli
sa nama.
Crnobrnja
Crkvenjakovu: ja ću da pomognem (pare da podignem!)
U vreme kad je predstavnik jedne od većih distributerskih
firmi televizijskog programa trebalo da dođe na sastanak sa Aleksandrom
Crkvenjakovim, koji je bio direktor televizije posle 5. oktobra, samo nekoliko
sati pre sastanka, javio se režiser Stanko Crnobrnja i rekao da je najbolje da
zajedno idu na taj sastanak jer "on može da pomogne"!
Dok su išli hodnikom na 4. spratu Takovske 10, on je
pitao koliko košta taj program i dobio odgovor: "900 evra po satu".
On je kratko dodao: "...Tražićeš
1.800 evra po satu, a razliku ćeš dati meni".
Kako
pojesti 300.000. evra za 40 dana?
Nesumnjivo dve najozbiljnije mahinacije u novijoj
istoriji RTS-a su bili organizacija Evrovizije u Beogradu i pokretanje
produkcije domaćih serija u sadejstvu sa
privatnim firmama. O ogromnim manipulacijama u okviru beogradske organizacije Evrovizije
mogla bi da se napiše knjiga, postoje i svedoci o nezamislivim zloupotrebama,
koje se mere milionima evra, a i izveštaj o Evroviziji, naročito prva verzija koja je ubrzo povučena, dovoljno slikovito
prikazuju da je bukvalno u svakoj oblasti bilo otimačine, jedino je pitanje ko se sve okoristio od toga. Primera radi, naplaćeni su troškovi keteringa, odnosno hrane za radnike na pripremi u Beogradskoj
areni, oko 300.000 evra, navodno za 200 radnika koji su radili 40 dana u Areni,
da bi svi relevantni svedoci tvrdili da je veći broj radnika bio samo
poslednjih dana pred koncert, a da do dve nedelje pred koncert nijedan radnik
nije ušao u Arenu. Iznajmljivanje tonske opreme je plaćeno toliko da je za taj novac sve to moglo da se kupi u trajno
vlasništvo i da još ponešto pretekne. Iz neobjašnjivih razloga, za potrebe Evrovizije
je kupovan i nameštaj za koji se pouzdano tvrdi da nikada nije stigao do Arene,
već da je završio u stanovima direktorovih prijatelja
koji nikakve veze nisu imali sa organizacijom, o čemu svedoči i presretnuti imejl
glavnog organizatora Evrovizije Sandre Šuše.
GLOSA
Dogovor
sa filmadžijama je uvek bio isti: "...dobićete novac od TV Beograd, kao i kamere i ostalu tehniku, ali na prvoj
klapi filma daćete nam toliko i toliko maraka, a na polovini snimanja još toliko",
sve to u kešu, i tu nije bilo diskusije.
Ispravka Predraga Rodića iz
Beograda na informaciju iz članka -
„U carstvu droge, pljačke i
fantazija"
objavljenog u izdanju "List protiv mafije-Tabloid" br. 246 od
24.11.2011-godine
Povodom teksta pod naslovom "U carstvu droge,
pljačke i fantazija" koji je objavljen u na stranama br 12 i 13 u kom se
moje ime provlači u skroz negativnom kontekstu i gde autor teksta navodi,
citiram: "Ti "sjajni" potezi su je doveli u situaciju da je
jednog dana analitičar gledanosti Predrag Rodić sačekao ispred NjC-a i pred
svima rekao da će joj prosuti utrobu po hodniku jer su njegova deca gladna!"
Želim da kažem da je ovo što ste napisali apsolutno netačno, pod punom
krivičnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da nikada nisam dolazio u sukob sa
Bojanom Lekić. S obzirom na rejting
vašeg lista, u potpunosti sam iznenađen mogućnošću plasiranja neproverenih i
netačnih informacija, koje direktno pogađaju i ugrožavaju dostojanstvo i ugled
pojedinca.
Lično, verujem da
niste imali lošu nameru, ali neistina je neistina. Zbog toga Vas molim da ovaj
odgovor objavite kako biste čitaocima preneli istinitu informaciju. Cenio bih i
kada biste izneli izvinjenje. Čini mi se da bi to bilo fer ne samo prema meni i
mojoj porodici već i prema vašim čitaocima.