Povodom

Zoran Veljić prečicom zalutao u MSP

 

Konobar u ambasadorskoj fotelji

 

U Srbiji je dovoljno da imate pravo poznanstvo, pa da od konobarisanja i kafe-kuvanja dospete na najviša mesta u diplomatiji

 

M. Hadžić

 

Ambasador Srbije u glavnom gradu Kanade, Otavi, zove se Zoran Veljić, a u diplomatiju se upustio pod više nego čudnim okolnostima. Prvo je bio u kabinetu Svetozara Marovića, dok je ovaj stajao na čelu zajedničke države Srbije i Crne Gore, a zatim je prebačen kod Vojislava Koštunice u republičku administraciju. Dok je bio kod Marovića, Zoran Veljić se hvalio kako je važniji i od šefa kabineta Miodraga Grujića, a kod Koštunice je sebe uzdizao iznad neprikosnovene Ljilje Nestorović.

Na neki način je tačno da je Veljić bio važniji i od samih šefova kabineta, jer je on bio šef ugostiteljskih usluga, pa kada ne skuva kafu kakvu treba onda predsednika ceo dan boli glava i ne može da se posveti državničkim poslovima.

Zahvaljujući svojoj trećoj ženi Đordani i njenom poznanstvu sa Slavicom Đukić-Dejanović, Veljić iz konobarisanja dolazi u diplomatiju. U službenom kartonu mu je zabeleženo da porudžbine ume da prima na bar šest svetskih jezika, pa uz protekciju sa najvišeg vrha ovo se uzima kao dovoljna preporuka za rad u diplomatsko-konzularnom predstavništvu.

Prvo službovanje dobija u dalekoj Australiji, u našem generalnom konzulatu u Sidneju. Tamo više nije morao da donosi deset s lukom.

Ostao bi Veljić tamo još ko zna koliko da mu sin nije bio nestašan i u veselom stanju vozio auto. Australijska policija ga je uhvatila, ali pošto je kao sin diplomate i sam uživao imunitet, sinčić nije mogao da bude kažnjen drugačije nego da bude proglašen nepoželjnim. Da bi se zataškao skandal sa veselim sinom i njegovim proterivanjem iz Australije, iz diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije biva povučen i Zoran Veljić, da bi ubrzo, po kazni, postao ambasador u Otavi.

Ovog puta, znajući kakvi su mu članovi porodice, Veljić na dužnost odlazi bez rodbine, pa čak i bez Đordane koja ga je umuvala u diplomatiju. U međuvremenu se, priča se, njih dvoje razvode.

Čim je stigao, nekadašnji prvi konobar Jugoslavije uvodi strahovladu. Uopšte ne komunicira sa svojim zamenikom Đorđem Čiklovnom, pa ni sa većinom ostalih službenika ambasade. Osoblje, posebno one koji se smatraju diplomatama od karijere, Veljić naziva nedojebanim kaluđerima, a zašto baš tako - Bog će ga znati. Koliko je veliko maltretiranje službenika vidi se i iz toga da je jedan od zaposlenih, koji sa ženom i tri ćerke živi u Kanadi, želi po svaku cenu da bude vraćen u Srbiju.

Veljić ne podnosi ni predstavnike naše dijaspore sa kojim nema nikakvu komunikaciju, ali najmanje podnosi one koji se kritički izražavaju o Kanadi. Ambasador najmanje, međutim, podnosi naše bezbednjake i sve one koji imaju bilo kakve veze sa policijom Srbije. Na kanadske policajce nije toliko gadljiv, osim kada mu pišu prijave zbog nepoštovanja saobraćajnih propisa, ali zato od našeg Ministarstva spoljnih poslova traži da se iz ambasade vrate svi bezbednjaci.

Koliko je sumnjičav i u paranoji da ga domaća služba prati, pokazuje i činjenica da je odbio da koristi usluge službenog vozača i sada mimo protokola samog sebe vozi i na prijeme. Ko zna čime se Njegova ekselencija sve bavi u slobodno vreme, kada ne želi službene svedoke pored sebe.

Izgleda da ambasador Veljić ni sam nije imun na pare, jer je od svih službenika ambasade, komunikaciju zadržao samo sa računopolagačima, od kojih traži da svi izveštaji prvo idu njemu pa tek onda u MSP, i to samo ako ih on odobri. Isti tretman imaju i svi drugi izveštaji koji se šalju ministarstvu - sve njih mora da pregleda i odobri Njegova ekselencija lično.

 

 

Koliko je Veljić sumnjičav i u paranoji da ga domaća služba prati, pokazuje i činjenica da je odbio da koristi usluge službenog vozača i sada mimo protokola samog sebe vozi i na prijeme.