Tabloid je pozvan
BIA na južnoj
pruzi: nasilnici, reketaši i biznismeni sa značkom
Propalice služe u
propaloj službi
Policijska uprava u Nišu više godina nema načelnika!
Nekom to odgovara. Ali, osim niške policije, i Centara BIA u Nišu je vučja
jazbina, u kojoj caruje javašluk, nasilje, a veći broj operativaca bavi se u
radno vreme svojim biznisom, ili radi za takozvane kontroverzne biznismene.
Redakcija Tabloida dobila je pismo grupe operativaca Centra bezbednosti iz
Niša, koje objavljujemo uz izvesna skarćivanja, prilagodivši ih profesionalnim
standardima
Priredio: Milan
Glamočanin
"Čujte Srbi, čuvajte sebe'', čuveni je vapaj švajcarca Arčibalda
Rajsa, velikog prijatelja srpskog naroda. Ovaj vapaj su članovi odlazeće Vlade
čuli više puta i pre 2008. godine, kada su došli na vlast, ali su ga
protumačili tako da treba da čuvaju samo sebe i štite svoje interese. U odbrani
"državnih" interesa oni su se okružili "pouzdanim i proverenim
kadrovima" u policiji, vojsci, BIA, VBA i drugim bezbedonosnim službama,
agencijama i organizacijama, kako bi realizovali svoje zamisli. Njihovu
bezbednost i bezbednost građana Srbije su štitili mnogi ljudi o kojima smo već
pisali ali nije na odmet da neke stvari i ponovimo.
Bane Jovanović, bivši načelnik Centra bezbednosti (BIA) u Nišu, zvani King Kong,
o kome je pisano u broju 215 Tabloida, vodio je računa o bezbednosti celog
niškog regiona. Ali, kako? Bane, koji je inače iz Smedereva, kao provereni
kadar DS-a u niški centar je došao iz penzije, u leto 2008. godine, i kao „pravi
profesionalac" krenuo sa zavođenjem reda.
Prvi zadatak mu je bio da se obračuna sa kadrovima bivšeg direktora Radeta
Bulatovića i on je krenuo revnosno da to radi. Na mesto zamenika postavio
je Gorana Dimitrijevića, zvanog Kinez.
Velika većina operativnog sastava niškog centra je znala da je
Dimitrijević kleptoman i da se bavio raznim poslovima koji su nespojivi sa
radom BIA, sem Jovanovića i vrha BIA u Beogradu, koji to nisu znali.
Pošto je po dolasku u Niš informisan o svim važnim stvarima od strane
Dimitrijević i njemu sličnih, Bane je prvo u sređivanju stanja u centru krenuo
od najpouzdanijih i najiskusnijih radnika koji su dosta dali službi, od kojih
je jedan i Ljubiša Milosavljević. Bane Jovanović je u vreme direktora
Radeta Bulatovića, kada je bio načelnik, uhvaćen da šuruje i pruža pomoć
pojedinim biznismenima bliskim DS-u.
Tokom vođenja disciplinskog postupka, kod Bulatovića i članova
disciplinske komisije je prevladao razum, jer je Bane imao porodicu, ženu i
decu, pa istog nisu isterali sa posla, već su ga i pored dokazane teške
zloupotrebe službenog položaja, penzionisali. Bane nije bio zadovoljan ovom
odlukom, već je dolaskom DS-a na vlast 2008. godine, reaktiviran iz penzije i
došao u Niš, da namiri "stare račune", između ostalih i sa Ljubišom
Milosavljevićem koji je tada bio u disciplinskoj komisiji. Bane se prema
Ljubiši, koji je jedno vreme bio načelnik odelenja, a zatim i pomoćnik
načelnika centra u Nišu, kao jednom od najstarijih radnika, ponašao kao daje u
pitanju pripravnik. Vikao je na njega, urlao, omalažavao ga i maltene brisao
patos sa njim, a onda je Ljubišu prebacio na rad u Prokuplje.
Bane koji je već bio dobro zdravstveno načet, jer je imao dva infarkta,
nije se obazirao na to, već je nastavio da "štiti interese DS-a i
vladajuće strukture", odao se slatkom noćnom životu, mladim ženama i
konzumiranju prevelikih količina alkohola po niškim kafanama do ranih jutarnjih
sati. Krajem 2010. godine, Bane je nakon jedne od bezbroj noći provedene u
nekoj od niških kafana, pijan došao malo ranije na posao kako bi se protreznio
i pripremio za rad. Nakon više poziva od strane sekretarice na koje Bane nije
odgovarao, ona je ušla u njegov kabinet i zatekla Baneta kako leži. Odmah je
pozvala hitnu pomoć, koja je
konstantovala da je on doživeo treći
infarkt, i da je preminuo.
Njegov zamenik Dimitrijević je odmah pozvao specijalne jedinice MUP-a
Srbije koje su došle i opkolile niški SUP, i naložio da niko ne sme da uđe ili
izađe iz zgrade, kako bi se sačuvala ova tajna. Istovremeno, pojedinim novinarima
koji su se tu našli jer su nešto načuli je rečeno da im je zabranjeno da
izveštavaju o tome, ili će im se, u protivnom "desiti maler".
Dimitrijević je, svojevremeno, kao operativac DB-a u KP Domu Nišu, gde se
služba na tamošnjoj pumpi legalno snabdevala gorivom, za svoje službene
potrebe, krao gorivo. Kada bi došao
službenim automobilom na punjenje rezervoara gorivom, jedini od svih
operativaca koji su tu dolazili, je insistirao da on to sam sipa a ne ljudi koji
su bili zaduženi za to. Iza sedišta vozača držao je sakrivenu kantu.
Isti je otvarao širom prednja i
zadnja vrata vozača koji su mu služili kao maska da se ne vidi šta radi. Crevo
pumpe kojim je punIo rezervoar službenog automobila je da to niko ne vidi
prebacivao u kantu i punio i to ko zna koliko puta mesečno. Kada je napredovao
u službu, Dimitrijević je 2007. godine, kao načelnik odelenja, istočio gorivo
iz rezervoara službenog automobila, što su radnici mehaničari koji rade u
garaži na održavanju vozila odmah su primetili i o tome obavestili tadašnjeg
načelnika Centra, inače velikog Dimitrijevićevog prijatelja, Vladimira
Mladenovića, koji po običaju nije preuzeo ništa.
U to Dimitrijević je pristojnu sumu novca koju je nasledio od roditelja,
dao jednom svom "prijatelju" iz kriminogene strukture, da umesto
njega pomenuti novac da pod zelenašku kamatu, uz dogovor da zaradu od kamate
dele zajedno.
Koliko je to trajalo ne znamo, ali kada je direktor Bulatović saznao
putem kontrole telefona pojedinih lica iz kriminogene strukture, da se na njihove
telefone javlja Dimitrijević i kojim povodom, isti je bio šokiran. Odmah je
naložio načelniku centra Niš, Vladimiru Mladenoviću, da Dimitrijevića po kazni
"odseli" na jug, odnosno u najužnije mesto u Srbiji nad kojim BIA ima
nadležnost.
Nedugo zatim, ovaj premeštaj Dimitrijevića po kazni, sprečio je tadašnji
premijer Vojislav Koštunica, koji je raspustio Vladu i odrekao se vlasti zbog
principa, što je uticalo da zahtev Radeta Bulatovića u onoj meri više ne važi,
tako da je Dimitrijević umesto u najdalju poslat u najbližu tačku, u Prokuplje.
Za sve ovo vreme provedeno u Nišu, Dimitrijevićje voleo da se šali sa
koleginicama i kolegama, sveteći im se nakon toga za šale koje mu se nisu
dopale a koje je uglavnom on inicirao. Imao je običaj da kada je išao kod
načelnika noseći mu poštu, da poneku
pisanu informaciju umota u rolnu i stavi je ispod stomaka imitirajući
muški polni organ uperen prema sekretarici, Biserki Jovanović.
Ponašanje i rad Dimitrijevića od njegovog dolaska u službu, su svi veoma
dobro poznati. Njega je u službu kao studenta na polovini studija primio
nekadašnji načelnik centra Niš, a sada poznati advokat, Dine Mitić, koji
je nezadovoljan njegovim odnosom prema njemu ali i drugim penzionisanim
kolegama, do koga dopiru razni glasovi o njemu, za Dimitrijevića rekao:
"Prvo me njegov otac molio da ga primim u službu, a nakon toga i da mu
sređujem ispite na Pravnom fakultetu, jer nije bio sposoban da poštenim radom
završi fakultet, a on je sve to zaboravio".
Takođe, njegov prvi načelnik odelenja, Krasa Ristić je
Dimitrijevića, kao najslabijeg operativca izbacio iz svog odelenja, koji je
zbog toga trebao da bude prebačen u Javnu bezbednost, ali se on nekako spasao
prelaskom u drugo odelenje. Vladimir Mladenović, koji je bio načelnik do dolaska Baneta Jovanovića.
Mladenović je poznati niški građevinski neimar, o kome je već pisano u
broju 215 Tabloida, koji ima građevinsku firmu na ženino ime i više stanova u
centru Beograda, a od dolaska u službu je bio privilegovan. On je svoju
karijeru u službi počeo tako što je kao pripravnik iz Niša poslat u
Dimitrovgrad na granični prelaz Gradina, da obučava tamošnje operativce, pri
čemu su pojedini bili stariji od njega i po 20 i 30 godina. Nakon
petooktobarske revolucije, Mladenović, a da nije naučio operativni rad kako
treba, preskočio je više nivoa u napredovanju u službi i sa nešto više od 30
godina postao zamenik načelnika centra Niš. Prilikom dolaska nove vlasti
Mladenović bi postaja i načelnik, a nakon njihove promene vraćan na mesto
zamenika, sa promenom i dolaskom nove vlasti opet načelnik, i tako sve u krug.
Nakon tragičnog završetka Baneta Jovanovića, na njegovo mesto je došao
niko drugi do, Goran Dimitrijević "Kinez", koji je takođe vrlo
revnosno nastavio Banetovo započeto delo: "Obračun sa ljudima Radeta
Bulatovića". U tome su mu svesrdno pomagali njegov zamenik Vladimir
Vučković i načelnik odelenja Ćirković Dušan. Vučković, inače mlađi
čovek, je toliko zaljubljen u četnički pokret u Srbiji opterećen njegovom rehabilitacijom, da zbog
toga nema vremena da se bavi svojim poslom za koji prima platu, već izučava ko
su bile crne trojke, ko su im bili jataci, poreklom iz kog su sela i koje sve
od njih „učestvovao u oslobađanju Niša".
Ćirković je imao meteorski uspeh jer je kao najmlađi u niškom centru odmah
nakon položenog pripravničkog ispita unapređen u načelnika odelenja.
Nastavak obračuna sa nepodobnim ljudima u niškom centru, po već
ustaljenom automatizmu, je stigao i do Gorana Živkovića, koji radio u
analitici. Goran je po prirodi miran, pošten, lepo vaspitan i predusretljiv
prema svima, svako ko ga poznaje reći će sa pravom da taj ni mrava nije zgazio.
Imao je nepunih četrdeset godina, oženio se nešto kasnije, pre nekoliko
godina dobio dete i nije bilo srećnijeg čoveka od njega. Ali čelni ljudi niškog centra nisu tako mislili,
pa je Dimitrijević dao nalog Vučkoviću da se proveri jedan od najomiljenijih
ljudi među kolegama, Goran Živković "Žile". Vučković je sa svojim
obezbeđenjem u večernjim satima otišao kod Živkovića kući i ekspresno ga
spakovao i ekspeditovao u centralu službe u Beogradu. U Beogradu je Živković
saslušavan na osnovu "raspoloživih saznanja" svojih kolega i tom
prilikom je "zamoljen" da potpiše sporazumni raskid radnog odnosa,
"na svoje insistitanje".
Ne mogavši da izdrži ovo ljudsko poniženje od strane svojih kolega, Goran
je po povratku u Niš, u svojoj porodičnoj kući, izvršio samoubistvo, vešanjem. Tom prilikom od strane čelnika
niškog centra, koji su nakon ovog zločina koji su počinili, otišli da izjave
saučešće njegovom ocu, doslovce rekli: "Da o tome ništa ne sme da se
širi u javnosti ili da se piše sredstvima informisanja jer može da mu se desi
maler".
Sledeći u ovom nizu, sa kojim se treba obračunati je bio operativni
radnik Goran Stanković, koji je inače rodom iz Gnjilana. Goran je
svojevremeno bio postavljen na više
funkcija, bio je zamenik načelnika, pa načelnik Kosovskog centra bezbednosti, a
nakon toga i načelnik odelenja Centra u Nišu. Bio je kadar Radeta Bulatovića
ali i prethodnih direktora, Miše Miličevića, Andrije Savića i Gorana Petrovića.
U vreme vladavine ovih ljudi Goran Stanković je za svoj rad ocenjivan
visokim ocenama i nagrađivan. Po dolasku ljudi raspoređenih od strane aktuelnog
direktora Saše Vukadinovića, Goran je preko noći "naprasno zaboravio"
posao operativca BIA, tako da je rukovodstvo niškog centra primenjujući sve
dozvoljene i nedozvoljene mere i radnje prema svom kolegi, rešilo da ovog
porodičnog i kolegijalnog čoveka, oca troje dece i gospodina finih manira,
istera s posla. Torturu koja je sprovođena prema njemu, po nalogu
Dimitrijevića primenjivali su sve operativci niškog centra, tj. morali su da
budu profesionalci ili bi ih u suprotnom zadesio maler. Samo je pukim slučajem
ostao u službi...
Čast izuzecima, operativcima koji rade savesno i odgovorno svoj posao,
ali jedan dobar deo radnika niškog centra je opterećen privatnim biznisom pa
nemaju vremena da se bave poslom za koji su plaćeni. Imaju u privatnom
vlasništvu građevinske firme, perionice, kafiće, prodavnice, koje se vode na
njihove supružnike i bližu rodbinu, stanove i lokale koje izdaju za rentu, bave
se preprodajama automobila a istovremeno koriste službene automobile za
snabdevanje robom u radno vreme, a i posle toga.
U nadi da će i na vrata građana Srbije zakucati "bolji život",
a da će sa odlazećom vladom otići i "više od igre" i
"maleri", poslaćemo vam i nastavak priče.