Postdemokratija
Extremna
demokratija
Svi sportovi
zajedno, sa sve Olimpijadom, pali su u senku jednog ekstremnog sportiste koji
je samoubilački skočio iz svemira na zemlju i dočekao se na noge lagane. U
Srbiji, sad svi očekuju da vide kakvo će biti prizemljenje Demokratske stranke
iz orbite vlasti. Kao što ekstremni sport samo imitira sport, predstavljajući
se atraktivnijim i uzbudljivijim od njega, tako sad imamo i ekstremnu
demokratiju koja se predstavlja boljom i efikasnijom od tradicionalne, stare
dobre demokratije.U stara dobra vremena, na najboljim demokratskim tradicijama,
dvojica zaručnika se lepo potuku, a ne svi, i ko pobedi dobija i princezu i
carstvo, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši
potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše Mile
Isakov
Došlo je
vreme kopija, koje su lepše i poželjnije od originala. Sve više živimo
imitaciju života. Ekstremnu imitaciju, koja je i više od života, i sve više to
više, a sve manje sam život.
Počelo je
sa razvojem tehnologije u industriji, pa u komunikacijama, da bi se po istoj
matrici prenelo i na tehnologiju vlasti. Ekstremne mogućnosti manipulacije u
proizvodnji svega i svačega, prekopirane su na društvo, otvarajući neslućene
mogućnosti manipulacija ljudskim životima i dušama. Sve se može iskopirati sa
takvom uverljivošću da je postalo nemoguće razlučiti, original od falsifikata,
stvaran život od virtuelne stvarnosti. I sve češće sami biramo kopiju, verujući
da je to ono pravo, jer je lepše upakovano i bolje reklamirano. Zašto? Zato što
je jeftinije napraviti, pa se više profitira. I može da se štancuje koliko hoćeš,
a originala je malo.
Tako se,
naprimer, u graditeljstvu, po čemu se prepoznaju i pamte civilizacije, više uopšte
ne koristi pravi mermer, nego se od mermerne prašine proizvode pločice koje liče
na mermer više od najkvalitetnijeg mermera. Mermer se razbija i drobi da bi se
napravila njegova kopija, koja može da se neograničeno multiplikuje. Isto tako
se od drveta proizvode tapete koje imitiraju drvo.
Od pravog
mermera i drveta se prave lažni. Uništava se original, koji je prirodno
bogatsvo svih, da bi se stvorio falsifikat, koji donosi bogatsvo samo nekima.
Tako je svuda i u svemu. I sve je moguće fingirati. Tako je i sa demokratijom,
a simbolika bi mogla biti i u tome što se mermer najviše i najplodotvornije
koristio u vreme kada je demokratija nastajala i kada su njena pravila bila čvrsta
kao mermer.
Tražeći
najpogodniji izraz za definiciju aktuelne političke prakse u kojoj je sve moguće,
odnosno demokratije koja je prevazišla sebe i kojoj je sve dozvoljeno, zgodno
se namestio ekstremni sport, sa onim skokom Baumgartnera sa ivice
svemira. Kao što je ekstremni sport, sport sa elementima cirkuske atrakcije,
tako je i marketing demokratija zapravo ekstremna demokratija, demokratija bez
granica sa efektima cirkusa.
Feliks
Baumgartner je nešto između padobranca i kosmonauta, koji se poigrava sa
prirodnim zakonima i svojim životom, pomalo sportista a pomalo kamikaza, pomalo
akrobata i pomalo cirkusant, koji je napravio herojski gest za divljenje, koji
je potpuno besmislen. Rekord, radi rekorda. I ceo svet je to pratio gotovo bez
daha, jer opasno je, moglo bi biti i tragično, a ipak sa hepiendom.
Ekstremni
sport je, dakle, otkačeni sport. Ima neka pravila koja nisu sasvim definisana i
obavezujuća, jer štos je baš u tome da se neprestano prelaze neke razumne
granice, da se igra na ivici mogućnosti i pameti. Extremni sportovi su nastali
iz igre i u dokolici, kao rezultat dosade regularnim sportovima koji imaju čvrsta
pravila i predvidiv tok, zasnovan na fer pleju i sportskom moralu.
Takva nam je i demokratija danas, ekstremna, znači otkačena, nastala iz hira
demokrata, kojima je klasična demokratija postala suviše definisana i tesna.
Mada građanima kao ideal nude uređenu državu, u kojoj je sve do tančina
regulisano i poznato, u kojoj je život dosadan, koliko je uređen, izvestan i
bezbedan, demokrate sebi prisvajaju pravo da, navodno u cilju širenja i unapređivanja
demokratije, neprestano preispituju granice izdržljivosti tog sistema i
trpeljivosti građana.
Demokratija kao
način života, sa svojim mantrama o ljudskim pravima i slobodama, postala je dosadna
demokratama, jer iscrpeli su iz nje sve što se moglo. Ostala je samo prazna ljuštura,
koja tako gordo zveči. Sve što rade, rade isključivo zbog sopstvene reklame i
zarade, baš kao i nebeski skakač Red Bula.
Tako svetska
ekstremna demokratija, mimo svih tradicionalnih vrednosti demokratskog sistema
i proklamovane miroljubive politike, vodi osvajačke ratove u ime stare dobre
demokratije, a uvodi novu-extremnu. Organizuje i finansira pobune i zavere
protiv nepodobnih režima i nacionalnih i verskih lidera, osuđuje na smrt bez
suda i ubija ljude pred kamerama, uz direktan prenos za demokratskog
predsednika, a posle to izmontirano i upakovano kao najbolji akcioni triler,
plasira na sve svetske televizije kao podvig demokratije. Po klasičnim
demokratskim pravilima, čak i Gadafi i Bin Laden, morali bi imati pravo na fer
i pravično suđenje i biti smatrani nevinim, dok im se ne dokaže krivica bez
razumne sumnje.
Samo ekstremna
demokratija to rešava sama, po kratkom postupku, kad Hilari Klinton ili Sarkozi,
kažu da oni imaju biti likvidirani. Bilo je uvek kroz istoriju likvidacija po
narudžbini vlasti, ali se to radilo tajno i krilo se, jer su i najrigidniji režimi
znali da to nije u redu. Danas, međutim, ekstremne demokrate to demokratski
javno saopštavaju i hvale se time.
U zemlji
Srbiji, inače, u toku su takozvana prekomponovanja vlasti u lokalnim
samoupravama, kako bi se upodobila koaliciji kakvom je formirana većina i vlast
na nivou države. To je legitimno i očigledno zakonski moguće, ali neodrživo sa
stanovišta demokratskih načela decentralizacije i podele vlasti, upisanih i u
Ustav i brojne zakone. I to ne bi bio veliki problem, da nije obrazloženja koja
se bez i najmanje sumnje i zadrške javno iznose - da se to radi po nalogu
partijskih rukovodstava iz prestonice, zbog toga da bi ta i ta opština bolje
sarađivala sa republičkom vlašću sastavljenom od istih partija, i izvukla određene
koristi na osnovu toga.
Nije ništa novo
i neobično da se partijske veze i uticaji koriste za beneficije i privilegije
pojedinih lokalnih zajednica, ali to se uvek zvalo nedopustivom zloupotrebom
položaja, mada nije sankcionisano, a oni koji su to radili ne bi to nikad
priznali. Danas se to podiže na nivo principa i javno afirmiše kao demokratsko
dostignuće, mada je u suprotnosti sa osnovnim pravima građana da biraju i da
budu birani, i principima ravnopravnosti svih građana i lokalnih zajednica, bez
obzira na partijsku pripadnost. Ali ovako se jednostavnije i brže stiže do
istog cilja.
Sa stanovišta
dostignuća ekstremne demokratije kod nas, najpoučnija je, ipak, izborna farsa u
Demokratskoj stranci. Fingirajući demokratiju unutar partije, Glavni odbor
stranke, u kojem sedi više stotina najviđenijih i najmudrijih glava, raspisao
je izbore za predsednika i druge najviše funkcije u partiji. Utvrđen je i datum
do kojeg, po određenoj proceduri predloženi, zainteresovani kandidati imaju
priložiti svoje kandidature, kao i datum održavanja Izborne skupštine.
Organizovana je
i preizborna kampanja dvojice već poznatih kandidata, a pojavili su se i neki
novi. Reklo bi se sve po udžbeniku, ali avaj. Budući da su ta dvojica, i
organima gonjenja poznatih kandidata, slučajno dosadašnji predsednik i njegov
zamenik, koji su do juče zajednički žarili i palili u stranci, pre nego što su
se zbog gubitka vlasti posvađali, oni su se dogovorili da treba da se dogovore,
a ne nadmeću, pa su izbori odloženi dok se ne dogovore. Drugim rečima, kad se
predsednik i njegov zamenik, odnosno dva najistaknutija protivkandidata,
dogovore, ništa ne vrede odluke Predsedništva i Glavnog odbora, ne vrede ni
Statut, ni izborna pravila, ni prava svekolikog članstva da biraju i da budu
birani. Biće onako kako se oni dogovore.
Ne samo da će
oni između sebe odrediti budućeg predsednika, nego i zamenika i sve potpredsednike,
i sve članove Predsedništva, po ključu koji oni ustanove na osnovu sopstvene
procene odnosa snaga i po principu, toliko tvojih, a toliko mojih ljudi. Da to
nije nikakvo karikiranje svedoče i poslednje izjave još uvek predsednika Tadića,
da je voljan da prepusti to mesto Đilasu, naravno zbog očuvanja celovitosti i
jedinstva stranke, ali pod uslovom da određeni njegovi ljudi budu izabrani za
potpredsednike i članove Predsedništva.
Ne zna se kako
je to moguće, ali ovaj mu je to obećao. Kad se budu usaglasili i oko poslednjeg
člana Glavnog odbora, vanredna Izborna Skupština će biti i održana, pa će oko
dve hiljade delegata moći slobodno i tajno da to demokratski izglasaju.
To ja zovem
ekstremna demokratija, koja ide korak ispred tradicionalne. Jer, ako ćemo pošteno,
sve bi bilo isto i kada bi se formalno ispoštovala klasična demokratska
procedura, pa zašto onda da se zamajavamo, lažemo i mažemo, da se nepotrebno
gubi vreme i troši novac i energija, na borbu za nekakve principe između sebe.
Jasno je da je u
Demokratskoj stranci sve sam go demokrata do demokrate, da su svi do koske
privrženi demokratskim principima i načelima, pa ne treba to svaki put iznova
da dokazuju, već da čuvaju snagu za borbu sa onima koji se lažno samo tako
predstavljaju, i od kojih zbog toga treba preoteti vlast.
Kratko, jasno i
iznad svega transparentno. Kao u stara dobra vremena, na najboljim demokratskim
tradicijama, dvojica zaručnika se lepo potuku, a ne svi, i ko pobedi dobija i
princezu i carstvo.