Pogledi
Što je neko pobio više civila, to je veći kandidat da
mu se podigne spomenik
Veruj u Boga a ne u Konstantina
Slavko Drinski
Zapanjujuće je koliko veliki broj ljudi ima sklonosti
da slavi krvoloke kao svoje junake, pa čak da se sa njima utrkuje sa ostalim
svetom, sve u smislu: "Naš psihopata je veći od vašeg sadiste. Nas manijak
je bolji od vašeg glavoseče." Dobar deo naroda se poistovećuje sa svojim državnim
i nacionalnim kriminalcima, i tako saučestvuje u njihovim zločinima. Jedan broj
žena se seksualno pali na one koji se kupaju u krvi nevinih, a mladi nemaju
druge prilike nego da se ugledaju na idole svojih starijih. Što je neko pobio
više civila, to je veći kandidat da mu se podigne spomenik.
I Crkva ima svoje ubice koje proglašava svecima, i,
naravno, toliko izmešane sa velikim ljudima, da više niko ne može da razabere
ko je ko. Može da se desi da se molite za duhovnu pomoć nekome ko je u
suprotnom odelenju od raja, a onaj koji slavi one koje su u paklu, praviće im društvo.
Čiji je mangup?
Reklo bi se da svaki narod ima dovoljan broj svojih mangupa
da im diže spomenike i peva slavopojke, ali nije uvek tako. Eno, Grci i
Makedonci su se uhvatili za perčine oko toga čiji je Aleksandar Veliki, jedan
od najvećih osvajača u Istoriji. Šta osvajači rade? Osvajaju, to jest
surovo otimaju ono sto je tuđe, pljačkaju, žare, pale, masakriraju, siluju žensko,
muško i decu. Strahotno je i zamisliti kakav krvavi trag je za sobom ostavio
Aleksandar Makedonski od Balkana do Indije, i natrag. Ipak, Makedonci zasnivaju
svoju državnost na krvoloku, u čemu nisu usamljeni, a Grci tvrde da je monstrum
njihov. I Albanci na Kosovu su podigli spomenik mangupu Klintonu, koga slobodni
intelektualci optužuju za ratne zločine. Zar je došlo do manjka zločinaca na
Kosovu?
Ako je Majka Tereza, poreklom iz porodice Roma, iz
Skoplja, kako to albanski nacionalisti kažu, postala "Albanka iz albanskog
grada Skoplja," onda će jednoga dana i Klinton, poreklom Rom sa granice
Engleske i Škotske, jednoga dana postati Albanac iz albanskog grada Londona. Gebels
je bio zaostao kada je govorio da laž ponovljena hiljadu puta postaje istina.
Danas se slaže samo jednom, i to odmah postaje neprikosnovena istina. Istoričari
lažu, ali popovi to rade bolje.
Posto smo pozdravili nekoliko susednih naroda, da se
vratimo na nas "nebeski narod", jer i mi Konstantina Cara za trku
imamo. Posto smo svi cvećke i sveci, pa nemamo nijednu svoju barabu da slavimo,
ove cele godine proslavljamo jednog od ubedljivo najsurovijih rimskih careva.
Drugim rečima, proslavljamo Milanski Edikt u Nišu, što je isto tako logično kao
proslavljati nisku roštiljijadu u Milanu.
Postoje dva različita pogleda na ličnost Konstantina;
jedan je crkveni, a drugi istorijski. Istoričari lazu da se ne bi zamerili bilmezima
koji su momentalno na vlasti, ali su za to nemilosrdni prema despotima koji su
davno pomrli. Za razliku od njih, Crkva laže stalno; kada kakvog krvopiju, da
bi mu se dodvorila, proglasi svecem, onda on ostaje pod oreolom za sva vremena.
Istorijski dokumenti nedvosmisleno dokazuju da je
"hrišćanski" car, koji je uistinu bio mnogobozački car, bio vise nego
surov. Jedna od zabava, koje je najviše voleo, bila je bacanje ratnih
zarobljenika divljim životinjama koje su ih rastrzale. Poznata je njegova
izjava da je "samilost prema zarobljenicima glupa." Veliki
"svetac" je takođe ubio svog prvorođenog sina Krispa, a na zahtev
svoje majke, Svete Jelene, umorio je svoju ženu strašnom smrću - umrla je zaključana
u pregrejanom kupatilu.
Put posvećenja
Može biti da je car postao svetac dok je posmatrao
kako njegovi vojnici čine pokolje. O njemu postoji čak i priča kako je video
Hrista. Kako se posle ovoga posvetio vidi se po tome sto je od tog događaja, pa
nadalje, uveo pravilo da njegova vojska nosi odsečene glave neprijatelja na
kopljima.
Hrišćani su oko tri veka bili miroljubivi ljudi. Car Nišlija
je ovo iz korena promenio; poveo ih je u bespoštedni, genocidni rat, i to jedne
protiv drugih. Koliko je Konstantin najveća prevara u istoriji Crkve, očigledno
je i po tome kako se na freskama i ikonama prikazuje; dok se na njegovom pravom
liku od mermera vidi lice izvitopereno zlom, na crkvenim prikazima mu je dat
Hristov lik. Crkvena hijerarhija je zauvek ostala slepa za sve njegove zločine,
kao sto bi to i danas sud u Hagu učinio, jer on je bio Rimljanin. Mada, posto
je bio rođen u budućoj Srbiji, ni to nije sasvim sigurno...
Moli se i Hristu i Bogu Sunca
Tvrdnja da je isključivo Milanskim Ediktom zaustavljen
progon hrišćana nije tačna. To je dve godine pre Konstantina učinio Galerius,
jedan od imperatora četvorovlasnika, a Konstantin je to kasnije samo potvrdio.
I prva i druga odluka se nisu isključivo odnosile na Hrišćane, već se radilo o
toleranciji za sve religije u carstvu.
Istina je da je Konstantin sazidao crkvu na Hristovom
Grobu, Baziliku Svetog Petra i Crkvu Svetih Apostola, ali je, u isto vreme, zidao
i paganske hramove - što nije ništa naročito, jer i danas neki bezbožnici
zidaju crkve. Na njegovoj Trijumfalnoj kapiji nema hrišćanskih simbola, ali su
tu zato prikazani Boginja Pobede, Apolon, Dijana i Herkul. U toku zidanja hrišćanskih
bogomolja car je takođe kovao novac na kome ga kruniše rimska Boginja Sreće. Iz
istog perioda potiču i hrišćanske molitve u kojima se Hristos upoređuje sa
suncem, to jest sa Bogom Sunca. Kao vrhunac, car je učinio da Hrišćani slave
jedan od najvećih paganskih praznika kao svoj Božić.
Čuveni Nišlija je, kao rimski imperator, nosio titulu
vrhunskog paganskog sveštenika, i sa njom i umro. Uopšte nije jasno kako su Mnogobožačkom
Prvosvešteniku davane titule kao što su "Glava Crkve" i "Hristos
na Zemlji." I ne samo to, nego kako je neko ko uopšte nije bio krsten, a
radi se o nesalomivom hrišćansko zakonu, mogao da bude naslikan u crkvama kao
pravoslavni vladar. Da sprdnja bude još veća, prvi preteča Antihrista je
sahranjen sa dvanaest praznih kovčega koji su predstavljali dvanaest Apostola.
Navodno, Konstantin je kršten nekoliko trenutaka pre nego sto je ispustio svoju
poganu dušu. To se desilo pošto se car šarlatan odrekao Svetih Otaca, stožera
današnje pravoslavne, i takođe rimokatoličke crkve, i vratio na vlast jeretike
koje je nekada proganjao i ubijao. Jeretici su sigurno ovo izmislili, ali i da
nisu, zvanična crkva ovakvo krštenje ne priznaje.
Apolonova dijadema na hrišćanskom saboru
Paganski "Patrijarh" je najviše slavljen
zato sto je sazvao prvi hrišćanski Vaseljenski Sabor - instituciju koja je
utvrdila principe državnog hrišćanstva. Velika većina vladika iz carstva se
nije odazvala, jer to su bili oni pametniji, koji, kroz iskustvo iz progona,
nisu verovali krvniku zbog toga sto bi mu to dalo priliku da ih lako pobije sve
na istom mestu. Car se na Saboru pojavio sa velikom dijademom njegovog
omiljenog boga Apolona. Jedan od Svetih Otaca ga opisuje kao "vesnika
od Boga, obučenog u odeću koja se sjajila kao sunčevi zraci - prekrivenog
zlatom i dragim kamenjem."
Milanski Edikt je proglasio toleranciju za sve
religije, a Sabor je tu toleranciju oduzeo onim hrišćanima koji se nisu slagali
sa novim pravilima. Car je zagarantovao da će svaki takav "jeretik"
biti prognan, a da će onaj kod koga se nađu knjige protivne Saboru - biti
ubijen.
Konstantin vazniji od Hrista
Zašto je Konstantin toliko važan da je zasenio i
samoga Hrista? Začetniku hrišćanstva nikada u istoriji nije posvećena cela
jedna godina, a Konstantin se cele ove godine slavi u Nišu. Hristos je bio sirotinjski
obučen; nije imalo kuče za šta da ga ujede. Konstantin je bio prekriven zlatom
i dragim kamenjem.
Hristos, učitelj bez prebijene pare, nije hrišćanima
davao novac i privilegije. Konstantin ih je zasipao zlatom. Isus nije nikoga
ubio ili osudio na smrt, niti ga je privoleo silom. Konstantin je dao hrišćanima
pravo da vladaju drugima pod pretnjom smrti; vratio im je pravo na jedan od
osnovnih ljudskih poriva, a to je poriv za za ubistvom - sto im je Hristos
oduzeo.
Kraj hrišćanske ere
Šta se to ustvari slavi ove godine u Nišu? Sa Hristom
je počelo hrišćanstvo, a sa Konstantinom hrišćanska civilizacija. Civilizacija,
sa jedne strane, podrazumeva kulturu, što će reći visoku umetnost, književnost,
i uopšte mogućnost za stvaralaštvo. Sa druge strane, ona podrazumeva i sve
metode koji su njen uslov, a to su diktatura, tortura, krvava osvajanja,
intrige, ubistva, prevare, laži, bespoštedna borba za vlast, i slično. Naše
vreme se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava
se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara,
nego da proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa Konstantinom,
pa je red da se sa njim i završi. Hrišćanstvo, međutim, nije sa njim počelo, pa
neće sa njim ni da se završi...
GLOSA
Istoričari lažu, ali popovi to rade bolje