Mafija
Kolovođe prljavih poslova u srpskom
fudbalu: navijači, politički klanovi, biznismeni...
Dok Partrizan posrće, vođe navijača uzleću
Sprega mafije, tajkuna i političara
učesnicima donosi visoku zaradu, ali i politički uticaj. Milioni evra koji se
godišnje zarade na polulegalnim i ilegalnim poslovima navijačkih grupa trenutno
odlaze na podmirivanje potreba političara i tajkuna, a na sve spremni navodni
navijači koji zarad udela u plenu lako i brzo menjaju klupske boje, u pravom
trenutku će se pretvoriti u jurišne odrede vlasti upotrebljene za smirivanje
bunta gladnog naroda. Predsednik FK Partizan Dragan Đurić je
finansijski upropastio ne samo svoja privatna preduzeća, već i klub koji vodi,
ali je satisfakciju našao u tome da ima procenat od prodaje igrača, klupskih
obeležja, droge i reketiranja koje pod njegovim patronatom sprovode neke vođe
navijačke grupe Alkatraz.
Milan Malenović
Da se u fudbalu obrću velike pare
zna već svako, ali na primeru Fudbalskog kluba Partizan može da se vidi kako te
pare odlaze samo u džepove nekolicine odabranih, dok ostali, a često su to i
sami igrači, nemaju nikakve koristi. U poslednjih godinu dana račun Partizana
je bio u blokadi čak 85 dana, dok su obaveze prema drugima narasle na 22
miliona evra.
Istovremeno dok klub polako, ali
sigurno, gubi bitku sa prezaduženošću, pojedinci se enormno bogate i to,
najviše, na poslovima koji su sa one strane zakona. Umesto da neguje sport i
vrline takmičenja, Partizan preko pojedinaca sve više zarađuje od klasičnog
kriminala postajući poligon na kome deluju i narko klanovi.
Udarnu pesnicu rukovodstva na čelu
sa Draganom Đurićem predstavljaju navijači, preciznije jedna navijačka
grupa koja pretenduje da kontroliše sve što se dešava u klubu i oko njega - Alkatraz.
Na čelu ove navijačke grupe je neprikosnoveni vođa i alfa i omega celokupnog
rada mimo zakona Nikola Dedović, tridesetšestogodišnjak sa računom
teškim nekoliko miliona evra i navodni menadžer čak 14 Partizanovih fudbalera,
iako nije poznato kada je i kako stekao licencu za rad.
Niko se ničega ne seća
Posredovanje u prodaji igrača, menadžerisanje,
veoma je unosan posao, a naplatom menadžerskog procenta se potpuno legalno
izvlače pare iz kluba. Osim ovog, legalnog, postoji i ilegalni deo novčanih
transfera, takođe preko menadžera i raznih posrednika, na koji način se
sportsko društvo veličine jednog Partizana godišnje ošteti za nekoliko desetina
miliona evra.
Koliki je uticaj Dedovića u klubu i među
navijačima, najbolje pokazuje izjava Duška Vujoševića, košarkaškog
trenera, kako bi za Partizan najbolje bilo da njegov predsednik postane -
Nikola Dedović. Iz zahvalnosti za sve što je učinio za klub, odnosno za
pojedince koji o svemu odlučuju, Partizan mu je poklonio stan u Mutapovoj 34, u
najstrožem centru Beograda, koji se navodno koristi za potrebe privrednog
društva Alkatraz d.o.o.
Pomenuto preduzeće je po podacima iz
Agencije za privredne registre (APR) osnovano februara 2008. godine, a već 26.
februara 2009. otišlo je u likvidaciju. Likvidacioni upravnik i osnivač
Alkatraza je Verica Maletić. Bez obzira na ovu činjenicu, Alkatraz
d.o.o. je još uvek jedini vlasnik navijačkog brenda Grobari Jug, a svi
navijački artikli (majice, zastave, šalovi i ostalo) smeju jedino da se nabave
preko navijačke grupe Alkatraz koju kontrolišu Dedović i njegovi saborci.
Isto važi i za karte za utakmice, pa su
tako vođe Alkatraza samo za utakmicu Partizana protiv Arsenala od kluba
besplatno dobili 400 karata, koje su zatim prodali po ceni od 40 funti po karti
i novac stavili u svoje džepove. Isto se desilo i za utakmice u Temišvaru,
Briselu, Sijeni, Milanu i drugim mestima, a karte su prodavane iako je na njima
bilo odštampano da su besplatne. Od Košarkaškog kluba Partizan vođe Alkatraza
su takođe besplatno dobile 1.000 godišnjih propusnica koje su prodate po ceni
od 100 evra za komad (članovi pomenute navijačke grupe su imali popust od 50
odsto).
Pored Dedovića na čelu Alkatraza su bili
ili još uvek jesu i drugi likovi sumnjivih biografija. Vlada Maljković
je svojevremeno za svadbu od Vujoševića i Vlada Divca na poklon dobio
džip. Danas se u Kanadi krije od srpskih pravosudnih organa koji ga terete za
učešće u ubistvu.
Raniji šef Partizanovog obezbeđenja je Milan
Krasić, nekadašnji bokser, koji je prvooptuženi u slučaju ubistva Ivana
Perovića. U međuvremenu ga je uhapsila belgijska policija koja ga je
pronašla na jednoj plantaži marihuane. Za bezbednost stadiona zadužen je Darko
Grabež, prethodno pripadnik policijske interventne brigade, koji je tu
poziciju preuzeo od izvesnog Pere BIE, poznatog što je, navodno
slučajno, bio prisutan kada je iz vatrenog oružja ranjen Aleksandar Vavić
koga je zatim kolima prevezao u Urgentni centar.
Pomenuti Vavić je odličan primer vrbovanja
kriminalaca od strane Alkatraza. Nekada je bio navijač Crvene Zvezde, a januara
2005. godine je u sukobu sa navijačima Partizana jednog od njih ranio nožem. U
međuvremenu je promenio tim za koji navija i postao jedan od vođa Alkatraza, a
zauzvrat su u tuči povređeni i ranjeni navijači Partizana doživeli potpunu
amneziju i više ga ne terete na sudu. Vavić je do sada imao desetinu
prekršajnih prijava za nasilničko ponašanje i krivična dela, ali nikada nije
bio osuđen.
Ko nije s njima, taj je protiv njih
Da ljudi iz Alkatraza i Partizana zaista
imaju sposobnost da utiču na pravosuđe u Srbiji kada su u pitanju njima
potrebni jurišnici, vidi se i iz primera rođenog Aleksandrovog brata Nikole Vavića
koji je kao navijač OFK Beograda osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od sedam
godina, da bi mu ista ekspresno bila zamenjena robijom u trajanju od dve i po
godine i to onog momenta kada je prišao Alkatrazu i Partizanu. Njegovim
saučesnicima u kriminalu, Urošu i Andriji, zatvorske kazne su sa devet smanjene
na tri godine.
Onaj ko ne želi da priđe Alkatrazu i da
obavlja prljave poslove za vođe može da očekuje surove represalije.
Nedavno je grupa Alkatrazovaca
naoružana bezbol palicama i sličnim oružjem uletela u jednu kladionicu u
beogradskom naselju Kaluđerica i krvnički prebila članove suparničke navijačke
grupe, od kojih su većina bili maloletnici. Na jednog maloletnika su potegli i
vatreno oružje, a sve je snimila kamera internog nadzora. Snimak je predat
policiji, učesnici mogu lako da budu identifikovani, ali...
Najgore je prošao Ivan Perović,
član jedne od suparničkih navijačkih grupa, koga su oktobra 2011. pripadnici
Alkatraza izrešetali na ulici. Prethodno su se počinioci okupili u restoranu
kod Partizanovog stadiona gde su otvoreno pokazivali poneto vatreno oružje.
Očevidaca ubistva je bilo više nego dovoljno i policija je neposredno po
pucnjavi imala precizne podatke ko je sve učestvovao. I pored toga, istraga je
išla izuzetno sporo, jer je neko, očigledno, odlučio da se ubicama da dovoljno
vremena da napuste Srbiju, što se zatim i desilo.
Navijači Partizana koji ne žele da za
svoje vođe učestvuju u kriminalnim aktivnostima uglavnom su okupljeni u grupi
pod nazivom Zabranjeni.
Eskalacija njihovog sukoba sa Alkatrazom
počela je aprila meseca 2011. godine na fudbalskoj utakmici u Subotici. Tada su
članovi Zabranjenih uspeli da preuzmu tribinu i da sa nje oteraju članove
Alkatraza.
Na sledeću utakmicu u Beogradu, onu protiv
Vojvodine, uprava kluba je dovela privatno obezbeđenje kome je podelila značke
zvanične redarske službe kako bi se napad na njih tretirao kao napad na
službena lica. Obezbeđenje koje predvodio Dušan Panajotović, poznato
najviše po organizovanju čuvanja beogradskih splavova, imalo je naređenje da na
Partizanov stadion pušta jedino članove Alkatraza. Pošto je izbio sukob među
grupama, policija je privela neke od učesnika, ali isključivo one koji su
članovi Zabranjenih.
Posle toga je došlo do sukoba na
košarkaškoj utakmici u beogradskoj hali Pionir. Alkatrazovci su pred kordonom
policije krenuli u juriš na Zabranjene, ali su opet privedeni samo ovi potonji,
njih pedeset trojica. Trener Partizanovih košarkaša Vujošević je otvoreno od
policije i redarske službe zahtevao da se Zabranjenima ne dozvoli ulazak na
tribine, bez obzira što su imali uredno kupljene karte, za razliku od Alkatrazovaca
koji su iste dobili besplatno od uprave kluba.
Policija i pravosuđe su otvoreno na
strani mafije koja stoji na čelu Partizana i Alkatraza. Za utakmicu protiv Radničkog policija je u Kragujevac
propuštala samo navijače sa već kupljenim kartama.
BIA i vojni specijalci prodaju karte
Kako je prodaja u Beogradu išla isključivo
preko Alkatraza, navijači iz grupe Zabranjeni doputovali su sa namerom da
ulaznice kupe na biletarnici stadiona Radničkog, ali su od strane policije bili
zaustavljeni na ulasku u grad. Stvorila se velika gužva u koju je u jednom
trenutku uletela limuzina zatamnjenih stakala. Ubrzo posle toga je protiv
pojedinih članova Zabranjenih podneta krivična prijava zbog ugrožavanja
bezbednosti predsednika Republike, jer je u pomenutom automobilu navodno bila
Slavica Đukić-Dejanović koja je kao predsednica Skupštine u to vreme vršila i
funkciju predsednika Republike Srbije. Neki od navijača su za ovo delo bili i
pritvoreni, a postupak još uvek traje.
Slično je bilo i prošle jeseni u vezi
utakmice Partizana sa Interom iz Milana, kada je beogradska policija dobila
naređenje da na put pusti samo navijače organizovane preko Alkatraza. Ulaznice
su prodavali "Pera BIA" i izvesni Vučko (pripadnik
specijalne vojne jedinice) i to isključivo pripadnicima Alkatraza. Pare su njih
dvojica u plastičnim vrećama odnosili u prostorije pomenute grupe. Aranžmani za
putovanje u Milano takođe su mogli zvanično da se kupe jedino od Alkatraza,
čije su vođe zajedno sa igračima udobno odletele za Italiju, a put i višednevni
boravak im je platio klub. Jedan broj Zabranjenih se organizovao, nabavio karte
preko prijatelja u Italiji i odlučio da zakupi autobuse za put. Od Alkatrazovaca
navođena policija je, međutim, sprečila polazak autobusa pod izgovorom da su
Zabranjeni vozače - kidnapovali. Nekoliko navijača je privedeno, a pojedinci su
u pritvoru proveli i po nekoliko meseci. Vlasnici autobusa ni do danas
navijačima nisu vratili plaćenih 12.000 evra, iako do puta nikada nije došlo.
Uprava samog kluba Partizan odlično zna
šta se sve odvija pod maskom okupljanja navijača, ali nema nameru da to
prekine, jer i sama ima korist od svega, o čemu rečito govori slučaj golmana Vladimira
Stojkovića.
Stojković je prvo bio golman u Crvenoj
Zvezdi, večitom rivalu Partizana, da bi zatim prešao da brani za crno-bele.
Navijači sa južne krivine stadiona, popularno nazvane Kop ili Jug,
gde ton trenutno određuje Alkatraz, zbog njegove prošlosti u dresu crveno-belih
često su mu zviždali i upućivali uvrede da je "Ciganin" (tako Partizanovci
nazivaju Zvezdaše). Kako bi ovo prestalo, Stojković je vođama Alkatraza dao
ukupno 60.000 evra, posle čega su ga "navijači" ostavili na miru.
Prosto je van pameti tvrdnja da o njegovim problemima, ali i načinu na koje ih
je rešio, niko u upravi kluba nije bio upoznat.
Da se u klubu sve zna o mutnim poslovima
Alkatraza, kao i o tokovima tako zarađenog novca, svedoči i bivši trener
fudbalera Partizana Aleksandar Stanojević, koji je javno tražio da
uprava na čelu sa predsednikom Draganom Đurićem i potpredsednikom Brankom Ružićem
podnese ostavku. Odmah posle toga Stanojević je smenjen, a Ružić je nastupajući
pod sponzorstvom lanca kladionica Mocart rekao kako mu nije poznato da postoji
rivalitet među samim navijačima Partizana i kako je tu, navodno, sve u redu.
Opstrukcija policije i pravosuđa
Nezakoniti prihodi koji se ostvaruju preko
Alkatraza životno su potrebni Draganu Đuriću, jer je zahvaljujući svom
"znanju" sopstvene kompanije doveo do ruba propasti. Samo prema Agrobanci
u stečaju ovaj nazovi biznismen ima ogromne dugove koji su mu tek privremeno oprošteni
nezakonitim deblokadama računa. Tako je njegovim preduzećima Zekstra grup
d.o.o. i Zekstra d.o.o. od juna do avgusta prošle godine prinudna
uprava Agrobanke odblokirala račune, iako nisu bili izmireni dugovi od preko
126 miliona dinara. Veterinarski zavod Zemun a.d, takođe u većinskom
vlasništvu Đurića, bio je u blokadi zbog ukupno 20 miliona dinara duga prema Agrobanci,
ali su i njemu odblokirani računi iako potraživanja nisu namirena.
Kao i svaki kontroverzni biznismen i Đurić
je dužan na sve strane. Kada je 2009. godine prostorije Veterinarskog zavoda
oštetio požar, on je od Stanka Miloševića, vlasnika preduzeća Rastošnica
promet tražio da ih renovira "na poček". Ukupan račun je na kraju
iznosio tri miliona dinara. Đurić novac nije uplatio i pored sudske presude u
korist pomenutog poverioca, a plenidbe je uspešno izbegavao servirajući
najrazličitije laži sudskim izvršiteljima koji su morali da mu veruju po
naređenju odozgo.
Kako je iscrpeo skoro sve mogućnosti da
novac izvlači iz potpuno osiromašene srpske privrede, Đurić zavisi od krvavih
para koje zarađuju vođe Alkatraza. Isto tako, njegova uzdanica su i budžetska
sredstva na koja može da računa jedino ako vlast ubedi kako upravo on
kontroliše navijačke jurišnike koji ubrzo mogu vlastodršcima da posluže za
nasilno razbijanje uličnih nemira i protesta ogladnelog naroda.
I samom Đuriću bi ovakva zaštita ubrzo
mogla da bude potrebna, jer preko 200 radnika pomenutog Veterinarskog zavoda
mesecima ne prima platu, čime je ugrožena egzistencija njihovih porodica. U
trenutku privatizacije Zavod je imao 400 radnika, 70 odsto vlasništva Đurić je
platio 9,1 milion evra, a krajem prošle godine je račun firme bio blokiran zbog
ukupnih dugovanja od 260 miliona dinara.
Pošto je preko 90 odsto članova Alkatraza
zavedeno od strane svojih vođa i nema nikakve veze sa nezakonitostima koje
sprovode vođe kluba i ove grupe, Đurić je sa upravom rešio da ih potkupi
besplatnim ulaznicama za skoro sve sportske manifestacije. Dedović i njegovi
saučesnici, međutim, od sportskih klubova Partizana osim besplatnih ulaznica za
obične navijače, traže i novac za sebe kako bi organizovali navijanje. On
je, na primer, od rukometnog kluba Partizan tražio 500 evra po utakmici da bi
poslao Alkatrazovce da bodre igrače. Za samo jednu utakmicu hokejaškog tima
Partizana, Dedović je tražio 5.000 evra kako bi navijačima popunio inače prazne
tribine.
Istovremeno, Zabranjeni ne samo što ne
dobijaju nikakav novac, već plaćaju ulaznice kako bi mogli da daju podršku
igračima svog kluba. "Za Partizan se ne navija, Partizan se voli",
ponavljaju oni staru izreku Duška Radovića.
UBPOK odavno ima sve potrebne podatke i
dokaze o Dedoviću, Đuriću i njihovim saradnicima, ali se istraga opstruiše sa
samog vrha policije, pravosuđa, pa i same države. Zbog toga Dedović i njemu
slični mogu i dalje nesmetano, u zemlji gde prosečan građanin bukvalno gladuje,
za jednu noć na provod sa damama lakog morala da troše između 1.000 i 1.500
evra.
A1.
Pomen žrtvama bezumlja
Šetnjom od parka Manjež do Hrama Svetog
Save, gde su upalili sveće palim drugarima, najveće navijačke grupe su nedavno
u Beogradu zajedno odale počast svim navijačkim žrtvama prethodnih godina.
Nekoliko stotina njih odazvali su se akciji "Šetnja protiv navijačkih
žrtava", koju je pokrenula Partizanova frakcija Grobara, Zabranjeni.
Osim Zabranjenih, skupu su prisustvovali i
navijači Crvene Zvezde pod imenom Delije, zatim Taurunum bojsi iz Zemuna,
članovi Plave unije OFK Beograda, Đavoli iz Kragujevca, Firme iz Novog Sada…
Otac mučki ubijenog Ivana Perovića u
emotivnom govoru pre ulaska u Hram tražio je od svih navijača da se prekine sa
međusobnim sukobima i ubistvima.
"...Ako posle ovog skupa nijedna
majka navijača više ne zaplače, ja ću biti prezadovoljan", rekao je jedan
od navijača posle skupa.
Na kraju su svi složno zapevali pesmu
"Oj, Kosovo, Kosovo" pokazujući da postoje više vrednosti za koje se
treba boriti, i dogovorili se da se ovakve zajedničke akcije nastave i u
budućnosti.
A 2.
Pravosuđe ne poznaje Divca
Partizan zaista ima neshvatljivi uticaj na
pravosudne organe Srbije. U postupku broj P.br. 48770/2010 koji se vodi pred
Prvim osnovnim sudom u Beogradu, sud ne može godinama da uruči tužbu Vladi
Divcu, jer navodno nije poznato gde živi!? Policija je odbila da tužiocu da
potrebne informacije o eventualnom novom boravištu, a u Olimpijskom komitetu
Srbije, čiji je Divac predsednik, odbijaju da prime sudske dopise tvrdeći da on
tamo nije zaposlen?!