Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski rat i
teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (13)
Danas Bosna, sutra ceo svet
Mada je zvanični stav koji o ratu
u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja
su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo
zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim"
akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor
strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i
kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i
teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje
najinteresantnije delove.
Džon R. Šindler
Bosanska prljava tajna posle Dejtona bila
je to da se mudžahedini nikako nisu zadovolja vali silovitim rečima i podstrekavanjem
na mržnju i nasilje. Sledila su i nasilna dela, kao što je to uvek i bio slučaj
- u Bosni i inostranstvu. Iako su bojna polja utihnula a armije demobilisa ne,
balkanski džihad se i dalje vodio, divljački i proračunato. Mada su sveti
ratnici obično bri žljivo pazili da ne napadaju zapadnjake i zapadne interese u
Bosni, domaći protivnici radikal nog islama nisu bili te sreće.
Mete su bili muslimani koji su se
protivili salafijskim običajima, nemuslimani smatrani an tidžihadistima,
kao i oni koji su pokušavali da se vrate u svoje predratne domove - proces koji
je navodno bio pod zaštitom NATO-a, ali zapravo to skoro nikada nije bio - i
nesrećni stran ci. Mnogi napadi ličili su na spontane zločine verskog zanosa
ili lokalne zađevice dovedene do stravične krajnosti. Ipak je većina napada
izvršena s predumišljajem, u nekim slučaje vi ma uz po tajno saučesništvo
muslimanske policije i političara. Bio je to Al Kaidin „bosanski model"
na delu. Termin je skovao sarajevski vodeći ekspert za mudžahedine Esad Hećimo
vić, hrabar novinar nedeljnika Dani, koji je veoma podrobno ispitivao postdejtonski
terori zam. Oružani džihad je cvetao posle 1995, uz pomoć prljavog novca i
korumpiranih političa ra koji su u najboljem slučaju okretali glave od toga
kuda sredstva za i šta idu; u najgorem, zvaničnici SDA su pomagali nasilnim
svetim ratnicima koji su učestvovali u terorističkim akcijama u Bosni i
inostranstvu. Rezultat je bila povoljna operativna sredina za Al Kaidu, kao i
nepotrebne žrtve.
Da bosanske muslimanske bezbednosne službe
pomažu Al Kaidi, kao što su sumnjale žr tve mudžahedinskih napada, pokazale su
istrage posle 11. septembra koje su otkrile neposred ne veze sarajevske
policije, vojske i obaveštajnog aparata sa poznatim ekstremistima. Eksplo zivne
na prave koje je posedovala muslimanska policija našle su put do mudžahedina i
korišćene su u terorističkim napadima.
U opremu za „mokre poslove" (ubistva) koju je „zaturila"
sarajevska policija, spadale su i bombe za postavljanje u automobilima i puške-kišobrani
napravljeni za diskretne likvidacije.
Nije potrebno dodati da je muslimanska
policija loše obavljala posao kad se radilo o pro nalaženju traženih svetih
ratnika. U najistaknutijim slučajevima, mudžahedini koji više nisu mogli da se
kriju od NATO-a bežali su sa Balkana uz pomoć SDA.
Esad Hećimović je s gorčinom primetio: „Bar prema ono me što
sam ja video, svako u Bosni ko je bio optužen za terorizam nestao je." Kad
je upitan zašto je Sarajevu bilo potrebno više od četiri godine da pronađe i deportuje
poznatog teroristu Abu Maalija, heroja radikalnih jedinica bosanske Armije, Hećimović
je objasnio:
„...Bosanske vlasti su
ga krile godinama...Nije čudo da nema dokaza, jer su sve istrage
koje bi nešto mogle da do kažu
obustavljene još 1993. godine".
Nešto više od tri godine posle dolaska
trupa NATO-a u Bosnu radi sprovođenja Dejton skog sporazuma bilo je očigledno
da ova zemlja ima ozbiljan problem sa islamskim teroristi ma. Do kraja 1997.
izvršeno je preko sto terorističkih dela u Federaciji BiH - zajedničkom hr vatsko-muslimanskom
entitetu - a većinu njih su počinili mudžahedini, mučna činjenica koja je
navela Senada Avdića, urednika sarajevskog nedeljnika Slobodna Bosna, da
izjavi da je Bo sna pod vlašću SDA postala „evropsko đubrište za sve vrste ološa, ubica, terorista
i avanturi sta svih boja, koji su stekli status ravnopravnih građana ove zemlje
uz 'selam' i 'tek bir'."
Ubistva i bombaški napadi
Veći deo islamističkog terora bio je
lokalnog karaktera i o njemu se nije mnogo izveštava lo čak ni u Bosni. Oko Zavidovića,
mesta sa povelikim i jakim ogrankom AIO, Srbi koji su po kušavali da se vrate u
svoje predratne domove, kao što je obećavao Dejtonski sporazum, bili su uznemiravani
i napadani.
Nekolicinu njih su i ubili tajanstveni
mudžahedini, iz među ostalih i Jadranka Božanovića, urednika Radija Zavidovići,
koji je izveštavao o kampanji potajnog terora, a ubijen je bombom postavljenom
pred njegov stan. Muslimanska policija je bila izuzetno aljkava u istragama tih
zločina. Ni zapadni novinari nisu bili naročito zainteresovani jer su ovakvi
teroristički napadi muslimane prikazivali kao izvršioce a ne kao žrtve nasilja.
I NATO je pokazao skromno interesovanje
jer su napadi na nemuslimane ukazivali na ne dostatke dejtonskog procesa, što
je bio ne baš laskav prikaz slabosti i mešanja Zapada. Klintonovu
administraciju nisu zanimale loše vesti iz Bosne. Dejton je bio njihov
diplomatski trijumf, i nikakva mera islamističkog kriminala neće to poništiti.
Na kraju, lakše je okrenuti glavu na drugu
stranu. Čak su i napadi na Amerikance retko kad bili tretirani s ozbiljnošću
koju su zahtevali. Ubistvo Vilijama Džefersona
(William Jefferson), američkog
humanitarnog radnika UN, u Tuzli novembra 1995, dok su se američke trupe spremale
da uđu u Bosnu, ostalo je nerešeno zbog pasivnog odnosa Va šingtona prema aljkavom
pristupu muslimanskih vlasti tom slučaju. Postojali su jasni dokazi koji su
povezivali mudžahedine sa Džefersonovim ubistvom. Iza zločina su stajala dva Saudij
ca povezana sa islamističkom internacionalom, prema istražiteljima, mada
nijedan nije uhap šen zbog ovog ubistva.
Ahmed Zuhar Handala (Ahmed Zuhair Handala),
povezan sa Saudijskom visokom ko misijom u Sarajevu, bio je bar saučesnik; Džefersonov
sat je kasnije pronađen kod Handale. Postojali su izveštaji da je Handala
učestvovao u pokoljima hrvatskih civila tokom rata i je dan sve dok je ukazao
na Handalu kao na jednog od mudžahedina koji su napali njeno selo septembra
1993; Saudijac je pretio da će nožem zaklati njenog četrnaestogodišnjeg sina.
Ve ruje se da je ubica u Džefersonovom slučaju bio Fez al Šamberi (Faiz al-Shamberi),
veteran specijalnih jedinica muslimanske vojske; prema lokalnoj policiji,
pištolj iz kojeg je ubijen Dže ferson nađen je kod Al Šamberija, ali je mudžahedin
nestao posle amnestije za ratne veterane koji su se nalazi li u pritvoru zbog
optužbi povezanih s oružjem.
Veći deo terorističkih aktivnosti u
posleratnoj Bosni činila su ubistva i bombaški napadi na određene osobe, obično
Hrvate. Mudžahedini su želeli da izravnaju račune i stvore atmosferu straha
među muslimanskim partnerima u Federaciji, i u tome su uspeli.
Pokušaj atentata na Papu u Sarajevu
Centralna Bosna je bila središte antihrvatskog
terorizma posle Dejtona, i mudžahedini su neprekidno pucali i bacali bombe na
hrvatske kuće da bi zaplašili i oterali nemuslimane. Kato ličke crkve i
manastiri su bili još jedna meta nasilnog uznemiravanja. Posebno su na meti
bili hrvatski policajci, uključujući i nekoliko pokušaja ubistva, kao i dva
ubistva u leto 1998, Peri ce Bilića i Ante Valjana, koja su kao što se moglo
predvideti, ostala nerešena. Svedoci tvrde da je Valjana ujutro 31. jula 1997.
godine, u Travniku, ubio nekoliko ljudi sa „talibanskim bra dama". Ubice su konačno
identifikovane kao veterani odreda El Mudžahid ali, kao i obično, nisu usledila
hapšenja. Mada je sledeće godine pritvoreno osam svetih ratnika u vezi sa ta lasom
terora tog leta oko Travnika, optužbe su retko kad bile dokazane, a mali broj
musliman skih sudova je bio spreman da izriče presude o krivici. Kasnije se
pokazalo da su ubice Valja na i drugih Hrvata bili mudžahedinski veterani koji
su delovali saznanjem i zaštitom musli manske policije i tajnih službi.
„Ja sam plaćeni ubica", priznao je jedan veteran El Mudžahida koji je
pobegao iz Travnika pošto je odbio da ubije hrvatskog policajca ko ga je
poznavao. Naređenje za likvidaciju, tvrdio je, došlo je od istaknu tog lokalnog
funkcionera SDA i verskog velikodostojnika iz Travnika.
Ne ki mudžahedinski zločini su bili upadljiviji,
uključujući i ubistvo Joze Leutara, pomoćnika bosanskog ministra unutrašnjih
poslova, 16. marta 1999. Jedan od najviših hrvatskih funk cionera u vladi u
Sarajevu, Leutar je primio brojne pretnje smrću, ali su vodeći istražitelji
verovali da je ubistvo, izvedeno bombom profesionalno postavljenom u Leutarovim
kolima, bilo delo islamista, koji su strahovali od toga da Leutar ugrožava korumpirane
odnose Al Kaide i policije, koje je štitila SDA.
Obaveštene spekulacije su ukazale na
uređaje za deto naciju koje je muslimanska policija ustupila mudžahedinima, dok
su drugi u Sarajevu tvrdili da su ubice obučavali Iranci u Pogorelici. SDA je
pokušala da krivicu svali na hrvatske ekstremiste koji su Leutara smatrali
isuviše popustljivim prema muslimanima. Predsednik Izetbegović je izjavio da su
ubistvo izvele „ili
naše budale ili hrvatski ekstremisti": za mnoge je njegova osuda najtvrđe
linije mudžahedina kao pukih „budala" bila veoma rečita.
Ipak je premoćna evidencija
ukazivala na upletenost mudžahedina u ovaj zločin, koji je bio sto trideset
drugi teroristički čin izveden u bosanskoj Federaciji posle Dejtona i sto sedmi
takav zločin koji je ostao nerešen. Drski „spektakli" su bili laki za bosanske svete
ratnike.
Posebno smeo bio je pokušaj atentata na papu
Jovana Pavla II tokom njegove posete Sarajevu aprila 1997, koji zamalo da je
uspeo. Mada je sveti otac često osuđivao ratne zločine nad bosanskim
muslimanima, predstavljao je izazovnu metu za mudžahedine koji su postavili
dvadeset tri nagazne mine ispod mosta preko kojeg je papa trebalo da pređe
ulazeći u grad.
Protivtenkovske mine s daljinskom
kontrolom otkrivene su ispod drugog mosta u Bulevaru maršala Tita u centru
Sarajeva. To je bio, primetio je jedan zvaničnik polici je UN, „veoma ozbiljan
pokušaj da se Njegova svetost digne u vazduh" koji je u poslednjem
trenutku spre čila policija, za koju je verovatno to bilo preterano.
Neuspeli atentat na Jovana Pavla II bio
je deo talasa antikatoličkog terorizma tog proleća, u koji spada i napad protivtenkovskim
raketama na Kraljevu Sutjesku, jedan od najstarijih franjevačkih manastira na
Balkanu. Po običaju, Zapadni novinari su u ovoj priči našli malo toga što bi ih
zanimalo...
Skoro svi ovi zločini praktično se mogu
pratiti do Al Kaide i njenih paravana. U ono nekoli ko hapšenja koja su izvele
bosanske vlasti u slučajevima postdejtonskog terorizma pritvoreni su bili
povezani ili sa AIO ili sa Saudijskom visokom komisijom i srodnim islamističkim
ne vladinim organizacijama. Mnogi pritvoreni su navodno bili misionari. Esad Hećimović
je ob jasnio: „Islamski
misionari koji shvataju podršku terorizmu kao deo svoje misije prevođenja u
istinitu veru, zaštite muslimanske zajednice i pomaganja potlačenim ljudima,
predstavljaju pra ve ideološke korene terorizma."
Tipičan slučaj je šeik Imad el Misri,
vodeći džihadistički misionari veteran odreda El Mu džahid, koji je u Bosni
ostao i posle Dejtona, navodno kao propovednik, dobijajući sredstva od nekoliko
Alahovih NVO dok je propovedao mržnju i nasilje. Terorista tražen u rodnom Egip
tu zbog umešanosti u brutalno ubistvo pedeset osam zapadnih turista u Luksoru
1997 (ovaj brutalni zločin je izvršen „kao osveta zbog pasivnosti Zapada prema proganjanju
muslimana u Bosni"), naturalizovani Bosanac El Misri bio je osuđen u
odsustvu pred jednim egipatskim sudom marta 2001 - Sarajevo je odbilo
ekstradiciju - i vraćen je u domovinu tek posle 11. sep tem bra, uprkos
protestima AIO i srodnih prijatelja terorizma u Bosni, kada je međunarodnim
pritiskom Sarajevo prisiljeno da izruči nekoliko vodećih terorista koje je
štitilo.
Saudijska visoka komisija
Oktobra 1997. Saber Lahmar (Saber Lahmar),
zaposlen kao bibliotekar u Saudijskoj viso koj komisiji, bio je uhapšen zbog
pripremanja bombaškog napada na ambasadu Sjedinjenih Država u Sarajevu. To je
bio izuzetak, jer je većina mudžahedina pazila da ne povredi američ ke ili
zapadne interese u Bosni - drugde su oni bili slobodna lovina - zato što su
cenili to što im je posle Dejtona NATO de facto pružio bezbedno utočište.
Bosanske vlasti su Lahmara po milovale samo dve godine kasnije (Sarajevo je
nevoljno izručilo Lahmara, poznatog teroristu Al Kaide, Amerikancima u
Gvantanamo početkom 2002). Istraga je otkrila da je Saudijska vi soka komisija
duboko upletena u lokalne terorističke akcije. U te slučajeve spada i bombaški
napad na hrvatsku stambenu zgradu u Mostaru septembra 1997. Organizator napada
bio je Ah med Zuhar Handala, jedan od osumnjičenih u ubistvu Vilijama Džefersona.
Veteran odreda El Mudžahid, koji je posedovao
propusnicu za nesmetano kretanje koju mu je izdao Sedmi korpus muslimanske
vojske, bio je besan na Hrvate zato što su ga osudili na še snaest meseci
zatvora zbog terorizma. Policija je Handalu i još dvojicu osumnjičenih poveza
la sa Saudijskom visokom komisijom.
Kao što je to bio veoma čest slučaj sa mudžahedinima
optuženim za terorizam u Bosni, Handala je nestao - mnogi veruju uz potajno saučesništvo
muslimanske policije - i osuđen je u odsustvu. Konačno je pronađen posle 11.
septembra i prebačen u Gvantanamo.
Zbog ovakvih slučajeva, postdejtonska
Bosna je stekla lošu reputaciju da štiti tražene tero riste. Brojne države su
zahtevale ekstradiciju islamista, često njihovih državljana, na osnovu optužbi
za terorizam, samo da bi sudije, koje je postavljala SDA, te zahteve odbacile.
Osnove za odbijanje bile su slabe kao u slučaju Saleha Nedala (Saleh Nedal),
traženog zbog optužbi za terorizam u Italiji. Zahtev Rima za ekstradiciju 1999.
sud u Travniku je odbio za to što je Nedal, poput skoro svih mudžahedina, bio
naturalizovani bosanski državljanin.
Ipak su mnogi bosanski sveti ratnici
putovali u inostranstvo, širom Evrope i oko sveta - ne da bi izašli pred lice
pravde, već da bi stvorili još veći haos. Preko sto veterana islamističkih
specijalnih jedinica napustilo je Bosnu krajem 1995. da bi vodilo džihad u
Čečeniji, a reka do brovoljaca je i dalje tekla; vodeći bosanski mudžahedini,
uključujući Nezima Halilovića, jav no su se hvalili da su organizovali put
svetih ratnika u Čečeniju, mada su zvaničnici SDA bri žljivo poricali svaki
izveštaj o bosanskoj podršci kavkaskom džihadu. Uprkos tome, Bosanci su stizali
u Čečeniju uz po moć AIO, a ruske trupe su pronalazile bosanske pasoše kod pogi
nulih mudžahedina u Čečeniji.
Uloga Alije Ismeta
Stranka demokratske akcije je takođe
pružila veliku pomoć sve militantnijim kosovskim Al bancima. Sarajevo je tajno
slalo savetnike da pomognu Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) u borbi protiv
Srba, a ključni funkcioneri SDA organizovali su i slanje oružja. Dok su se
1998. nadvijali ratni oblaci, Sarajevo je povećalo pomoć OVK u kojoj je videla bratsku
musli mansku armiju; SDA je pozvala relativno malobrojne Albance u Bosni da
pomognu. Predsed nik Izetbegović je naredio da samo Albanci budu upućivani u
bosanska diplomatska predstav ništva u Albaniji i Makedoniji. Ključnu ulogu je
igrao Alija Ismet, etnički Albanac i bivši ofi cir JNA, koji se uzdigao do
ranga generala u Armiji BiH i kome je Izetbegović poverio za datak da omogući
bosansku pomoć OVK.
Istureni čovek je bio Haili Bičaj,
još jedan etnički Albanac i oficir JNA, koji je 1991. stupio u Patriotsku ligu
i postao zamenik komandanta brigade u Izetbegovićevoj armiji. Zahvaljujući
svojim bliskim vezama sa vrhom SDA, Bičaj je organizovao slanje oružja iz
skladišta bosanskih muslimana kosovskim militantima, pod kontrolom porodice Čengić.
Podrška koju je SDA pružila OVK - ko ja se
pokazala kao naj značajnija pomoć Albancima kada je njihov rat postao vreo
krajem 1998 - jeste još jedna priča o kojoj se nedovoljno izveštavalo iako je
bila dobro poznata ekspertima. Mirovne snage NATO-a u Bosni otkrile su brojna
tajna skladišta oružja namenjenog Kosovu; štaviše, za padne trupe koje su
služile na Kosovu posle intervencije NATO-a našle su oružje i municiju sa
jasnim oznakama bosanskih muslimana.
To je bila još jedna priča koju NATO i
zapadni mediji nisu želeli da objave. Na kraju, podrška OVK nije dovela do
rezultata kojem se SDA nadala jer su se veoma sekularni kosovski Albanci
pokazali mršavom podrškom globalnom džihadu, ispoljavajući minimalno zanimanje
za politički islam, ali su sarajevski islamisti ipak bili ponosni što su
pomogli albanskim istovernicima.
(Nastaviće se)
GLOSA
Ruske trupe su pronalazile bosanske
pasoše kod poginulih mudžahedina u Čečeniji
GLOSA
Svako u Bosni ko je bio optužen za terorizam
nestao je
GLOSA
Klintonovu administraciju nisu zanimale
loše vesti iz Bosne
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu
(Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao
u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je
odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je
vodeći ekspert američke ANB za Balkan.