(Su)ludovanje
Kad sudi Jelena, pravda je zelena
Grčka kuća
Devedesetih
godina prošlog veka jednu zgradu u centru Beograda lažni vlasnik je prodao
nesavesnom kupcu.
Ništa tu ne bi bilo novo da prodavac nije bila tadašnja država Jugoslavija, a
kupac država Grčka. Onog momenta kada je postalo jasno da će da se odmota
klupko pronevere 2,5 miliona nemačkih maraka i 10 miliona dinara,
Jelena Kilibarda, sudija Višeg suda u Beogradu celokupno domaće pravosuđe
proglašava nenadležnim u pokušaju da prikrije odgovornost grčkih diplomata i
srpskih političara.
M. Glamočanin
Predratni bankar Petar Milanović
živeo je u porodičnoj kući u beogradskoj ulici Kralja Milutina broj 6, sve dok
mu ista nije konfiskovana presudom Vrhovnog suda Srbije KŽ 1195/49 od 15. decembra 1949. Pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Beogradu
broj 6/11 od 12. marta 2012. pomenuta presuda je proglašena ništavom, a samim tim
ništavim bi trebale da budu i sve pravne posledice proistekle iz nje.
Naslednici pokojnog Milanovića, preko
svojih pravnih zastupnika advokata Lazara Malovića, Nikole
Malovića, Milutina Rakića i Gorana Šormaza, na osnovu
pomenutog rešenja tražili su povraćaj nezakonito im oduzete imovine, pa iz tog
razloga Višem sudu u Beogradu podnose tužbu. Predmet dolazi u
ruke sudije Jelene Kilibarde koja zakazuje pripremno ročište za 9.
mart 2012. na kome zakazuje
novo pripremno ročište za 22. jun 2012, ali u
međuvremenu 10. aprila 2012. donosi
rešenje kojim odbacuje tužbu proglašavajući Viši sud u Beogradu apsolutno
nenadležnim. Do ovog iznenadnog obrta došlo je kada je sudija Kilibarda
shvatila da je sporna kuća bila moneta za međudržavno
podmićivanje, i to na najvišem nivou.
Još 1967. godine kuća Milanovića
prelazi u nadležnost Preduzeća za gazdovanje zgradama i stanovima stranih
diplomatskih i konzularnih predstavništava u Beogradu (DIPOS), da bi 1998. bila prodata Grčkom državnom preduzeću za nepokretnosti KED
koje je zastupao tadašnji grčki ambasador u Beogradu Panajotis Vlasopulos.
Sa jugoslovenske strane kupoprodajni ugovor je potpisao stečajni upravnik
DIPOS-a Miloš Lončar, po specijalnom ovlaštenju tadašnjeg
saveznog ministra spoljnih poslova Milana Milutinovića, koji je
pre toga bio ambasador Jugoslavije u Grčkoj, a posle predsednik Republike
Srbije. Supotpisnik je bila Savezna Republika Jugoslavija,
koju je zastupao generalni sekretar MIP-a Radovan Matović.
Kao prodavac je u ugovoru od 19. marta 1998. naveden DIPOS, a upravo to pokazuje da sa transakcijom nešto
nije u redu, jer je nezamislivo da najviši državni funkcioneri zanemare
činjenicu da je zakonom objavljenom u Službenom glasniku SRJ 30/96 još 1996. sva imovina DIPOS-a prebačena na Savezno ministarstvo
inostranih poslova, koje se u pomenutom ugovoru pominje samo kao zastupnik
supotpisnika, a ne kao prodavac.
Čudnovat je i dogovoreni
način plaćanja. Prvu ratu od 2,5 miliona maraka grčka strana trebala je da plati odmah po
potpisivanju ugovora.
Drugu i poslednju ratu u visini od 10.000.000 dinara grčki kupac je, navodno, platio 3. aprila 1998. godine i to u
gotovini?!
Takođe, postavlja se i pitanje
gde su nestali pomenutih 2,5 miliona maraka i 10
miliona dinara, budući da u knjigovodstvu DIPOS-a nema nikakvih tragova o tim
transakcijama.
Da u ovoj
kupoprodaji mnogo toga nije u redu pokazuje i činjenica da je navodni kupac,
grčki KED, odlučio da se uopšte upusti u sudski spor po tužbi naslednika
Milanovića.
Isto tako je i
Srbija, kao pravni naslednik SRJ mogla da izbegne sudski spor da je prihvatila
ponudu vansudskog poravnjanja po kome bi naslednicima Milanovića uplatila
prodajnu sumu i to bez kamata. Na nesreću, novac nikada nije legao na bilo koji zvanični račun DIPOS-a ili SMIP-a, već je
otišao u džepove potpisnika fingiranog kupoprodajnog ugovora i njihovim
mentorima u Atini i Beogradu, pa tako od strane zvaničnih institucija nije ni
mogao da bude vraćen.
Celokupna zavrzlama je krajem
devedesetih osmišljena jedino da bi se opravdalo uzimanje 2,5
miliona nemačkih maraka i deset miliona jugoslovenskih dinara iz grčkog budžeta
i prebacivanje tih para (i to u gotovini) u ambasadu u Beogradu. Posle toga fingiranim priznanicama je pokriveno plaćanje u gotovini
za potrebe navodne kupovine kuće u Kralja Milutina broj 6.
Onog momenta kada je pred Višim sudom u
Beogradu postalo jasno da će celo klupko prevare da bude odmotano, sudija
Kilibarda na brzinu donosi presudu kojom se srpsko
pravosuđe proglašava apsolutno nenadležnim, iako su se i same ugovorne strane
složile u članu 15. ugovora da je jedino nadležan sud
u Beogradu.
U međuvremenu su naslednici
stvarnog vlasnika kuće uložili žalbu na presudu o
kojoj Apelacioni sud još uvek nije rešavao.
Grčka ambasada je kupljenu kuću potpuno
zanemarila, ista je jedno vreme bila sklonište za lokalne beskućnike i
narkomane, potpuno je ruinirana, a sada je ponuđena na
prodaju. O proneverenim parama niko ne sme ništa da pita ni
Panajotisa Vlasopulosa, ni Miloša Lončara, a ponajmanje Milana
Milutinovića.
M. Grabež