Tabloid je pozvan
Kome Strahinja Sekulić iz Bjelog Polja,
vraća tuđa polja po Vojvodini
Crni biseri srpske restitucije
Agencija za restituciju pod rukovodstvom Strahinje
Sekulića postala je tamni vilajet republičkih državnih organa, tvrdi u
autorskom tekstu za Tabloid Stanislav Novaković, bivši direktor područne
jedinice ove agencije u Novom Sadu
Stanislav Novaković
U prilog neodložnog smenjivanja
direktora Agencije za restituciju Strahinje Sekulić idu i činjenice o bahatom i
kabadahijskom radu na predmetima gde Sekulić lično, a po prethodnim zluradim
savetima dobijenim od Radmile Nikšić, inače samouke pesnikinje i
spisateljice „emotivnih" romana u slobodno vreme i kvazi intelektualke, i Branka
Lakića, samozvanog „Sulejmana Veličanstvenog" Agencije, samonicijativno,
bez ikakvih činjeničnih navoda i pravnog osnova i bahato, odlučuje kome
će i kada vratiti oduzetu imovinu, a kome neće! Ovo se najviše odnosi na one
predmete gde su podnosioci zahteva udruženja građana ili pravna lica koja po
Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne spadaju u krug lica koja
imaju prava na restituciju, ali za određenu svotu novca, itekako se vrši restitucija,
bez obzira na odredbe Zakona!
Mora da Strahinja Sekulić i njegova
boranija od družine svakog jutra pevaju: „Ne može nam Dinkić ništa, jači
smo i od sudbine"! Jer, zaista ko im išta može u ovoj estradnoj državi, u
kojoj himnu pišu Marina i Mili i svi je zajedno pevaju na Ušću!
Uvidevši da je aktuelnom establišmentu
bitnija „Farma" od ekonomije i od svih državnih institucija, Strahinja
Sekulić je na osnovu „projekta" koji su osmislili Branko Lakić i Radmila
Nikšić pokrenuo opsežnu akciju krađe vojvođanskog poljoprivrednog zemljišta
koje je komasirano posle oduzimanja i koje table zemljišta su nekada koristili
veliki, a sada propali kombinati.
Kombinatorika ove „pljačke
stoleća" je jednostavna, odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i
zakona kojim je regulisana komasacija su u suprotnosti, jer jednom komasirano
zemljište ne može se više nikada rasparčavati i vraćati u prvobitno stanje! Na
osnovu ovoga, restitucija nije moguća, a eventualno se naslednicima vraćaju suvlasnički
udeli, ali samo ako oni dobro potplate Sekulića, naravno, sve po dobro razrađenoj
šemi gde novac ubira Marijana Radoš.
Od februara ove godine pa do danas,
više od 500 predmeta je odneto u Agenciju u Beograd iz Novog Sada, da bi se
navodno izvršila kao provera nekih papira, a u stvari da se dokumentacija
pripremi za ovu veliku prevaru. Tako su oteti svi predmeti iz katastarskih
opština Bečej, Novi Bečej, Srbobran i Zrenjanin, a u planu je otimačina i
predmeta iz katastarskih opština Kulpin, Bački Petrovac, Temerin, Sirig i Čenej,
gde se nalazi najkvalitetnija i najskuplja zemlja. Kajmak od ovih poslova u
svoj džep staviće Sekulić, a omrsiće se zajedno sa Lakićem, Nikšićevom, Zorajom,
Čelićevom i Samardžićem, koji već beleži pionirsko iskustvo u ovakvim
mahinacijama.
Strahinja Sekulić je od pre neki
dan doveo do mogućnosti izazivanja diplomatskog skandala i slanja diplomatske
note Ministarstvu spoljnih poslova Srbije od strane Ambasade Slovačke, a
povodom nesporazuma koji je nastao između Slovačke Republike i Republike
Srbije. Naime, 24. juna 2013. godine Agencija za restituciju u Beogradu donela
je rešenje, broj: 46-008448/2012 kojim je izvesnoj Ireni Peruničić, iz
Beograda vratila „Magacin", koji se nalazi u Bačkom Petrovcu, na katastarskoj
parceli broj 656, a koji je oduzet rešenjem Vlade NR Srbije, 30.04.1948.
godine, koji je u međuvremenu postao javna svojina opštine Bački Petrovac, a
koji je na osnovu odluka navedene Opštine i Nacionalnog saveta vojvođanskih
Slovaka trebao da postane Muzej Slovaka, iza kog projekta su stali Vlada
Slovačke Republike, Ministarstvo kulture i javnog informisanja Republike
Srbije, Vlada AP Vojvodine i opština Bački Petrovac, čiji je investitor
Nacionalni savet vojvođanskih Slovaka. Sekuliću najverovatnije nisu bile
poznate napred navedene činjenice, ali mu je bila poznata činjenica da, ako
neko već može da se bavi takvom investicijom, ima novca i da plati njemu i
njegovim drugovima po „tarifi". U suprotnom, od ovakvog kapitalnog
projekta koji predstavlja i kulturnu baštinu Srbije neće biti ništa - odlučio
je Sekulić!
Navedeno rešenje napisano je nakaradno, sa
obrazloženjem koje je skroz u suprotnosti sa dispozitivom rešenja iz koga se
uopšte ne vidi koje su odlučne činjenice utvrđene, koji spisi su priloženi u
predmetu, koja je pravna osnovanost zahteva i na koji način je podnosilac
zahteva dokazao pravnu vezu sa bivšim vlasnikom.
Nasuprot tome, Sekulić je mimo svih odredbi Zakona o
vraćanju oduzete imovine, a posebno suprotno članu 5. istog Zakona, koji
određuje krug lica koji mogu da se pojave u postupku kao podnosioci zahteva,
doneo rešenje, broj: 46-004624/2012 kojim je Hrvatskom kulturnom centru iz
Sremske Mitrovice vratio zgradu u kojem se nalazi sedište Društva,
prenebregavajući činjenicu da je to društvo radilo za sve vreme postojanja
marionetske NDH tokom Drugog svetskog rata, na toj istoj teritoriji, da mu je
posle rata zabranjen rad, a posle na volšeban način ponovo dozvoljen i
potpomognut inicijativom rimokatoličke crkve.
Ali, ova gospoda, znajući da se imovina ne
može vratiti udruženjima građana, pravnim licima, advokatskim komorama,
uspostavila je „bilateralne odnose" sa direktorom Agencije i to preko monsinjora
Eduarda Španovića, župnika iz Sremske Mitrovice koji je u svom soareu župske
rezidencije u Petrovaradinu, primio u audijenciju napudrovanog Sekulića i sa
njim dogovorio i završio posao. Naravno i platio po „tarifi"!
Na ovaj način Sekulić je izričito
pokazao koliko je diplomatski i politički nepismen i koliko su mu bitni
vojvođanski slovaci, zaboravljajući činjenicu na izuzetne odnose koji postoje
između Slovačke i Srbije, na činjenicu da Slovačka nije priznala nezavisnost
Kosova niti će to ikada priznati, Slovačku koja u evropskim institucijama uvek
brani i zastupa interese Srbije, a kakav udvorički nastup i rezon ima
prema hrvatskoj gospodi i to sve u vreme kad je protiv hrvatskih generala haški
sud doneo oslobađajuću presudu.
Troškovi postupka, ili-predujam
Korupcijom se Sekulić služi i u vraćanju
imovine koja se nalazi u čuvenoj Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, gde do sada
još nikome nije vraćena imovina, bez obzira što je dokumentacija uredna, što
postoji pravni osnov za vraćanje i što su rasprave u svim podnetim predmetima
održane i utvrđeno činjenično stanje, a predlozi rešenja napisani i to u
predmetima broj: 46-002230/2012, 46-002237/2012, 46-002241/2012, 46-002216/2012
i 46-002234/2012, a tako i u predmetima kojima se vraća nacionalizovani
poslovni prostor takođe u čuvenoj pešačkoj zoni Novog Sada, broj: 46-000566/2012
i 46-000860/2012.
I to samo zato što podnosioci zahteva Sekuliću
još nisu platili i predujam („troškove postupka"). O ovome, Gordana
Višnjić, advokatica iz Novog Sada, kao i Vesna Ludoški, stranka u
postupku, obavestili su predstavkom ministra Mlađana Dinkića, da preduzme
stvari iz svoje nadležnosti. Svi od ministra traže samo jedno, da se vrati
oduzeta imovina na osnovu Zakona i da se Sekulić i družina smene pod hitno!
Da je Sekuliću bitna Vojvodina i Novi Sad
govori i predmet koji se „mrcvari" u postupku pred novosadskim ogrankom
Agencije, broj: 46-002468/2013, sa urednom dokumentacijom, ali sa navodnim
nedostacima jer je sadašnji korisnik oduzete imovine, vodoprivredno društveno
preduzeće „Šajkaška", iz Novog Sada navodno sedamdesetih godina prošlog
veka, u eri najjačeg samoupravnog socijalizma ovu nepokretnost kupilo, a iz
ugovora koji su priložili vidi se samo da su stekli pravo korišćenja, a ne i
vlasništva.
Ova nekretnina nalazi se na veoma
atraktivnoj lokaciji, predratne gradnje, na uglu Beogradskog keja i Dunavske
ulice, preko puta doma Vojske Srbije. Lakić je odmah skrenuo pažnju Sekuliću da
bi se ista mogla prodati za veliki novac odnosno primeniti visoka „tarifa"
predujma troškova postupka. Nesposobna ekipa savetnika u Novom Sadu
prihvata ovaj na brzinu sklepani, ofucani i priložen ugovor iz 1970. godine, u fotokopiji,
poklanja mu veru, a podnosioca zahteva Aleksandra Uzelac, obavezuje da
se na isto izjasni. U stvarnosti, Marijana Radoš je tražila „predujam troškova
postupka" koje Uzelac nema da isplati i predmet se sada odugovlači i daje
mu se konotacija koja vodi u skroz pogrešnom pravcu i mimo odredbi Zakona.
Tetka iz Gakova, zna gde je lova
Direktor Agencije za restituciju Strahinja
Sekulić je „uvezen" kadar iz Bijelog Polja, koji je u „nedostatku"
diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom iz Beograda,
nezainteresovanošću beogradskih urbanih legendi i razmaženih maminih i tatinih
kćeri i sinova, čak iz druge međunarodno priznate države, došao da svima nama u
Srbiji deli pamet i daje savete o pravnom institutu koji na njegovoj rodnoj
grudi nije ni primenjen posle Drugog svetskog rata, jer je najveći teret nacionalizacije
podnela Srbija i AP Vojvodina, a s obzirom da su domaćini bili totalno indisponirani
i nemotivisani da rukovode jednom ovakvom srpskom državnom agencijom,
vlastodršci tadašnje Vlade Demokratske stranke morali su zamenu za ove „uspavane"
da nađu u jednom ovakvom „iskusnom" i nadasve „profesionalnom" delatniku,
koji je uspavanim i tek probuđenim beograđanima pre angažmana u Agenciji
pokazao i kako se lako postaje Gradski javni pravobranilac u glavnom gradu
Srbije...
Naravno, sve to u orkestru kojim je
dirigovao sada glavni šef već totalno poražene, ponižene i pohapšene partije,
stranke u rasulu, podvučeno žutim...
Ovaj gospodin malograđanskih manira,
vrlo brzo je razradio sistem korupcije i naplate „svojih usluga", gde je,
ponašajući se kao vlasnik državne agencije, iz nje što otpustio, što izbacio,
sve one koji se nisu uklapali u njegov udvorički sistem vladanja.
Strahinja Sekulić je za administrativnu
radnicu, sekretaricu u Novom Sadu, zaposlio svoju rođaku-tetku pred penzijom
Ljiljanu Đurić, koja je davnih dana završila večernju školu učenika u privredi
u Gakovu, a kasnije i daktilografski kurs, čiji je zadatak bio da svojim budnim
okom kontroliše rad svih zaposlenih u Novom Sadu i da o tome izveštava Sekulića
i Lakića!
Ovo i danas čini tako što kontroliše Veru Čelić,
posebno njene novčane transfere u naplati „troškova postupka". Ona je
zaposlila i svog švalera Srđana Birovicu na mesto IT menadžera, čoveka
sa lažnom fakultetskom diplomom koji na ovim poslovima radi sa srednjom
strukom metalostrugara.
Glavni zadatak priučenog Birovice jeste
protivzakonit i predstavlja krivično delo, o čemu je od strane bivšeg direktora
agencije u Novom Sadu već obaveštena Policijska uprava Novi Sad, a to je da
posebnim postupcima i tehnološkim radnjama vrši špijuniranje svih kompjutera u
Agenciji, posebno kompjutera direktora područne jedinice, i svu tako snimljenu
dokumentaciju šalje u Beograd Lakiću na analizu!
Inače, zbog svih ovih stvari, vodi se
krivični postupak pred sudom u Novom Sadu protiv Birovice, a na ovaj način Sekulić,
kao direktor i Branko Lakić, kao njegov šef kabineta, u radni odnos na neodređeno
vreme zapošljavaju lica koja nemaju nostrifikovanu diplomu stečenu u
inostranstvu, Branko Lakić takvim licima samoinicijativno priznaje da imaju
završen fakultet i priznaje im postojanje VII1 stepena stručne spreme!
U konkretnom slučaju, radi se o zaposlenom
saradniku za informacione tehnologije kome je Branko Lakić priznao da je
diplomirani inženjer informacionih tehnologija, tako što je naredio kadrovskoj
službi da zaključe ugovor o radu (i anex-a) u kome se navodi postojanje VII1
stepena, a zaposleni ima "završen" Crown university koji nije akreditovan
ni u državi Floridi (SAD), a završen je bez ijednog dana boravka u SAD, preko
interneta.
U personalnoj dokumentaciji postoji samo
overen prevod dokumentacije sa univerziteta sa engleskog na srpski jezik i ništa
više. U radnoj knjižici imenovanom je zapisano samo postojanje srednje škole sa
zanimanjem metalostrugar! Toliko o stručnosti i kadrovanju Sekulićeve kamarile.
Laki(ć) Lučijano hoće BMW
Šef kabineta Agencije, Branko Lakić,
je anonimus za koga do pre godinu dana ama baš niko nije znao, čak ga se ni iz
obdaništa ne sećaju, jer nije imao tu čast da predškolsku ustanovu pohađa u
glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije, a sada glavnom gradu Republike Srbije.
Postavljajući ga na mesto šefa kabineta Agencije za restituciju Srbije,
Strahinja Sekulić je dobro znao da će jedino on imati koristi od Lakićevih nenormalnosti
i da će jedino Lakić biti onaj verni pas koji će svog gospodara verno služiti i
u dobru i u zlu, i ako treba za njega se i ubiti, skačući sa osmog sprata
čuvene „Beograđanke", kad stvari krenu po zlu!
Ko god bio i čime god se bavio, lakić je
zapravo slika i prilika rijaliti programa. U zemlji u kojoj spremačice u grudnjacima
iznose testove za prijemne ispite i mature, a ljudi vrte glavom na tu vest
čuvajući adrenalin i živce za svakodnevnu korupciju i podmićivanje - šta možemo
onda da očekujemo od poštenog rada Agencije za restituciju?!
Lakić je isterao na ulicu radnike
Agencije, isforsirao i bio uporan u otkazima, ali ne onim pravim, nego onim
lažnim i perfidnim, u formi sporazuma o prestanku radnog odnosa sa zaposlenim i
to onih koji su jedino i živeli od plate, ljude koji su podigli neke kredite
kako bi svoje životne uslove poboljšali, kako bi decu školovali i kako bi sebi
život učinili dostojnijim, koji se nisu uklapali u Lakićev korupcionaški
sistem i sistem podele plena, dok se Lakić od mita koji dobija svakog dana
ležerno baškario u svojoj jahti!
Kad je došao da radi u Agenciju koja je
tada bila u Nemanjinoj ul. br. 4, u palati „Jadran", nije znao ni kako se
lift koristi, a kamoli šta su upravni akti i pravni postupci, ali to mu nije
smetalo da „šefuje" i priča svakakve gadosti i neistine o direktoru
crkvene restitucije, gospodinu svetskih i velegradskih manira, bivšem advokatu
i vrsnom pravniku, Vladimiru Todoroviću!
Lakić svesrdno podržava, potencira i
unapređuje loše i ugrožene međuljudske odnose među zaposlenima, jer jedino na
taj način može da vlada Agencijom. Jedino na taj način zaposleni moraju da ćute
i da se prave da kao ne vide leglo korupcije koje hara Agencijom i kojim
upravlja Lakić. Prvo je postao šef kabineta, da bi kasnije sebe vozdigao
na mesto direktora nekakvog centra za koordinaciju i nadzor, jer se samo sa tog
mesta može baviti uticajem na donošenje rešenja, a samim tim i korupcijom i
zaradom. Samo to mesto mu omogućuje lagodan život i laku zaradu, od stranaka
koje ucenjuje i kojima parafira rešenja posle uplate.
Tarifa je različita, od slučaja do
slučaja, ali se usaglašava na nivou Sekulić, Lakić i Mile Antić. Svako je
ugrađen u cenu i svako ima svoju korist. Pored priliva u novcu, primaju se i naturalna
davanja, pa je tako Branko Lakić tražio automobil marke BMV, tačno određenih
karakteristika, zelene metalik boje koji i danas vozi. Pored kola, dobio je i
jahtu na kojoj provodi vikende i vrele dane, takođe kao protivuslugu za svoje
poslove i za vraćenu imovinu. Ništa nije besplatno i Branko Lakić često svima
kaže da ni kod babe nema džabe, a da on nije za bezveze završio pravni
fakultet, svako ima da plati ono što hoće da dobije, osnovni je moto Lakića.
I crni biser za kraj je ponovo jedan od
poduhvata Vere Čelić, pridošle novosadske direktorice, novog člana ove družine.
Primajući je kao primadonu novosadske restitucije, Sekulić je opet nekako
propustio da poštuje svoje propise! Naime, kad je početkom marta ove godine, Vera
Čelić, postala direktorica nije imala ništa osim završenog pravnog
fakulteta, iako se po važećoj sistematizaciji za to radno mesto traži položeni
pravosudni ispit uz višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim radnim mestima.
Vera Čelić je državni ispit položila tek
početkom juna 2013. godine, koji je smuljala u pokrajinskoj Vladi, prepisujući
ga doslovno sa đakih "puškica". Tri meseca nije imala nijedan
uslov, a onda je „položila" državni ispit. Sve u dobro poznatom maniru „bolje
išta nego ništa", mada ni na ovaj način nije ispunila uslove jer se za to
radno mesto traži položen pravosudni ispit, koji je daleko iznad njenih
mentalnih sposobnosti, ali je zato lopovski zanat i sve vrste prevare savladala
sa-odličan pet!