Nemačka
Akt o pokornosti Americi koji su posle
Drugog svetskog rata potpisali svi vodeći državnici savremene Nemačke, i dalje
je na snazi
Sem nije ujak, nego zla maćeha
Nekada su feudalni
gospodari svojim kmetovima nalagali da polože zakletvu da će biti pokorni, a to od 1945. do danas, od svih nemačkih kancelara zahtevaju vlasti Sjedinjenih Američkih Država. U međuvremenu su nemački birači postali svesni položaja svoje zemlje i u
aktuelnoj izbornoj kampanji. Od kancelarke Angele Merkel, sve stranke traže da Nemačka pokaže SAD-u i svetu, ali na prvom mestu samoj sebi, da je
sposobna i spremna da vodi potpuno nezavisnu politiku. Onako kako Berlin odluči, biće politika i cele
Evropske unije u budućnosti.
Fridrih Emke
(dopisnik
iz Frankfurta)
Nemački političar Egon Bar,
nazvan i „ocem nemačke istočne politike", opisao je u svojim sećanjima kako je kao državni sekretar
prisustvovao jednoj sceni kada je tek izabrani četvrti
posleratni zapadno-nemački kancelar od besa skoro
izgubio kontrolu nad sobom. Posle saveznih izbora 1969. godine, na mesto
kancelara izabran je dotadašnji vicepremijer Vili Brant. Odmah po
preuzimanju dužnosti njemu je, kao i njegovim prethodnicima Konradu Adenaueru,
Ludvigu Erhardu i Kurtu Georgu Kisingeru, dato da potpiše jedan dokument,
koji nemački istoričari nazivaju „Aktom o pokornosti".
Upravo
zato što se i sam aktivno borio protiv nacionalsocialističkog režima Adolfa Hitlera,
Brant je smatrao kako je izvan svake sumnje da će
biti demokratski kancelar, zbog čega je odbijao da potpiše pomenuti dokument, na koji je na kraju pod pritiscima saradnika
stavio svoj potpis.
U „Aktu
o pokornosti", Sjedinjene Američke Države, kao jedna od četiri sila pobednica u Drugom svetskom ratu, tražile su od nemačkog kancelara ne samo bezuslovnu poslušnost, već i to da on ne
radi, shodno ustavu i zakletvi, za dobrobit nemačkog naroda, već isključivo u interesu Sjedinjenih Država!
Nemački pisac i istraživač Udo Ufkote, specijalizovan za praćenje
rada tajnih službi, smatra kako su i svi kancelari
posle Vilija Branta, pa tako i sadašnja kancelarka Angela Merkel,
potpisali „Akt o pokornosti" i da su time počinili
veleizdaju.
Amerika
prati i prijatelje i neprijatelje
Ono
što je posle Drugog svetskog rata bilo normalno, izgleda dosta zastarelo danas,
sedam decenija po njegovom okončanju, pogotovo što se smatralo da je padom Berlinskog zida simbolično prestala okupacija Nemačke
i toj državi vraćen puni suverenitet. Očigledno, bar kada su SAD
u pitanju, da to nije u potpunosti tačno.
Da
Amerikanci ne samo Nemačku, već i sve ostale evropske države,
članice NATO pakta, posmatraju kao neku vrstu
sopstvenih kmetova, pokazuje i nedavna afera prisluškivanja u kojoj se videlo kako Vašington špijunira ne samo svoje
neprijatelje, već to isto čini i sa saveznicima i da nikome ne veruje.
U
Evropi, posle Velike Britanije, Sjedinjene Države od Nemačke nemaju, niti su u poslednjim decenijama imale odanijeg
saveznika među velikim državama. I posle ponovnog ujedinjenja Nemačke, sprovedenog formalno 3. oktobra 1990. godine, Nemačka je ostala verni američki
saveznik, što je u više navrata i dokazala. Do izvesnog distanciranja i pokušaja da se nezavisno deluje, došlo je, međutim, u poslednjim
godinama.
Još je
„Kancelar ujedinjenja", Helmut Kol, postavio novu nemačku istočnu politiku, proglašavajući Rusiju za partnera, a
ne više za neprijatelja. Nemačke firme su investirale milijarde tadašnjih maraka u privredu „džina na istoku" i veruje se
da je posle oblasti nekadašnjeg DDR-a (u koji je
samo nemačka država uložila stotinak milijardi
maraka, ne računajući investicije privatnika) Rusija bila tržište na koje je nemačka privreda plasirala daleko najviše para, više nego i u samu Evropsku
Uniju.
Rusija
i Nemačka su sa manjim prekidima
vekovima ekonomski odlično sarađivale, tako da je nemačka privreda svoju
ekspanziju shvatala kao povratak na poznato tržište. Kako su milijarde dolara odlazile u projekte u
Rusiji, tako su se isto milijarde dolara i vraćale
nemačkim investitorima kao dobit. I
jedni i drugi su bili zadovoljni.
Do većeg zbližavanja došlo je u vreme Kolovog naslednika Gerharda Šredera koji je veoma brzo razumeo nove vetrove koji su duvali
iz Kremlja. Umesto dotadašnjeg slabog predsednika Borisa
Jelcina u Moskvi je vladao Vladimir Putin koji je od prvog dana
pokazivao da odlično zna šta je za njegovu državu dobro, a šta nije.
Zbližavanje Nemačke i Rusije tako se sa
finansijskog i privrednog preselilo i na političko
polje. Nemačka je sve više uzimala u obzir
ruske interese i u mnogim međunarodnim gremijima (na
primer u Svetskoj trgovinskoj organizaciji) se zalagala za Rusiju ili bar pokušavala da ostane neutralna. Mnogi analitičari smatraju da je upravo tiha nemačka diplomatija odigrala najvažniju ulogu u odustajanju SAD i Poljske od izgradnje antiraketnog
štita koji je Moskva posmatrala kao pretnju
sopstvenoj bezbednosti.
Kao
nagradu za svoju kooperativnost Gerhard Šreder je po odlasku iz politike nagrađen mestom predsednika Nadzornog odbora Severnog toka,
trenutno najvećom investicijom u Evropi.
Akt o prisluškivanju
Vreme
kancelarke Angele Merkel donelo je dalje diskretne pokušaje da se Nemačka oslobodi američkog protektorata i da sledi samo sopstvene interese.
Pored već ustaljene saradnje sa Rusijom,
Berlin se sve više okretao temama značajnim za Evropsku Uniju, državnu
tvorevinu koju mnogi vide kao potencijalnog rivala do skora ekonomski najsuperiornije
države sveta - Sjedinjenim Američkim Državama.
Isto
kao i svoja dva prethodnika u kabinetu kancelara, i Angela Merkel je spoznala
dobru mogućnost da se pod plaštom evropske politike u suštini
sprovodi povećavanje nemačke suverenosti koja je „Aktom o pokornosti" bila
svedena na mrtvo slovo na papiru. Dok su približavanju
Rusiji u Vašingtonu još nekako i mogli da kritikuju, sprovođenju plana ujedinjenja Evrope, koji su upravo Amerikanci
i zamislili, nisu mogli da nađu nikakvu manu. Zbog toga
je ovakva politika bila najbolja maska za stremljenje ojačane ujedinjene Nemačke ka punoj nezavisnosti
i na spoljnopolitičkom planu.
Oprezni
i diskretni pokušaji Nemačke da u spoljnoj politici zasluži pravo na veću samostalnost nikako ne
treba brkati sa antiamerikanizmom. Berlin vidi Vašington kao svog najznačajnijeg saveznika i pokušava da sprovodi politiku u skladu i sa interesima Bele kuće, ali i svog naroda, vodeći računa o stavovima i
potrebama Kremlja, ali i Evropske Unije. Veoma komplikovana računica, koja je jednom morala da pukne.
A do
pucanja je došlo upravo zahvaljujući američkoj bahatosti...
„Aktom o
pokornosti" je, između ostalog, zapadnim
saveznicima, na prvom mestu SAD, a nešto manje Ujedinjenom
Kraljevstvu (dok je Francuska potpuno zanemarena) dato pravo da u interesu
svoje nacionalne bezbednosti neograničeno sprovode špijunske aktivnosti na teritoriji Savezne Republike Nemačke, čak i tada kada su na meti
nemački državljani. Javnost je o ovome bila potpuno neobaveštena,
isto kao što nije znala ni da se „Akt o pokornosti" i dalje potpisuje.
Amerikanci su, očigledno, veoma ozbiljno shvatili
svoje pravo na slobodno špijuniranje po Nemačkoj, ali im splet okolnosti na koje nemaju nikakvog
uticaja nikako ne ide na ruku u ovom momentu. Nije verovatno da je Edvard
Džozef Snouden upravo ovaj trenutak
odabrao za otkrivanje afere prisluškivanja imajući u vidu nemačku unutrašnju politiku,
ali se upravo tako desilo.
Za
razliku od većine drugih zemalja, na nemačkoj političkoj sceni ne vlada letnja
pauza, već tutnji kampanja za savezne
izbore zakazane za kraj septembra. Afera prisluškivanja je zbog toga postala bogomdani
reper za koji su se uhvatile sve stranke, što je izazvalo neočekivane obrte na političkoj
sceni. A sve zajedno je kancelarku Angelu Merkel dovelo u ono što se u šahovskoj terminologiji
zove „cugcvang", odnosno neophodnost da se igra iako je jasno da
svaki potez vodi u neminovni poraz.
U
ponedeljak 8. jula počeli su pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Evropske Unije o stvaranju zajedničkog tržišta koji su Berlinu dali potrebno oružje da pokuša da
izvrši pritisak na Vašington kako bi se do kraja rasvetlila afera i kako se nešto slično više ne bi dešavalo.
Upravo na tu
kartu igraju svi politički akteri u Nemačkoj, jedino su kancelarka i njen vicepremijer i ministar
inostranih poslova Gvido Vestervele rezervisani. Vestervele je čak otišao i korak dalje javnim
pozivom da se pregovori ne dovode u pitanje zbog prisluškivanja, ali je njegovo mišljenje
potpuno irelevantno kako u vladi, tako još i više u njegovoj matičnoj stranci, Slobodnim liberalima (FDP). Njegova stranačka koleginica i nemačka ministarka pravde Sabina
Lojthojser-Šarenberger zahtevala je da se afera raščisti pre, najkasnije na samom početku pregovora sa SAD, a FDP je demonstrativno okrenuo leđa svom bivšem predsedniku Vesterveleu,
usvojivši jedan dokument od 13 tačaka u kome se zahteva oštrija
kontrola zaštite podataka u komunikaciji sa
američkim vlastima.
Dok je
Lojthojser-Šarenberg u intervjuu Ziddojče Cajtungu tražila da Amerikanci otkriju sve svoje „bubice" instalirane u Nemačkoj i zvaničnim organima EU, dotle je
FDP ultimativno zahtevao prestanak svih špijunskih aktivnosti
američkih organa protiv EU i država članica, a u sporazumu o
slobodnoj trgovini između EU i SAD, koji tek
treba da bude izrađen, traženo je da na samom vrhu stoji eksplicitna garancija
evropskim preduzetnicima da neće biti prisluškivani i praćeni od strane američkih vlasti.
Opozicioni SPD je preko svog šefa frakcije u Bundestagu Franka-Valtera Štajnmajera
novinskoj agenciji DPA preneo stav kako Amerikanci pre početka pregovora o zajedničkom
tržištu moraju da dostave „jasne
i obavezujuće garancije da u budućnosti neće doći do novih špijunskih
aktivnosti" protiv EU i zemalja članica.
Najdalje
je, kao što se i očekivalo, otišla Stranka Zelenih koja
je na početku predizborne kampanje
i afere prisluškivanja održala skupštinu sa čije govornice se nosilac izborne liste te stranke Jirgen Tritin
izjasnio da Nemačka treba da pruži azil Edvardu Snoudenu.
Kad Berlin
ima kijavicu, Evropa ima upalu pluća
Čak se i tradicionalno pro-američki orijentisana Unija hrišćanskih
socijalista (CSU) iz Bavarske, koja je članica
sadašnje vladajuće koalicije, izjasnila za promenu
nemačkog zakona o prikupljanju
informacija o građanima, mada mnogi upućeni to vide kao čistu kozmetiku. Ali,
imajući u vidu prošlost CSU-a, koju su u eri Franca-Jozefa Štrausa mnogi videli kao otvorenog eksponenta američke politike u Nemačkoj, iznenađuje i ovakav potez.
Savezna kancelarka Angela Merkel još uvek ćuti, dok je šef parlamentarne frakcije
njene stranke Unije hrišćanskih demokrata (CDU) Folker
Kauder listu Rajnišer Post izjavio kako ne može da zamisli
slobodnu trgovinsku zonu u kojoj se špijuniraju partneri i kako to mora jasno
da bude zabranjeno predstojećim sporazumom. Za razliku
od FDP-a, kancelarkina stranka, međutim, ne insistira na
tome da ova klauzula bude na samom početku buduće agende.
Zbog
svega ovoga Nemačka, a sa njom i celokupna
Evropska unija stoje na raskrsnici. Ako ostanu pri insistiranju da se afera do
kraja rasvetli i da se daju čvrste garancije da se slično neće više ponoviti Brisel i Berlin rizikuju zahlađenje odnosa sa SAD-om. A, ako ublaže svoje stavove još
će dublje zaglibiti
u podaničkom odnosu prema velikom bratu sa
druge strane Atlantika.
Ono što bi moglo da ima presudnog uticaja na formiranje konačnog nemačkog i sveevropskog stava
jesu ekonomske potrebe. Još od početka veka, a posebno po izbijanju aktuelne svetske
privredne krize, Latinska Amerika je najpoželjnija destinacija za investicije
iz EU. Evropske zemlje iz romanskog govornog područja su Južnu Ameriku kao eldorado
za ulaganje otkrile još ranije, a od 2008. za
njima idu i ostale države, pa tako i Nemačka.
Latinska
Amerika je ogromno tržište sa skoro 600 miliona stanovnika koje su do skora
kontrolisale Sjedinjene Države. Sa usponom svoje ekonomije prvo su ovaj kontinet
za investiranje otkrile bivše kolonijalne sile, Španija i Portugalija, a za
njima su sledile, polako i ostale države Evrope. Po izbijanju svetske krize 2008.
i sloma severnoameričkog tržišta najinteresantnija
investiciona destinacija za, na primer, italijanske preduzetnike, bila je Južna Amerika, daleko ispred i same Evropske Unije.
Zemlje
ovog kontinenta, međutim, poslednjih godina vode
politiku oslobađanja od uticaja Vašingtona, zbog čega su neretko u sukobu
sa Belom kućom. Veliko je pitanje da li će one želeti da bliže sarađuju sa evropskim državama koje bi se dobrovoljno podvrgle daljem američkom diktatu, posebno u svetlu poslednjih događaja.
Za nedavni
incident sa avionom bolivijskog predsednika Eva Moralesa bivši šef
austrijske kontraobaveštajne službe smatra kako je informacija o navodnom Snoudenovom
boravku u Moralesovom avionu Amerikancima vešto plasirana od strane nekoga ko
upravo želi da ih kompromituje. Sumnja se, u prvoj liniji, na Ruse koji ne samo
da imaju mogućnosti da američkim obaveštajcima serviraju svaku
informaciju koju žele, već su i zainteresovani da se Evropa oslobodi transatlanskog
tutorstva.
Ambasador Bolivije u UN Saća Ljorenti je
prilikom najave žalbe svoje zemlje Ujedinjenim nacijama optužio Belu kuću da je
svojim evropskim partnerima izdala nalog da se avion prinudno spusti i da se
uhapsi Snouden, ako bude zatečen u letelici, i rekao nešto što je na
razmišljanje navelo mnoge Evropljane. "U 19. veku, kolonije su bile u
Latinskoj Americi", rekao je Ljorenti, "a sada vidimo da su kolonije
u nekim zemljama Evrope".
Posle
svega, nemačko javno mnjenje je sve manje
pro-američki raspoloženo, što u obzir u svojim
izbornim kalkulacijama mora da uzme i kancelarka Merkel koja stremi reizboru. U
jednoj anketi najtiražnijeg nemačkog dnevnog lista Bilda ogromna većina ispitanika smatra Snoudena za heroja i veruje da nemačka vlada treba da mu pruži
utočište
od američkog progona.
Opet
ujedinjena Nemačka, sa stabilnom i snažnom ekonomijom ima presudnu ulogu u formiranju politike
Evropske unije. Izreka da „kada Berlin kine, ostatak Evrope dobije upalu pluća", ponovo važi.
Jedino
ostaje pitanje da li Angela Merkel ima volje i snage da jednom zauvek ukine
obavezu nemačkih kancelara da pri stupanju na
dužnost potpišu „Akt o pokornosti"
i da tako postane kancelar koga će istorija da pamti zato što je Nemačkoj posle skoro sedam
decenija podario punu nezavisnost. Ili će i ona, kao mnoge njene
evropske kolege, da se sakrije iza svojih birokratizovanih saradnika i da
propusti ovu istorijsku priliku koja i ujedinjenoj Evropi puno znači?
A 1.
Zakon o
vandalizmu ne poznaje Prvi amandman
Modernim Zapadom ne upravljaju političari, još manji birači, već bankari. U 19. veku je jedan od izdanaka Rotšildovih rekao: „Ne znam koja marioneta sedi na
britanskom prestolu, ali znam da vlada onaj ko kontroliše tokove novca. A te
tokove ja kontrolišem!"
Kolika
je moć modernih bankara vidi se i iz
slučaja četrdesetogodišnjeg Džefa Olsona iz Kalifornije, kome preti 13 godina robije zbog uvrede
banaka, kako piše američki list San Diego Rider.
Olson,
koji je nekada radio u izbornom štabu jednog senatora iz
Vašingtona, politički aktivan je postao u
okviru pokreta Occupy Wall Street (Okupirajmo
Volstrit), nevladine organizacije koja se zalaže za smanjenje uticaja banaka.
Posle jednog verbalnog napada koji je doživeo 11. oktobra 2011. od strane
zamenika šefa obezbeđenja Bank of Amerika (BoA) u Kaliforniji, Darela
Frimana, Olson je odlučio da redovno protestvuje ispred filijala ove
finansijske institucije.
Posle izvesnog vremena je
zaključio kako je nošenje parola neatraktivno, a deljenje letaka prolaznicima
preskupo. Zbog toga je u jednoj prodavnici kupio kutiju kreda pomoću kojih je
na trotoaru ispred zgrada banke ispisivao parole, kao što su: "Zaustavite
velike banke" i "Zaustavite bankarsko pustošenje", aludirajući
na svima poznatu činjenicu da od strane banaka uzete kuće zbog neplaćenih
kredita ostaju puste, jer u trenutnoj krizi nema ko da ih kupi.
Kako navodi San Diego Rider,
pozivajući se na dokumenta iz istrage, Friman je u više navrata intervenisao
kod policije u San Diegu, koristeći se time što je i sam nekada bio njen
pripadnik, i tražio da se Olson zaustavi. Konačno, zamenica tužioca Pejdž Hazard
je 15. aprila obavestio Frimena da je protiv Olsona podignuta optužnica zbog -
vandalizma.
Na pripremnom ročištu se Olsonov
advokat pozvao na Prvi ustavni amandman koji garantuje svima slobodu govora i
izražavanja i ukazao na to da su parole ispisane kredom koju je kiša odavno
sprala, te tako nije došlo ni do kakvog oštećenja ni trotoara, a ni zidova
banke.
Sudija Hauard Šor je,
međutim, zabranio advokatu pozivanje na slobodu govora i izražavanja uz
obrazloženje kako se "u Zakonu o vandalizmu nigde ne spominju
odredbe Prvog amandmana Ustava Sjedinjenih Američkih Država".
U međuvremenu je zakazano i
otpočinjanje suđenja, a u slučaju da bude oglašen krivim Olsonu prete čak 13
godina zatvora i novčana kazna od 13.000 dolara.
Uzimajući u obzir ovako kao nespornu
javno demonstriranu snagu banaka, veliko je pitanje da li će evropski državnici
imati snage da se po ugledu svoje južnoameričke kolege suprotstave bankarima
kada ovi zaključe šta je za njih korisnije: Evropa u rukama Evropljana ili
nastavak američkog protektorata.
Inače, BoA je prva banka koja je
po izbijanju velike krize 2008. od američke vlade dobila beskamatni kredit u
visini od 45 milijardi dolara kako bi svoje finansije dovela u red.