Svedočanstvo
Ekskluzivno: Georg fon Hibenet,
Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (1)
Ubistvo kuma
Nemački novinar Georg Fon Hibenet (George
von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk
(Deutschlandfunk) i Dojče Vele (Deutsche welle) iz
Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj
Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom
zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše
knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog
advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više
nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u
Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve
do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven
dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa
i vladalaca.
Georg
fon Hibenet
Građanski rat
u bivšoj republici Bosni i Hercegovini, vazdušni napadi NATO borbenih aviona na
ciljeve na Kosovu, Srbiji i Crnoj Gori krajem devedesetih godina, koji su se
desili u završnoj fazi moje aktivnosti inostranog dopisnika na Balkanu, nužno
su produžili trajanje mog celokupnog novinarskog rada na ukupno pedeset pet
godina. Nikada i nigde gde sam pre toga radio, nisam imao teškoća da shvatim
mentalitet ljudi, a kao dopisnik Die Welta (dnevni list Svet),
Handelsblatta (Trgovinski list) i Deutschlandfunka
(Nemački radio) izveštavao sam iz Moskve, Praga, Varšave, Teherana,
Bagdada, Damaska, Bejruta, Kaira, Istambula, Atine, Sofije i Bukurešta.
Problemi su počeli tek na Zapadnom Balkanu, kako se danas ovaj region naziva,
iako sam u Bonu i Kelnu studirao slavistiku i govorim većinu glavnih slovenskih
jezika...
Ali i nakon
svog skoro četrdesetogodišnjeg boravka na Balkanu, pre svega u Beogradu, ni
danas ne mogu sa sigurnošću da tvrdim „To su Srbi" ili ,,To su
Crnogorci" - nezavisno od činjenice da je moja supruga Ksenija Srpkinja,
sa „kapljicom" crnogorske krvi. Zato ću se potruditi da razotkrijem neke
razloge ili da postavim neka promišljanja koja bi mogla pomoći da se suština
Srba i Crnogoraca bolje razume i da se, ako je moguće, odgovori na pitanje
zašto su na Balkanu nastranosti tako mnogobrojne i zašto ima tako puno
neposlušnosti i toliko puno „eksplozija" u društvenoj svakodnevici i
politici, kao i zašto mnogobrojni vodeći kriminalci u svemu tome uzimaju učešća
kao ravnopravni partneri političara, i to bez ustezanja i bez ikakvih problema.
Srbi
o politici, Crnogorci o sebi...
Balkan je
veliko groblje različitih vladara i civilizacija, kako je prošlost svoje
domovine tačno ocenila poznata srpska književnica Isidora Sekulić,
doduše ne ulazeći pri tom u postojeće suprotnosti između Srba i Crnogoraca. Po
mom mišljenju, ovo bi trebalo dopuniti: Balkan je, zajedno sa Srbijom, otvoreni
grob za „nesvarene" ideologije bivših komunističkih moćnika, kao i novih,
sa vlastitim predstavama o demokratiji, koju inače političari definišu po
sopstvenoj potrebi.
Time su Srbi
i Crnogorci postavili sebi politički sasvim drugačiji imidž, te većina njih i
ne zna da li je lice koje pokazuju njihovo vlastito. Zato je jako teško
odgonetnuti, pre svega u politici, šta to oni zapravo predstavljaju a gde
počinje slika onoga što oni više nisu ili što su već postali.
To posebno
dolazi do izražaja kod mnogih starijih politikologa i profesora koji još uvek
učestvuju u oblikovanju politike svoje zemlje. Sa spoljne strane, oni se naglašeno
izjašnjavaju kao demokrate, razmišljajući istovremeno u kategorijama prošlih
režima, iz kojih i danas crpe (ne)stručno znanje za pokretanje demokratskih
procesa i tržišne ekonomije.
I mlađi
političari imaju, slično svojim starijim kolegama, selektivnu sposobnost
pamćenja, koje biva aktivirano prema potrebi i prema situaciji, a često sasvim
parcijalno. Međutim, ovaj „proces nacionalno-ideološkog vrenja" još uvek
nije gotov, tim pre što eksponenti organizovanog kriminala i korupcije lakše, a
time i brže, nalaze put do vrha političke vlasti nego pošteni građani.
Ako ste
stekli pravog prijatelja koji je Srbin, onda će on biti spreman da se za vas
žrtvuje do kraja života. Ni siromaštvo ne sprečava Srbe da svog gosta preterano
dobro ugoste. Ali ne pokušavajte sa njima da diskutujete o politici ako imate
slabe nerve. Srbima, po pravilu, nedostaje fundamentalno znanje o situaciji van
zemlje, a zbog svojih emocija često nisu u stanju da argumentiraju objektivno i
racionalno.
Na
političko rasuđivanje, kod mnogih od njih, utiču i drugi sadržaji, a ne oni
koji bi se obično očekivali. Uopšte govoreći, Srbi tačno znaju šta neće;
međutim po pitanju nerešenih problema budućnosti oni su retko kad jedinstveni.
Svi bi,
kako se čini, bili u vrhu, dok stepenovanja naniže uopšte nema. To je stvarni
problem zemlje. Ova primedba važi za većinu političara. Kod Crnogoraca, osim
toga, u prvom planu stoji neumereno precenjivanje sopstvenog lika. Tu je
početak svega onoga čemu Crnogorci u budućnosti streme.
Prvi
demokratski izabrani premijer Srbije Zoran Đinđić, koji je 12. marta 2003.
godine ubijen, napisao je neku vrstu apela svojim zemljacima kao podsećanje:
,,Vi svakako morate promeniti svoj mentalitet. Ono što ne razumete nije a priori
upereno protiv nas."
Srbi bi, po
mom mišljenju, u okviru promene mentaliteta koju je Đinđić želeo, trebalo da se
oslobode svoje fobije o zaveri, koja je sastavni deo njihovog bića. Ali Đinđić
je upozorio i na establišmente prethodnih režima Josipa Broza Tita i Slobodana
Miloševića, a pre svega na tajnu policiju koja je u velikoj meri doprinela
njegovoj smrti: ,,Mi i dalje branimo Titovo nasleđe. Međutim, moraćemo u
duhovnom smislu obavezno i ovu odluku da prihvatimo: Tito je gotov!"
Religiozna,
komunistička, etnička, pa čak i atavistička prošlost je, prema tome, danas još
uvek izrazito prisutna u svakodnevici, tako da kod mnogih Srba i Crnogoraca
potiskuje stvarnu sadašnjost, jer oni kontekste svakodnevne stvarnosti
posmatraju kao produkt duhovnog incesta. Podsećanja na staru Srbiju i na staru
Crnu Goru, koja su bogata plemenskim ritualima, starom tradicijom i pričama o
starim dobrim vremenima i nekada sjajnoj istoriji zemlje, ponovo počinju da se učvršćuju
kao stvarnost a ne samo kao mitovi, u vremenu koje je siromašno vizijama
budućnosti i predstavom života u skladu sa vremenom. Politička prošlost, sa
kojom Srbi lakše izlaze na kraj, većinu mnogo jače vuče nego budućnost.
Komunističkim
vladarima, pre svega samodršcu Slobodanu Miloševiću, pošlo je za rukom da iz
čistog nagona za samoodržanjem, pretvori bogatu kulturnu i nacionalnu prošlost
Srba u jedno slepo nacionalističko osećanje i tako srpski nacionalizam pretvori
u korisno oruđe vlastite politike. „Niko ne sme da vas bije!",
uzviknuo je Milošević kosovskim Srbima 1989. godine, u predtaktu svoje totalitarne
vlasti, kada im se preporučio kao njihov novi zaštitnik, a oni pošli u zamku
njegove nacionalne prevare.
Tajne službe i demokratsko nadmetanje
Bez moćnika koji su Srbijom i Crnom Gorom
do sada vladali, na osnovu jakog ili manje jakog autoriteta, u ovoj zemlji
ništa ne može da funkcioniše - tako misli većina ovdašnjih Ijudi. Ali nedostaju
ličnosti koje bi bile u stanju da ličnim autoritetom, opštom prihvaćenošću i
odlučnošću oblikuju politiku zemlje, a da, pri tom, ne postanu korumpirani.
Demokratski orijentisane vlade postaju iz godine u godinu sve slabije, jer same
imaju, što je posledica ovog stanja, velikih poteškoća da zrače poverenjem i da
se politički drže iznad vode.
Međutim, s druge strane, zahtev za više
demokratije neretko se meša sa anarhijom. Haos počinje da se širi. Pokušaji da
se uvede više pravnog poretka, obzira i tolerancije prema sugrađanima u
svakodnevici često prouzrukuju ljutnju, jer svaki Srbin hoće da bude srećan na
svoj način. A upravo za ovu „malu" toleranciju i obzir koji su za život u
jednoj zajednici, bilo to u gradu na ulici, ili u stambenoj zgradi sa više
stanara preko potrebni - nema nimalo smisla.
Višenacionalna država Jugoslavija nastala
je 1918. kao monarhija Srba, Hrvata i Slovenaca, i ova prva Jugoslavija
prestala je da postoji u novembru 1944. godine, ako izuzmemo
nacional-socijalističku ustašku državu - državu Hrvata - koju su stvorili Adolf
Hitler i Benito Musolini.
Druga Jugoslavija, Socijalistička Federativna
Republika Jugoslavija (SFRJ) proklamovana je tačno dve godine nakon pobede
partizanskog maršala Josipa Broza Tita nad Italijanima i Nemcima, ali
nju sada ne predstavljaju kao ranije tri, već šest nacija, i to sa posebnim
republikama Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Makedonaca i Crnogoraca, pri
čemu su kosovski Albanci i mnogobrojne etničke manjine iz Vojvodine, pre svega
mađarska, unutar svojih autonomija postale dva dalja državna elementa Titove Jugoslavije.
Nemce, koji
su generacijama živeli u Vojvodini, proterali su nakon kraja rata komunisti.
Oni, međutim, nisu dozvolili ni Srbima, koje su tokom Drugog svetskog rata sa
Kosova proterali Nemci i Italijani, da se posle rata vrate u svoju domovinu.
Komunisti su
započeli ova etnička proterivanja na Balkanu sa namerom da obrazuju etnički
čiste i nacionalno zatvorene i male, ali zato često privredno spolja zavisne
male države. Novoj višenacionalnoj državi Jugoslaviji Tito je hteo da priključi
i Albaniju i da na taj način reši problem Kosova. Ovaj plan je propao zbog
protivljenja tadašnje obe komunističke velike sile, Sovjetskog Saveza i Kine.
Danas
Evropska unija i SAD očigledno pokušavaju da ga dovrše, doduše pod jednim
drugim političkim predznakom. I ono što se dešava od 1990. godine, u oblasti
bivše višenacionalne države Jugoslavije, tj. i u današnjoj Srbiji, trebalo bi
tumačiti kao predigru za novi pokušaj velikih sila da u svojoj borbi za
prevlast na Balkanu osvoje Beograd kao svog partnera. Podržavanje nacionalizma
na Zapadnom Balkanu delotvorno je sredstvo. Istovremeno se lakomisleno kocka sa
nečim što je u prošlim vekovima služilo kao napredak čovečanstva: nasilno
kloniranje etnički malih samostalnih država koje se sada preferira, i koje,
naime, ugrožava zajednički život u miru multietničkih grupacija.
Tito je
prvi teoretski pustio iz boce vekovima nagomilavani nacionalni duh srednjih i
manjih naroda ili plemena uz pomoć konstrukcije jedne višenacionalne Jugoslavije.
To je, spolja gledano, izgledalo napredno i demokratski, međutim ni Titu nije
uspelo da obuzda nacionalnog duh i stavi ga u službu civilizatorskog napretka,
a to pokazuje istorija Jugoslavije.
Nakon Titove
smrti u proleće 1980. godine i druga Jugoslavija počela je da se postepeno
raspada, jer su ovaj momenat republičke komunističke vođe uspele da iskoriste
za svoje regionalno i nacionalno motivisano osvajanje vlasti, zahvaljujući
inače latentno prisutnom nacionalizmu pojedinih naroda, koje je Tito, uz pomoć
Uprave za državnu bezbednost, umeo vešto i rigorozno da potiskuje. Pri tom,
stalno naglašavana želja kako je krajnje vreme da se savezne republike demokratizuju,
bila je samo u tu svrhu podmetnuta laž.
Raspad
komunizma u istočnoj i južnoj Evropi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih
godina prošlog veka, dao im je poseban podsticaj da dalje cepaju federativnu
Jugoslaviju u regionalne nacionalne mini-države. Stvarno kloniranje malih
država na Balkanu dobilo je poseban impuls kada su SAD, nakon raspada
Sovjetskog Saveza, došle do ubeđenja da Jugoslavija kao partner sada nema
nikakvu posebnu političku i vojnu vrednost za Vašington.
Ovakav stav
takođe je imao učešće prilikom raspada komunističke vlasti u Evropi.
Jugoslavija je praktično prestala da postoji krajem 1991. godine, kada je u
decembru SR Nemačka priznala Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne i suverene
države.
Ali još pre
toga se raspala centralno organizovana služba državne bezbednosti, čime je
nestala i poslednja karika autoritarne kontrole SFRJ. To je, takođe, bio i
trenutak rođenja organizovanog kriminala, mnogobrojnih moćnih mafija i oligarha.
Potpomognuti tajnim službama koje su se iznova pozicionirale u novonastalim
malim državama, počeli su da se nadmeću sa demokratskom opozicijom, kako bi
zajedno sa njom ili same došle na vlast.
Rusija,
ekonomska imperija
Treća i
poslednja Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, nastala je u proleće
1992. godine na državnom prostoru Srbije i Crne Gore. SRJ - ostatak Jugoslavije
- bila je tvorevina samodršca Slobodana Miloševića; doduše ne sasvim bez
protivljenja Crnogoraca, pre svega-zbog njibove sujete kako ne bi ostali
potisnuti u nacionalnoj i internacionalnoj politici. Treća Jugoslavija -
ostatak Jugoslavije u vidu Srbije i Crne Gore (SCG) - raspala se u proleće
2006. Nakon plebiscita od 21. marta 2006. godine, Crna Gora se odvojila od
Srbije kao nezavisna i suverena država.
Dalje
kloniranje malih država na bivšoj državnoj oblasti Jugoslavije je nastavljeno
nakon proglašenja nezavisnosti i suverenosti autonomne srpske pokrajine Kosovo
(sa nepuna dva miliona stanovnika) od strane kosovskih Albanaca, a njena
državna struktura je skoro završena. Da Kosovo nije u šakama najrazličitijih
albanskih mafija, koje su istovremeno i nosioci međunarodnih terorističkih
struktura, njegovo unutrašnje obrazovanje države napredovalo bi mnogo brže.
Neposredno nakon toga, kosovsku nezavisnost priznale su SAD i većina zemalja
Evropske unije, ali odlučujuća činjenica za to jeste ona koja se gotovo i ne
pominje: na teritoriji nove države Kosova, u blizini grada Uroševca, nedaleko
od granice sa Albanijom, nalazi se jedna od najvećih američkih vojnih baza na
Balkanu koja se stalno širi.
Bondsteel je
sagrađen na zemljištu od preko 770 hektara kao središte vojnih integracija
zemalja članica NATO-a u ovom regionu, odnosno i Turske i Albanije, Crne Gore,
a jednoga dana i Srbije. Do sada je u ovaj objekat investirano preko 500
milijardi dolara.
Podizanje
jednog geostrateški tako važnog vojnog oslonca kao što je Bondsteel na
Kosovu, podiže na pravo mesto važnost priznanja Kosova kao jedne, praktično u
svakom smislu od strane NATO-a kontrolisane države kosovskih Albanaca,
istovremeno nezavisne od Srbije, tim pre što je u međuvremenu Albanija postala
član NATO-a.
Time se već
sada Bondsteel izdigao po stepenu svoje strateške važnosti, jer ovaj
vojni oslonac SAD-a ima direktan pristup Jadranu, odnosno Sredozemnom moru.
Zapadni Balkan time stoji na početku nove političke, privredne i vojne važnosti
prema Rusiji i Bliskom istoku, ako se Bondsteel dovede u vezu sa planiranim
raketnim štitom SAD-a u Poljskoj i Češkoj, a takođe i kao platforma za akcije NATO-a.
U poslednje
vreme Rusija, naprotiv, pokušava da ostvari svoje političke ciljeve uz pomoć
kapitala i privredne moći u energetskom sektoru, a ne vojnim pretnjama. Srbija
i Kosovo su prvi naredni region na Zapadnom Balkanu gde počinje da se ocrtava
konfrontacija temeljno različitih koncepcija, s jedne strane vojne velike sile
SAD, i sa druge, ništa manje naoružane - giganta prirodnim resursima- Rusije, u
borbi oko povoljne početne pozicije za svoje poslovne interese u Evropi. Budući
ratovi vodiće se, prema mišljenju Rusije, na polju ekonomije a ne vojske. Dok
Brisel pokazuje sve manje interesa za prijem Srbije u EU i već hoće da navede
nove uslove nakon ispunjenja postojećih, Rusija beleži uspehe vredne pažnje.
Moskva je 24. decembra 2008. godine otkupila 51% državnog petrohemijskog
koncerna NlS-a.
Ovaj monopol
Rusija planira odgovarajuće da nadoknadi izgradnjom gasovoda i podzemnog
skladišta zemnog gasa. Gasovod Južni tok trebalo bi od Novorosijska, ispod
Crnog mora, preko Bugarske i Srbije da dođe do Evrope, a da zaobiđe Ukrajinu
kao tranzitnu zemlju. Moskva tvrdi da trenutna svetska finansijska kriza neće
imati negativan uticaj na ostvarenje ovog projekta, nego će ga, naprotiv,
ubrzati.
Kremlj je
time na Balkan stupio obema nogama kroz polje sirovina, i zato uopšte nije
zainteresovan da zaoštrava krizu na Kosovu. Politički konflikt sa Zapadom oko
Kosova smanjio bi ruske šanse da uz srpsku pomoć ojača svoju poziciju na
tržištu energije u Evropskoj uniji. Ali privredni problemi koji su počeli
neposredno nakon ruskog povratka na Balkan kao svetske sile u sirovinama, mogu
da se dožive čak i kao strateška reakcija SAD-a na to.
Rusko-ukrajinski
spor oko prekida i nastavka ruskih isporuka gasa ka Evropi, početkom januara
2009, nije bila interna rasprava o komercijalnim uslovima između ruskog dostavljača
„Gasproma" i njegovog ukrajinskog tranzitnog partnera „Naftagasa",
već pre izgovor.
I Zapad planira južni gasovod „Nabuko". Ovaj bi
trebalo da, s druge strane, počne u Turskoj i izbegne i Bugarsku i Srbiju.
Traganje za odgovorom na
delikatno pitanje
U velikoj meri do sada nepromenjena
pretnja starom status Jugoslavije jeste samo još druga srpska Autonomna
pokrajina Vojvodina. Ali i ona će, pre ili kasnije, u modifikovanoj formi
pratiti NATO planove, uz čiju pomoć i podršku nastavljaju da se kloniraju
etnički čiste nacionalne male države na Balkanu. Vojvodina će, u ovom ili onom
obliku, doći na red, jer sa svojim mnogobrojnim manjinama ona ogleda mnogonacionalnu
državu Jugoslaviju u malom. I ovde je snažno podržavani nacionalizam iz
inostranstva bio pred srpskim vratima najjači politički eksploziv, etnički
motivisan, za trenutne državne strukture u Srbiji.
Vojvodina se pokazuje tvrdoglavom i
zahteva promenu Ustava: „Više od autonomije, manje od države".
Raspaljeni nacionalizam pruža predsedniku
Borisu Tadiću uvek nove izazove. Njegov koalicioni partner u srpskoj vladi Nenad
Čanak, iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, bacio je predsedniku države
rukavicu u lice, u vidu sledećih zamerki: „Milošević je okupirao Vojvodinu i
bacio nas u zatvor. Ni dan-danas još nismo slobodni. Sada smo samo dobili bolju
hranu." Eto to je trenutno stabilna proevropska vlada u Srbiji.
Sledeće skladište eksploziva ove vrste je
i u Sandžaku, u južnom delu Srbije, između Kosova, Makedonije i Crne Gore, gde
su, pre svega, naseljeni Muslimani bosanskog i srpskog porekla. Jedni se, po tumačenju
svoje vere, orijentišu prema Beogradu, a drugi ka Sarajevu. Ovi poslednji već
nagoveštavaju da bi i oni imali pravo da zahtevaju svoju političku autonomiju i
bliže veze sa Bosnom. Sličnih političkih zahteva, koji su religiozno i etnički potkrepljeni
- a i SAD ih podržava - bilo je i neposredno pred pad samodršca Slobodana
Miloševića.
Međutim,
postojanju već kloniranih malih država na Zapadnom Balkanu postavljene su
vremenske i teritorijalne granice, iako još nisu ni postale gotova i neopoziva
realnost. Nova nacionalna ekspanzija već se najavljuje, tim pre što se
natalitet kosovskih Albanaca ubraja u najveći u Evropi. Kosovska nezavisnost
kao državna tvorevina ugrožava, sa ovog aspekta, i državnu egzistenciju
mini-država Crne Gore i Makedonije u njihovom današnjem političkom obliku. Na
taj način, jaka albanska manjina u Makedoniji i Crnoj Gori dobila je dodatni
nacionalni, a time i politički podsticaj, te sada zahteva nove ustave sa više konfederalnijim
sadržajem. Iz senke se već naziru konture jedne nove državne tvorevine na
Zapadnom Balkanu - Velike Albanije.
Na kraju,
još se ne zna kako novi predsednik SAD-a Barak Obama zamišlja buduće NATO zadatke.
Još uvek postoji ideja bivšeg stručnjaka za bezbednost njegove partije, Zbignjeva
Bžežinskog: Rusija, višenacionalna država, trebalo bi da se razbije i klonira u
bezbroj malih država, slično Balkanu. Ove planove nagoveštavaju pomenuti
događaji u Ukrajini i Gruziji, kao i na Kosovu.
Crna Gora će
u mojim zapisima biti pominjana samo u kontekstu njenog indirektnog uticaja na
srpsku politiku i direktno u vezi sa mrežom mafija obeju republika. Pri tom se,
pre svega, misli na dugogodišnjeg crnogorskog šefa vlade, države i onda opet
vlade, Mila Đukanovića. U svom samovlašću, koje traje gotovo 20 godina,
pretvorio je Crnu Goru u svoju privatnu državu, koja od početka može da zahvali
za svoje materijalno i političko postojanje međunarodnim kontroverznim biznismenima
i organizovanom kriminalu.
Zato je
Milo Đukanović, u ovo turbulentno vreme, bio primoran da kao perpetuum
mobile bude na čelu države, ili kao predsednik vlade, ili kao predsednik
države Crne Gore, jer u protivnom ne bi imao imunitet pred međunarodnim
sudovima. Njegovo hapšenje u inostranstvu bilo bi sasvim izvesno.
Milioner i
izvorni Crnogorac, Milo Đukanović, uspeo je da na prevremenim izborima 29.
marta 2009. godine pobedi, i time produži svoj mandat kao predsednik vlade, i
svoj imunitet, za još četiri godine. Opozicija u Crnoj Gori ovaj produžetak
Đukanovićeve vlasti naziva demokratura.
Đukanović
je, osim toga, bio i prijatelj svog tadašnjeg kolege po funkciji u Srbiji,
Zorana Đinđića, a njihov zajednički prijatelj je„kralj cigareta" na
Balkanu, Stanko Subotić Cane. Jedan od mentora tajnih službi, Crnogorac iz
dijaspore, Vladimir Beba Popović, takođe spada u ovaj krug izuzetnih.
Kako je
Đinđić bio jedan od najvažnijih političara pri rušenju komunističkog samodršca
Miloševića, on zasigurno stoji u središtu moje čitave knjige. U ovom kontekstu
važno je spoznati da je organizovani kriminal direktno imao učešća i u rušenju
Miloševića 5. oktobra 2000. godine, kao i u atentatu na Đinđića 12. marta 2003.
Ali ko je stajao iza kumova srpske mafije? I inostrane tajne službe su u
opticaju. Na ovo delikatno pitanje i ja
pokušavam da dam odgovor.
Koalicija ožalošćenih
Osim toga, moji zapisi i sećanja usmereni
su i na predstavljanje onih epizoda koje sam lično doživeo i koje su, sa moje
tačke gledišta, interesantne, a tiču se dolaska na vlast „porodice", kako
se tada u narodu nazivao bračni par Slobodan Milošević i Mira Marković. Pre
svega, moja sećanja obuhvataju njihov uspon na lestvicama vlasti, zatim godine
apsolutnog „porodičnog" samovlašća, a na kraju još i period njihovog pada
i smrt Slobodana Miloševića u zatvoru Haškog tribunala; drugim rečima razdoblje
od 1990. sve do marta 2006. godine, kao i još dve godine nakon toga.
Za ovo vreme izgradnje moći zasnovane na
ličnim motivima i političke propasti „porodice", organizovani kriminal
dostigao je nezamislive razmere bogatstva, uticaja, ubistava, kao i
sistematskog umrežavanja sa državnim organima, što je mene posebno
interesovalo. Početkom 2007. godine unutrašnjopolitička kriza u Srbiji počela
je da se ocrtava mnogo konkretnije. Ona je svoj pravi vrhunac dostigla nakon
priznavanja srpske pokrajine Kosovo kao nezavisne države od strane SAD-a i
većine zemalja Evropske unije 17. februara 2008.
Razmere ove krize najjasnije se ogledaju u
rezultatima prevremenih parlamentarnih izbora 11. maja 2008. Nedvosmisleno prozapadne
i demokratske, ali ,,do smrti" zavađene partije DS i DSS zajedno su mogle
da obrazuju većinu koja bi bila sposobna da vlada, međutim na osnovu uzajamne „neizlečive
alergičnosti" partijskih vođa Borisa Tadića iz DS-a i dr Vojislava
Koštunice iz DSS-a oni su izgubili dominirajući uticaj na zajedničko
obrazovanje demokratske politike u Srbiji, koju su držali u rukama od rušenja
Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. sve do proleća 2008. godine.
I tako su od kasnog leta 2008. godine
najbliži saradnici Slobodana Miloševića ponovo došli na vlast kao partneri
demokrata.
Srpski predsednik i šef
Demokratske stranke Boris Tadić omogućio im je povratak na vlast i aktivno
učešće u politici, zahvaljujući njegovom neobičnom saučešću u političkoj
sudbini Miloševićevih drugova, koji su odatle, pre toga, najureni.
Tadić je objasnio svoj poziv Miloševićevim
drugovima da učestvuju u vlasti otprilike na sledeći način: demokrate još nisu
uspele da prebole nasilnu smrt svog vođe Zorana Đinđića, a socijalisti,
Miloševićevi drugovi, pate još uvek zbog smrti Slobodana Miloševića. „Zajednički
bol" Tadićevih demokrata i Miloševićevih drugova mogao bi, prema Tadićevom
mišljenju, obrazovati solidne temelje za „zajedničku politiku". Ovo je
postignuto na osnovu jedne deklaracije o pomirenju Tadićevih demokrata i
Miloševićevih drugova. Druge političke partije su to ignorisale...
Meci još uvek lete
Na ocenu svih tih događaja koje sam lično
i direktno imao prilike da iskusim tokom godina transformacije moći na Balkanu
kao „podstanar u socijalizmu", izvršila je uticaj i izvesna lična
komponenta koju sam doživljavao i kao običan građanin, a ne samo „politizovani"
dopisnik iz inostranstva. Svakodnevica koju sam lično proživljavao, oslanjala
se na iskustvo koje drugi dopisnici i doplomate nisu imali. Jednostavno sam
imao više pristupa stvarnom običnom životu, a shodno tome i izvornom narodnom
mišljenju. Vrhunac organizovanog kriminala išao je, ruku pod ruku, sa razvijanjem
„porodične" moći, a prosečni građanin je o tome znao više nego što su se
masovni mediji usuđivali da prenesu.
Postalo je jasno: tajna državna bezbednost
Slobodana Miloševića nastavila je time tradiciju svoje prethodnice, Udbe Josipa
Broza Tita, jer je svuda imala prste gde bi nastajali novi centri moći ili gde
se još uvek uspostavljaju. Tajna služba, a sada BIA, nezavisno od čestih
promena imena, još od osnivanja pod partizanskim maršalom Josipom Brozom Titom,
u svom personalnom jezgru ostala je neizmenjena.
I kako izgleda, upravo je tajna služba
otvorila poslednja vrata ka atentatu ubicama Zorana Đinđića. S druge strane,
političke partije još nisu dostigle poželjni prag tolerancije i odgovornosti.
Službe u vladi, mesta u parlamentu i mesta u svim drugim državnim institucijama
pretežno se doživljavaju kao lični plen koji bi što pre trebalo raspodeliti, a
manje kao baza za izgradnju opšteg dobra. To je jače od zakona.
Proces za ubistvo Đinđića je u
najvažnijim iskazima svedoka montiran na upadljiv način. Najvažniji iskazi su isfiltrirani
uskom mrežom pravosuđa i države. Đinđićev „tehnički ubica" jeste poznat,
ali ne i njegov nalogodavac. Međutim, suviše je opasno iznositi pretpostavke o
tome. Meci još uvek lete.
Za atentatore ne postoji očigledno
ništa sigurnije od mrtvih svedoka. Ovde se sistematski voda muti i danas na
poseban način. A u njoj se otkrivaju samo male ribe, uglavnom mrtve, ali ne i
krokodili.
Biznismen i milijarder, Srbin, Stanko
Subotić Cane sam je ponovo oživeo svoju prošlost. On je 28. aprila 2008. upao u lnterpolovu
mrežu u Moskvi. Specijalno tužilaštvo u Srbiji ga doživljava kao glavnog
organizatora najveće švercerske mreže za cigarete na Balkanu. To se može videti
iz međunarodne poternice koja je za njim raspisana. Većina događaja opisanih u
njoj desila se pre deset i više godina. Subotić je, međutim, ponovo na slobodi
zbog zastarelosti krivičnog dela. A prema srpskim zakonima, ta dela bi već
mogla da budu zastarela.
Srpski
zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova, drug iz SPS-a Ivica Dačić,
sastavio je za posao policije novu belu knjigu organizovanog kriminala u
Srbiji. Mnogih imena kao eksponenata organizovanog kriminala, koja su uneta od
strane prethodnog srpskog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića,
neposredno nakon atentata na Đinđića, tu više nema. Mnogi od njih su, na osnovu
zastarelosti njihovih kriminalnih dela, već priznati građani.
Nužno sam posvetio više pažnje i
političkom usponu Zorana Đinđića i atentatu na njega. Samo sa ovog aspekta je
razumljiv dalji raspad Srbije koji se već nazire, a u kojoj bezbrojni lični
savetnici političara pripadaju kumovskim klanovima i u kojoj korupcija vlada
umesto zakona. Socijalne napetosti rastu sve više. One dodatno opterećuju unutrašnjopolitičku
atmosferu. U političkoj svakodnevici to je realnost, te gotovo da i ne postoji
distanca od prošlosti. Interno još dominira previše nerešenih problema i
bezakonja na svim nivoima. Sudovi su neka vrsta ispovednika. Oni, po pravilu,
poštuju sasvim drugi zakon: ravnotežu protivzakonitih interesa i dela aktivnih
rukovodećih političara iz većine partija - ništa ne sme da se izvede iz
balansa. Mogućnost međusobne ucene je, naime, stvarni nesrećni faktor
stabilizacije u politici, kao i u javnom životu.
(Nastaviće
se)
A 1.
Duhovni
incest
Srbi i
Crnogorci očigledno se kao susedi najbolje razumeju prilikom sahrane svojih
bližnjih. To je, u izvesnom smislu, morbidno. U kojoj meri ovaj atavistički
stav kod Srba i Crnogoraca i dan-danas utiče na svakodnevicu vidi se, između
ostalog, i po tome što mnogi od njih dnevne novine, poput Engleza, otvaraju i
čitaju od poslednje strane, ali ne zbog sportskih vesti ili berzanskih
izveštaja, kako to rade Anglosaksonci, već da bi pročitali čitulje.
U sećanju
je ponašanje oko 60.000 Srba, krajem građanskog rata u Bosni i Hercegovini,
kada su prognani iz Sarajeva, gde su živeli generacijama, iskopali svoje mrtve
i poneli ih sa sobom, bežeći u neizvesnu budućnost.
Jedna vrsta
duhovnog ideološkog incesta onih koji učestvuju u političkom i društvenom
životu, a koja danas biva pojačana atavističkim razumevanjem kumovskih i drugih
plemenskih odnosa, pogoduje u svakom slučaju težnji da se izvuče korist, a
šteti prevazilaženju prošlosti. Istovremeno, ovo duhovno rodoskrnavljenje
zaklanja pogled u budućnost, budući da do današnjeg dana nije došlo do
politički obrazloženog udaljavanja glavnih nosilaca bivšeg komunističkog režima
iz javnog života, kao što je na primer bila denacifikacija posle propasti Hitlerovog
režima u Nemačkoj. Brojni političari, koji se danas prikazuju u inostranstvu
kao demokrate, ne dozvoljavaju da se izađe iz ovog duhovnog i moralnog geta. I
posledice ovog moralnog incesta koji ili potencira uživanje u uspomenama na
prošle dane sreće, ili pak inspiriše rovarenje po negativnoj prošlosti drugih Ijudi,
jesu u svakodnevici često brutalnije i nemoralnije nego „osveta" srpskih
seljaka koji, kako narod kaže, ništa više ne želi nego da komšiji crkne krava.
Ovaj moralni
incest nekada vladajuće klase, koja je i dan-danas prisutna u vrhu politike,
proizvodi korupciju, kao i nepotizam u zemlji, ali i sprečava unutrašnje
pročišćenje društva, naročito kada su u igri kumovske veze. Po pravilu, kumu se
oprašta sve što je uradio, bez obzira koliko njegova politička prošlost bila amoralna,
pod uslovom da se nije ogrešio o nepisane zakone kumstva.
Većina
Srba - kao i druge nacionalnosti u granicama ranije Jugoslavije - emocionalno
još nisu u mogućnosti da čoveka koji politički drugačije misli ne vide
drugačije sem kao neprijatelja. Time se delimično može objasniti srpska
nepostojanost na putu prema demokratiji. Politička moć za njih još uvek znači
borbu intrigama do samouništenja, a ne borbu argumenata, za njih nisu važne
moralne nedoumice i griža savesti. Svako sredstvo je dobro, pa i dogovori i
savezi sa ideološki suprotnim, kao i međunarodno-pravno sumnjivim političarima
i grupacijama. U kolikoj meri taj duhovni incest obeležava težnju Srba za
vlašću najbolje se vidi iz izbornog rezultata od 11. maja 2008. godine.
GLOSA
Od
poslednjih parlamentarnih izbora 11. maja 2008, Srbija liči, na unutrašnjopolitičkom
planu, na Nemačku nakon raspada Vajmarske republike. Srbijom se danas ne može
upravljati kao ni onda Nemačkom.
O autoru
Georg von Hiibbenet (George von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao
mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost.
Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći
razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini.
Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u
listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za
novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle
jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik
sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik
nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na tom mestu je ostao
do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche welle",
koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do
svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi - testamentu.
Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ
i u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i
proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao
da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.