Svedočanstvo
Ekskluzivno: Georg fon Hibenet,
Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (4)
Otmica odobrena sa najvišeg mesta
Nemački novinar Georg Fon Hibenet (Jorg
von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk
(Deutschlandfunk) i Dojče Vele (Deutsche welle) iz
Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj
Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom
zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše
knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog
advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka
iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju,
preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata
na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument,
iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.
Georg fon Hibenet
Centar moći, koji je nastajao u
svakodnevnoj praksi unutrašnje politike tako što je u političkoj svakodnevici
sticao uticaj dan za danom, počeo je unutrašnjoj politici da nameće pravac
kakav ni sam Zoran Đinđić sigurno nije želeo, međutim isti nije
pravovremeno prepoznao ili ga je potcenio. Tu se pridružuje i Vladimir Beba
Popović, čovek sa posebno dobrim vezama sa biznismenom Stankom Subotićem
Canetom, koji je kao Đinđićev šef Vladinog Biroa za komunikacije sa
javnošću sve više počinjao da vuče novinare za uši, i koji je bio u stanju da
kao predsedavajući nadzornog organa unutrašnje bezbednosti zavodi različite
sankcije protiv neposlušnih organa štampe i novinara. Čak se i komandant
Crvenih beretki postepeno etablira u ovom novom centru moći.
Na osnovu svojih znanja, dobija u velikoj
meri odrešene ruke da zaposedne najvažnija mesta u DB-u. Pre nego što je Legija
sredinom devedesetih godina proteklog stoleća, uz aminovanje Crnogorca iz
dijaspore i šefa DB-a Jovice Stanišića, a time nužno i uz saglasnost Slobodana
Miloševića i Mire Marković, proglašen za komandanta Crvenih beretki,
on je radio kao telohranitelj Vanje Bokana.
Bokan nije bio samo blizak poslovni
prijatelj Stanka Subotića Caneta, negujući poslovne veze iste vrste i sa
Miloševićevim sinom Markom, suprugom Mirom Marković i sa Canetom, već je bio i
zet bivšeg šefa KOS- a, izvornog Crnogorca Nedeljka Boškovića. Na Bokana
je, neposredno nakon Miloševićevog pada, izvršen atentat u Atini kako bi se
zauvek ućutkao ovaj svedok iz posla sa cigaretama proteklih godina. Ali zašto?
Ko je imao interes za ubistvo ovog relativno istaknutog i manje kotroverznog
biznismena?
Dok teče revolucija, teče i novac
Ljubiša Buha Čume, šef surčinske mafije, za Bebu Popovića i Čedu
Jovanovića postao je nezamenljiv, uz saglasnost Zorana Đinđića. Surčin je u ono
vreme postajao veliki centar i mesto za pretovar u trgovini cigaretama, a u
svakodnevnim razgovorima eksperata nužno je povezivan sa imenom biznismena
Stanka Subotića Caneta. Vladimir Beba Popović, Milorad Ulemek Legija i Ljubiša
Buha Čume imali su, u određenom smislu, zajedničku prošlost tokom poslednjih
godina Miloševićevog režima u ostatku Jugoslavije, ali i sada neposredno nakon
njegovog pada. Iz njihovog poslovnog kruga izbačen je, zahvaljujući atentatu,
Vanja Bokan. Kolegijumi, sednice predsednika sa brojnim vicepremijerima i
ministrima, imali su i zato teoretsku funkciju. Upitan, jednom prilikom, od
strane visokog političara iz inostranstva zašto je kvalitet ministara u
njegovom kabinetu tako nizak, Đinđić je odgovorio neuvijeno: ,,Ja i tako sve
sam radim, bolji ministri bi me samo više ljutili nego što bi koristili, i ne
bi donosili većinu u parlamentu."
Država sa svojim parlamentarnim
institucijama učvrstila je Đinđića u ubeđenju da je bolje vladati sam. Što je
sigurno - sigurno je, često je veoma jasno davao do znanja. On je, pun iluzija,
želeo da se sam probija i bori protiv svih Miloševićevih „naslednika".
Srbija, zemlja koja je privredno bila u
bankrotstvu, puno je novca davala za njihovu materijalnu egzistenciju. Jedan
predsednik vlade, sedam potpredsednika i dvadeset sedam ministara - svi oni su
morali da budu materijalno obezbeđeni.
Pri tom su dobijali i nadzorna mesta u
državnim preduzećima, dok je u zemlji zavladala nezaposlenost od oko 30 posto i
siromaštvo.
Đinđiću je bila potrebna pomoć članova
predsedništva DOS-a (koji su i dalje išli svako svojim putem), samo da bi
održao većinu u parlamentu, ali je i dalje insistirao na svom stanovištu da
koncentrisan, uz najmanji mogući broj saradnika, radi na ostvarivanju
političkog samovlašća, koje bi trebalo da dovede do demokratije u zemlji.
U onaj mali broj prijatelja koji su uvek
imali slobodan pristup Đinđiću bez najave, i koji su smeli da uđu u njegov
kabinet bez kucanja, spadao je i njegov kum iz Surčina, biznismen Dragoljub
Marković.
Za najkraće vreme, dok je bio savetnik
premijera za pitanja poljoprivrede, Marković, koji je istovremeno bio i najveći
proizvođač jaja na Balkanu, sproveo je da država oslobodi njegove i druge
proizvođače jaja poreza na prihod, jer su jaja, kao i hleb, „narodna
hrana". Marković se, takođe, brinuo o izboru Đinđićevih telohranitelja
koji su, po pravilu, bili mladi ali neki od njih već kažnjavani Ijudi, njegovi
poznanici iz Surčina i Zemuna.
On je u svojoj starijoj, ali u međuvremenu
obnovljenoj kući, pružao gostoprimstvo drugom kumu, Čedi Jovanoviću. Đinđić je
mladom studentu davao izuzetno važne zadatke i posebna ovlašćenja koja su često
bila van zakona.
Čeda Jovanović je trebalo na brzinu da
progura ostvarivanje DOS-ove revolucije, radikalno i bezobzirno, prema ugledu na
boljševičku oktobarsku revoluciju u Rusiji ili jakobince u Francuskoj. I DOS-ova
revolucija je morala, po svaku cenu, da se sprovede u jednom dahu, zato što bi
je ugrozilo, prema mišljenju Čede Jovanovića, svako zatišje ili oklevanje.
Međutim, nije bilo nikakvog socijalnog programa niti konkretnih političkih
ciljeva, ničega do parole: „Revolucija ne sme da se zaglavi u močvari legaliteta".
Čeda je kao pojedinac imao veliku moć, ali
sam je počeo i da je razgrađuje jer mu nije pošlo za rukom da ispuni zadatak
koji je dobio od Đinđića da koristi „nebo i pakao" kao instrument
unutrašnje politike ali da izbegne bratimljenje sa vrhovima „pakla".
Čeda je postao šef frakcije DOS-ove
koalicije u srpskoj skupštini, a da pri tom nije odustao od Đinđićevog naloga
da deluje kao aktivni posrednik i njegov poverenik između „neba i pakla".
Nije bio jednostavan njegov zadatak da u
parlamentu obezbedi DOS-ovu većinu potrebnu za donošenje odluka. Đindić je
mogao samo da se osloni na klimavu većinu od šest poslanika, jer najveća
partija jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice - DSS nije htela
da uzme učešće u srpskoj vladi i bila je u opoziciji u srpskom parlamentu.
Pod takvim pritiskom boljševičkih jakobinaca
da se moć DOS- a svim sredstvima probija, parlament je neko vreme ličio na
balkansku krčmu, gde su se iz zvučnika razlegali glasovi pojedinih DOS-ovih
glumaca ili radikalnih demokrata koji su političku stvarnost nadjačavali svojim
zahtevima i pretnjama: „Nakon 5. oktobra mora da dođe 6. oktobar. Protiv
izdajnika 5. oktobra je svako sredstvo dobro."
Predavanje
državne vlasti kriminalcima
Audi A6 sive boje, čudovišno tera i širi
paniku i strah po beogradskim ulicama, jer kada se pojave, ova kola ostavljaju
krvave tragove smrti. Sada je naročito pravo vreme da se drugi automobili
preteknu i da se ljudi koji u njima sede, takoreći usput upucaju ili
likvidiraju salvama Kalašnjikova. Očigledni vakuum državnog nadzora vidljivo se
povećava od 5. oktobra 2000. godine. Većina političara, ministara, vrhovnih
sudija, kao i vrhova iz policije, naime, zauzeta je stvaranjem ličnog
demokratskog imidža i brisanjem tragova svoje komunističke prošlosti.
To se najčešće dešavalo na način koji je
posebno oduzimao mnogo vremena. Sve se odugovlačilo i pažljivo merkalo, samo da
niko ne bi bio isprovociran. Zato mnoge od novih demokrata nisu imale hrabrosti
da obavljaju stvarne zadatke, makar one koje im zakon nalaže, iako svi ovi
zakoni potiču iz vremena Miloševićevog samovlašća. I njegov režim se, kao
uostalom i sve diktature, pedantno držao „zakona". Paradoksalno u
ponašanju komunista i jeste bilo to da su uvek, što je više moguće, postupali
,,u skladu sa zakonom" koji su, doduše, sami pisali zarad sebe i svoje
političke i ekonomske koristi.
I muškarci u sivom audiju A6, pomogli su
ponekom građaninu, koji je ranije bio eksponiran, da se oslobodi svoje
prošlosti. Ali, oni su bili brutalniji i dosledniji nego ostale „novodemokrate"
na višim pozicijama ili Crnogorci iz dijaspore sa svojim pismenim izjavama
svedoka.
Iz Audija u prolazu „metak milosti"
dobijaju, naime, samo oni pojedinci koji bi pred sudovima ili međunarodnim
institucijama mogli da posluže kao svedoci danas više nepoželjne istine, kao i
oni koji su u ovom vremenu bezakonja želeli više prava nego što bi nalogodavci
ubistava, koji su po Beogradu harali, hteli da prihvate kada je reč o novcu.
Ubice iz sivog audija nisu, inače, nikakva
posebna inovacija Beograđana, već samo modernizacija tradicionalnih metoda
mafije ili klanova, koja je ranije nalazila primenu na američkom Divljem zapadu
od strane Al Kaponea u Čikagu ili Koza Nostre iz sličnih pobuda, kako bi se
kaznila neposlušnost ili gramzivost. Ali u ove prljave poslove kriminalnog
podzemlja na Balkanu, danas se ne mešaju samo bosovi različitih klanova već i
tajne službe sa Zapada i Istoka, kao i iz SAD. Radi se o politici koja se na
ovaj način nastavlja, samo sada legalno.
U tome i leži osnovna razlika između ondašnjeg
i današnjeg perioda. Tu i tamo, u ovom neravnopravnom partnerstvu između
kriminalnih i tajnih službi vlada posebna vrsta poverenja. Nije redak slučaj da
je bos jedne Koza Nostre istovremeno i saradnik neke tajne službe, i obratno.
Kako se ovi „borci za demokratiju" u podzemlju međusobno pomažu i ugrađuju,
pokazuje i razvoj događaja od 5. oktobra 2000.
Svi oni imaju zajedničku Ahilovu petu.
Kako organizovani kriminal, tako i tajne službe ne mogu na duže staze da žive u
neizvesnosti hoće li njihova saradnja, iznudena političkim trenutkom, biti pred
zakonom dovoljno uverljiva, kao i da li će zainteresovana javnost na nju
gledati sa odobravanjem.
Činjenice koje su oni često stvarali, a
koje su često bile kameni temeljci i smernice novih političkih ustrojstava,
(kao što je ranije bilo ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu
1914, ili kasnije atentat na prvog demokratski izabranog šefa vlade Srbije
Zorana Đinđića 12. marta 2003), smeju imati samo jednog jedinog heroja, i samo
jednu jedinu interpretaciju kako bi bile prihvaćene.
Zato na kraju mora postojati samo jedan
jedini nosilac istine. Za to će se postarati i onaj sivi audi. Taj sivi audi i
jeste tu da bi likvidirao one osobe iz podzemlja i poslovnog života koje bi, sa
tačke gledišta nalogodavaca, mogle da se pobrinu za pogrešno tumačenje onih
jedinih „istinitih" pozadina 5. oktobra.
Pri tom pada u oči da je većina žrtava
ovog Audija bila ranije u poslovnim vezama sa biznismenom Vanjom Bokanom, koji
je neposredno posle pada Slobodana Miloševića likvidiran u Atini sa više metaka
i koji u poslednjoj fazi svog života više nije trgovao samo cigaretama. Ove
činjenice su u relevantnim krugovima razvile burnu diskusiju. Neke od
pretpostavki nikako nisu bile odmerene.
Pojedinim priznatim poslovnim ljudima sa
Balkana bilo je stalo da zauvek retuširaju obim svojih poslovnih veza -
nezavisno od trgovine cigaretama - sa porodicom Milošević i da tako postave
nove „društvene" temelje svog opstanka - jer bez svedoka mogu egzistirati
samo glasine ali ne i dokazi kada se dostave državnom tužilaštvu, ukoliko
procesi postanu stroži. To je bio uobičajeni način mišljenja. Nasuprot njemu
bila je, međutim, pretpostavka da se „visoki let" surčinskog klana, s
kojim su u stalnom kontaktu bili njegovi ljudi Čeda Jovanović i Beba Popović,
postepeno bliži svom kraju, i da će Čume morati da se povuče sa svog polja
uticaja i moći, ustupajući mesto jednom još moćnijem klanu.
Susret službenih lica
Od 5. oktobra i Koza Nostra srpskih kumova
on održava direktne i aktivne kontakte sa uticajnim članovima vladajuće
garniture. Iz medija se može zaključiti da su pojedinci održavali veze sa Buhom
i Spasojevićem i bez znanja Đinđića. Iz kontakata koje su imali strani
novinari, može se zaključiti da su veze održavali Čeda, Dragoljub Marković,
Beba, Vladan Batić...
Ovo indirektno uspostavljanje kontakta sa
premijerom predstavlja istovremeno i rast moći za mafijaške bosove srpskih
kumova u Zemunu, Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma. To se sve
jasnije ocrtava otkad komandant Crvenih beretki JSO Milorad Ulemek Legija, koji
je i dalje u premijerovoj državnoj službi i ima njegovo poverenje, istovremeno
produbljuje poslovne veze sa zemunskim klanom. I Čumetov i Đinđićev kum,
Dragoljub Marković, u trenutku ne može mnogo toga da izmeni. On se angažuje sa zemuncima.
I Đinđić isprva ne pokazuje sklonost ka tome da pojavu ove nove strukture moći,
koja se ocrtava samo u obrisima, primi k znanju, verovatno zbog Crvenih beretki
koje su mu odane pod vođstvom Ulemeka Legije.
Audi sive boje menja svoju taktiku 9.
aprila. Tog jutra, malo pre osam časova, u vreme dok još uvek ima malo ljudi na
ulicama jer se u Beogradu ne ide tako rano na posao, sivi „ubica" pretiče
luksuzni Alfa-romeo, međutim, salve iz automatskog oružja izostaju.
Audi se preprečio, blokiravši put ka Novom
Beogradu. Munjevitom brzinom otpozadi pristiže jedan beli kombi i sprečava
pokušaj vozača Alfa-romea da vozeći unazad pobegne iz zamke. Ono što se nakon
toga dešava u nekoliko sekundi - objašnjava sve. Iz kombija iskaču naoružani i
maskirani muškarci.
Deo njih se obrušava na vozača i suvozača
Alfa romea, dok ostali zauzimaju pozicije sa automatskim oružjem. Iz auta
munjevitom brzinom biva izvučen dobro uhranjeni muškarac, upadljivo skupocene
garderobe, visokog rasta, sa naočarima i, uz pretnju silom, biva iz Alfa-romea
prebačen u Audi koji preprečen stoji napred. Skidaju mu naočare, na usta lepe
flaster i navlače mu kapuljaču na glavu.
Jedan od čelnih oligarha, žrtva Miroslav
Mišković, ne brani se. Smireno prihvata svoju otmicu. Međutim, njegovog
vozača stiže drugačija sudbina. Njega, poput suvišnog kofera, trpaju u
prtljažnik alfa-romea i zaključavaju. Prljavi beli kombi sa „pomoćnim
ljudima" otmičara brzo se odvozi u jednom, a sivi „ubica" sa otetim
biznismenom Miroslavom Miškovićem u drugom pravcu. Pri tom ga prati džip sa još
nekoliko muškaraca da bi, u slučaju potrebe, zaštitio Audi.
Miškovićeva vožnja u neizvesnost trajala
je preko sat vremena, sve dok nije stavljen u jedan šaht beogradske
kanalizacije, i dok mu nije mobilnim telefonom data mogućnost da svojim
najbližim saradnicima u kancelariji u Delti naredi da spreme sedam miliona
maraka u gotovini, i čekaju dalje instrukcije. On će se uskoro javiti i reći
kome da se preda otkupnina. Zatim su mu otmičari uzeli mobilni telefon.
Mišković je ostao u šahtu. Preko njega je spušten poklopac. Nakon toga, džip se
parkira baš na ovo mesto kako bi se zavarala patrola policije koja je baš u tom
trenutku naišla i legitimisala putnike džipa.
Kako su imali ispravna dokumenta sa slikom
i različite metalne oznake kao pripadnici DB-a, policija nije mogla ništa. Malo
nakon Miškovićeve otmice, ono što je do tada u Beogradu inače izgledalo kao
nemoguće, imajući u vidu da ranije ni vlada ni ministar unutrašnjih poslova sa
takvim dešavanjima nisu uopšte želeli da se konfrontiraju, postalo je moguće:
čitav grad je saznao šta se desilo!
Biznismen Miroslav Mišković čije se
privatno vlasništvo, zahvaljujući saradnji sa Slobodanom Miloševićem i Mirom
Marković, kao i ekspanziji njegovog posla tokom ratova po Balkanu, procenjuje
na više od milijardu evra, je otet. Uskoro se saznaje i ko ga je oteo. Bila su
to oba bosa mafije srpskih kumova iz Zemuna, Dušan Spasojević Šiptar i Mile
Luković Kum, tačnije dva važna nosioca trenutne unutašnjopolitičke moći
premijera Zorana Đinđića, koji su usko sarađivali sa komandantom Crvenih
beretki Miloradom Ulemekom Legijom. Ovog puta su realizovali planove drugih.
Ideja da se Mišković otme potiče, kako se tvrdilo, od bosova surčinske i
zemunske mafije, Dušana Spasojevića Šiptara i kuma Ljubiše Buhe Čumeta.
Kriminalci su držali oko dvanaest sati
otetog Miškovića u jednom šahtu u blizini Zemuna. Za to vreme, koje je za
rešavanje takvih kriminalnih slučajeva iznenađujuće brzo, ispunjen je i zahtev
otmičara: plaćen je otkup u visini od sedam miliona maraka. Lično ga je Miškovićevim
otmičarima predao komandant Crvenih beretki - Ulemek Legija koji se ponudio da
bude posrednik.
Mafijaški bosovi Dušan Spasojević i Mile
Luković, kao i njihovi ljudi, čekali su novac za otkupninu u svojim
automobilima na izlazu iz Beograda, na autoputu Beograd-Zagreb. Govorilo se da
je Legija došao i predao novac u dogovoreno vreme. Ali ovom lažnom informacijom
trebalo je da se zavaraju „tragači za novcem". Nakon toga su Miškovićevi
otmičari u dva automobila otišli preko Hrvatske prvo u Nemačku, a odatle
avionom za Pariz. Da li su sav novac od otkupa poneli sa sobom, u početku je
ostalo nepoznato. Ostali učesnici Miškovićeve otmice iz ove bande, koji nisu
pobegli već ostali u Beogradu, nakon nekoliko dana podelili su svoj deo novca u
malom kafiću koji se nalazio u prizemlju poslovne zgrade Kotobanja kuma Ljubiše
Buhe Čumeta.
Međutim, tu sve skupa nije bilo više od
200.000 DM donetih da se dele. Kasniji krunski svedok Dejan Milenković Bagzi
dobio je 70.000. Za Čumeta najpre nije bilo novca, jer se nije lično uključio u
realizaciju plana otmice koju su on sam i Dušan Spasojević osmislili i razvili
do detalja. Zato je u Čumetovoj poslovnoj zgradi Kotobanja došlo do velikog
skandala. Međutim, ni sam Čume nije znao gde se nalazi novac od Miškovićeve
otmice koji je posredovao Legija.
Za sud u Hagu i protiv njega
Lukavi ministar unutrašnjih poslova Dušan
Mihajlović u ovo kritično vreme nije bio bolestan. Jasno je ponovo najavio
svoju ostavku ukoliko pozadina Miškovićeve otmice ne bude brzo i u potpunosti
rasvetljena, a krivci kažnjeni. Zbog toga će prevrnuti svaki kamen u paklu i na
zemlji. Ali nije ostao pri svojoj najavi, nezavisno od činjenice što je on s Miškovićem
još iz Miloševićevog vremena bio u dobrim poslovnim vezama. Vladalo je
mišljenje da je ministar Mihajlović dozvolio otmičarima da pobegnu sa plenom u
inostranstvo. Sama policija nije više znala gde je trebalo da se preda novac. Legiju
nisu pratili. To bi bio najlakši metod da se dođe makar do jednog traga
otmičara, tim pre što je policija navodno zatvorila sve izlaze i ulaze u
Beograd. Javnost se čudilla kako je uopšte slučaj Miškovića tretiran i rešavan.
Padalo je u oči da Mišković nije stavio prigovor na visinu zahtevane sume
novca, nije postavio pitanje o razlogu svoje otmice, niti se pobunio. Mišković
je sve prihvatio mirno. Mobilnim telefonom je naredio da se zahtevana suma
isplati, a da pri tom nije molio državu za pomoć, sem „tehničkih" usluga
da mu Jugobanka stavi na raspolaganje odmah sedam miliona maraka u gotovini.
Mišković je, umesto državi, više verovao
svojim vezama. Iz izjava svedoka, o kojima je i štampa izveštavala, proizlazilo
je, između ostalog, da oteti biznismen nije ispunio svoju novčanu obavezu koju
je imao prema Crvenim beretkama (JSO) kada je koaliciji DOS-a pre 5. oktobra
bilo stalo da uz pomoć Legije i njegovih ljudi, što je moguće pre, uhapse i
isporuče Haškom tribunalu Miloševića.
Nije sasvim jasno da li je tom prilikom
povod za svađu bilo učešće JSO u nagradi od pet miliona dolara, koju su SAD raspisale
za izručenje Slobodana Miloševića.
Međutim, sigurno je da se, nakon
Miloševićevog izručenja Hagu, u Delta klubu pompezno slavilo. Ovom svečanom obedu
prisustvovala je i mala grupa DOS-ovih čelnika, između ostalih i ministar unutrašnjih
poslova Mihajlović, Čeda Jovanović i Beba Popović. Oni su bili u posebno
bliskoj vezi sa Haškim tribunalom. U narodu su ih tokom vremena prozvali „prohaškim
lobijem". Nezavisno od toga što je Đinđić kao premijer Srbije najviše
ostavljao traga na srpsku politiku, ovi jurišnici „prohaškog lobija" su se
etablirali kao stvarno jezgro moći oko njega.
U vezi sa Haškim tribunalom su se
formirala dva suprotstavljena mišljenja u političkoj borbi. S jedne strane je „prohaški
lobi" koji pokušava na sve načine da haške zahteve za isporučivanjem
navodnih ratnih zločinaca bez odugovlačenja ispuni, i to bez obzira na to šta
misli stanovništvo.
To je bio njihov prioritet u politici oko
koga nije bilo pogađanja. „Prohaški lobi" je, takođe, imao skrivene
pomagače u establišmentu, pre svega u tajnoj policiji koja je nekima od njih,
ne samo svojim ćutanjem, pomagala da svoju političku i ideološku prošlost
potisnu u pozadinu i da neopterećeni iznova započnu političku karijeru, ali uz
bezuslovno prihvatanje uloge sponzora.
Sasvim u suprotnosti sa njima bio je „antihaški
lobi", kojim je upravljao komunistički i nacionalno radikalni
establišment, koji Tribunal za ratne zločine u Hagu doživljava kao produženu
ruku američke antisrpske politike, i bori se protiv nje svim javnim sredstvima,
a gde god je to moguće pruža i pasivni otpor, kao pri izručivanju navodnih
ratnih zločinaca koje traži Tribunal. Premijer Zoran Đinđić je tako dospeo
između frontova „antihaškog" i „prohaškog lobija", više nevoljno nego
sa željom. Đinđićeva politika prema Tribunalu i njegovim zahtevima nije bila nemaštovita
i crno-bela. Krajem godine je u jednom intervjuu uveravao: „Gledaću da ne
vodim više politiku da isporučujem Hagu one ljude koji su mi u 5. oktobru
pomogli."
Otmičari ili falsifikatori?
Prilikom jedne posete u Diseldorfu kod
čelnih Ijudi iz vlade Nordrajn-Vestfalije i tokom kontakta sa 300 najvećih
industrijalaca ove savezne pokrajine, koju je organizovala West-LB-banka,
Đinđić je tokom svog govora, često prekidanog aplauzima, izjavio između ostalog
otprilike sledeće:
,,...Ne mogu samo zahtevi Haškog
tribunala biti u središtu moje politike pri izgradnji jedne demokratske Srbije,
kada narod skoro nema šta da jede. Ja sam, pre svega, usmeren na to da postavim
privredu na noge."
Nakon toga, Đinđić se požalio da su SAD
nemilosrdne i da, uz Veliku Britaniju, vrše veliki pritisak na Evropu, sa
ciljem da nateraju Srbiju da nastavi rigorozno sprovođenje svoje prohaške
politike.
Da se Đinđić odrekao ovog pragmatičnog
stanovišta onda bi bio u opasnosti ne samo da bude doživljavan kao izvršilac
naloga iz Haškog tribunala već i da postane još manje omiljen u narodu. Srbi su
bespogovorne zahteve Haškog tribunala shvatali kao dodatni politički pritisak
SAD a ne kao pravnu obavezu međunarodne zajednice da se suoče sa jednim delom
svoje prošlosti, smatrao je Đinđić. Sa ovakvim mišljenjem svaki političar je
morao da računa ako je želeo da zadobije poverenje i pomoć svog naroda pri
gradnji jedne demokratske države, koji je nakon toliko godina komunističke
diktature bio obuzet psihozom nepoverenja prema inostranstvu.
Kritičku javnost je iritiralo, osim toga,
još jedno pitanje. Zašto se međunarodna poternica za oba mafijaška bosa,
Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, ograničila samo na krivično delo
falsifikovanja pasoša, iako je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala
imala dokaze da su upravo oni organizovali i izveli otmicu Miškovića. Za to
nije postojao ubedljiv odgovor. Iz ovakvog ponašanja DOS-ove vlasti, nesumnjivo
je proizlazilo da je Đinđić sve činio kako slučaju Mišković ne bi dao nikakav
poseban publicitet. Ipak je znao šta se desilo sa Miškovićem.
Njegov šef kabineta Nemanja Kolesar
bio je Miškovićev poverenik. Pri tom se nije radilo samo o oligarhu, već pre
svega o Čedi Jovanoviću i oba bosa zemunskog klana koji su nakon 5. oktobra
postali važni finansijski nosioci državne bezbednosti.
Međutim, razmišljanje o uzrocima tako blagog
i obazrivog tretiranja Miškovićevih otmičara nije utihnulo ni kada je u maju
pet njegovih otmičara, na čelu sa bosom zemunske mafije Dušanom Spasojevićem,
uhapšeno u Parizu i dovedeno u zatvor u Beograd.
Kada su ih uhapsili spremali su se na
put u Južnu Ameriku. Ministar unutrašnjih poslova samo je potvrdio da je ovu
akciju organizovao i realizovao sam na svoju ruku. Ni Zoran Đinđić, ni Čeda
Jovanović, niti bilo ko iz vlade, o tome nisu znali ništa.
Da je ijedan političar o ovoj akciji nešto
znao, do ovog hapšenja ne bi ni došlo. Političari bi odmah pokvarili čitavu
akciju. Mihajlović je kasnije priznao da su ga različiti političari pritiskali
da ovo hapšenje dovede u red. Ali zašto nije odstupio sa mesta i rekao istinu?
Šta je to ministar unutrašnjih poslova želeo da spreči ovom umetnutom međuakcijom?
Možda otkrivanje drugih tragova kriminalnih aktivnosti mafijaških bosova
srpskih kumova iz Zemuna?
Takvo tretiranje krivičnih dela bilo je
moguće, jer su takozvani dosovci, sa svojim poverenicima, od 5. oktobra po
celoj Srbiji zaposeli sva mesta zastupnika državnih tužilaca na svim nivoima.
To je bilo jednako kontroli onih državnih organa u sudstvu koja su službeno
jedina bila u stanju da krivično gone političare ili kriminalce.
I novi okružni javni tužilac koga je
imenovao DOS, Rade Terzić, otmičare je optužio samo zbog falsifikovanja
pasoša, ali ne i zbog otmice ljudi. Na ovaj način je očigledno želeo da
izdejstvuje što blaže kazne za mafijaške bosove Spasojevića i Lukovića, kao i
ostale Miškovićeve otmičare, da otmičare što je pre moguće oslobodi iz zatvora
i da ovaj „slučaj" reši samo naizgled pravno.
U stvarnosti se radilo o tome da se čitava
stvar nekažnjeno ukloni sa svetla što je moguće pre. Pri tom je prioritet bio
da se uklone svi tragovi. Dušan Spasojević je zato 13. jula osuđen samo na
kaznu zatvora od jedne godine i dva meseca. Već dva meseca kasnije, Dušan
Spasojević je na Terzićevo zauzimanje pušten na slobodu, a da ovu kaznu nije ni
odslužio. Lekarsko uverenje u kome, između ostalog, stoji da je Spasojevićev
život ugrožen srčanom slabošću ukoliko ne bude operisan što je pre moguće, bilo
je isfabrikovana osnova za njegovo puštanje iz zatvora. Ova „neophodna"
operacija srca nikada nije izvršena.
Nekoliko nedelja nakon izlaska iz
zatvora i Spasojević je priredio svečanu večeru, doduše ne u Miškovićevom Delta
klubu već u tvrđavi zemunske mafije u Šilerovoj. Zvanični poziv mafijaškog bosa
glasio je: „Povodom proslave godišnjice prevrata 5. oktobra." I
premijer, Zoran Đinđić bio je pozvan, međutim, samo je Čeda Jovanović došao, sa
malim zakašnjenjem koje je opravdao neočekivanim službenim obavezama.
Pre toga, Čeda je primio od Spasojevića
svoj deo otkupa za Miškovića u visini od 1,5 miliona DM, kako je naveo krunski
svedok Miladin Suvajdžić pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, koji je i
sam učestvovao u Miškovićevoj otmici.
Suvajdžićev glavni zadatak bio je da
organizuje plaćanje i spremanje novca na sigurno mesto. Čume mu je za to obećao
kilogram kokaina. On je, na kraju, izbrbljao tajnu o skrivenom mestu iznuđenog
novca: bio je sakriven, tačnije zakopan u bašti njegove kuće. I sama činjenica
da su se kriminalci usudili da pozovu Đinđića na ovu svečanu večeru govori
dovoljno za sebe...
(Nastaviće se)
A 1.
Zakopavanje novca i tajni, podela
plena..
Čedomir Jovanović je više puta posećivao,
bez posebne dozvole suda, svog prijatelja Dušana Spasojevića u zatvoru. Njihovi
susreti su često bili u „problematičnom kontekstu", kako je smatrao
tadašnji specijalni tužilac Rade Terzić. Čeda je, osim toga, izdejstvovao da
povodom rođendana svog prijatelja Dušana Spasojevića dovede i njegovu ženu i
dete, a uz to donese u zatvor još i čokoladnu rođendansku tortu.
I nakon Spasojevićevog puštanja iz zatvora
i svečane večere, Čeda ga je redovno posećivao u Šilerovoj. Prijateljski
kontakti i bliske veze su nastavljene kao da se kriminalna otmica Miškovića
nikada nije dogodila.
Zašto? Na to pitanje se mogao naći
odgovor, prema mišljenju zatvorskog čuvara, koji je pred ćelijom slušao
razgovore i međusobne pretnje Dušana Spasojevića i Čede Jovanovića. Država
je želela da dođe do novca plaćenog za oslobađanje Miškovića i da njime
naknadno plati saradnju Crvenih beretki prilikom hapšenja Miloševića.
Javnost je posebno postala osetljiva kada
je drugi zatvorski čuvar izjavio: „Prilikom zatvorskih poseta Čeda je od
svog prijatelja Dušana hteo da sazna gde je ovaj sakrio novac od otmice
Miškovića."
Pri tom je tvrdio kako je čuo
odlomke razgovora, kao na primer ovaj: „Novac je sasvim na sigurnom i
niko osim mene ne zna gde se on nalazi. Zakopan je na sigurnom mestu. Ukoliko
neko hoće da dođe do novca od otkupa moraće da me oslobodi iz zatvora."
„Devojka" za prenošenje svih poverljivih poruka bosa mafije Dušana
Spasojevića, Dejan Milenković Bagzi, od koga sam i lično pre skoro deceniju
tražio informacije povodom krađe mog automobila...
Od sedam miliona maraka, bosovi Spasojević
i Luković trebalo je da dobiju po milion, ali, istina, ne u gotovini, jer je
sav novac od Miškovićeve otmice bio sakriven u Beogradu i nisu ga poneli pri
begu. Od toga je Čeda trebalo da dobije milion i po maraka kako bi, navodno, namirio
nastale obaveze prema članovima Vlade i DOS-ovog aparata. Ostatak je podeljen „sitnim
ribama" a ne „krokodilima".
Ova izjava drugog krunskog svedoka Bagzija
zato i nije izgledala protivrečno sa tvrdnjom krunskog svedoka Miladina Suvajdžića,
kada je ovaj saopštio sudu da je Čeda Jovanović od novca za otkup za sebe uzeo
milion i po maraka.
To se, međutim, desilo kasnije. Prvo je
Bagzi doneo Ljubiši Buhi Čumetu deo novca od otkupa u visini od milion maraka
za jednog od četvorice Miškovićevih otmičara koji su otputovali u Francusku (Miloša
Simovića), kao i deo Dušana Spasojevića u visini od dva i po miliona
dinara. On i Bagzi su spakovali sav novac (3,6 miliona maraka) u rezervnu gumu
jednog automobila koji je sve to preneo u Nemačku.
Za taj novac su kupili moderne mašine za
gradnju puteva i registrovali građevinsku firmu Defence Road u Beču, na
ime supruge Ljubiše Buhe Čumeta, Ljiljane Buhe, gde inače i Vladimir Beba
Popović ima stalno prebivalište, kao i firmu.
Kriminalac i šef surčinske mafije Čume je,
uz pomoć dela novca Dušana Spasojevića Šiptara, koji je na ovaj način
prisvojio, postao vlasnik firme za gradnju puteva koju je država protežirala, snabdevajući
ih nalozima za izvođenje radova.
Počela je transformacija
kriminalne surčinske mafije u zakonski zaštićen poslovni svet, a sa njom i
raspad kriminalnog „pakla" u dva centra moći, jer se zemunska mafija i dalje„prehranjivala"
od ilegalnih poslova. I tu se nalazi jedan od uzroka za Đinđićevo
ubistvo...
A
2.
Ljubav u bazenu
Kontakti između premijera Đinđića i Koza Nostre
srpskih kumova u Zemunu nisu bili poremećeni ni nakon Miškovićeve otmice.
Naravno, kao i uvek kada su povodi bili važni, na ovoj gala proslavi u Šilerovoj
pojavile su se lepe stjuardese, kao i poznate pop pevačice. Pa ipak, duh muške
ljubavi odredio je svečarsku atmosferu. Ona se prenosila od prethodne
droga-orgije, koju su ovde u Šilerovoj pravili samo muškarci u bazenu, oslovljavajući
jedni druge nežno sa „ljubavi moja".
GLOSA
Mišković je od početka sumnjao da su
iza njegove otmice stajale važnije osobe nego što su to zemunci ili Legija, i u
ovom kontekstu je indirektno pomenuo Čedu Jovanovića
GLOSA
"...Koliko god su se Dušan
Spasojević i Čeda Jovanović možda voleli, toliko su se kasnije žestoko
mrzeli"
O autoru
Georg von Hiibbenet (Jorg von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine.
Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao
tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj
opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog
rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je
kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada
Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika
tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da
napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten
u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk".
Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche
welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom
politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je
svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim
problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i u Srbiji. Sve informacije o tim
osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i
kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo
onima iz političkih krugova.