Amerika

 

Na godišnjicu japanskog napada na američku vojnu bazu Perl Harbur, i Kina potražila svoj deo Pacifika

 

Bura na Tihom okeanu

 

Rata neće biti, ali je jedan hladni rat sasvim moguć. Moguć je kao što je moguće da se sudare dva vojna aviona iz suprotnih tabora. Takav sudar mogao bi da veoma zaoštri situaciju, i odnose, između tri najveće svetske ekonomije. Američke, Kineske i Japanske. O ovim novim geostrateškim okolnostima na Pacifiku, piše Milan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda.

 

Milan Balinda

 

Kinesko Ministarstvo nacionalne odbrane izdalo je 23. novembra saopštenje o prostoru, približne veličine Engleske, nad Istočnim kineskim morem proglašavajući ga Zonom identifikacije vazdušne odbrane. Šta to znači? To znači da svaki avion, civilni ili vojni, mora da javi da će proći kroz tu zonu, bez obzira da li se uputio u samu Kinu, ili samo nadleće tu zonu koja je, inače, izvan kineskih teritorijalnih voda. Sjedinjene Države odmah su uputila dva nenaoružana bombardera B-25 koji su proletali nad zonom bez javljanja Kinezima.

Njima su se pridružili japanski lovački avioni, a odmah potom i vojni avioni Južne Koreje. Japanska i Korejanka vlada rekla je svojim civilnim avio-kompanijama da preleću preko Zone bez javljanja, ali je Vašington preporučio svojim komercijalnim kompanijama da se ipak prijave. Kinezi su poslali nekoliko svojih lovaca da identifikuju strane letelice. Ali, ovo nije ni početak a ni kraj dotične priče.

  Takve iste, ili slične, Zone identifikacije imaju nekih dvadesetak zemalja širom sveta. Uključujući i SAD. Takođe, uključujući i Japan, čija se zona delimično sada preklapa sa Kineskom. Jedan od problema su dve gomilice kamenja, nazvanih ostrvima, koje su pod kontrolom Japana, ali za koje Kinezi kažu da pripadaju Kini. Ovi drugi Kinezi, sa Tajvana, tvrde da je taj krš njihov. Kinezi su već pre nekoliko godina oteli od Filipina par takvih ostrvca koristeći svoju ratnu mornaricu. Sada filipinski ribari, koji su tamo lovili, ne mogu ni da se približe tim ostrvima. Da li su ta ostrva pripadala Filipinima ili Kini, sasvim je druga priča.

Kinezi ne mogu da na taj način prisvoje te dve ostrvske minijature, jer Japan ima nadmoćniju mornaricu i vojnu avijaciju. Problem može da bude manje naivan ukoliko su tačne priče da se velika nalazišta nafte baš tu kriju ispod mora. Jedno je sigurno, Kinezi neće glavom u zid i rade sve polako i na duge staze. Kako Amerika ima ugovor sa Japanom da im brani svako, koliko god da je malo, ostrvo, moglo bi da dođe, teorijski, do vojnog sukoba, odnosno rata, između Kine i Amerike. Slaba tačke ove „teorije" leži u tome da tamo niko nije lud da ulazi u rat zbog gomilice kamenja, niti da izaziva sukobe iz istih razloga.

 

 Osveta kineskog "zmaja"

 

Rata neće biti, ali je jedan Hladni sasvim moguć. Moguć je kao što je moguće da se sudare dva vojna aviona iz suprotnih tabora. Takav sudar mogao bi da veoma zaoštri situaciju, i odnose, između tri najveće svetske ekonomije. Američke, Kineske i Japanske. Tome bi valjalo dodati i Južnu Koreju. Što se ostalih zemalja u regionu tiče, svi tajno navijaju za Vašington jer im je Kina isuviše blizu. A šta hoće Kinezi? Oni hoće ono što je i normalno - veći uticaj u toj zoni sveta. Oni hoće da se Sjedinjene Države malo povuku iz „kineskog dela Pacifika".

Amerika to ne namerava, mada je i Vašingtonu jasno da je prirodno da zemlja kao Kina zahteva svoju zonu uticaja, a to se poprilično dobro postiže prisustvom ratne armade. Kina neće da ubrzano ostvaruje svoje ciljeve na Pacifiku iz prostog razloga što za sada imaju samo jedan nosač aviona, da ne ulazimo u detalje oko podmornica i krstarica. Za svaki slučaj, Amerikanci su odmah poslali u Japan tri svoja specijalna aviona koji služe za otkrivanje i uništavanje brodova i podmornica. Ako bude nekih sukoba, onda će to biti, na manjoj skali, između Kine i Japana i to iz specifičnih, istorijskih, razloga.

Kinezi i Japanci razmišljaju, i deluju, na dva različita načina. Japanci su na kraju Drugog svetskog rata iskusili dve atomske bombe, ali danas ne mrze Amerikance i sa njima izuzetno dobro sarađuju. Kinezi mrze Japance. Uče ih u školama da ih mrze, imaju muzeje koji podstiču tu mržnju, snimaju filmove sa istim ciljem. Najosetljiviji živac u kineskoj istoriji je japanska okupacija koja je trajala od 1937. do 1945. godine. Kina je isprobavala svoje mišiće u nedavnoj istoriji i to na Vijetnamu i Filipinima, ali je rivalitet između Pekinga i Tokija mnogo dublji i mnogo mračniji.

Za Kinu, u suštini, nije ni postojao Drugi svetski rat, samo brutalna invazija i okupacija japanskih snaga. To je počelo više od četiri godine pre nego što je Japan napao američku bazu Perl Harbur. Ta japanska okupacija koštala je Kinu 20 miliona žrtava. Samo u gradu Nanjingu masakrirano je 300.000 Kineza. Kina to nije zaboravila i veoma se trudi da se ne zaboravi. Japance u Kini nazivaju „đavolima" i to čak na javnim skupovima. U udžbenicima piše da su japanski „banditi" terorisali Kinu i da bi to uradili i danas samo kad bi imali neke šanse. S druge strane Japan se nije nikada istinski pokajao zbog učinjenih zločina, ili makar to smatraju Kinezi.

Kinu zabrinjava i činjenica da Japan polako napušta svoj posleratni pacifizam gradeći moćniju armiju. Mada je u japanskom Ustavu naglašeno da Japan neće imati jake oružane snage, Kinezi se plaše da će Japanci promeniti i taj Ustav. U osnovi, želje Japana da ima normalniju, jaku armiju leži činjenica da Japanci isto tako ne vole Kineze.

Preko 90 odsto građanstva obe zemlje ne gledaju s blagonaklonošću jedne na druge. Kinezi Japancima nisu nikada uradili nešto slično onome što su od Japanaca doživeli, ali „kineski zmaj" izaziva strah kod Japanaca. Plaše se kineskog ekonomskog uspona, ali, čini se, najviše plaše da bi Kinezi mogli da dođu na ideju da im se osvete.

Koja je uloga Sjedinjenih Država u svemu tome? Sukob dve najveće ekonomske sile na Dalekom istoku prouzrokovao bi globalnu ekonomsku katastrofu. SAD takođe imaju bezbednosne ugovore sa Japanom, ali bi malo ko verovao da bi Vašington ušao u vojnu konfrontaciju zbog majušnih ostrva. Osim Japana, naravno, Amerika je ekonomski i finansijski tesno povezana i sa Kinom. Zato je tokom poslednjih tenzija Vašington preuzeo ulogu posrednika i poslao svog potpredsednika Džozefa Bajdena u Tokio, Peking i Seul.

Za razliku od Sjedinjenih Država, koja ovakve Zone za identifikaciju, ima još iz vremena Drugog svetskog rata, Kini je ovo prva. Problem može da bude u tome što ju je Peking objavio bez ikakvih prethodnih dogovora, ili najava, sa bilo kim. Zona je stupila na snagu istog trenutka, a to stručnjaci ne cene kao mudar potez. Ipak se možda radi o ta dva mala ostrva, te Kinezi kreću prvo sa proglašenjem Zone sa namerom da vide šta će kasnije biti u stanju da preduzmu. Osim toga, ta kineska zona se jednim uglom poklapa sa prethodno objavljenom japanskom zonom.

Nije uobičajeno da se tako postupa sa interesima susednih zemalja. Japan i Južna Koreja odlučile su da svojim civilnim avio-kompanijama narede da se ne prijavljuju Kinezima kad nadleću Zonu, a dodatni razlog je i taj da ukoliko neki avion ne ide u zemlju čija je takva Zona - onda on ne mora ni da se prijavljuje. Peking zahteva da se svi letovi prijave, čak i oni koji su samo u prolazu. Vašington je rekao svojim kompanijama da se prijave iz prostih „razumnih razloga", dodavši da to ne menja neslaganje Amerike sa takvom kineskom odlukom. Da li menja ili ne menja, ostaje otvoreno pitanje.

 

 

 Interesi i realizam

 

Sjedinjene Države su praktično jedna ostrvska zemlja koja je sa skoro tri strane opkoljena okeanima i morima. Amerika ima odbrambene zone duž svojih obala, a u jeku Hladnog rata, kada je strah da li će sovjetski bombarderi da ih napadnu bio popriličan, nebo je posmatrala Severnoamerička komanda vazdušne odbrane, zajednička vojna organizacija Kanade i SAD. A da se mogu dogoditi nepredvidljive greške u proceni opasnosti pokazuje i slučaj iz 1983. godine. Naime, tada je, 1. septembra, jedan sovjetski lovac Su-17 srušio avion korejske kompanije.

Tada je poginulo 269 putnika leta KAL 007 koji nije bio prijavljen sovjetskoj kontroli vazdušnog prostora. Sa kineskom odbrambenom zonom, to jeste i pre nje, u regionu su svi postalo nervozniji i krenuli u značajno naoružavanje. Južna Koreja, malo paranoična zbog Kine, malo zbog Severne Koreje, gradi novu pomorsku bazu za 20 ratnih brodova, uključujući podmornice, tvrdeći da hoće da zaštiti svoje teretne brodove sa izvoznom robom u Istočnom kineskom moru. Ta roba većim delom uključuje korejsku elektroniku koja se izvozi za Kinu.

Japanci, koji uglavnom zavise od američkih snaga smeštenih u bazi na Okinavi, planiraju da do 2016. izgrade vojnu bazu na jednom malom ostrvu koje se nalazi u blizina dva ostrvca koja prisvaja Kina, Tajvan i Japan. Tokio takođe planira da dopremi više aviona F-15 i aviona s radarima u bazu na Okinavi.

Takođe bi tamo uputili i novi nosač helikoptera i razmišljaju da kupe američke dronove da bi nadgledali region. Tokom poslednjih tri godina Japan je odlučio da se osposobi da sam može da se odbrani jer nisu sigurni da bi Sjedinjene Države ušle u konflikte s, recimo, Kinom zbog nekih japanskih ostrva. I dalje najveća opasnost vreba da će se neko sudariti, nešto slično što se dogodilo kada je se jedan američki izviđački avion sudario s kineskim lovcem iznad ostrva Hainan.

Takođe opasnost može da bude i pogrešna procena jedne strane šta će ona druga da uradi. Nedavno je jedan viši kineski funkcioner upozorio da je mogućno da kineske agresivnije akcije u regionu mogu da poguraju zemlje u okruženju u američke ruke. Takođe je rekao da je „potpuni mit" ideja da Kina hoće da nasledi Sjedinjene Države kao svetsku velesilu. Vašington pokušava da proceni sledeće kineske akcije jer, iako te Zone identifikacije vazdušne odbrane postoje širom sveta, jedino ju je Kina proglasila nad teritorijama o kojima postoje neslaganja o vlasništvu po pitanju par ostrvca.

A onda je u nedelju, 8. decembra, Južna Koreja povukla potez proglasivši proširenje svoje defanzivne zone. Ta proširena zona sada se delimično preklapa sa kineskom i obuhvata jednu jedva vidljivu stenu oko čijeg vlasništva se te dve države prepiru. Ministarstvo odbrane Južne Koreje izjavilo je da to proširenje stupa na snagu 15. decembra. Taj kamen, koji jedva da strči iznad vode, takođe se nalazi u japanskoj odbrambenoj zoni. Seul je prethodno obavestio Vašington o svojim namerama i SAD su pozdravile nameru Južne Koreje da obaveste svoje susede o proširenju zone pre nego što ono stupi na snagu.

A u petak, 6. decembra, američki šef Generalštaba, general Martin Dempsi, izjavio je da Sjedinjene Države, uprkos tenzijama izazvanim kineskom Zonom upozorenja, moraju da ojačaju vojnu saradnju između Amerike i Kine. Dodao je da obe zemlje moraju tražiti načine i mehanizme kojima bi se izbegle mogućne tragične greške. Uprkos tome, podvukao je general Dempsi, što Sjedinjene Države ne priznaju novu kinesku odbrambenu zonu, Amerika razume razloge za takav kineski potez:

 „...Iz realističke perspektive, nacije se ponašaju u skladu sa svojim interesima. Kina nije ništa drugačija".

 

Kinezi šire zonu odbrane, Amerikanci smanjuju budžet

 

Analitičari kažu da je značajno povećan rizik za sukob između azijskih sila i da je to ozbiljno zabrinjava Sjedinjene Države koje bi pri takvom razvoju događaja morale da pomognu Japanu. Sve je to još komplikovanije ako se uzme u obzir da je Južna Koreja ogorčena japanskim nonšalantnim ponašanjem prema svojoj kolonijalnoj prošlosti kada su Japanci koristili Koreanke kao seksualno roblje tokom Drugog svetskog rata. Cela ta regija se pomera ka veoma problematičnom pravcu kao rezultatu teritorijalnih pretenzija, istorijskih događaja, viševekovnog rivaliteta i nemogućnosti tih zemalja da ostave istoriju u prošla vremena i krenu u izgradnju boljih međusobnih odnosa.

O tenzijama i poboljšanju odnosa su početkom decembra, najverovatnije, razgovarali američki potpredsednik Džo Bajden i kineski predsednik Si Đinping. Nakon skoro šest sati razgovora, tokom kojih je Bajden izneo američki stav o kineskoj Zoni identifikacije, a Si izneo svoja gledišta, nije postignut nikakav iznenađujući dogovor, ali su razgovori najverovatnije bili korisni u smislu izgradnje poverenja da će sve zainteresovane strane biti oprezne i razumne. Amerika, u svakom slučaju, nije ni očekivala da će Kina odustati od svoje Zone.

Druga velika tema o kojoj su razgovarali, pretpostavlja se, bila je Severna Koreja. Naročito u svetlu poslednjih događaja kada je mladi vođa Severne odstranio svoga teču i mentora. Čak ni preklinjanje tetke vrhovnog lidera Kim Jong-una nije bilo dovoljno da do nedavno uticajni teča ostane sa glavom na ramenima. Amerikanci su odbili da kažu da li Kina ima obaveštajnih podataka o skidanju uticajnog teču. Tokom razgovora raspravljali su se i napori da se spreči Iran u nameri da izgradi atomsko oružje i kakav utisak to ostavlja na Severnu Koreju.

 

Verovatno da je „tečin slučaj" veoma jednostavan i da se svodi na to da mladi vrhovni vođa hoće da upravlja sam i bez uticaja starijih članova vojnog i političkog vrha Severne Koreje. Kim Jong-un hoće neprikosnovenu vlast i tokom postizanja tih namera, kažu analitičari, mladi lider igra opasne igre pri kojima je moguće krajnje surovo ponašanje. U svakom slučaju, ekonomsko stanje u Severnoj Koreji ne pokazuje nikakve znake oporavka i jaz između privilegovanih i osiromašenog naroda neprestano se produbljuje. A u subotu, 9. decembra, Severna Koreja je objavila da je deportovala američkog turistu, koga su prethodno uhapsili, 85 godina starog, i bivšeg savetnika Južne Koreje za gerilsko ratovanje tokom Korejskog rata.

U tom problematičnom regionu nalaze se i Filipini, nedavno pogođeni katastrofalnim olujama i poplavama. Na geografski strateškom položaju, Filipini su ponovo privukli pažnju Sjedinjenih Država koje bi da se preko ove ostrvske zemlje još bolje učvrsti u tom važnom regionu Tihog okeana. Iako je Obamina administracija javno insistirala da obnovljena američka interesovanja za Daleki Istok nisu usmereni na štetu Kine, mnogi analitičari vide to američko pomeranje kao glavni razlog tenzija između Kine i njenih suseda. Pre nešto više od dve decenije filipinski parlamentarci glasali su za zatvaranje američke vojne baze. Protesti protiv te vojne baze insistirali su da je ona podsetnik na američku kolonijalnu vladu na ostrvu. Njihovi zajednički vojni manevri takođe su uvek izazivali snažne demonstracije ispred američke ambasade u glavnom gradu Manili.

Amerika od tada nije imala ni jednu bazu u centru Južnog kineskog mora. Tokom prošle godine Vašington i Filipini započeli su razgovore o bližoj vojnoj saradnji ove dve zemlje. Kada Barak Obama sledećeg aprila poseti Filipine, očekuje se da će se postići dogovor o većem američkom vojnom prisustvu na toj ostrvskog državi. Veliki američki napori da pomogne unesrećenim Filipincima tokom nedavnih vremenskih nepogoda, kao i prisustvo USS Džordž Vašington nosača aviona, uzrokovalo je blagonaklonom raspoloženju lokalnog stanovništva prema američkim vojnicima. Filipinci su ih zaustavljali na ulicama da bi im se zahvalili na pomoći koju su im pružali. Istovremeno, Kina je u prvom trenutku ponudila kao pomoć sumu od 200.000 dolara, što je manje nego što je kompanija Ikea donirala. Kasnije su Kinezi poslali svoj brod-bolnicu da pomogne unesrećenima.

Jedan od razloga zašto je Kina izabrala baš ovaj trenutak da objavi svoju Zonu odbrane možda leži i u činjenici da Vašington priprema smanjenje budžeta Pentagona, da američko javno mnjenje zahteva da se rešavaju kućni problemi i zato što je „američki sigurnosni štab" fokusiran na Iran, Siriju i pregovore na Bliskom Istoku.

 

 

A 1.

 

Komunisti sabotiraju sami sebe

 

Deda kineskih reformi, Deng Ksiaoping, zastupao je stavove da bi političko otvaranje štetilo ekonomskom progresu koji je Kina već do tada bila postigla. Neki drugi visoki politički akteri tvrdili su suprotno. Da političke reforme moraju postati prioritet. Znamo da je pobedio Deng i danas, skoro četvrt veka kasnije, njegove ideje uglavnom su i dalje na snazi. Evidentno je da Kinezi ovih dana imaju mnogo više sloboda - da komuniciraju, studiraju, putuju… nego što je bilo u ranijim vremenima komunističke vladavine, ipak moćna Partija čvrsto drži dizgine vlasti.

Gledajući na dosadašnje rezultate, 30 godina industrijskog rasta bez prestanka, lako je poverovati da je Deng bio u pravu. Međutim, što više napreduje kineska ekonomija, to je jasnije da Partija gubi sposobnost da sve kontroliše. Dalji rast ekonomije zahteva izvesnu promenu sistema. Da li će Komunistička partija biti voljna da sprovede reforme koje će umanjiti njenu vlast? O tome danas raspravlja politički vrh Kine. O tome se diskutovalo na plenumu komunista koji je održan početkom novembra.

Najavljene su mnoge reforme, a veći broj njih odnosio se finansijski sektor, ono za što ekonomisti tvrde da je veoma neophodno. To bi bilo oslobađanje cena i kamatnih stopa i poboljšavanje upravljanja u državnim firmama. Koliko će se te reforme i sprovoditi ostaje da se vidi, već kad nije postavljen nikakav vremenski okvir. Najavljene su mnoge reforme, a takav zadatak bi bilo teško postići u bilo kom društvu. U suštini tih reformi leži činjenica da bi komunisti izgubili dobar deo svoje partijske moći. Sa tolikim brojem partijaca na vodećim pozicijama, normalno je očekivati otpor, isto kao što je normalno očekivati da nema dovoljno znanja i iskustva da se takve reforme pravilno i sprovedu.

Da li će Peking biti raspoložen za značajne reforme, da li će imati creva da to svari, koliko će to trajati, u kom će pravcu sve krenuti? To su pitanje na koje ćemo morati sačekati odgovore.

 

 

A 2.

 

Godišnjica Perl Harbura

 

Za Sjedinjene Države Drugi svetski rat zvanično je započeo 7. decembra 1941. godine. Tog su jutra u cik zore Japanci napali američku pomorsku bazu Perl Harbur na Havajima. Nakon samo dva sata bombardovanja više od 2.400 Amerikanaca je poginulo, 21 brod je ili bio potopljen ili potpuno onesposobljen i skoro 200 američkih aviona uništeno. Nijedan nosač aviona nije pogođen jer se nisu nalazili u luci. Ima ih koji se i dan danas pitaju da li je to bilo slučajno da šest nosača budu na bezbednom.

Razlog za japanski napad je bio taj što su se Japanci već bili umorili pregovarajući sa Vašingtonom koji im je uveo ekstremne sankcija pokušavajući da zaustavi njihovu agresiju u regionu. Japanci su rešili da onesposobe celokupnu američku flotu, makar na Pacifiku, i tako dobiju još vremena za dalja osvajanja, a sa idejom da će se sve ostalo rešiti pregovorima između Tokija i Vašingtona. Veoma loša procena od strane Japanaca koji nisu dovoljno dobro poznavali ni američki karakter ni njihovu industrijsku moć.

I ovog i prošlog 7. decembra u Sjedinjenim Državama držale su se komemoracije na taj dan, uz prisustvo malobrojnih preživelih veterana.