Sport
Unutrašnji i spoljni glodari u zaveri
protiv srpskog sporta
Slučaj balkona i šampiona
Nadgornjavanja o patriotizmu koji manifestuju
ekstremisti, a pod njime se kriju nasilnici i huligani, gube smisao kada se
učestvuje ili prati neki takmičarski događaj poput nedavnog finala Svetskog
prvenstva u rukometu za žene, zaključuje u svojoj kolumni Miroslav Vislavski,
ugledni novinar i sportski radnik
Miroslav Vislavski
Osećaj naglašene pripadnosti državi pojavljuje se uvek
kada se nadmeću naši, još uvek postojeći, briljantni vrhunski sportisti. Oni su
primer kakav želimo da budemo kao narod i nacija koja je u novijoj istoriji
doživela pogrom svetske politike, zahvaljujući svojim suludim predvodnicima i
njihovim lošim politikama. Pogrom zbog pogrešnih politika koje su proizvele pomućene
umove poput onih "patriota" koji su umeli da svojim nasiljem i brutalnim
varvarstvom prekidaju utakmice, onemogućavajući sportiste da ostvare svoje
ciljeve i ideale pod nacionalnim ili klupskim obeležjima. Takav model lažnog i krnjeg
"patriotizma" je kod normalnog sveta gušio ona tanana osećanja
ljubavi prema domovini, svojoj državi, narodu, istoriji, tradiciji, razvijajući
stid i sram zbog nezasluženog prezira koji nam je upućivan od civilizovanog
sveta.
Sveže je pamćenje na veličanstvene priredbe tenisera u
Dejvis kupu, teniserki u Fed kupu, odbojkaša i odbojkašica kada su osvajali
evropska prvenstva, rukometaša kada su se okitili srebrom na prvenstvu
kontinenta, košarkaša Partizana u Ligi šampiona i reprezentacije u
kvalifikacijama za kontinentalni šampionat, vaterpolista na reprezentativnom,
ali i na klupskom nivou. Tim i takvim povodima je manifestovano jedinstvo i
sloga, istovetnost želja, emocija i pobedničkih težnji.
Slavlje, radost i veselje doživljavano i tim i takvim
trenucima, su slike koje želimo da šaljemo svetu. To je ono kakve su nas
decenijama poznavali i doživljavali na svakom koraku u Evropi i drugim
kontinentima. Rukometašice Srbije, koje su na minulom Svetskom prvenstvu
izborile zlatno srebro, su nam priredile nova ushićenja u kojima su ove
vrednosti ponovo dodirnule nebo. Na trenutak su odagnate sumorne slike težačkog
života, nemaštine koju maskiraju slavski dani, neizvesnosti sutrašnjice,
manipulacija i prevara "prepoštenih" predstavnika naroda i
samozvani lideri države koja sa njima na čelu i dalje pluta nošena maticom
međunarodnih interesa, ka ponoru svoje budućnosti.
Nikada do ove, ženska rukometna utakmica u svetskoj
istoriji ovog sporta, nije privukla 20.000 gledalaca na tribinama. Međunarodna
rukometna elita je impresionirana organizacijom koja je omogućila da se u
knjigu rekorda u samo jednoj sedmici tri puta evidentira obaranje svetskog
rekorda posete na ženskom rukometu. Zbog toga pljušte komplimenti i laskava
priznanja na račun naših rukometnih čelnika, države Srbije i njene Vlade. Ko ih zaslužuje? Devojke
su ispisale veliku, novu stranicu istorije rukometnog sporta. Katarina
Tomašević, Jovana Risović, Svetlana Ognjenović, Jelena Nišavić, Katarina Krpež,
Dragana Cvijić, Sanja Rajović, Marija Lojpur, Sanja Damjanović, Biljana
Filipović, Jovana Stojiljković, Andrea Lekić, Kristina Liščević, Jelena Erić,
Jelena Popović, Jelena Živković su zauvek ušle u svetlu istoriju našeg
sporta.
One koje su ponele
najveći teret i odgovornost uspeha su se pridružile nezaboravnim divama,
legendarnim: Svetlani Kitić, Mirjani Đurici, Svetlani Anastasovskoj...Nakon
evropskog srebra koje su pre dve godine izborili njihove kolege, svetske vicešampionke
su dale novo ohrabrenje i ojačale veru da je naše podneblje neuništivo
izvorište talentovanih i vrednih sportista. I ne samo sportista...Ka počasnom
postolju ih je vodio odličan stručnjak Saša Bošković, sa svojim stručnim
štabom. Taj rezultat, uz dosadašnju zapaženu trenersku karijeru, je ovom
stručnjaku doneo i laskavi naslov najboljeg trenera u 2013 godini, koju mu je
posvetio Olimpijski komitet Srbije.
Priznanja zaslužuje
rukovodstvo Rukometnog saveza Srbije. Uspeli su ovi, ne retko osporavani ili kritikovani
ljudi da u dve godine organizuju dva Svetska prvenstva za muškarce i žene i
Evropsko prvenstvo za muškarce. Da li su zaslužili poverenje čelnika svetske i
evropske rukometne organizacije ili im je "naturena"
organizacija ovih prvenstava zbog nemanja velikog izbora, nije bitno. Ova
takmičenja su poslužila našem rukometu. Vratila su ga u vrh popularnosti
sportova u Srbiji, tamo gde mu je i mesto po ispisanoj istoriji našeg sporta. U
svetskom i evropskom rukometu, ponovo smo respektovani i poštovani. Ponovo se
rukomet nalazi u vrhu interesovanja u Srbiji, a na školskim terenima su sve
češći prizori sa rukometnih takmičenja.
Priznanja zaslužuju ljudi
koji su imali hrabrosti, strpljenja i viziju da se nakon turbulentnih dešavanja
u rukometnoj organizaciji iz perioda devedesetih i prve polovine prošle
decenije. Pamtimo svađe i deobe koje su "krasile" vreme u kome
su na čelu bili rukometni poslenici, autokrata iz Crne Gore na mestu
predsednika Izvršnog odbora Rade Đurđić, a potom predsednici Saveza -
srpski političari socijalista Milorad Vučelić, koji je svrgnula DS
i namestila Zorana Mićovića. Onda je 2006. na čelo Saveza došao malo
poznat široj javnosti, pokazalo se odlučan, uporan i istrajan predsednik RSS Velimir
Marjanović. Sa najbližim saradnikom generalnim sekretarom Božidarom Đurkovićem,
podržavani snažnim vojvođanskim rukometnim lobijem, odoleli su povremenim
udarima, nezasluženim osporavanjima i podmetanjima iz delova organizacije,
uključujući i oponente u sredini koja im je dala najveću potporu. Ovo vreme i
rezultati su njihova velika pobeda, jednaka možda podvizima koje su svojim
entuzijazmom i neverovatnom energijom ostvarili mladići i devojke koji su
zaslužili da budu novi idoli naroda na ovim prostorima.
Priznanja
zaslužuju građani Srbije koji su svojim posetama, naročito u Nišu i Beogradu,
ovom događaju posvetili pažnju kakva se teško postiže čak i u "rukometnijim"
državama. Niš je već više godina "rukometna Meka" našim nacionalnim
selekcijama i prava je nepravda što zbog kapaciteta hale ne može u konkurenciji
sa Beogradom da bude domaćin finalnim utakmicama. Beograd je u završnici
prvenstva u samo nedelji dana postavio trostruki rekord po posetama u hali u
istoriji ženskog rukometa. Novi Sad i Zrenjanin su imali zapažene posete, tako
da je u popularnom SPENS-u u Novom Sadu na utakmici naših suseda Mađara i
Rumuna, tribine bile bezmalo pune! Rukometni zvaničnici tvrde da su ovakve
posete nadmašile one na prethodnim šampionatima. Zbog toga građani Srbije i
rukometni radnici zaslužuju od svetske federacije samo ocenu exelent!
Rukometni sport kao i
odbojkaški, pa i košarkaški, uprkos katastrofalnom položaju fizičke kulture i
sporta u celini i dalje postiže vrhunske rezultate. Za uzvrat, osim čuvenog balkona
na gradskoj Skupštini i obećanja (ludim radovanja) koja dobije na prijemima kod
državnih zvaničnika ne dobija ništa što bi bio pandan vrednosti ostvarenih
rezultata. Istina, sa ovim medaljama, takmičari koje primaju državni psiholozi
ili grobari će ostvariti državnu stimulaciju - novčanu nagradu, a kad dođu u
završnicu takmičarske karijere dobiće i "doživotnu" naknadu
("nacionalna penzija" za osvajače medalja). Naravno, ako se voljom
nekog ministra u budućnosti ne promeni zakonski okvir koji danas na to
obavezuje državu.
Prošla su ona
"mračna" i "diktatorska" vremena u kojima je država
pokazivala interes za napredak vrhunskog sporta i imala brigu prema fizičkoj
kulturi i zdravlju građana, a posebno omladine. Ona vremena kada se investiralo
u oblast fizičke kulture i sporta, pa je Svetsko ili Evropsko prvenstvo
poslužilo i bilo povod za gradnju značajnih sportskih objekata. Tako je Beograd
nakon niza godina organizacije velikih priredbi u boksu na Sajmištu, 1973
godine dobio modernu halu Pionir, koja je otvorena 24 maja, a četiri
meseca kasnije bila je poprište Evropskog prvenstva u boksu.
Novosadski SPENS je
sagrađen 1981, a povod je bilo Svetsko prvenstvo u stonom tenisu. Pre toga u
bivšoj Jugoslaviji, sagrađena je moderna hala Tivoli u Ljubljani, u povodu
Svetskog prvenstva u stonom tenisu, Skenderija u Sarajevu je otvorena 1969 godine.
O kapitalnim objektima poput objekata za Mediteranske igre u Splitu 1979 ili
onih koji su nestali u ratnom vihoru u Sarajevu, a sagrađeni su za potrebe
Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984, ne treba posebno trošiti reči. Evropska prvenstva za muškarce (januar 2012 - srebrna
medalja - Beograd) i žene (decembar 2012 - četvrto mesto - Beograd) i nedavno
Svetsko prvenstvo za rukometašice (srebrna medalja - Beograd), pre njih
evropska prvenstva za odbojkaše (zlatna medalja 2011 i dve godine kasnije -
Beč, 2013 bronzana medalja - Poljska/Danska) i odbojkašice (2011 - zlatna
medalja - Beograd), prošla su bez bitnijih promena u uslovima rada i statusu
klupskog sporta. Da li je to fer? Zašto onda priznanja Vladi Srbije i državnim
institucijama za besprekornu organizaciju Svetskog prvenstva za rukometašice
kao uostalom i za prethodne organizacije u ovom ili odbojkaškom, pa i drugim
sportovima?
Zar nije pokazatelj i sport koji na
blistavi način promoviše Novak Đoković i drugi teniseri svetske
vrednosti? Podsetimo se da je početkom godine Međunarodna asocijacija
teniskih profesionalaca (ATP) potvrdila da beogradski turnir "Srbija
open" prestaje da postoji pošto je organizator, kompanija "Femili
sport", vratila licencu. O tome je nosilac licence, kompanija "Femili
sport" saopštila javnosti:
"…
Iza nas su četiri turnira koji su od strane ATP uvek ocenjena najvišim
ocenama, a igrači su posebno isticali vrhunske uslove koji su im svake godine omogućeni…Na
žalost, nećemo više biti u mogućnosti da organizujemo takmičenje u Beogradu i
odlučili smo da zaustavimo sve aktivnosti u vezi sa turnirom".
Ako su
svetske sile naumile dalje da razaraju Srbiju, a tvrdnja je legendarnog
odbojkaškog stratega Zorana Gajića da jesu, da je naš najprepoznatljiviji brend
opet na udaru onih koji su nam "pomogli" da se raziđemo na
jugoslovenskim prostorima, onda nije čudno zašto oni koji kroje teritoriju svoje
države, priređuju prijeme i dele ordenja najblistavijim izdancima našeg sporta.
A, u međuvremenu, svojim (ne)činjenjem pomažu svoje saveznike u kreiranju novih
državnih granica. Gde će im duša?