Uvodnik

(Pr)osudite sami

Evo ruka - jebala te ruka

Milovan Brkić

U subotu prijatelj me usplahireno zove, pita da li gledam na televiziji kako su napali Vučića u Srebrenici. U redakciji nemamo televizor i meni se ote iz srca - nisu ga valjda promašili!

Svakodnevno, a ima tome već tri godine, Vučićeva slika i govori po ceo dan, ubijaju nas sa te-ve ekrana, pune su ga novine, a i nama je pun .... ovog gada. Svake nedelje je vanredna sednica Vlade Srbije, svakodnevno su njegove vanredne konferencije za novinare. U Srbiji postoji samo jedan čovek, i o njemu se svakodnevno izveštava od ranih jutarnjih, do ponoćnih vesti. Aleksandar Vučić je oličenje bolesnog diktatora koji svaki dan opisuje svoju istorijsku misiju. Svaka njegova rečenica počinje sa - Ja sam...

Dan ranije, gledao sam zabrinuto lice ministra policije Stefanovića, koji je rekao da MUP Srbije raspolaže podacima da odlazak premijera u Srebrenicu nije bezbedan, da ga je on o tome obavestio, ali da će Vučić sam doneti odluku. Zabrinutost je iskazao i ministar Vulin, a nisu prenete izjave ministra policije Republike Srpske da bezbednosne prilike u Srpskoj nisu dobre.

Aleksandar Vučić nam je drsko, napućenih usana, pun sebe, poručio da on ide u Srebrenicu, i da ga ne zanimaju nikakve bezbednosne procene! Nesreća se osećala u vazduhu, a i ja sam gajio nadu....

Uoči odlaska u Srebrenicu, Vučićeva Velika propaganda laži upoznala nas je sa telefonskim razgovorom Aleksandra i ministra spoljnih poslova i koordinatora britanskih službi bezbednosti, Filipa Hamonda, u kojem je Vučiću savetovano da ide u Srebrenicu. Vučiću je preneta ''razočaranost britanskih obaveštajnih službi'' njegovim držanjem oko rezolucije o Srebrenici. On je podržao usvajanje te rezolucije, otvoreno tražeći od Rusije da ne stavlja veto, ali kada su Milorad Dodik i predsednik Nikolić očajnički zamolili našeg predsednika Putina da Rusija u Savetu bezbednosti stavi veto, Vučić je podvio rep i počeo da se i on javno protivi usvajanju. A obećao je da neće.

Nakon što je utekao sa bojnog polja, Vučić je okupio svoje ministre, kao ožalošćenu porodicu, koji su pogruženo stajali u sali gde je premijer opisivao svoje ''junačko držanje''. Ali, u svakom trenutku, ovaj skot ne propušta priliku da uprlja Srbe. Tako je podvukao da je prvo bio izložen napadu navijača jednog kluba iz Srbije, a potom su nasrnuli na njega oni koji su vikali Alah Agber (Bog je veliki). Bilo je to strašno, priznao je na kraju. Opisao je svoje ponosno držanje.

Istog dana, na TV Pink, njegov Jozef Gebels, Dragan Vučićević, otvoreno je za pokušaj atentata na Vučića optužio Engleze. Istakao je da je prijatelj sa Vučićem, da je ministar Filip Hamond zahtevao od njega da ide u Srebrenicu, da je očigledno iz držanja rukovodstva BiH da su oni znali za plan likvidacije, jer su britanski mediji izvestili da je samo nekoliko prisutnih napalo premijera.

Nemački mediji su, pozivajući se na Vučićev govor, javili da su ga u Srebrenici napali srpski navijači! Vučićević je pojasnio reči svog bolesnog vođe, navodeći da je reč o navijačima kluba iz Novog Pazara (vikalu su ''Vučiću, pederu!'').

Najbližim prijateljima, Vučić je pojasnio da su Englezi odlučili da ga smaknu, jer i njima ''nije mogao izaći u susret, kako je obećao''.

Politika Aleksandra Vučića zasniva se na lažima. Laži, laži, laži do besvesti, sve i svakog. On uvek izjavljuje da Srbija svim neprijateljima pruža ruku. Ruku pomirenja. Istu tu ruku kojom u Srbiji, sa svojom družinom, krade sve što mu pod tu ruku dođe.

Izgleda da njegov poziv - evo moja ruka - ne prolazi. Oni koje je prevario, ljuti su i odgovaraju - jebala te ruka. Hoćemo tvoju glavu.