Druga strana

Da li izbeglice i azilanti menjaju versku sliku Srbije

Skinimo im feredže

Siromašna i opustošena Srbija za navodne izbeglice čini više nego što to bilo ko od nje traži, kršeći pri tome čak i međunarodne konvencije o izbeglicama. Školski sistem se prilagođava migrantima, a domaće stanovništvo se uči kako mora da poštuje običaje sa dalekog orijenta. Srbija je već jednom skupo platila to što je primila izbeglice iz Albanije 1950. godine

Igor Milanović

„Budite dobri prema gostima, jer i vi ste bili gosti u zemlji misirskoj". Ovo je, po Starom zavetu, Mojsije preneo Jevrejima, posle egzodusa i na tu rečenicu se pozivaju današnji političari Evropske Unije objašnjavajući zbog čega se prihvataju milioni izbeglica koje su pristizale sa Bliskog i Srednjeg Istoka i iz Severne Afrike. Podrazumevalo se u biblijsko vreme, međutim, kako gost ima obaveze prema domaćinu, na prvom mestu da poštuje njegove običaje i zakone. U današnje vreme, posebno u Srbiji, situacija je obrnuta - mi smo dužni da se pridržavamo običaja i navika gostiju.

Inkluzija je izraz koji podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje. U poslednje vreme on se kod nas najviše koristi da bi se obrazložila pozitivna diskriminacija dece iz manjinskih zajednica, koja imaju daleko veće pogodnosti pri upisivanju u škole, dobijanju stipendija ili besplatnih udžbenika u odnosu na decu srpskog porekla. Njima su se ove jeseni pridružila i deca migranata sa Bliskog i Srednjeg Istoka (na prvom mestu iz Sirije), koja imaju još veća prava od dece romskog, vlaškog ili mađarskog porekla koja su rođena u Srbiji...

Kada su prvi đaci sirijskog porekla pošli u ovdašnje škole, našoj deci je skrenuta pažnja na neke stvari koje u arapskom svetu mogu drugačije da budu protumačena nego u Evropi i zabranjeno im je da to čine. Na prvom mestu ne smeju nikog, ko je arapskog porekla, da dodiruju levom rukom, jer se ona smatra nečistom. Takođe, muški đaci ne smeju da se direktno obraćaju devojčicama iz arapskih zemalja, jer se to u tamašnjim kulturnim krugovima smatra obeščašćivanjem porodice i neretko dovodi do ubistva kako devojke, tako isto i momka. Isto tako je od škola u koja deca migranti idu, traženo da obezbede uslove nastave koje onemogućavaju fizički kontakt muškaraca i žena (na primer, dečaci ne smeju da sede u istim klupama sa devojčicama!).

Direktorima škola koje pohađaju izbeglice naloženo je da vreme nastave bude prilagođeno muslimanskoj podeli dana na pet obaveznih molitvi, jer mladi iz islamskih zemalja imaju pravo da nesmetano nastave upražnjavanje svoje vere. Za užinu, koju deca migranata dobijaju o trošku srpskog budžeta, ne sme da bude davano svinjsko meso, a moraju da budu ispoštovana i ostala islamska pravila o čistoti hrane.

Umesto da mi njih učimo evropskoj kulturi i civilizaciji, mi se podređujemo njihovim srednjovekovnim pogledima na svet. U civilizovanom svetu migrantska deca takođe imaju pravo na školovanje, ali prvenstveno moraju da savladaju jezik domaćina kako bi se u školi, isto kao i sva druga deca, po jedinstvenom školskom planu i programu učila kulturi i civilizacijskim tekovinama svog evropskog domaćina.

U Srbiji, deca migranata kreću u srpske škole bez da su naučila srpski jezik, a nastavu im prevode posebno za to iz budžeta plaćeni „pratioci" koji u svojoj ličnosti objedinjuju ne samo prevodioca, već i vodiča za srpsku decu u ophođenju sa migrantima.

Ministarstvo prosvete je najavilo i izradu posebnog školskog programa za decu migranata. Verovatno će u njemu biti izbačeni delovi iz istorije koji opisuju herojski otpor srpskog naroda islamskim osvajačima.

Srbija je već jedanput skupo i krvavo platila svoju neopreznost sa migrantima. U socijalističkoj Jugoslaviji je posle 1948. bilo dozvoljeno, pa i poželjno da se „izbeglice" iz Albanije masovno naseljavaju na tlu tadašnje Socijalističke Republike Srbije, jer je Enver Hodža podržavao rezoluciju Informbiroa protiv Tita, pa su albanske „izbeglice" prikazivane u propagandne svrhe. Većina tih došljaka nisu bili protivnici Hodžinog tvrdog staljinizma, već nosioci velikoalbanske ideje.

Decenijama kasnije, te izbeglice koje su, isto kao ove današnje, arapske, dobile školovanje na sopstvenom jeziku i koje su živele u zajednicama po sopstvenim zakonima i pravilima, dovoljno su se namnožile i ojačaje da od domaćina, koji ih je o svom trošku školovao, udomio i nahranio, otmu teritoriju koju su naselili. Da li će potomci ovih novih izbeglica biti u mogućnosti da isto to učine za nekoliko decenija?

Republika Srbija je potpisnica Konvencije UNHCR o izbeglicama iz 1951. koja u članu 2. jasno kaže kako „svaki izbeglica ima prema zemlji u kojoj se nalazi dužnosti koje naročito sadrže obavezu da se povinuje zakonima i propisima". Ne postoji, dakle, obaveza zemlje domaćina da se prilagođava izbeglicama, već obrnuto: izbeglice moraju da se prilagode zemlji domaćinu.

Osim toga, pomenuta Konvencija obavezuje zemlje domaćine da obezbede najveću moguću i najbržu moguću aisimilaciju i naturalizaciju izbeglica. Srbija čini upravo suprotno: omogućujući izbeglicama poreklom iz nama nepoznatih kultura da nastave da žive po svojim običajima, država pospešuje buduću segregaciju, odvojen život evropskog, srpskog stanovništva, sa jedne strane, i azijskog, islamskog stanovništva sa druge strane.

U Evropi se čine napori da se izbeglice uklope u liberalno, visoko civilizovano evropsko društvo, dok se u Srbiji oni motivišu da nastave da žive na način koji mi smatramo kamenim dobom, a još se i domaćem stanovništvu naređuje da takav život toleriše i da mu se prilagođava.

Inkluzija, kao osnovno ljudsko pravo, ne stvara obavezu države da omogući školovanje svakog deteta koje se nalazi na njegovoj teritoriji, već samo one dece koje trajno ili dugoročno ostaju. Ratne izbeglice, međutim, ne spadaju u tu kategoriju.

I Konvencija iz 1951. suštinski migrante deli na dve grupe: izbeglice i azilante. Izbeglica, u užem smislu, je neko ko se samo privremeno sklonio u drugu zemlju zbog rata, političkih nemira, prirodnih katastrofa i slično.

Azilant je izbeglica koja je svoju državu napustio zato što je progonjen od strane režima ili nekog drugog, pri čemu država ne želi ili nije u stanju da ga zaštiti. Razlozi za dobijanje ovog statusa su, po pravilu, dugoročniji od onih običnih izbeglica.

Građanski rat u Siriji je pri završetku, najveći deo zemlje je oslobođen i miran, tako da ne postoje razlozi humanitarnog karaktera zašto bi Sirijci ostajali kod nas. U Siriji, od početka rata, postoji takozvana unutrašnja alternativa - delovi države koji su pod jakom kontrolom režima i u kojima nije bilo nikakvih sukoba, a gde su izbeglice mogle da se smeste.

Jasno je da srpska vlast izbeglice školuje i izdržava o trošku građana ne zato što hoće da ih zaštiti, već zato što hoće da ih naseli na ovdašnjoj teritoriji i da tako, isto kao pedesetih godina na Kosovu i Metohiji, trajno promeni etničku i versku strukturu stanovništva.