Na vidiku je potpuni bankrot i neizbežno propadanje najvećih srpskih gradova i opština u kojima su višestruko opljačkani i prevareni građani potpuno sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočekati nekakav boljitak. Bivša ministarka državne uprave i lokalne samouprave, Ana Brnabić, sada predsednik Vlade Srbije, ostavila je gradove i opštine u najgorim uslovima u poslednjih 17 godina. Sadašnji ministar državne uprave i lokalne samouprave, drski, osioni, samoljubivi i bahati Branko Ružić, tvrdi da su stvari "kristalno jasne" i da će lokalne samouprave preživeti režimsku otimačinu. Istina je da će većina njih imati praznu kasu do kraja marta meseca 2018. godine. A, za "novi investicioni ciklus", Vođa više nema ni prebijene pare. Za Ružića "nema zime". Samo na ruci nosi sat "Roleks" vredan deset hiljada evra.
Nikola Vlahović
Predsednik opštine Plandište, izvesni Jovan Repac, mladić bez radnog iskustva, sa 30 godina života, već je svestan da bez blagosiljanja svog stranačkog vođe, nije niko i ništa. Nedavno je imao konflikt preko jedne društvene mreže sa ratnim veteranom koji ga je kritikovao i po svemu sudeći iznervirao, pa mu je tim povodom napisao: "...Nisi moj nivo ološu jedan, a za tebe sam gospodin predsednik! A, sada da se vratim svojoj večeri, biftek sa prelivom od tartufa je sjajan, a košta koliko ti mesečno zaradiš! E, toliko ja dam na večeru, jer sam sposoban kao i predsednik Aleksandar Vučić, a ti crkni od zavisti ološu jedan!"
Repac se kasnije branio da nije baš sve tako bilo, da mu je to podmetnuto, ali je, bez obzira na sve, priča zanimljiva, jer otvara jedno drugo pitanje: ko predstavlja lokalne samouprave u Srbiji, kakvi su to ljudi, koliko novca prelazi preko opštinskih i gradskih računa i kako je Vučić pribegao kontroli novca koji dolazi iz lokalne samouprave u republičku kasu? Kome, kako i na koji način ga deli kao da je egipatski faraon?
Novi Zakon o finansiranju lokalne samouprave usvojen je pre nepunih dve godine, tačnije, 7. oktobra 2016. i to na pritisak Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) koji je između ostalog izričito zahtevao da se u Srbiji, od ukupnih poreza na zarade koji se isplaćuju lokalnim samoupravama, umesto dotadašnjih 80 odsto, gradovima ubuduće ostavi 77 odsto, a opštinama 74 odsto, dok se Beogradu umesto 70 odsto odobrilo da zadržava 66 odsto.
Naravno, ovaj zakon danas niko ne primenjuje, nego je odmah nakon njegovog donošenja, na scenu stupila "Vučićeva doktrina" o "slobodnom protoku kapitala", ali samo kad je njegova stranka u pitanju. Jasnije rečeno, novac koji je zarađen u lokalnoj samoupravi ne zadržava se u njoj već ide direktno u republičke fondove, gde Vođa odlučuje koliko će kome dati, baš kao u doba otomanskog feudalizma.
Za samo godinu dana, dakle, od 1. januara 2017. do 1. januara 2018. godine, Vučićev režim izvukao je iz gradova i opština Srbije, blizu pet milijardi dinara (od gradova 1,3 milijardi dinara, od opština 1,6 a od Beograda 1,9).
Tadašnja ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Ana Brnabić bila je zadužena od strane MMF da se ovaj posao što pre obavi. Umesto toga, ona je u međuvremenu unapređena u predsednika vlade, Vučić u predsednika države, a novac iz lokalnih samouprava i dalje kontroliše samo jedan čovek i njegova stranka. Vučić najpre otima novac lokalnim samoupravama, a onda im ga, kao milost, na kašičicu udeljuje po nekim svojim ličnim kriterijumima.
Kako to sve u praksi izgleda govori i slučaj male opštine Petrovca na Mlavi, koji prema Vučićevim "transferima sredstava" dobije tri puta više novca od Požarevca! Kako je moguće da preko računa večno siromašnih Sjenice i Tutina prelazi blizu milijardu dinara (Tutin čak 466 miliona, a bogati Sombor dobija tek 381 milion dinara!) Odgovor je vrlo jednostavan: Vođa uzima, Vođa daje! On "deli" kao milostinju. Koliko je drzak i bahat, govori i podatak da je čak je i u zvaničnim izveštajima zabeležena "dodela sredstava bez kriterijuma" u visini od 40 miliona evra, pred kraj prošle godine. Ova odluka Vlade objavljena je u poslednjem Službenom glasniku sa šturim obrazloženjem da je reč o "podršci lokalnoj samoupravi" (baš tamo gde je "podrška" najpotrebnija, kod Vučićevih naprednjaka) i da su prosleđena sredstava iz budžetske rezerve. Dakle, bez ikakvih obrazloženja, čak 76 od 120 jedinica lokalne samouprave dobilo je ovaj vanredni novac, a nije bilo jasno za koje namene!
Sredstva budžetske rezerve već godinama predstavljaju svojevrsan izvor novca koji se deli za različite namene lokalnim samoupravama uprkos činjenici da svi gradovi i opštine dobijaju sredstva koja su mi opredeljena godišnjim budžetom. Nikada građanima nije objašnjeno ni po kojim kriterijuma, niti za koje namene se ovaj novac iz centralnog budžeta stavlja na raspolaganje lokalnim samoupravama.
Neverovatno zvuči, ali samo za neupućene u mehanizam državne pljačke: danas finansijska sredstva iz tekuće budžetske rezerve lokalne samouprave mogu da troše bez saglasnosti gradske skupštine i informisanja javnosti!
Odluku o tome na koji način će republički budžet biti trošen naredne godine, donose narodni poslanici glasanjem o Zakonom o budžetu. Međutim, budžeta koji se ne raspoređuje unapred zove se budžetska rezerva i ona se koristi za određene namene tokom cele buždetske godine. Na koji način je izvršna vlast, odnosno Vlada, koristila sredstva rezervi javnost i građani saznaju tek na kraju godine kada se podnosi završni račun celokupnog budžeta.
Po nekom nepisanom pravilu, opštine dobijaju finansijsku "podršku" pred kraj godine. Pojedine lokalne samouprave su u decembru 2017. godine ovaj novac davale lokalnim sportskim klubovima ili plaćali sumnjive tendere za izgradnju sportskih hala i bazena.
U 2016. godini, kada su održani redovni lokalni izbori u Srbiji, iz tekuće budžetske rezerve, kao pomoć za "održavanje tekuće likvidnosti", pojedinim lokalnim samoupravama je uplaćeno više od dve milijarde dinara (a, novac za takozvano "održavanje tekuće likvidnosti" bio je čista korupcija za koju je svako u lancu događaja mogao dobiti krivičnu prijavu!). Taj iznos je u 2017. godini, bio skoro isti.
Za nepunih deset godina, gradovima i opštinama u kojima je rukovodila vladajuća sekta, dato je preko 100 miliona evra bez mogućnosti kontrole.
Lokalna samouprava u Srbiji, tamo gde su naprednjaci na vlasti, nepravilno je obračunavala koeficijente za plate, minuli i prekovremeni rad, pa je isplaćeno više novca nego što je zakonom dozvoljeno, nije vršila kontrolu trošenja sredstava dodeljenih na javnim konkursima niti je tražila njihov povraćaj iako su potrošena nenamenski.
Gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS (ali u poslednje vreme i one kojima "dobri ide a članovi su njegove stranke), preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nesposobnost.
Na vidiku je potpuni bankrot i neizbežno propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočekati nekakav boljitak.
Ništa se nije promenilo od juna prošle godine, kad je postalo jasno da gradovi i lokalne samouprave u Srbiji duguju oko milijardu evra, a kasne u plaćanju dospelih obaveza od 300 miliona evra, što ukupno čini četiri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) te da problemi lokalnih samouprava ugrožavaju javne finansije Srbije i koče privredni rast. Jasno je da će do kraja marta meseca 2018. godine, ovim tempom biti potopljene državne finansije. Reč je o skoro dve milijarde evra. Velika sredstva iz budžeta (uglavnom od novca uzetog lokalnoj samoupravi) odlivaju se na subvencije, godišnje najmanje milijardu evra (samo u RTB Bor odlazi 200 miliona evra), Istovremeno, lokalnoj samoupravi, daje gradovima i opštinama u Srbiji, nedostaje oko 250 miliona evra za investicije u lokalnu infrastrukturu, vodovode, kanalizaciju, preradu otpada i slične goruće potrebe. Beograd i Novi Sad kanalizaciju ispuštaju u Dunav, jer nemaju centralnog prečišćavača.
Vučićevi naprednjaci godišnje dotiraju Gradsko saobraćajno preduzeća Beograd sa 100 miliona evra. U stalnoj egzistencijalnoj drami se nalaze najveći gradovi: Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac...), a Vučić i njegovi mafijaši galame sa svih televizija da će Srbija postala "zemlja kranova", da se gradi kao nikad u istoriji! Jednog dana tvrdi da para nema (i zaista nema!), a već drugog da para ima, da Srbija "odlično stoji"! Zaista, kako preživeti njegovu šizofreniju? Njegov gradonačelnik Siniša Mali, kao drogiran ponavlja svakodnevno rečenicu da je Beograd "izašao iz krize", da je otplatio dugove prethodne vlasti, da novca ima, da se "metropola širi u svim pravcima". A, samo glavni grad Beograda, na čijem čelu se nalazi ovaj opasan hohštapler, nosi 70 odsto javnog duga svih srpskih lokalnih samouprava!
Kako je dozvoljeno zaduživanje lokalnih samouprava do 50 odsto tekućih godišnjih prihoda, većina opština u Srbiji je to ispunila, pa je prosek njihovog javnog duga 26 odsto (uključujući i Beograd). Međutim, u slučaju Beograda javni dug je samo u 2015. godini (kad je počelo divljanje sa "arapskim investicijama") narastao na 178 odsto dozvoljenog javnog duga, koji je, statističkim igrama "raspodeljen" na sve ostale lokalne samouprave. A, istina je da ta većina lokalnih samouprava u Srbiji (dakle, bez Beograda) skoro uopšte i ne učestvuje u podizanju javnog duga!
Vučićev centralizam, tačnije njegova diktatura, dovela je do direktnog sukoba lokalnih zajednica sa "centralom" države, dakle, strankom koja vlada i njenim Vođom. Došlo je dotkle da svaka opština ili grad u unutrašnjosti Srbije nastoji da potroši što više novca za što kraće vreme, kako ne bi pre njih stigla duga ruka Aleksandra Vučića i otela im i ono što im pripada.
Režimsko nasilje i brutalna pljačka, doveli su svakoga ko misli svojom glavom da se zapita da li je stvarnost ono što svojim očima vide ili ono što im Vođa i njegovi kažu?
Ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić, dobro dresirani demagog, ovih dana uporno tvrdi da neće biti bankrota te da će do kraja 2018. godine u sistemu lokalnih samouprava biti 100.700 zaposlenih, podsetivši da je 2013. godine ta kvota bila 123.800.
Povodom realne mogućnosti da će u jednom skorašnjem periodu dugovi lokalnih samouprava potopiti državne finansije, Ružić je hladnokrvno rekao da su "...podaci o kojima se govori kristalno jasni u pogledu recidiva nekih ranijih vremena i postupaka..." i dodao još i ovo: "...Ako govorimo o preko milijardu evra duga i 300 miliona evra dospelih obaveza koje se još uvek ne servisiraju, to se svakako ne može rešiti ad hok. Važan je sistemski pristup čitave vlade, poluge postoje, pre svega u Ministarstvu finansija..."
Dakle, ako se Ružić dobro dogovori sa Dušanom Vujovićem (a ovaj sa Vučićem), onda će neka taktika odlaganja obaveza biti nastavljena. Sve dok se u martu mesecu ne desi ono što je neizbežno: totalni kolaps finansiranja lokalnih birokratija.
Uprkos najavama ovakvog scenarija, Ružić opet nastupa rečnikom Aleksandra Vučića pa kaže: "...Ukoliko me pitate da li će biti bankrota, siguran sam da ne!"
Ali, čak i on zna da u pojedinim opštinama i gradovima postoji između 15 i 17 javnih preduzeća u kojima se vrši takozvano partijsko zapošljavanje i koje se pojavljuje kao rđa koja nagriza samu suštinu života u tim sredinama.
Da bi bilo jasnije kako resorni ministar gleda na ovu situaciju, treba samo pažljivo pročitati i ovu njegovu izjavu: "...Taj stepen neodgovornosti je nedopustiv i u svakom slučaju ako gledamo da sistemskim pristupom rešimo ovaj problem, onda moramo da sagledamo i potencijale modele i mogućnosti kako to razrešiti, ali ne smatram da je toliko alarmantan situacija da bi nešto bilo dovedeno u stanje destrukcije".
Čak i prema zvaničnim podacima, od 2013. godine pa sve do danas, broj zaposlenih u sistemima lokalnih samouprava bio je 123.800 zaposlenih, a režim obećava da će da do kraja 2018. godine to biti svedeno na nešto više od 100.000. Ako znamo (a, podaci o tome su javno dostupni) da u državnoj upravi radi oko 450.000 ljudi, onda je i broj zaposlenih u sistemima lokalnih samouprava, barem dva puta veći nego onaj koji Ružić prikazuje.
Na pravoslavnu Novu godinu, 14. januara, novinska agencija Tanjug je emitovala vest da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave izdvojilo je za 2018. godinu 320 miliona dinara za razvoj jedinica lokalne samouprave u Srbiji, što je čak trideset puta više novca nego što je isplaćeno prošle, 2017. godine, a zvanično objašnjenje zbog isplate više novca za lokalne samouprave je da će se tako "svi delovi Srbije ravnomerno razvijati i otvarati nova radna mesta". Istina je samo to da će taj novac doći u ruke nekakvih lokalnih "investitora" iz Srpske napredne stranke i u ruke pojedinih privatnih firmi iz nekoliko stranih država, a ponajviše iz Turske.
Da je to tako, vidi se i po "raspodeli". Naime, 80 odsto tih sredstava biće uloženo u maglu i dim: izradu takozvanih infrastrukturnih projekata, uvođenju elektronske uprave, IT sektora i razvoj turističkih manifestacija!
Formiran je čak i poseban Pravilnik o korištenju tih sredstava (da se Vođi, ne daj bože, ne izgubi neki dinar ili evro!) a glavni čovek za praćenje toka tog novca je Bojan Stević, nekadašnji sitan činovnik iz Lazarevca, školovan za nekakvog "menadžera" na privatnom univerzitetu "Union", a sada je državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave. "Zanat" je naučio u EPS-u, prodajući maglu na malo nižem nivou nego što to sada radi.
A 1. Ružić "nema viziju" šta znači bankrot!
Samo podgojeni režimski funkcioner Branko Ružić, sadašnji ministar državne uprave i lokalne samouprave, mogao je da izjavi nešto ovako: "...Ja, kao levičar i čovek koji se zalaže za solidarnost, ali i za odgovornost, smatram da bi bilo pogubno da se proglasi bankrot bilo koje lokalne samouprave. Ali, to ne znači da bilo ko ima pravo da ne sprovodi ono što Vlada naloži. Pitanje je kako naći poluge da se sistem uvede u red. Inače, nemam viziju šta bi bankrot značio, to nije firma gde je to predviđeno kao model..."
Neverovatno zvuči njegov predlog o "više modela" prema kojima može da se popravi finansijsko stanje gradova, te njegov "zaključak" da je najvažnije da se ne ukinu "servisi" koji su građanima potrebni (kaže Ružić između ostalog: "...Ako neko kao Smederevska Palanka duguje za struju tri godine, to ne znači da možemo da isključimo struju školama, bolnicama, vodovodu...").
A, kako bi se grešni građanin proveo da ne plati struju tri godine, dobro je poznato iz primera o užasnom teroru komunalnih preduzeća koji je zaveo Aleksandar Vučić, a sprovode gmazovi kakav je Branko Ružić. Politikolog (B. Stojanović), analizirao je pomenuti Ružićev "osvrt" na sledeći način: "...1) Neke ranije vlasti su krive za dugove zbog svojih partijskih interesa; 2) Ali se on zalaže za solidarnost i odgovornost i (ne)razume šta bi značio bankrot; 3) Ovakva situacija zahteva da Vlada "naređuje". Oni ("stare vlasti" su krive), a mi smo solidarni i rešićemo problem, ali zahtevamo veći uticaj. Više elemenata populizma i autoritarnosti u samo dve rečenice. Podela društva na korumpiranu elitu (stare vlasti koje su bile neradnici, trošadžije, sve u ličnom i partijskom interesu) i poštene nove vlasti koje vode računa o uslugama za građane i predstavljaju se kao njihov zaštitnik..."
Činjenica je da gradovi i lokalne samouprave u Srbiji duguju oko milijardu evra i kasne u plaćanju dospelih obaveza u vrednosti od 300 miliona evra, što ukupno čini četiri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije, ali, kako Ružić u sebi verovatno razmišlja: nećemo valjda te ugodne stranačke zavetrine da rušimo!