Veterani

Šta Vučić nije video na paradi ispred Kremlja i zašto nikad nije naučio šta su žrtva i otadžbina

U Moskvi crven, u Briselu žut

Sigurno najznačajniji događaj u svetskim razmerama je bila parada ruske vojske povodom Dana pobede 9. maja jer je tim povodom Rusija kao jedna od najvećih svetskih sila predstavila snagu svoje armije. Na ovom veličanstvenom skupu su prikazana neka nova sredstva i oružja kojim se potvrđuje ruski primat u ovoj oblasti. Snagu oružja treba posmatrati kao diplomatski argument u ostvarivanju geostrateških i političkih ciljeva i time je ova parada značajno dala na snazi ruskim argumentima i njihovim interesima.

Željko Vasiljević

Glavoseče i seko-jezici na delu

Da li će Srbija i srpski političari znati, a pre svega želeti i smeti, da ovu silu iskoriste za ostvarivanje nekih naših interesa i ciljeva pitanje je na koje je teško dati odgovor. Nesporne su simpatije i podrška srpskom narodu i njegovoj državi od strane moćne sile ali sigurno je da oni ne mogu biti veći srbi od nas. Na žalost u vrhu srpske države se nikako ne nazire to srpstvo i želja da se brane i odbrane srpski interesi. Pa kako onda možemo očekivati da Rusija sa svom svojom silom i sa svim svojim uticajem može više i dalje da ide u odbrani naših interesa od nas samih i preko političkih linija koje naša, ako je naša, vlast stalno pomera na našu štetu.

Sigurno je da bi Rusija mogla više da učini u odbrani naših pozicija i naših interesa ali za to mora jasno da dobije poziv od strane naše države odnosno od najznačajnijih predstavnika a to su Predsednik države Aleksandar Vučić i Predsednik Vlade Ana Brnabić ( svima nam je jasno da ona samo figurira na tom mestu a stvarni Predsednik Vlade je Vučić ).

Kako izgleda slika koja se dešava 8. maja, dan kada Vučić na kolenima upućuje lažne molbe Rusiji i Putinu da nam pomognu i odbrane deo svete srpske zemlje, koje se on izgleda odavno odrekao a u Novom Sadu njegova stranka odbija predlog radikala da se na teritoriji Vojvodine otvori novi rusko srpski humanitarni centar?

Jasno je da je cela poseta Rusiji bila još jedna Vučićeva predstava za narod za koga dobro zna da je skoro jedinstveno naklonjen Rusiji. Ali, kao i toliko puta ranije, on se, već par dana po povratku, zapadnim ambasadorima pravdao kako je tamo morao da se pokloni, da je njegov put na Zapad neupitan i da će on i dalje sve činiti što mu narede što podrazumeva i potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa KiM.

Istina ovaj potpis će verovatno staviti, ničim zasluženo predsednik Vlade Ana Brnabić, i potom sa hrvatskim pasošem otputovati u beli svet bogatija za stotine milion evra naših para.

Rusija će i pored izostanka poziva od strane vrha srpske države, sa jasnijom i čvršćom podrškom, podržati neke od osnovnih postulata međunarodne politike, nepovredivosti međunarodnih granica, teritorijalnog integriteta i suveriniteta, pre svega zbog svojih interesa ali ostaje žal za propuštenom šansom da nam mnogo značajnije i više pomognu u odbrani osnovnih nacionalnih interesa a to je očuvanje međunarodnih granica Srbije i njenom povratku na otete teritorije. Mi moramo da ih pozovemo da brane naše interese i da zahtevamo na svim nivoima pregovora učešće Rusije a što ne i Kine.

Ali, da bi se za to imalo hrabrosti, moralo se pobediti na poštenim izborima, bez pomoći zapadnih mentora i bez njihove saglasnosti, ovako se vlast njima duguje pa se njima moraju ispunjavati želje a one su uvek na štetu Srba i Srbije. Ovo je poruka i onima koji će naslediti ovu karikaturu od vlasti bez obzira iz koje političke opcije dolaze, ne dozvolite da vas imaju u šaci jer će vam u tom slučaju dušu iscediti a nas dovesti do nestanka. Šta će vam takva vlast?

Dok je ovaj dvojac na vlasti u Srbiji taj poziv nikada neće stići niti će naši zahtevi biti inspirisani opstankom i prosperitetom srpskog naroda. Njihova politika će i dalje biti inspirisana isključivo ličnim interesima, kao nagrada za slepo poslušništvo prema gospodarima. Da li neko očekuje da će ikada sadašnja vlast u Srbiji postaviti pitanje ugnjetavanja i šikaniranja srpskog naroda u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Federaciji BiH a i u Makedoniji? Neće jer je to u okviru zadatka slabljenja srpskog korpusa i njegovog svođenja na beznačajan faktor. Održavanje lošeg materijalnog stanja, primanja ispod svakog nivoa, izostanak svake pravne i socijalne sigurnosti, zdravstvene zaštite u koju se sve manje ima poverenja, su u toj funkciji.

Uz odlazak svake godine više od 30.000 najboljih u inostranstvo i lažnih ciljeva na popravljanju demografske slike koja je iz godine u godinu sve lošija i ove godine će biti upisano u prvi razred najmanje dece u poslednjih nekoliko decenija.

Upozoravajuće deluju reči vladike slavonsko-pakračkog Jovana da Srbi masovno napuštaju vekovne prostore zbog izostanka zaštite države Srbije i zbog apsolutnog ignorisanja njihovih molbi od strane srpskog rukovodstva. Svaki gest Vučićeve vlade na ovu temu, ima za cilj zamajavanje srpskog naroda jer iza njegovih lažnih obećanja nikada ne slede akcije jer bi mu njegovi mentori žestoko zamerili svako iskakanje iz plana nestanka Srba i Srbije.

Ovaj cilj se ostvaruje i na taj način što se na funkcije dovode nesposobni, neobrazovani a glavna preporuka je slepo podaništvo velikom vođi čije ime njegovi podanici izgovaraju u strahu, to što država i narod propadaju i što je pitanje dana kada će se i ovo malo institucija ugasiti i kada će se ugasiti i poslednja nada za spas, njih ne interesuje jer se svi nadaju da će za sebe negde daleko izvan Srbije naći mesto život. Džaba se nadate!

Jedan od drastičnijih primera rasturanja države i njenih institucija je odluka ministra Zorana Đorđevića o kojoj smo pisali u prethodnom broju. Decenijama su generacije državnih službenika, vlasti i predstavnika organizacija dogovarali principe koji su uz obostranu saglasnost pretakani u zakonske odredbe, a kojih su se svi bezrezervno pridržavali. To je jačalo osećaj života u pravnoj državi i državi koja brine za svoje heroje i tom brigom poručuje budućim generacijama da se za ovu državu vredi boriti i za nju stradati.

Na našu žalost ali i na žalost celog društva ova odluka samo potvrđuje našu tezu da je ova vlast dobila zadatak uništavanja svega što jača društvo i da u svim segmentima radi na uništavanju države.

Stvaranje brojnih veteranskih organizacija od strane države i pojedinih političkih partija preko kojih se vrši enormno pranje para, po svedočenju onih koji su sredstva dobijali taj dil je 50% i koja po potrebi brane interese partija na vlasti i pojedinaca iz vlasti na štetu članstva, je još jedan segment u slici uništavanja.

Ipak, među rukovodstvima nekoliko udruženja sazreva ideja udruživanja u borbi protiv ove nepogode i sazreva svest da nam je država ugrožena možda i opasnije nego devedesetih godina prošlog veka, opasnije nego '99. godine jer je neprijatelj među nama, naši vladari a svima nam je jasno da se protiv svojih teško boriti. Ali ako želimo dobro našem narodu i našoj voljenoj Srbiji moramo se boriti za njen opstanak a ko nam je neprijatelj vreme će vrlo brzo pokazati.

Naši zahtevi će biti definisani u nekoliko tačaka od kojih jedan broj neće biti samo iz oblasti naših prava i našeg socijalnog položaja već iz onih oblasti koje su ključne za opstanak Srbije. Ko to ima više prava od nas da jasno kaže šta misli o opstanku države? Jasno je da će prvi stav biti pitanje oko srpske teritorije i poštovanja Ustava, oko opstanka Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Moramo se izboriti da se naša reč o ovom pitanju jače i dalje čuje od reči i stavova većine političara a naročito od predsednice Vlade Ane Brnabić.

Iako smo desetine dopisa uputili u kojima izražavamo jasnu želju da učestvujemo u unutrašnjem dijalogu oko Kosova i Metohije otrežnjujuće deluje apsolutno ignorisanje naše želje što nam ukazuje na to da je odluka o ovom pitanju već doneta i da sada u dijalogu treba da učestvuju samo oni koji će izdajničke stavove podržati i opravdati one koji sprovode tu izdaju. Ovaj protest ćemo iskoristiti kao deo unutrašnjeg dijaloga i svima izneti naše stavove a oni koji nam se suprotstave i koji nas budu sprečavali će jasno zauzeti stranu u ovom neminovnom sukobu.

Ne odustajemo od donošenja skupštinske rezolucije o karakteru ratova od 1990.-1999. godine i o karakteru našeg učešća u tim ratovima. Ovaj dokument je osnovni polazni akt za donošenje svih zakona kojim bi trebalo da se reguliše odnos države prema nama. Takođe on je osnovni akt i za uspostavljanje boljeg odnosa društva prema učesnicima prethodnih ratova. Ovim aktom bi sadašnja vlast stvarno pokazala šta misli o NATO bombardovanju, šta misli o Bljesku i Oluji, šta stvarno misli o zločinima Hrvata, Muslimana i Albanaca nad Srbima a ne da za svaku priliku i za svakog zapadnog nalogodavca ima stav koji oni žele da čuju.

Moramo se izboriti da se poštovanje zakona ne dovodi u pitanje da ne može svaki pojedinac pa bio on i ministar da suspenduje zakone i da radi sa državom šta mu se hoće jer to vodi u anarhiju a to onda znači da niko neće biti siguran a u nesigurnim vremenima najhrabriji a smatramo da su veterani najhrabriji deo društva, iako sada tako ne izgleda, najviše postižu i najbliži su ostvarivanju svojih ciljeva i ideja.

Ciljevi protesta moraju biti popravljanje položaja pre svega ratnih veterana koji su danas zaboravljeni od države, koji nemaju ni jedno pravo sem prava na tiho umiranje, opšti zaborav i negiranje zasluga, što je nedopustivo pa čak kada dolazi od predsednika Aleksandra Vučića. Moramo se izboriti za otvaranje posebnih centara za lečenje ovih heroja jer umiru kao da srbijom vlada epidemija a kada realno sagledamo ta epidemija već dugo hara i do sada je odnela stotine hiljada života najvernijih srpskih sinova.

Na žalost Srbija se nije setila ili nametnuti nam vladari nisu smeli, da pomognu onim herojima koji su se hrabro suprotstavili NATO-u i zapadnim silama i koju su pobedili iako naš neobavešteni predsednik misli da smo doživeli poraz.

Neka Vučić izađe pred veterane, ali prave, a ne one koje besramno plaća da mu služe, pa će mu biti jasnije ono što mu iz ratno huškačke pozadine u ratovima devedesetih nije bilo jasno.

Uzgred, on očigledno nije shvatio (mada je imao prilike da se lično uveri, na paradi u Moskvi) kakav odnos Rusija kao ozbiljna država ima prema svojim ratnim veteranima i koliko ih poštuje i brine o njima. Ali, kao i za mnoge druge stvari, za njega je kasno da nauči kako se uvažava žrtva za otadžbinu i narod. Čoveku koji je u Moskvi crven a u Briselu žut, ne treba verovati nijednu reč.