Druga strana

Britanski The Indepeddente piše da i Srbija snabdeva ISIL

Braća Vučić posluju sa islamistima

Posle oslobađanja sirijskog grada Alepa među ruševinama su pronađena dokumenta koja potvrđuju da su islamisti oružjem bili snabdevani i sa Balkana, najviše iz Bosne i Hercegovine i iz Srbije. Iz Bosne su im stizali minobacači zvanično namenjeni Saudijskoj Arabiji, a iz Srbije automatske puške za koje, uprkos tome što imaju serijske brojeve, u "Zastavi" niko ne zna kome su bile prodate - moguće je da su bile namenjene Saudijcima, a možda i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. O ovim svojim otkrićima u britanskom dnevnom listu "The Independent" pisao je 19. jula novinar i ratni izveštač Robert Fisk.

Robert Fisk

U podrumu bombardovanog Al-Kaidinog skladišta oružja u Alepu, prošle godine sam pronašao garantni list iz fabrike oružja u Bosni, sa na svakoj strani rukom ispisanim imenom jednog od njihovih rukovodilaca, Ifeta Krnjića. List je bio poslat u januaru 2016. sa Balkana u tovaru od 500 komada minobacača od 120 mm. Nedavno sam u šumovitom delu Bosne pronašao gospodina Krnjića koji je kazao da je njegova firma poslala to oružje u Saudijsku Arabiju.

Potvrdio je da su potpisi u garantnom listu njegovi i dodao: "To je garancija za 120 milimetarski minobacač po NATO standardu. Isporuka je išla u Saudijsku Arabiju. Bila je deo pošiljke od ukupno 500 komada. Dobro pamtim tu isporuku. Saudijci su početkom 2016. došli u našu fabriku da bi lično izvršili inspekciju oružja."

To je zapanjujuće. Krnjić (koji je sa 64 godine od nedavno u penziji, a bio je direktor kontrole u fabrici BNT-TMiH u Novom Travniku) ne samo što je prepoznao svoj potpis , već tvrdi kako se seća posete saudijskih zvaničnika i vojnih lica koji su kontrolisali minobacače pre njihovog slanja u Rijad i uporno tvrdi kako su imali legalne sertifikate o krajnjem korisniku koje je njegovo preduzeće pribavljalo i od svakog drugog kupca. U tim dokumentima se garantovalo da će oružje biti korišćeno samo od strane oružanih snaga zemlje kupca.

Pet stotina minobacača je velika isporuka. Većina evropskih država nema toliko komada u svojim magacinima. A bar neki od njih su završili u rukama islamističkog Nusrah Fronta, Al Kaide, koji se na severu Sirije bori protiv Bašara al Asada i to šest meseci posle njihovog slanja iz Bosne udaljene preko 1.500 kilometara. Pošto su minobacači napustili Bosnu 15. januara 2016. sa garancijom BNT-TMiH fabrike na 24 meseca (koja su dokumenta u posedu redakcije „The Independent"-a), u Alepo su morali da stignu pre kraja jula iste te godine, kada su snage sirijske vlade potpuno opkolile enklavu koju su držale jedinice različitih islamističkih grupa.

Kada je redakcija "The Independent"-a zamolila saudijske zvaničnike da objasne kako su dokumenta stigla do istočnog Alepa, njihova ambasada u Londonu je odgovorila kako "Kraljevina ne pruža praktičnu ili bilo kakvu drugu pomoć bilo kojoj terorističkoj organizaciji (uključujući Nusrah i Isis) u Siriji ili bilo kojoj drugoj državi", a moje tvrdnje je nazvala "nejasnim i neobrazloženim". Tvrde kako je Saudijska Arabija "vodeći glas u međunarodnoj zajednici koji poziva na diplomatsko rešenje krize u Siriji, dok istovremeno sa našim susedima i saveznicima radimo na savladavanju snaga ekstremista". Nisu, međutim, komentarisali garantni list i kontrolne kupone za koje ih "The Independent" i ja zamolili da ih pregledaju.

U toku poslednje faze opsade Alepa u 2016. godini sirijske i ruske snage su na Zapadu bile optuživane za svakodnevno bombardovanje civilnih oblasti u istočnom delu grada, a video snimci su redovno prikazivali mrtve i ranjene muškarce, žene i decu. Istovremeno su islamistički branioci grada (od kojih je većina kasnije napustila područje shodno dogovoru sa sirijskim zvaničnicima o evakuaciji iz provincije Idlib) uzvraćali vatrom na zapadni deo grada koje su držale snage lojalne Asadu.

U nedeljama posle predaje terorista u istočnom Alepu sredinom decembra 2016. našao sam gomile uputstava za korišćenje mitraljeza i minobacača, a svi su bili na engleskom. Takođe su tu bila dokumenta o slanju oružja i knjižice sa instrukcijama za korišćenje naoružanja iz Bosne i Srbije. Bio je i jedan papir u vezi slanja artiljerijskih granata iz Bugarske. U dubokom podrumu treće zgrade u Ansariju (delu Alepa), na kojoj je preko fasade na arapskom bilo napisano "Vojska svetih ratnika" (mudžahedini), našao sam prazne kutije protiv-oklopnog naoružanja, iz "Hughes Aircraft Company" u Kaliforniji. Sve kutije su imale magacinske brojeve koji je počinjao kompjuterskim kodom "1410-01-300-0254".

Svo ovo oružje, dospelo je do Asadovih protivnika i islamističkih fanatika, preko režima u "prijateljskim" odnosima sa Zapadom. Dok se pravdao kako će morati da traži dokumenta o konačnom korisniku pošiljke minobacača iz 2016. godine, Adis Ikanović, direktor fabrike u Novom Travniku, tvrdio mi je u svojoj kancelariji kako je većina izvoza njegovog preduzeća išla u Saudijsku Arabiju. Ni na kasniji mejl koji je trebalo da ga podseti da mi pošalje obećanu dokumentaciju, nikada nisam dobio odgovor.

Milojko Brzaković, direktor fabrike oružja "Zastava" u Kragujevcu, gleda uputstva za upotrebu oružja koje sam pronašao u Alepu - među kojima je i instrukcija na 20 strana za moćnu automatsku pušku "Coyote MO2" koju proizvodi njegova kompanija - pa mi kaže da "nema ni jedne države na Bliskom Istoku koja nije kupovala oružje od 'Zastave' u poslednjih 15 godina". Složio se sa mnom da su dokumenta koja sam mu pokazao, uključujući i uputstvo na 52 strane za mašinku M84 od 7,62 milimetara (koje sam, kao i samo oružje, takođe našao u ruševinama Alepa) štampana u "Zastavi" u Srbiji, kao i da su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati kupci oružja koje proizvodi "Zastava". To je sve što sam uspeo od njega da saznam.

Krnjić mi je potvrdio kako je isporuka oružja za Saudijsku Arabiju bila kontrolisana od strane EUFOR-a i da je isporuka išla preko aerodroma u Tuzli i onog u Sarajevu. U toku razgovora mi je rekao: "NATO i EU su nam dali zeleno svetlo za ovaj posao.".

I Adis Ikanović, sadašnji direktor fabrike BNT-TMiH, mi je potvrdio kako oni smeju da prodaju oružje isključivo državama koje su na „beloj listi" NATO-a. Isto kao i Brzaković u Srbiji i on tvrdi kako je za izvoz neophodan međunarodni sertifikat o konačnom korisniku. Obojica se. međutim, slažu u konstataciji kako niti mogu, niti su u obavezi da proveravaju da li njihovo oružje zaista završava u državi navedenoj u sertifikatu, ili ide dalje.