Ekonomija

Magična moć i prokletstvo novca: neomonetarizam, liberalizam i monetarna politika (4)

Sve dogme krupnog kapitala

U svojoj najnovijoj opsežnoj analizi pod naslovom "Magična moć i prokletstvo novca", naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec postavlja ključno pitanje za ekonomski opstanka građana Srbije: da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu? Drugim rečima rečeno, postavlja se pitanje, kome je to "Vođa" svojom ličnom diktaturom omogućio da dobro živi, a kome je to pravo oduzeo. Iskustvo sa njim, posle sedam godina autoritarne vladavine, govori da je nad građanima Srbije primenjen eksperiment obaranja realnih zarada zbog promene odnosa snaga rada i kapitala u korist kapitala i profita.

Prof. dr Slobodan Komazec

Pre ostalih SAD su prve nastavile politiku „kvantitativnog popuštanja" (u stvari prosto rečeno, vrlo ekspanzivne monetarske politike) već krajem 2008. u toku krize. Kupovinom trezorskih zapisa i hipotekarnih hartija od vrednosti u nekoliko emisija FED je povećao plasman za 4,5 biliona dolara. To je samo emisija FED-a. U periodu krize 2008 - 2017. godine ukupno je „stvoreno" bankarskog i nebankarskog novca ukupno 24 biliona.

Ugledajući se na FED i u koordinaciji s njim tom procesu „kvantitativnogt popuštanja" pristupa i Evropska centralna banka (ECB) i to od januara 2015.godine do danas. Kupovinom hartija od vrednosti javnog duga država evrozone (Grčke, Španije, Portugalije, Nemačke, Italije, Francuske i dr) po visokim iznosima najpre 80 milijardi evra mesečno, a zatim 60 milijardi i u poslednjim mesecima 30 milijardi. Do sada je „upumpano" u bankarski sistem oko 5,4 biliona evra. Politiku kvantitativnog popuštanja ECB provodi već gotovo četiri godine. U junu 2018. donosi se odluka o prestanku ovog „opuštanja", u stvari dopunske emisije novca, krajem 2018.godine. Međutim, kako „lokomotivu" Evropske unije Nemačku očekuje recesija i teški dani za privredu, ovaj mehanizam će se verovatno produžiti i u 2019.godini. Ovo i iz razloga što referentna kamata ostaje na nuli i tek u drugoj polovini 2019. se očekuje blaži rast.

Ovaj proces „kvantitativnog popuštanja" prati i Banka Engleske (od marta 2009. godine) emitujući 435 milijardi funti. Pri tome je snižena i referentna kamata na 0,5 posto, što traje već punu deceniju. Istovremeno je i Kina i njena centralna banka ovim sistemom „kvantitativnog popuštanja" emitovala 5,6 biliona dolara. Samo ovih pet država doživelo je pravu „poplavu novca" od blizu 22 biliona dolara.

Veliki je problem u ovom procesu masovnog i gotovo nekontrolisanog emitovanja novca u tome što se najveći deo odlio u spekulativnu ekonomiju, a svega 10 odsto završilo u privredi kao stimulativ razvoja i likvidnosti.

Dakle, ogromna količina novca je prosto upumpana u bankarski sektor (indirektno i u javni sektor), pri čemu se najveći deo odlio u „crnu rupu" spekulativne ekonomije. To su te mračne strane deregulisanog tržišta novca i kapitala. Finansijska alhemija i doping nisu uspeli da pokrenu i ožive realnu ekonomiju i investicije.

Istovremeno je, bez obzira na preporuke o potrebi vođenja visoke i realne kamate, došlo u svim državama do velikog obaranja referentne ili kamate centralne banke. Poznato je da je referentna kamata u SAD u krizi 80-tih godina bila na visokom nivou od 10-12 odsto, da bi početkom krize u 2008. spuštena na 5 odsto, a od oktobra 2008. dalje se obara na 1 odsto. Ni to nije bio dovoljan „podsticaj" tražnje i razvoju, tako da se 16. decembra 2016. snižava na nulu i povremeno na 0,25 odsto. U 2018. je postepeno povećavana na 1,5 do 1,75 odsto, s tendencijom daljeg povećanja na 2 - 2,5 odsto. Slično se događa i u V.Britaniji gde se referentna kamata snižava sa 6 odsto na svega 0,5 odsto.

U Japanu je ova kamata snižena u januaru 2016. na minus 0,1 posto, tako da je i danas na tom nivou.

U Rusiji je referentna kamata dosta visoka (7,5 odsto), što je nepotrebno uz prosečnu stopu inflacije od 4 posto godišnje. Upravo je ovde potrebna vrlo niska referentna kamata i snažno razvijen jevtin kredit.

I druge države EU prate ovaj trend obaranja referentne kamate, jer su njihove centralne banke samo obične filijale Evropske centralne banke i obični transmiteri mera i odluka ove „zajedničke" banke. A ova banka je pod dominantnim uticajem nemačke centralne banke i FED-a. Dakle, shvatilo se da je lakše emitovati novac i povećavati nominalno „stvoreni" bruto proizvod, povećati finansijski (spekulativni) kapital, nego ga stvarati (vrlo usporeno) rastom realne proizvodnje i BDP. Ovde ne postoji ni raspodela „stvorene" vrednosti kao kod bruto proizvoda. Ako se tome doda i veliko poresko rasterećenje krupnog finansijskog kapitala, tada su pogodnosti za samooplodnju vrlo velike.

Finansijskom ortopedijom nastoji se zadržati na nogama oboleli organizam ovih privreda, ali se ne dira u osnove ovog spekulativnog kapitala.

Pohlepne monetarne psihopate

Najveći deo ovako stvorenog novca otišao je u spekulativnu sferu, spekulacije banaka i berzi, kupovinom hartija od vrednosti visoko zaduženih država u smanjenju tereta njihovih spoljnih dugova (Grčka, Italija, Portugal, Španija i dr), tako da emisioni novac pokriva budžetske rashode i kamate na spoljne dugove - da bi ove države ostale likvidne i uredno izvršavale dospele obaveze po dugovima. Inače, to je mehanizam protiv masovnog bankrota niza država i sigurnog raspada EU i evrozone. To što se banke Nemačke, Francuske,V.Britanije i SAD kupujući ove hartije od vrednosti isisavale ogromne kapitale i profit iz visoko zaduženih država to će se tek kasnije otkrivati. Sada to funkcioniše kao analgetik protiv velikih bolova i nesanice.

Enormna emisija novca bez bilo kakvog realnog pokrića ulazi, videlo smo u spekulativnu ekonomiju ili za „lečenje „ogromno naduvanih deficita u budžetima ili za olakšavanje tereta javnih dugova (za sprečavanje bankrota država) i nema onu stimulativnu razvojnu funkciju u oživljavanju posustale i gotovo str.42 realne privrede.

Spekulacije u finansijama dominiraju, a pohlepne novčane psihopate ne brine razvoj i zaposlenost radne snage, dok socijalni problemi za njih i ne postoje.

Popunjavajući emisijom novca i novčanim surogatima finansijsku sferu i banke, centralne banke im omogućavaju ulazak u spekulacije, zgrtanje ogromnih profita „stvorenih" u finansijskoj sferi. Kamata i profit se odvajaju od realne ekonomije i njenih rezultata pretvarajući se u nekakav oblik otuđene i „paralelne" ekonomije. Novčani kapital se „popunjava" novim novcem. Gde treba da cirkuliše dohodak i štednja (akumulacija) sada cirkuliše i „oplođava „ se fiktivni kapital. Finansijski balon je ponovo naduvan do pucanja. Moć i prokletstvo novca stvorili su novu funkciju dominacije i upravljanja društvima i državama. Pojedinac je otuđen i bespomoćan. Takav sistem mu je direktno suprotstavljen. Dobro je proučiti knjige Džona Perkinsa: Ispovesti ekonomskog ubice (2004), i Nove ispovesti ekonomskog ubice (2016.)

Šta je ostalo od neoliberalnog projekta

Trijumf neoliberalizma i „osvajanja „sveta kao dominantna ideologija sa svim posledicama koje je izazvao - završen je. Može se reći da je osnovnim svojim „stubovima" kao globalna odeologija doživeo slom.

Samo da ukratko izvršimo rentgenski snimak njegove strukture i dometa. Potpuno slobodno tržište i automatizam ponude i tražnje danas su pod dominantnim uticajem državnog intervencionizma. Nacionalni model i sopstveni programi razvoja dominiraju - sve do uvođenja velikog broja skrivenih ili potpuno otvorenih mera i instrumenata protekcionizma. Zaštitna politika i isticanje nacionalnih prioriteta u razvoju dominiraju. Shvatilo se da je mehanizam čistog tržišta imperfektan a uglavnom krivih signala za blagovremeno donošenje mera makroekonomske politike. Tržište kao složeni mehanizam je pod delovanjem monopola i oligopola, a u sprezi sa državnim intervencijama postalo je neperfektno a unutar sebe nesinhronizovano u osnovnim funkcijama. Da se samo podsetimo njegove unutrašnje strukture. Postoji novčano tržište , tržište kapitala, roba, usluga, radne snage, informacija domaće, inostrane i sl., a svako od njih ima svoje specifične delove. Videli smo šta se događa sa tržištem i emisijom novca i surogata, ali i sa stvarnim monopolizovanim tržištem „uključenim" u domaće preko uvoza kapitala i investitora, pa i strane domping robe koja guši domaću ponudu i prozvodnju. Šta određuju ovakva tržišta? Automatsku ravnotežu ponude i tražnje? Verovatno samo u udžbenicima ekonomije. Međutim, nametanje diktature tržišta i njegovom podređivanju dovela je do prave finansijske dikatature.

Novija shvatanja, vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju, stalno traže prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno vodi u krizu, depresiju, nestabilnost i nezaposlenost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne brze i kvalitetne informacije, tako da odluke subjekta na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne, zbog čega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan.

Radi se o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije dr5žave u privredni i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju.

Savremeni državni intervencionizam sa modelom „obnova, reforme, razvoj" u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedestih godina , oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja, Tajvan, Hongkong, Singapur, odnosno „pet tigrića"). To su tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Model nastoji da izgradi „vođeno" i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na raniji nemačko - japanski model kapitalizma). U ovim privredama država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajuću (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine , deviznih kurseva , korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i i vrlo selektivan ,a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski ( nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacija drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998.godine kada je pod pritiskom napušten). Pojedine nedovoljno razvijene zemlje iz ove grupe su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama. Nažalost i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD i napustile model tržišno - socijalnog kapitalizma.

A 1. Svi ekonomski eksperimenti isprobani su u Srbiji

Proces globalizacije, uz prihvatanje nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni program MMF, razorili su ovaj model koji je omogućio ovakav brz privredni rast. Rast je zaustavljen, socijalno raslojavanje nastavljeno, uz privredno zaostajanje. Da li vam je nešto poznat ovakav scenario kod nas? U Srbiji su isprobani svi navedeni recepti neoliberalnog modela.

Glosa

Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko siromašenje i odvajanje od razvijenog sveta.

Navodim nekoliko interesantnih primera suprotnih metodi MMF-a. Tako je Portugal pre nekoliko godina bio na pragu bankrota. Sada ostvaruje najbrži ekonomski rast u EU. Sve su radili suprotno od briselske Trojke, ali i štednje Angele Merkel, pod rukovodstvom manjinske vlade socijaliste Maria Centena, profesora ekonomije . ministar finansija prvi je vratio ono što je oduzeto od penzija, vratio je prosvetne radnike na posao i druge delove javnog sektora. Povećao je plate. Konkurentnost na svetskom tržištu i u privlačenju stranog kapitala (investitora) nije pokušao malim platama radnicima , već stimulansima inovacija, investicija i drugim stimulacijama. Stvorio je ambijent za inovativnu tehnologiju i privlačenje manjih i srednjih svetskih korporacija.

Prof. Centeno nije postavljen za ministra finansija kao partijski kadar, već kao veliki stručnjak - koji je imao svoje ideje.

Politika „stezanja kaiša" nije uspela, jer kresanje potrošnje i povećanje poreza u vreme krize (za lečenje deficita budžeta i smanjivanja i otplate visokih spoljnih dugova) samo je pogoršavalo situaciju.

Portugalski primer je suprotan od predloga MMF i „trojke", jer je išao prvo na pokretanje ekonomije , a tek onda na uravnotežavanje budžeta, a smanjivanje tereta spoljnog duga ulazi u kasnijoj fazi. Portugal se i dalje nalazi na samom vrhu lestvice visoko zaduženih država (iza Grčke i Italije, sa učešćem u BDP od 128 odsto i deficitom budžeta od 2 odsto (sve u 2018.godini).

Portugal zbog evra nije mogao da manipuliše kursom da bi podsticao izvoz, dok i kod njega najveći deo prirasta BDP odlazi na plaćanje kamate na spoljne dugove.

Sličan je slučaj i Islanda, koji je u potpunosti radio sve suprotno od sugerisanog od strane MMF. Uspeo je da oporavi ekonomiju, vrati bankarski sektor iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo, vratio deo odbeglog kapitala , oslobodio se dugova i uvede ekonomiju u period visokih stopa privrednog rasta.

Island je proveo čišćenje bankarskog sektora , bankrot banaka, kontrolu valute i plaćanja, odbacuje koncept štednje , dok je kruna devolvirala 85 posto prema evru. Odbijeno je plaćanje dugova , dok se privreda ne oporavi. Banke su prešle u državno vlasništvo. Uzeta je pozajmica od MMF za rekonstrukciju od 2 milijarde evra. Odbijen je ulazak u EU. Danas je to primer uspešne države protiv MMF ortodoksije. Nije potrebno i ovde navoditi slučaj Kine, Mađarske, ,a sutra Italije, Grčke, Austrije, Španije, Kipra, pa i država Višegradske grupe u celini!

Zar sličan i razrađeniji koncept ne nudim ovoj državi već deceniju, ali joj je bliži koruptivno - destruktivni model od razvijenog i socijalno uravnoteženog modela.

Upravo je ovde došao do izražaja slab „kvalitet" države i njena malo efikasna razvojno - stimulativna i regulativna moć. Ne može se biti apriori protiv države, već protiv slabe korumpirane i uz to privatizovane države i njenog takvog aparata, institucija i slabe makropolitike bez vizije i koncepcije razvoja.

2) Otvorena i nezaštićena (brojnim merama zaštitne politike) privreda je izložena često destruktivnom delovanju inostranog spekulativnog (ali i robnog) kapitala. Nametnut je radikalni program slobodne trgovine. Ogromno su narasli spoljni dugovi , koji često prelaze visinu bruto domaćeg proizvoda , pri čemu efekte domaće proizvodnje odnose u inostranstvo (kamate, otplate). Da li tu može biti ravnoteže domaće ponude i tražnje? Da li uopšte postoji potpuno slobodna trgovina? Pri svemu tome države su primorane da predaju svoj suverenitet finansijskim oligarsima i mega-korporacijama, a posebno svoje privredne resurse i finansijske institucije (posebno banke). Jer, u ovakvom finansijskom haosu svetskog liberalizma samo banke i finansijske institucije profitiraju spekulacijama , akcijama i drugim hartijama od vrednosti. Nastale su i šire se prave finansijske pirane. Ogromno narasta javna potrošnja i njeno učešće u bruto proizvodu (koje ide i do 60 odsto) finansirana domaćim emisionim sredstvima, ali i stranim zaduženjima, dovodi do potpune neravnoteže domaće tražnje i troškova (rashoda) i potrebnih odgovarajućih prihoda. Budžetski deficiti su izvor takve neravnoteže, a javni dugovi njihovo spoljno manifestvovanje. Da li tu postoji nekakva ex ante ravnoteža? Nema je i ne treba joj po svaku cenu težiti.

3) Masovna i brza privatizacija javnog sektora (kod nas državnog i društvenog) poznato je nije dovelo do veće efikasnosti korišćenja kapitala i privrednog rasta , a razornom delovanju na kapital, narastanje kriminala i pljačke, ogromnu nezaposlenost, gubitak društvenih ciljeva i programa razvoja - sve je to već poznato i javno „dešifrovano" .

Provedena je haotična privatizacija pod vidom tranzicije , uz značajnu pomoć koruptivne obolele države. Ovaj stub neoliberalizma je razorio i opljačkao, individualizovao, pocepao domaći kapital, i gotovo da u procesu rasprodaje većim delom uništio.

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, domaću industriju, sindikate , a masovno je proizveo „spekulativnu penu", podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje lredita kod banaka sve do prezaduženosti (države, preduzeća i stanovništva). On nije našao rešenje za ovu finansijsku krizu koja je dovela do razaranja javnog sektora,masovnog osiromašenja radnika i propast srednje klase.

Dok mi završavamo našu privatizaciju na zapadu cveta nacionalizacija, državni intervencionizam, a sada i protekcionizam i „zatvaranje"nacionalnih ekonomija.

Ovaj proces razaranja gotovo je završen. Noseći stub ove ekonomsko - socijalne piramide i građevine je veoma porozan i gotovo pred rušenjem.

4) Smanjenje javne potrošnje , a posebno socijalnih rashoda u korist profita privatnog sektora, kao filozofija razvoja društva i potrebne socijalne ravnoteže u društvu, doveo je do ogromne preraspodele bogatstva i socijalnog raslojavanja društva. Neracionalna upotreba „oslobođemog" kapitala za privatni sektor doveo je do njegove neefikasne i sitno - sopstveničke upotrebe. Društveni se gube , individualizan narasta i ruši zajedništvo. Otpor ogromne mase osiromašenih , nezaposlenih i bednih - odbačenih u krug izdržavanih, postaje sve slabiji i potpuno neorganizovan. Takvom masom se lako upravlja , manipuliše ili jednostavno jevtino kupuje sitnim davanjem i krupnim obećanjima. Sve je to dopunjeno zahtevom da se smanji zaposlenost u javnom sektoru, da se ograniče ili čak smanje plate u ovom sektoru „penzije". Neoliberalizam ostavlja socijalnu pustoš i sve veće smanjenje socijalnih prava. Dodatno se slabe državne institucije i bitne funkcije savremene države. Uz to zahteva se i smanjenje državne intervencije u pomoći privrednim i drugim subjektima, dakle smanjenje državnog ekonomskog i socijalnog intervencionizma, dok ga zapadne razvijene zemlje široko koriste u očuvanju sistema i „dezaktiviranju socijalne bombe".

Neoliberalna doktrina je protiv mešanja države u privredu, jer će, po njoj, „privredni zakoni ekonomije ponovo pronaći ravnotežu, dok će stopa inflacije kao oblik ekonomske groznice kao nekom čarolijom doživeti pad". Da se podsetimo i Miltona Fridmana Konfeja monetarizma i neoliberalizma: „Protivim se svakoj vladinoj intervenciji". Slobodno se može reći da se radi o neoliberalnoj minimalnoj državi i liberalnoj maksimalnoj strategiji finansijskog krupnog kapitala. Pri tome se finansijskim pljačkanjem i trgovnom kreditnošću i virtuelnim novcem pljačkaju čitave države i narodi - držeći ih u pokornosti. Kineski državni intervencionizam i tržište samo kao pomoćno sredstvo u razvojnim odlukama i ciljevima države, omogućili su ovoj zemlji najbrži privredni rast u svetu, koji traje već decenijama.

Dakle u ovaj stub neoliberalizma ne funkcioniše , čak daje i potpuno suprotne efekte od proklamovanih. Šta je, konačno, ostalo od neoliberalnog projekta, što smo stavili i u podnaslov. Nijedan stub nije očuvan, srušeni su i mit i dogma neoliberalnog projekta. On ostaje samo kao propagandni u interesu krupnog zapadnog kapitala i njihovih finansijskih institucija. Još je na sceni i uporno se čuva neoliberalna dikatatura finansijskog kapitala kao sredstvo eksploatacije i porobljavanje država i naroda. Istovremeno narasta i u nizu ovih država državni nacionalni projekat i pre svega nacionalni razvojni interesi uz brojne masovne proteste i otpore ostacima i teškim razornim posledicama ovog neoliberalnog projekta.

U razvijenim zapadnim državama narastaju masovni socijalni i politički otpori ovom destruktivnom sistemu, dok se bunt izražava preko izbora „desnih" populističkih stranaka , suprotstavljenih u svojim programima neoliberalizmu, korupciji, otuđenju, uz zahtev za novim sistemom u većom socijalnom pravdom. Nosioci krupnog kapitala to označavaju kao „fašističke pokrete" i desničarski nacionalizam.

Intervencionizam država narasta, proktecionizam sa elementima trgovačkog i valutnog ratovanja se širi, a to sve traži odgovor na pitanje kakav novi sistem graditi u interesu nacionalne ekonomije , pojedinaca, porodice, obnove (a ne uništavanju i nestanku) stanovništva, kako vratiti oduzeta prava građanima i staviti pod kontrolom ovakav kriminalizovani, otuđeni i pljačkaški (kolonijalni) fiktivno stvoreni kapital. To je i platforma od koje se mora poći.