O tome se (ne)govori

Osim sarkoma male karlice Vučić boluje i od teškog ludila

Umesto ludačke košulje, leče ga javnim nastupima

Aleksandar Vučić je teško oboleo. Snašle su ga sve moguće muke. Problem je što se ne leči bar od mentalnih poremećaja. U njima uživa, a pate normalni građani. Ličnim zdravstvenim problemima zarazio je celo društvo. Političku, ekonomsku i medijsku scenu prilagodio je svojim dijagnozama. Možda i za njega nije kasno, možda postoji terapija koja može da mu pomogne, ali jasno je da Srbija ima samo jedan način za izlečenje - da ga što pre najuri s vlasti.

Predrag Popović

Institut za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" objavio je knjigu "Međunarodna statistička klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema".

Tabelarnu listu, na više od 1.100 strana sastavio je Uređivački odbor u kome se nalazilo deset srpskih medicinskih stučnjaka, na čelu s primarijusom dr sc. med. Draganom Ilićem, u saradnji sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. U listi dijagnoza i podkategorija nalaze se sledeće bolesti: 1.Zarazne i parazitarne bolesti; 2. Tumori; 3. Bolesti krvi i krvotvarnih organa i poremećaji imuniteta; 4. Bolesti žlezda sa unutrašnjim lučenjem, ishrane i metabolizma; 5. Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja; 6. Bolesti nervnog sistema; 7. Bolesti oka...

I tako redom, svaka dijagnoza asocira na Aleksandra Vučića. Dobro, treba priznati da je pod brojem 15 navedena trudnoća. Neko bi rekao da to nije moguće povezati s predsednikom Srpske napredne stranke, ali opet, ko zna... S obzirom na kakvim je sve mukama, šta mu sve rade strane gazde i domaći kriminogeni poverioci, ne bi bilo čudno ni da zatrudni.

Zdravstveni problemi Aleksandra Vučića, u civilizovanoj državi, bili bi samo njegovi, uznemiravali bi samo njega i članove njegove porodice. U Srbiji, njegove bolesti su zarazile celu državu i narod, već su nanele nesagledivu štetu, sa čijim posledicama će se boriti i sledeće generacije.

U skladu sa citiranom klasifikacijom bolesti, Vučić je kreirao političku scenu i stanje u društvu. Baš kao što se navodi pod brojem 1, prvo je sam postao žrtva zaraznih i parazitarnih bolesti, još kad je, kao mladi radikal, odustao od normalnog života. Zaražen šešeljizmom, umesto da egzistenciju obezbeđuje poštenim radom, pristao je da novac, stanove, automobile, moć i status stiče na najprljaviji način, plasiranjem politikantskih parola. Huškao je na rat, gurao druge da ubijaju i ginu na frontovima od Karlovca do Prizrena, a on je oslobađao solidno parketirane stambene kvadrate u centru Beograda. Kad se bolest razmahala, radikalski ratni profiter se transformisao u naprednjačkog posleratnog profitera.

Nastavio je da zgrće pare, da puni sefove i račune, opet na štetu nesrećnika koji su poverovali u njegova predizborna obećanja.

Svi simptomi tog njegovog oboljenja danas se vide na celom društvu. Srbija je i zvanično, po podacima Eurostata, najsiromašnija država u Evropi, u rangu Moldavije. Više od 60 odsto radnika prima platu manju od 250 evra, a 70 odsto penzionera ne dobija ni 200 evra mesečno. Oko 400.000 dece nema uslove za normalan razvoj, nemaju tri obroka dnevno i zdravstvenu zaštitu. I kad porastu, trpeće posledice naprednjačkih pljačkaških avantura.

Zvanični spoljni dug Srbije trenutno iznosi 25 milijardi evra. Kad se tome dodaju krediti iz kojih se plaćaju infrastrukturalni poslovi (Kina 2,2 milijarde, Ujedinjeni Arapski Emirati 1,7 milijardi, Velika Britanija 2,2 milijarde, Rusija 600 miliona i Azerbejdžan 800 miliona) realni dug je veći od 32 milijarde evra. Otplaćivanje tih dugova Vučići će budućim generacijama ostaviti u nasledstvo.

Radno sposobni, mladi i obrazovani beže u inostranstvo, oko 50.000 godišnje. U takvim okolnostima, Srpska napredna stranka ima 680.000 članova. Sirotinja, odustala od borbe za sebe i svoje, pristaje da Vučićevom kartelu prodaje glas na izborima, a u neprekidnoj predizbornoj kampanji, za sendvič i flašu vode, ide na mitinge i aplaudira razbojnicima, koji su je opljačkali. Gladne i ponižene žrtve podržavaju svoje otmičare.

Da problem bude kompleksniji, a dijagnoza teža, na isti način ponašaju se i predstavnici tzv. intelektualne elite. Iako nisu i ne mogu da budu egzistencijalno ugroženi, ne žele da ugroze komfor na koji su navikli, pa služe naprednjačkom kartelu. Nijedan lekar nije digao glas zbog toga što se na funkciji ministra zdravlja nalazi saradnik zemunskog klana s nadimkom Doktor Smrt.

Vojni generali stoje u stavu "mirno" pred ministrom odbrane Aleksandrom Vulinom, koji misli da je odbrambeno oružje tenk koji ide samo u rikverc. Policajci, godinama školovani i obučavani da hapse korumpirani talog, sad čekaju da im dr Slina izda nalog.

Profesionalci u Bezbednosno informativnoj agenciji, umesto da štite interese države i građana, prisluškuju i prate opozicione političare i nepodobne novinare. Usput, bave se proizvodnjom vina i rakije. Srpska tajna služba je, valjda, jedina u svetu koja ima svoja brendirana pića i to u specijalno dizajniranim posudama, u staklenim puškama.

Ne znaju kako da uhvate "Malčanskog berberina", mentalno poremećenog seljaka, ali znaju da, u kabinetu Bate Santosa, nazdravljaju pred portretom vođe Vučića. Ministarstva vode okoreli kriminalci. U aktuelnoj Vladi četiri ministra su već bili iza rešetaka, a ostali su na slobodi samo usled nedostatka dokaza i volje tužilaca da ih pribave.

Režimske medije uređuju ucenjeni narkomani, a javnim preduzećima upravljaju pohlepni diletanti bez obrazovanja i morala. Koliko je dubok pad vidi se na vrhu, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Nekoliko akademika je javno podržalo Vučićevu predsedničku kandidaturu i listu njegovog kartela. Miodrag Ostojić, Svetomir Arsić Basara, Vlado Strugar, Vladimir Konjuh i Dragan Hadži Đokić stali su iza vladara koji je u vlast uveo Zelju, Panu, Zvonka i Žarka Veselinovića, Milana Radoičića, Velju Nevolju, Kokezu, Maloviće i ostale naprednjačke vedete, kojima su u rukama uvek bolje stajale bejzbolke i snajperi nego knjige.

Vladimir Kostić, predsednik SANU, otvoreno promoviše Vučićevu ideju o definitivnoj predaji, odnosno prodaji Kosova i Metohije albanskim teroristima.

Posredno, na drugi način, ali sa istim ishodom, to zagovara i akademik Dušan Teodorović, koji se predstavlja kao vrli opozicionar. Teodorović tvrdi da Srbija mora da se reši Kosova, bolje joj je tako, jer bi, u suprotnom, u Skupštini bilo 80 albanskih poslanika. Rasistička ocena da su Albanci, zato što su Albanci, nepodobni za učešće u političkom životu Srbije mogla bi da ide uz, recimo, Milomira Marića, ali ne i uz nekog intelektualca koji pretenduje na status budućeg učesnika u vlasti, pa čak i predsednika države.

Ipak, svu strahotu, koja je zahvatila srpsko društvo, personifikuje Matija Bećković. "Najumniji živi Srbin", kako voli da ga predstavljaju, nedavno je napunio 80 godina. Pri kraju svog veka, Bećković može nadugo i naširoko da priča anegdote o disidentskoj prošlosti, o Dušku Radoviću, Desanki Maksimović i Mihizu, ali ne sme ni jednom rečju da kritikuje režim Aleksandra Vučića.

"Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traše da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju", peva Bećković, ali ne sme ni da promuca ime onoga ko sad, s pozicije vladara Srbije, otima Kosovo i daje ga svojim albanskim političkim i poslovnim partnerima. Ako to ne sme Bećković, akademik u devetoj deceniji života, kako očekivati da se naprednjačkoj pošasti suprotstavi neki omladinac, željan svega što kartel može da mu ponudi?

Svi stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije ne bi mogli da objasne kako je moguće ovakvo stanje pojedinačne i kolektivne svesti. A, moguće je. Samo u Vučićevoj Srbiji, ovakvoj kakvu je on stvorio po svom liku i podobju.

Građani, zaraženi Vučićevim kukavičlukom, ćute i trpe. Kad ih snaga izda, dižu ruku na sebe. Kragujevčanin Nebojša Spasojević, kad nije imao dovoljno novca da plati nekoliko slatkiša, izašao je iz radnje i, u nervnom rastrojstvu, nožem prerezao grkljan.

Dok je krv liptala iz vrata, policajac ga je gurkao nogom, a građani su opušteno prolazili ulicom, kao da se ništa ne dešava. Bez empatije, oguglali i na najteže tragedije, isti ljudi su uveče na Pinku gledali novu Vučićevu predstavu sa starim refrenom o zlatnom dobu u koje je on uveo Srbiju.

Doduše, treba priznati da je Vučić to zaista uradio, ali samo za vodeće primerke iz svog kartela. Manekeni vučićevske zaraze, Nikola Petrović i Zvonko Veselinović, zimski odmor provode krstareći Karibima, od Sent Bartolomea do Sen Martena. Uživaju i ostali prvaci SNS-a, koji su se obogatili na nesreći naroda.

Ne samo kukavičlukom i rajetinskim mentalitetom, Vučić je i ostale svoje bolesti preneo na Srbiju. Iako pokušava da na sve načine sakrije zdravstvene probleme koji ga muče, to nije moguće. Tek povremeno, zarad političkog marketinga, da bi izazvao sažaljenje javnosti, priznao bi da ima problema sa srčanim pritiskom.

Međutim, pre dva meseca pao je u bolničku postelju. Tri dana kasnije, kad je vaskrsao na Pinku, priznao je da je hronično bolestan. Nije otkrio o čemu se radi. Umesto njega, to su uradili pouzdani izvori iz vrha SNS-a.

Prema njihovim informacijama, Vučiću je dijagnostifikovana neoplasma malignum scapulae, odnosno EES, sarkom karlice. Terapija najsavremenijim i najskupljim lekovima ipak nije sprečila širenje zloćudnog tumora na zglobne hrskavice udova. Nezavisno od stručnih analiza, čak i oni naprednjački funkcioneri, koji ne znaju šta znači šifra C40.8, primećuju muke na kojima se nalazi njihov vođa. Poneko se brine, žali za Vučićem. Takvih nema mnogo. Drugi se nadaju da će izdržati bar dok oni ne nađu izlaznu varijantu, koja bi im pomogla da izbegnu krivičnu odgovornost i zadrže sve što su stekli za ovih osam godina diktature. Naravno, ima i onih poput Suzane Vasiljević, koji mu se otvoreno rugaju što nosi pelene, gubi kosu i debelim naslagama pudera maskrira kratere na koži.

Opet, to su samo Vučićevi problemi. Tačnije rečeno, bili bi samo njegovi da on nije vladar Srbije, vlasnik svih i svega, duša i tela. Vučićeva politika, na domaćoj sceni i u diplomatiji, kao rak razjeda državu. Njegovi zloćudni rođaci, kumovi, prijatelji, saradnici i ostali razbojnici hrane se javnim resursima, otimaju fabrike, zemljište, reke, hotele i restorane, sve što im se svidi. Raširili su se celim tkivom ovog društva i osvojili sve državne institucije.

U klasifikacije Svetske zdravstvene organizacije na trećem mestu nalaze se bolesti krvi i krvotvornih organa i poremećaji imuniteta. Naravno, Vučića ni to nije mimoišlo.

Sredinom novembra prošle godine, kad je završio na VMA, vladar je morao da prizna da je hronično bolestan. Normalan čovek bi objasnio s kakvim problemima se suočava. Vučić nije takav. Umesto istine, javnosti je ponudio nekoliko patetičnih izjava, kojima je ostavio veliki prostor za nagađanje pravih uzroka i vrsta oboljenja s kojima se bori.

Uz brojne spekulacije, značajne i zanimljive informacije izneo je narodni poslanik Srđan Nogo. Bivši funkcioner pokreta Dveri tvrdi da je Vučiću na VMA urađena toksikološka analiza krvi, što ukazuje da tamo nije otišao zbog problema s pritiskom ili ne samo zbog toga. Dalje, Nogo je objavio da su Vučiću u krvi pronađene supstance hlorazepat. S obzirom da se radi o desetostruko većoj količini od normalne, narodni poslanik je postavio pitanje da li Vučić lek s tom supstancom uzima na svoju ruku, bez konsultacija s lekarima, ili mu je dat bez njegovog znanja.

Prema saznanjima Srđana Noga, Vučić je koristio Tranex, odnosno Tranxiliuom, koji smanjuje strah, napetost, ublažava agresivnost, otklanja nemir i nesanicu, popravlja emocionalnu nestabilnost i ne umanjuje normalnu fizičku aktivnost. S obzirom na sve nabrojano, Vučiću je takav lek neophodan, ali, sudeći po njegovim javnim nastupima, izgleda da ne deluje.

U svakom slučaju, korisnicima ovakvih psihotropnih supstanci ne dozvoljava se da lete avionom, pa čak ni da voze automobil. Posebnu misteriju celoj temi daje činjenica da se Tranex već dve decenije ne proizvodi u Srbiji, niti ga ima u slobodnoj prodaji. Pošto se lekovi s hlorozepatom izdaju isključivo na recept, u okviru terapije koju određuje psihijatar, ostaje otvoreno pitanje ko je i zašto preporučio Vučiću da se leči pomoću njih.

Na sve to, umesto predsednika SNS-a, odgovorila je njegova bivša supruga Ksenija Vučić, koja je, uz nekoliko uvreda, poručila Nogu da je "beskonačno nebitan". Vladanka Malović, članica Predsedništva SNS-a, sa zvaničnog naloga stranke na Tviteru, uputila je Nogu salvu uvreda: "Jadniče, nikada ništa ni slično nije pronađeno u krvi predsednika. Kada god hoćeš, bedni lažovu, spreman je da pred svima da krv na analizu. Čestitam ti kako si dokazao da ste vi iz Dveri, ne samo fašistička lažljiva bagra, već i pravi tupsoni". Naravno, Vučiću ne pada na pamet da "pred svima" daje krv na analizu, bar ne svoju.

Kao Vučiću, Tranex ili takav neki lek potreban je većini normalnih građana Srbije, da im otkloni strah i nemir, koji već godinama šire pripadnici naprednjačkog kartela. Odlučniji i srećniji evakuišu se na bezbednu udaljenost, u Kanadu ili Australiju, a ostali se povlače u intimnu emigraciju, daleko od Pinka, Informera i ostalih sredstava za kolektivnu hipnozu.

Preslab da se odupre vlastitim bolestima, Vučić je celo društvo zagadio svojom patologijom. Svi građani - pripadnici naprednjačkog krda, jednako kao i oni koji misle svojom glavom - svi su žrtve njegovih mentalnih poremećaja.

Više od 800 članova Američke psihijatrijske asocijacije nedavno je potpisalo peticiju kojom se od Kongresa zahteva da "hitno i bez odlaganja" spreči predsednika da donosi odluke o vojnim dejstvima na Bliskom i Centralnom istoku. Psiholozi i psihijatri, koji su potpisali peticiju, upozorili su da je Tramp "psihiloški nestabilan, nesposoban i opasan". Trampov govor o iranskoj krizi, u kome je istakao da je ubistvo generala Kasema Solejmanija bilo opravdano i da mu je žao samo što nije izvršeno mnogo ranije, članovi APA shvatili su kao dokaz da ih on uvlači u "maksimalno opasnu situaciju".

"Vojni oficiri moraju da svake godine prolaze psihološke procene, a njihov glavni komandant je oslobođen tog zahteva, uprkos tome što je on osoba kojoj je to najpotrebnije", navodi se u saopštenju, koje je objavio Independent. Američki psihijatri i psiholozi objavili su procenu da je predsednik Tramp "mentalno kompromitovana ličnost, koja se ponaša na besprizorne, nesmotrene, impulsivne i destruktivne načine", iako to krši pravilo kojim se zabranjuje utvrđivanje dijagnoze ukoliko nije izvršen pregled pacijenta. Objašnjenje tog postupka dao je dr Ričard Ziner, profesor na Univerzitetu "Džordž Vašington".

- U preambuli etičkog kodeksa Američke psihijatrijske asocijacije, kojom su uspostavljene osnovne smernice, kaže se da su psihijatri odgovorni prema svojim pacijentima, društvu i kolegama, tim redosledom - rekao je Ziner.

Za ovu temu nije bitno da li je i koliko je tačna dijagnoza koju su Trampu postavili Ziner i njegove kolege, kao ni politički motiv kojim su se rukovodili. Značajno je istaći da su oni shvatili da imaju i odgovornost prema društvu. Nažalost, u Srbiji ne postoje psiholozi i psihijatri koji bi hteli i mogli da naprave analizu Vučićevog psihičkog stanja. Profesor Žarko Trebješanin i još neki, vrlo retki, psiholozi i psihijatri u medijima ponekad pominju određene Vučićeve sporne i uznemiravajuće postupke, ali niko mu ne nudi stručnu pomoć.

Niti mu se nudi, niti on smatra da mu je potrebna, a nema ni načina da se prinudi na preglede na osnovu kojih bi mogla da se napravi psihološka procena. U medicini rada psihološke testove moraju da polažu kandidati za većinu zanimanja, od vaspitačica i šofera do menadžera. Predsednik države, Vlade i ministri oslobođeni su tih neprijatnosti.

Svaki objektivan i nezavisan psiholog ili psihijatar imao bi pune ruke posla s Vučićem. Nije lako proceniti mentalno stanje čoveka koji nogama razbija kvake na vratima svog kabineta, a onda izađe pred novinare i plače jer mu je neko na društvenim mrežama napisao da je peder. Kasnije, kad svima dosadi mantra "Vučiću pederu", samo on je ponavlja do besvesti, pa čak snima i predizborne spotove u kojima naglašava tu svoju sklonost.

Nikom normalnom ne bi palo na pamet da izmisli kako je neko, i to Magazin Tabloid, objavio tekst u kome se tvrdi da je imao incestuidne odnose sa svojim sinom. Takva gadost može da se rodi samo u Vučićevoj glavi. Od te ludosti, koju je, valjda, kreirao za potrebe prljave kampanje koju dosledno vodi protiv našeg časopisa, neuporedivo teže posledice izazvala je njegova odluka da sina Danila na čuvanje poveri tzv. navijačima, kriminalcima osuđivanim za nasilje, reketiranje, dilovanje droge i ko zna šta sve ne.

Danilo je bio još maloletan kad ga je otac ubacio u huligansko društvo "Janjičari", da ga Sale Mutavi i njegovi ortaci vode na splavove, fudbalske utakmice i rođendanske žurke. Jadna je država čiji predsednik nema poverenja u policiju i vojsku, već sina poverava na čuvanje kriminalcima.

Pokvarenu maštu i prljave strasti emituje svakom prilikom, čak i kad svoju mamu Angelinu, damu u poznim godinama, predstavlja kao "lepoticu bečejske gimnazije" i pred njom i njenim suprugom Anđelkom laže da novinari tvrde da mu je pravi otac "neki Salih Salihu ili tako nekako".

avnoj televiziji, posavetuje ministra Sinišu Malog da "svoju ženu tuče u svoja četiri zida" i da pazi da to ne dospe u medije. Na sličan način opravdavao je korupciju Aleksandra Vulina, čak je priznao da se čudi "otkud mu je palo na pamet da kaže da mu je tetka iz Kanade dala 200.000 evra za stan na Zvezdari, mogao je da smisli nešto drugo". Tako poremećen, Vučić vodi državu.

Kako to radi videla je i Ketrin Ešton, kad joj se Vučić valjao po podu, ljut zbog zahteva da se potpiše Briselski sporazum. Da ga Ivica Dačić nije šutnuo nogom i dreknuo: "Diži se, pička ti materina, histerična", ko zna šta bi Vučić sve napravio. Možda bi evropskoj komesarki zapretio samoubistvom, kao što to redovno čini u Srbiji. Malo-malo, pa mu dođe da se ubije. Razlozi nisu bitni. Od sreće, hteo je da izvrši samoubistvo skokom sa Savskog mosta kad su Kinezi kupili smederevski Sartid. Od tuge, ubijao se hiljadu puta, kad god bi ga neko iznervirao.

Svaki ozbiljniji psihijatar i psiholog mogao bi samo da poželi takvog pacijenta. Možda ne bi uspeo da dijagnostifikuje sve poremećaje, s obzirom da Vučićev opseg ide od F.00 do F99, ali sigurno bi bilo neke koristi. Ako bi mu bilo određeno lečenje u ustanovi zatvorenog tipa, to bi moglo da pomogne i njemu i svim normalnim građanima, taocima njegovih oboljenja.

Dr Bendi Li, profesorka na Univerzitetu Jejl i jedna od potpisnica peticije protiv Trampa, u izjavi za Indepedent iznela je zanimljivo i značajno zapažanje: "Zvaničnici Pentagona su bili zapanjeni Trampovom idejom da izvrši atentat na Solejmanija, pa su mu čak i predstavili opciju za ubistvo, što jasno otkriva koliko malo ga ljudi razumeju i nisu osposobljeni da upravljaju njime. U osnovi, dali su mu šibicu da je baci na bure s barutom." Iako američki psiholozi strahuju od Trampa, tamo postoje demokratske institucije i zakoni koje ne sme da krši ni predsednik države. U Srbiji, Vučićevom voljom sva vlast je koncentrisana u njegovim i rukama njegovih najbližih saradnika. A, upravo oni mu stalno dodaju šibice, koje on baca na svako bure baruta koje vidi. U Vučićevom okruženju nema nikoga ko bi mu dao pametan savet da se smiri, da se presabere i pokuša da ispravi učinjene greške. Nije bitno da li to rade zbog nedostatka empatije ili iz straha od njega, svi članovi dvorske svite mirno gledaju kako vođa baulja stranputicom, na čijem kraju se nalazi provalija.

Dan Republike Srpske, Danilo Vučić je proslavio u društvu Igora Dodika, sina Milorada Dodika, Zvezdana Terzića, košarkaša Vuka Radivojevića i nekoliko navijača s pozamašnom krivičnom evidencijom. Kad je objavljena fotografija s tog druženja, svi Vučićevi paraziti su osuli paljbu po opozicionim kritizerima.

- Napadi na predsednika Aleksandra Vučića i njegovu porodicu sve su učestaliji, ali to ga neće pokolebati da nastavi sa politikom budućnosti i daljeg razvoja države. Vidim, ponovo su se neki mediji usmerili ka napadima prema Danilu Vučiću. To mu dođe, kao po starom dobrom običaju, kada nemamo više za šta da napadamo protivnika, onda mu udri po deci i porodici. Viteški, zar ne? Ne dirajte ničije porodice, to nije viteški. Porodice se nikada ne diraju - izjavio je Vladimir Đukanović, a iste budalaštine sue ponovili potpredsednik SNS-a Marko Đurić, Milenko Jovanov i slični.

Niko od tih naprednjaka ne bi poželeo da bilo kog člana svoje porodice vidi u društvu Kurte ili Ace Rošavog. Ali, Danilo neka ide s njima, uz njih mu je mesto. Znaju da vođa na tome insistira, pa ponavljaju političke spinove, nezainteresovani za štetu koju je već pretrpeo Danilo Vučić. Na isti način "brane" Andreja Vučića, koji je nekad bio normalan, običan čovek, a danas predstavlja simbol naprednjačkog zla.

"Međunarodna klasifikacija bolesti i srodnih zdravstvenih problema", čiju desetu reviziju je objavio Institut "Batut", prvo zvanično izdanje je imala 1893. godine pod naslovom "Bertilionova klasifikacija ili međunarodni popis uzroka smrti".

Taj naziv preciznije asocira na stanje u kome se nalaze Aleksandar Vučić i Srbija. Teško oboleli diktator mora hitno da se leči. Ako odbije da se spasava od zdravstvenih problema, trebalo bi mu pomoći da što pre ode s vlasti, kako sa sobom ne bi povukao državu i narod.

Deseta revizija Međunarodne klasifikacije bolesti i srodnih zdravstvenih problema, koja je službeni oblik dobila 1893. godine pod naslovom „Bertillonova klasifikacija ili međunarodni popis uzroka smrti",