Feljton

„QUO VADIS SRBIJO?" (6)

Program atentata

Tuča oko srebrnog escajga na tonućem „Titaniku'' moto je knjige uglednog srpskog profesora i istraživača bezbednosti, bezbednosnih teorija i službi. Ovu veoma informtivnu knjigu objavićemo u nastavcima, kao doprinos razumevanju pitanja bezbednosti koja su i od sudbinskog značaja za Srbiju

Milan Pašanski

„VLAST KVARI ČOVEKA A APSOLUTNA VLAST GA KVARI APSOLUTNO" Teleran

„BOJ SE OVNA... BOJ SE GOVNA - I... PROĐE ŽIVOT!" (Dovikuje Meša Selimović građanima-suvlasnicima države)

Trusna raselina

Specifičnu težinu svake države u međunarodnoj zajednici određuju veličina teritorije, broj stanovnika i ekonomska razvijenost, a sinergija ova tri elementa je fundament vojne moći zemlje. Shodno tome, uspostavljena je svetska stratifikacija moći i uticaja.

I letimičan pogled na Srbiju iz ovog ugla, dovodi do zaključka da smo daleko od elitnog društva. Međutim, nužno se postavlja pitanje - imajući u vidu napred iznesene parametre - zašto irelevantna zemlja, kao što je Srbija, postaje meta subverzivnih aktivnosti, i zahvaljujući obaveštajnim "kuhinjama", rastućeg negativnog publiciteta u svetskim razmerama koji se, kao konstanta, nastoji nametnuti. Tome ima više razloga, koje ćemo razmotriti.

Na stabilnost Srbije, kako je napred rečeno, utiče više promenljivih varijabli. Srbija je, geopolitički, na trusnoj raselini, između dodira dve tektonske ploče - NATO-a i Ruske federacije, koje se bore za prevlast na Balkanu. Taj osetljivi ekvilibrijum je usložnjen rastućim prisustvom trećeg planetarnog igrača - Kine, koja Srbiju vidi kao stabilni nosač aviona za "sletanje" njenih investicija, kojim vrši globalnu ekonomsku - a, sa njom i političku - penetraciju širom Planete.

To je imalo za posledicu prisustvo enormnih, napred navedenih, kapaciteta obaveštajnih konglomerata sučeljenih država. Ali, uvek se, iznova postavlja pitanje, koje su to tajne, na čije otkrivanje je usmerena tolika obaveštajna skalamerija.

Istraživanja ukazuju da njihova aktivnost ide paralelno u dva pravca: sa jedne strane, orkestrirano jačanje pritisaka na Srbiju, istovremeno, programirano iz više pravaca sa ciljem razvlačenja njenog kontraobaveštajnog sistema na više frontova odbrane i, sa druge strane, dolaženje u posed bitnih informacija od nacionalnog interesa za srpsko društvo.

U prvoj grupi aktivnosti - koja, postepeno, prerasta u drugu, jer su, u praksi, isprepletene

- aktiviraju se krizna žarišta; nerešeni konflikti i sporna pitanja iz ratne prošlosti sa ex republikama bivše zajedničke države; ispituje se "raspoloženje naroda" u svetlu stalnih protesta i kontinuiranog osiromašavanja stanovništva (uprkos, kako Šef Jednoumlja iznosi, frapantnom obaranju procenta nezaposlenosti, uz istovremeno, prećutkivanje dramatičnog skoka iseljavanja iz zemlje - posebno onih najobrazovanijih - u čemu se krije "mehanizam" smanjenja broja onih koji traže posao, jer ih se više iseljava, nego što dobijaju posao u fabrikama zapadnih eksploatatora); kadrovska kombinatorika i reakcije stanovništva na političko-socijalnu klimu u kojoj "afera aferu (su)stiže"; političko stanje u Vojvodini i Sandžaku; šta je stvarna strategija Vučića u vezi Kosmeta i reakcije stanovništva (da li postoji rešenost za oružanu odbranu Kosmeta) na proturanju teze o tzv.

Prirodnoj Albaniji, koja se plasira uz blagoslov NATO-a, jer je ona, de facto, "pas gonič", koji male zemlje, zabrinute za svoj teritorijalni integritet, tera pod skute Atlantske alijanse; gde je "tanka crvena linija" ispod koje Vučić ne može da ide (i, da li je Srbija spremna da vojno interveniše, ako Šiptari napadnu sever Kosmeta); Ugljaninovo aktiviranje Sjeničke deklaracije iz 1917. godine, u funkciji "konačnog rešenja Bošnjačkog pitanja"; odnosi Vučić-Dodik; stvarni odnosi sa Rusijom; dokle je Srbija spremna da ide u ustupcima Kini; da li je narod spreman da nasilno menja stanje teške bede i nemaštine, uz stalnu priču o "najvećoj stopi privrednog rasta u EU", i blagostanju koje je, stalno, nadomak, odmah tu, "iza prvog ugla"; gde je granica izdržljivosti podanika u tolerisanju enormnih lopovsko-prevarantskih afera rukovodstva države; stalni pritisci iz Hrvatske, Bosne i Crne Gore, i ugrožavanje srpskog naroda u tim državama...

Interesantno je ukazati da američka obaveštajna zajednica povremeno angažuje "privatne izvođače" za (državne) "prljave" poslove, za koje se ne može, strogo uzev, okriviti američka vlada. To se posebno odnosi na atentate na političke lidere "neposlušnih" država.

Naime, do 1976. godine CIA je imala "Kart blanš" za likvidacije stranih građana (i na teritoriji njihovih zemalja) koji predstavljaju pretnju nacionalnim interesima SAD i njihovim saveznicima, čak i kada pripremaju (a, ne posle izvedenih akata oružanog nasilja) takve neprijateljske aktivnosti (tzv. "Šulcova doktrina"). Odmazda (tzv. retorzija) je uvek imala sve karakteristike "javnog državnog terorizma", za razliku od "konspirativnog državnog terorizma" u izvedbi obaveštajnih službi.

Kada je 1976. godine CIA dobila zabranu vršenja atentata na strane lidere ("konspirativni državni terorizam") od tada angažuje "privatne firme" za takve aktivnosti, u terminologiji ruskog KGB-a "mokre poslove". Najpoznatija takva firma je "Blek voter" - najveća privatna vojska na svetu, sa agentima svih specijalnosti, za svaku vrstu subverzije i atentata - koju predvode bivši visoki funkcioneri CIA-e, koji su prešli u privatni biznis. U periodu 2001-2009. godine bilo je njeno "zlatno doba", kada je izvela, za vladu SAD, veliki broj atentata širom Pakistana, Iraka i Avganistana, ali i danas je veoma aktivna, a sve učestalije angažovana od strane multinacionalnih kompanija.

Vlasnik "Blek votera" je Erik Prins, koji je lično osmislio "Program atentata", neku vrstu praktikuma za likvidacije. Posle famoznog 11. septembra 2001. godine, CIA je ponovo, u okviru strategije tzv. Rata protiv terorizma, dobila ovlašćenja za likvidacije od predsednika SAD Džordža Buša. Na osnovu tog ovlašćenja, pored ostalih, ubijen je i lider "Al kaide" Osama Bin Laden.

Na njihovom poligonu za obuku u američkoj državi Virdžiniji, uvežbavaju se likvidacije, koje se, potom, vrše širom Planete, "bez ostavljanja američkog potpisa na njima" - kako kaže jedan bivši funkcioner CIA-e. Usluge "Blek votera", na ekonomskoj osnovi, koriste brojne institucije širom sveta - od državnih organa do privatnih kompanija - jer imaju eksperte za izazivanje nereda kroz saradnju sa opozicionim snagama u zemljama angažovanja, što su primenjivali u nekim subverzivnim aktivnostima u korist zloglasne multinacionalne kompanije "Monsanto" (prodata "Bajeru") koja je sinonim za GMO.

Njihove usluge špijuniranja, prikupljanja podataka i izrade Izvedbenog projekta su - paprene, što je najbolje osetila kasa Specijalnih jedinica kanadska vojske, za koju su izradili i sproveli program obuke "u uslovima života i delovanja terorista 'Al Kaide'". "Blek voter" je pružao usluge i Jordanskoj službi bezbednosti a, takode su, za potrebe nekih zapadnih privatnih firmi, špijunirali i izučavali metodologiju rada kineskih kontraobaveštajnih službi, a zapaženo su participirali u socijalnim previranjima u Pakistanu, kada je u atentatu 2007. godine ubijena premijerka Benazir Buto.

Baš takve, "neoficijelne" snage "iz tame" - koje se ne mogu formalno povezati sa svojim vladama - su idealne za pokretanje i koordinaciju, napred navedenog, programa "Robin Hud", pa su, u tom kontekstu, i tretirane u ovoj analizi, a posebno u Drugom delu ove knjige.

"Suviše pošten da bi sa svetom živeo - a, suviše slab da bi ga promenio"

Što se tiče Srbije, obaveštajno podčinjavanje naše zemlje od strane združenih zapadnih obaveštajnih zajednica "Zemalja kvinte", pod kodiranim nazivom "Piramida subverzije", podeljeno je u četiri faze:

Prva faza je pripremna, a odnosi se na prikupljanje bezbednosnih podataka i izradu obaveštajnih studija, koje su izvedbeni projekat "Piramide subverzije", podeljene na etape.

Druga faza je nametanje alternativnih političkih koncepcija vladajućem Jednoumlju; finansiranje kriminogenog dela opozicije (koji ucenama i obećanjima mogu da "drže u šaci"); infiltriranje (ili kupovina) u glasila sa nacionalnom frekvencijom kroz osvajanje medijskog prostora, koji je sada strogo kontrolisan od vlastodržaca; "kupovina" poslanika, ili čitavih parlamentarnih stranaka; pridobijanje jednog dela NVO za "istinske demokratske promene" (u njihovom interesu).

Treću fazu predstavlja subverzivna zloupotreba političkog pluralizma kroz upad u parlamentarni život zemlje. Stvaraju se agenturne mreže u parlamentu i državnim organima, često pod "Lažnom zastavom", odnosno, korišćenjem crnogorskih kadrova, koji tako ispoljavaju "lojalnost" i zahvalnost ("podmazanu" zanavljanjem bankovnih računa) svojim participiranjem u NATO-ovskoj porodici. Produbljuje se saradnja sa ojačanim vanparlamentarnim centrima moći: tajkunske strukture; organizovani kriminal, često ucenjen relevantnim sudskim dokazima za procesuiranje pred inostranim sudovima; kontakti, preko posrednika, sa "navijačima" - eksponentima neformalnog nasilja; usmeravanje dela NVO, koje su od ranije bile na njihovom platnom spisku; infiltriranje u vođstva građanskog otpora...

Četvrta faza je realizacija prethodne tri faze - kada obaveštajna analitika potvrdi da su svi uslovi ispunjeni - tada počinje nametanje kolonijalnog statusa Srbiji. Počinje se sa aktiviranjem građanskih protesta (ili se, autohtono nastale, demonstracije "svojataju"), uz stalno provociranje, od strane ubačenih "katalizatora protesta" prekoračenja upotrebe režimske sile, a razne rentirane grupe "neoficijelnog" nasilja izazivaju "požare" širih razmera (takve grupe angažuje - po principu "ko plati više" - i vlast, i strani faktor, i "opozicija")!

I, tako nastaje nerešivi problem "zarobljenog" društva: sistem bezbednosti Srbije je anahron i nekompetentan da povuče liniju razgraničenja između autohtonog i opravdanog nezadovoljstva građana, izraženog kroz demokratske proteste i, sa druge strane, dirigovanih, subverzivnih socijalnih nemira u režiji stranih obaveštajnih službi. Da bi kompenzovale nekompetentnost, srpske bezbednosne službe, na mig Šefa Jednoumlja, zatiru svaku slobodu medija, i ispoljavanje bilo kakvih suprotstavljenih stavova aktuelnom Jednoumlju - bez ostavljanja "sigurnosnog ventila" - što doprinosi ubrzano rastućem socijalnom pritisku sa nesagledivim posledicama...

Sa druge strane, opozicija se našla pred nerazrešivom kvadraturom kruga: pošto je predsednik Srbije u permanentnoj izbornoj kampanji - (u funkciji čeličenja vlastitog Kulta ličnosti) sa poltronskim medijima koji mu "dišu za vrat", a trenutno poklanja - kao car Haile Selasije - pare srpskih poreskih obveznika Republici Srpskoj, za sada, javnih 60 miliona evra - u kojoj se, iz sata u sat, blati "opozicija" (dobro "podmazana" da to istrpi) opozicioni programi istinskih patriota nemaju nikakvih šansi!

Na ovom mestu bilo bi korisno ukazati na "proročku dijagnozu" Švajcarca dr Arčibalda Rajsa (1875-1929) - dokazanog srbofila, postavljenu pre 120 godina - koja savršeno odgovara stanju u ovovremenskoj Srbiji:

"Nacija, koja je poput vaše odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije, i koja je izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela je da se vrati na svoje ognjište kao - pobednik, ne dopušta"... (ja bih dodao: ne sme dopustiti) ..."da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinackih profitera i zelenaša".

U takvoj situaciji, istinske patriote, koje shvataju da je primarni nacionalni interes Srbije smeniti sa vlasti aktuelnu kamarilu, neminovno padaju pod "vlast" stranog obaveštajnog faktora, bez čije logistike, proterivanje aktuelnih uzurpatora biće ravno svojevremenom debaklu Servantesovog viteza u duelu sa protivnicima, koje ne može pobediti.

I sada, u navedenom kontekstu, za iskrenu prosrpsku opoziciju nastaje Hamletovska dilema: kako (is)koristiti tuđu obaveštajnu logistiku u borbi za vlast, a kada se dograbe poluge moći, kako sačuvati vitalni nacionalni interes srpskog naroda - neokrnjen! A, onda se kristališe novo, možda važnije, kapitalno pitanje: kako u poplavi lažnih "proroka" i dušebrižnika prepoznati Lidera Novog Vremena?

Sve navedeno predstavlja "ugaone kamenove" "zarobljenog srpskog društva", koje svakog građanina, koji misli svojom glavom, dovode do egzistencijalne dileme izbora pravca svog ličnog Puta samoostvarenja. On (nažalost) spoznaje da je "...suviše pošten, da bi sa (maligno-licemernim - moja primedba) svetom živeo, a suviše slab da bi ga promenio!" (Franja Asiški, 1182-1226). I to je fundament "uzurpiranog srpskog društva", iz koga, pri sadašnjoj podeli političkih karata, kao da, demokratsko-institucionalizovanog, izlaza nema...

"Jututunska Juha - ha - ha"

U navedenoj, veoma zapaljivoj atmosferi, aktuelni režim se posebno istakao gašenjem (bezbednosnih) požara - benzinom.

S tim u vezi, u kolektivnoj svesti podanika ostao je upamćen kapitalni doprinos šefa države pravnoj nauci u domenu zakonodavstva: kao jedan od, svojevremeno, najboljih studenata (što je koincidiralo da je, baš u to vreme - otkrivaju upućeni - njegov partijski kolega i prijatelj, bio dekan Pravnog fakulteta) ostavio je neizbrisiv trag uvođenjem nove kategorije: "Ne dam... tog...i tog!" (lopužu?), valjda... pretpostavljalo se šapatom... iz ralja (nepostojeće) pravne države!?

Ali, gle čuda!! - u praksi je ovaj usmeni sultanov ferman imao dejstvo lex specialis-a!!!

Kažu, ako je verovati, da su brojne generacije studenata prava "razbijale glavu" da u ovoj floskuli otkriju skriveni, dublji, pravni smisao, ali nastojanja, i onih najtalentovanijih, ostadoše bez rezultata, pa će tek doktorski radovi na ovu kapitalnu temu, na SNS-ovskoj Akademiji za mlade lidere - kako se očekuje - osvetliti brižljivo skrivanu esenciju.

Drugi primer gašenja požara benzinom (u već prezasićenoj terorizmogenoj klimi), sa značajnim bezbednosnim implikacijama, odigrao se kada je "Kralj XIII Balakaha, obećao svom narodu da će dati Juha-ha-ha". Taj "Juha-ha-ha Program" odnosio se na amputaciju 1/3 teritorije Srbije, ali specifičan je po tome što ga niko nikada nije video, iako su organizovani naučni skupovi i tribine uglednih skutonoša - pretendenata na pale mrvice sa trpeze krkajuće kleptokratije - na kojima je Nevidljivi program bio analiziran i unapređivan do te mere studiozno, da na kraju ne saznadosmo, da li se naša (suvlasnička) 1/3 teritorije otadžbine, pretvorila u perforirani kupon na ulaznici, koji se otkida na kapiji, prilikom ulaska u EU.

Niko od mudraca se nije dosetio, da u okviru nastojanja da se problem Kosmeta vrati u UN - što je od prioritetnog značaja - treba insistirati na Stimsonovoj doktrini: "Sila ne može biti osnov prava", jednom od ugaonih kamenova međunarodnog prava i Povelje UN, jer "na povredi prava se ne može zasnovati pravni odnos" (ex iniuria ius non oritur), što se desilo prilikom jednostranog proglašenja kosmetske tzv. nezavisnosti, na krilima NATO bombardera, i to bez prethodno sprovedenog referenduma. Takođe je bitno da je Srbija - posle raspada Jugoslavije - svoje članstvo u UN, "reafirmisala" u okviru republičkih granica, sa Kosmetom u okviru njih, što joj je međunarodno-pravno priznato, a potom uvršteno i u Rezoluciju 1244!

Iz navedenih razloga treba "odmrznuti" - uz pomoć Rusije i Kine, stalnih članica Saveta bezbednosti UN, uz američko uzdržavanje od veta, na osnovu ranije (ne)postignute "trgovine" u vezi Vašingtonskog pristanka Srbije za preseljenje naše ambasade u Jerusalim - rad Starateljskog saveta UN, koji je radio do 1994. godine, ali nije ukinut i, u Statutu svetske organizacije još uvek postoji, a po Rezoluciji 1244 upravo ovaj organ je kao stvoren da se "stara" o Kosmetu. Ovaj "putokaz" - uz dobru pripremu i pozivanje na 10-godišnji neuspeh EU u razrešavanju kosmetskog galimatijasa, imao bi solidne izglede - ali je, možda baš zbog toga, namenski ignorisan od strane nadležnih, iz njima poznatih razloga...

Analizirajući navedeno, treba imati u vidu da je, čak, i za Makijavelija bila nerešiva antinomija, da li je za dobrobit naroda i države bolje da se podanici vladara plaše, ili da ga vole. Ali, u Zemlji nemogućih mogućnosti-Srbiji, koja tako uspešno iznedrava lidere malignog samoljublja, ta antinomija je razrešena Kultom ličnosti: "Strategijom Sveprisutnosti" u medijima, posebno elektronskim, uspelo se, u jednoj ličnosti, istovremeno objediniti i ljubav, i strah (i trepet) podanika.

Vremenom su apetiti rasli, pa je Balakaha postao čudo od čoveka: dok su njegovi podanici noću neodgovorno, gotovo, bahato spavali, on je, danonoćno bdijući nad sudbinom zemlje i nacije, leteo nad njima u kostimu "S"- upermena", i jednom rukom spasavao promrzlu decu iz snežnih smetova (koja su neznano kako tamo dospela) a, u drugoj ruci, je držao osporavani doktorski rad najbližih saradnika, koji je studiozno, tokom samog leta analizirao, da bi, potom, čim sleti, na pres konferenciji - trećoj tog dana, uz bodrenje savetnika, koji su uglas cičali: od viška glava ne boli!!! - izjavio, da nema govora, kako je pokazala i dokazala njegova minuciozna analiza, pažljivo sprovedena tokom samog leta, da se radi - daleko bilo - o plagijatu!!

Ali, tu čudesima nije bilo kraja! U usmenim predanjima raspamećenog srpskog naroda ostao je neizbrisivo urezan sledeći igrokaz: BIA je 26. januara 2010. godine dostavila Vučiću Potvrdu da "nije agent britanske obaveštajne službe"(!?!). To je, slobodno se može reći, planetarni kuriozitet iz domena obaveštajne problematike, bez presedana u svetskoj istoriji. Tako se Srbija, još jednom, i u ovoj oblasti, potvrdila kao Zemlja nemogućih čudesa.

Naime, Vučić je 14. juna 2010. godine zatražio od BIA da mu hitno odgovori da li je on engleski špijun, što su dan ranije, pred skupštinskim Odborom za odbranu i bezbednost, tvrdili radikali - njemu bliski, jer je to mrestilište (da ne kažemo, daleko bilo, semenište) svih vodećih ljudi (uključujući i njega) aktuelne vlasti - što je, zapravo, sa Šešeljem dogovoreni centaršut, da bi, budući šef države, poentirao efektnim volej udarcem!

Revnosni poslušnik sa nespornim (baba Vanginim) darom predviđanja budućnosti (sedeći bar "na dve-tri stolice"), tadašnji direktor BIA Saša Vukadinović, dok se mastilo na Vučićevom Zahtevu nije ni osušilo, slavodobitno šalje famoznu Potvrdu, da bi, potom - Srbija spokojno odahnula!

Ali, ne lezi vraže, nešto kuražniji podanici Srbije - ohrabreni pokličem Meše Selimovića u Zaglavlju ove knjige - sporadično dižući glavu ispod čizme jurišnih SNS falangi, postaviše sebi (i nama) krucijalno - pojedini SNS "šerifi" ga krste kurcijalnim - pitanje: ako ga je 2010. godine potrčko Saša Vukadinović "oslobodio" optužbe da je britanski špijun, šta je postao tri godine kasnije (19. aprila 2013. godine), kada je u združenom veleizdajničkom poduhvatu - jer je u direktnoj koliziji sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 - zajedno sa Dačićem (koga je lukavo isturio da uđe u istoriju, bojim se, sa predznakom - minus) postao, de facto, supotpisnik sramnog Briselskog sporazuma, srećom, bez ratifikacije Skupštine Srbije, što daje nadu, da neka nova patriotska vlast raskine ovaj lični poklon 1/3 teritorije zemlje, od strane navedene dvojice - učinjen onima koji su trgovali srpskim ljudskim organima, vađenim "na živo" i osnivačima terorističke OVK i lažne države Kosovo, na teritoriji jedne suverene evropske zemlje - zarad tapšanja po ramenima i, kako se priča, ako je verovati, navodnih obećanja o neprikosnovenosti njihovih bankovnih računa u stranim bankama.

Srećom, procene stratega režima Jednoumlja - da će "nojevanje" (zabijanje glave u pesak) patriotskih intelektualaca potrajati u nedogled pred Briselskim "svršenim činom", su se pokazale pogrešnim: grupa vrhunskih srpskih intelektualaca (akademika, profesora univerziteta i istaknutih javnih ličnosti), krajem avgusta 2020. godine, podnela je Tužilaštvu krivičnu prijavu protiv Šefa Jednoumlja zbog "ugrožavanja ustavnog poretka i celovitosti Srbije". U Prijavi se navodi da je " AV, sa pozicije šefa države, vlastitu privatnu ideju formulisao kroz privatnu "platformu" za navodno rešavanje kosmetskog problema, putem protivustavnog razgraničenja i razmene teritorija, ponudio neovlašćeno, u vidu privatne pogodbe, ilegalnim organima u Prištini i Hašimu Tačiju, očiglednom zloupotrebom vlasti i moći".

Posebno se naglašava da su navedene inkriminacije, po starom krivično-pravnom zakonodavstvu, tretirane kao izdaja i veleizdaja, jer se njima ugrožava ustavni poredak i bezbednost Republike Srbije.

Sve to, Šefu Jednoumlja nije, ni najmanje zasmetalo, da sa svojom "privatnom Platformom" pod miškom, otputuje u Vašington, na čelu tima bez ijednog eksperta za međunarodno pravo (kao što su prof. Tibor Varadi, prof. Kosta Čavoški...)

Kako je (privatno) otišao u "krvavu borbu" "mečki na rupu" - tako se i (privatno) vratio: potpisao je jednostrani (privatni) "Sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Prištinom" a, pritom, se desio čudan međunarodno-pravni kuriozitet: Premijer Kosova je potpisao svoj Sporazum, Predsednik Srbije svoj, a Predsednik SAD, svoje "Pismo podrške" - svako svoje!?!

Ne postoji ni jedan "papir" sa ovog međunarodnog trilateralnog sastanka, na kome stoje bar dva potpisa učesnika(?!?). Možda je i to razlog što nijedan američki list nije objavio tekst o ovom istorijskom događaju u Beloj kući!

Ali, sama "tehnologija" - po napred navedenoj krivičnoj prijavi - "privatog pregovaranja", postala je kontraproduktivna i za same "izvođače radova", pa je resto kamarile (po recepturi ondašnjih Miloševićevih "telegrama podrške iz unutrašnjosti") osetio potrebu da okuraži srpske heroje na vašingtonskoj "mečkinoj rupi".

Realizujući taj zahtevni projekat, kamarila (koja je ostala u Beogradu, sve sa ministrom inostranih poslova na čelu (!?), je "zbila redove", i na sednici vlade, od 3. septembra 2020. godine donela "Deklaraciju o podršci aktivnostima predsednika Vučića u pregovorima sa Prištinom". To je, zapravo, "dimna zavesa" za narod, koja treba da zameni izostanak "Skupštinske platforme za pregovore sa Prištinom", što je, naravno, nemoguće, jer ta "Deklaracija" je - po svojim ustavno-pravnim dometima - privatno mišljenje privatne grupe građana, trenutno, privatno okupljenih u zgradi Vlade Srbije, jer vlada je nenadležna da formuliše "Platformu" (pa se zato i zove "Deklaracija" - ili, u prevodu, "Izjava"), koju samo posle (demokratske?) rasprave i sučeljavanja argumenata, može da usvoji Parlament, kao najviši organ vlasti u zemlji!

Sve navedeno, je postalo "normalno" u zemlji u kojoj ne postoje institucije, i sve zavisi od volje jednog čoveka!

Stvarni motiv ignorisanja famozne "Skupštinske platforme" je dvojak: sa jedne strane, svaki potpisani sporazum iz ove oblasti morao bi da podleže skupštinskoj proceduri ratifikacije, odnosno, prethodnoj raspravi (uz masu, u TV prenosu, neugodnih pitanja potpisnicima) i, na kraju, glasanju (potvrdi parlamenta) i, sa druge strane, to bi stvorilo nepoželjnu praksu da javnost "zaviri" u svaki potpisani ugovor Šefa Jednoumlja (kao na pr. u međudržavni ugovor "Beograda na vodi", potpisan između UAE i Srbije).