Preko pune linije

Sankcije Rusiji i ruske kontrasankcije: slom evropske ekonomije zbog američke ucene

Žrtve rata zbog Velikog Brata

Potpuni poraz bilo kakvog integriteta Evropske unije isprovociran američkim pritiskom da "saveznici" uvedu ekonomske sankcije Rusiji, doveo je "stari kontinent" na ivicu bankrota ali i opšteg beznađa.Veze Evrope sa Ruskom federacijom su mnogo veće nego što je to iko od plitkoumnih evroatlanskih "analitičara" video pre "početka kraja" u ratu sa neonacistima u Ukrajini. Kako se Evropa, svet, pa i Rusija menjaju usled nepovratnih geostrateških procesa?

Nikola Vlahović

Poznati mirotvorac i možda najbolji nemački posleratni kancelar Vili Brant, u jednom od svojih najvažnijih strateških dokumenata, zacrtao je saradnju sa onadašnjim Sovjetskim savezom te najbolju saradnju sa vladom u Moskvi i sve to stavio u fasciklu na kojoj je pisalo “Ostpolitik” (“Istočna politika”), čime je otvorio vrata kraju “hladnog rata” u nadi da će svet postati bolji...

Šta je danas ostalo od Brantove ideje da “Ostpolitik” bude istovremeno i tačka oslonca i stabilnosti za Nemačku?

tome možda najbolje govori nemačka filijala američkog istraživačko - analitičkog centra “Maršalov fond US”, koja je neposredno uoči rata u Ukrajini, razmatrala temelj ruskog razmišljanja i politike prema međunarodnom poretku.

U opširnoj analizi, autori između ostalog citiraju i šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova koji je još 2016. godine istakao da u situaciji posle “hladnog rata” postoji otvorena mogućnost prevazilaženja unutarevropskog nejedinstva i velika prilika za povoljan preokret u izgradnji zajedničkog evropskog doma za sve države i narode na “starom kontinentu”. Naravno, uključujući i Rusiju.

U zaključku ovog geopolitičkog razmatranja nemačkih analitičara iz “Maršalovog fonda US” objašnjavaju i stavove današnje ruske spoljne politike, pa kažu da “taj poslehladnoratovski poredak nije uvažio interese Rusije, pa otud Rusija sad odbija da se povinuje njegovim pravilima”.

Tri reči u poslednjoj rečenici (“nije uvažio interese Rusije”) podrazumevaju čitav spisak antiruskih aktivnosti, što vojnih što obaveštajnih, upad američke špijunske mreže iz zapadne Evrope u Ukrajinu, razaranje državnih institucija, podsticanje korupcije i razaranje ekonomije, stvaranje i finansiranje novih neonacističkih pokreta, pa konačno i fanatična antiruska propaganda u svim ukrajinskim medijima...

Ukupan rezultat ovakvog dugogodišnjeg specijalnog rata, doveo je do užasnih zločina koje su neonacističke oružane parapolicijske i paravojne formacije sistematski sprovodile nad ruskim življem na istoku Ukrajine. Zapadna propaganda je godinama ćutala ili prikrivala te zločine.

Ni to nije bilo sve, pa su korumpirane vođe u Kijevu stvorile mehanizam za pljačku ruskih energenata namenjenih zapadnoj Evropi i milijardama napravljenih dugova prema Rusiji, o čemu su svi u Berlinu, Parizu i Briselu znali sve, pa ni to nije bilo dovoljno da se odrede prema već uveliko nacifikovanoj političkoj eliti Ukrajine i njenim oružanim formacijama (kako regularnim tako i neregularnim).

Zaključak analitičara “Maršalovog fonda” da zapadna vojno politička alijansa nije “uvažila interese Rusije”, licemeran je i govori o slepoj, drskoj i agresivnoj naravi anglo američkih stratega, čiji je cilj brisanje svake Rusije sa političke i kulturne mape sveta.

Jer, potpaljivanje nacizma u Ukrajini od strane SAD, sa ciljem destabilizacije Rusije, pre svega je duboko antievropska akcija, koju će platiti pre svega EU i Nemačka kao najveća ekonomska snaga te zajednice.

Da je to tako, govore i sledeće činjenice...

Naime, rat u Ukrajini uskoro bi mogao da prepolovi stopu rasta nemačke privrede do kraja 2022. godine. O tome jasno govori i procena jednog od dva vodeća ekonomska instituta u ovoj zemlji. Institut za istraživanje svetskih privrednih kretanja (skraćeno: IfW) iz Kila (Kiel) snizio je prognozu rasta nemačkog bruto domaćeg proizvoda u ovoj godini s četiri na 2.1 odsto, sa tendencijom potpune stagnacije! To se nakon Drugog svetskog rata u Nemačkoj nikada nije desilo. Uzgred, ovaj institut očekuje inflaciju, ne manju od 6 odsto, što je takođe dramatična prognoza.

Takođe, i Institut za ekonomska istraživanja u Haleu (Halle) (IWH) snizio je prognozu rasta nemačke ekonomije na najniži nivo zbog “poremećenih trgovinskih tokova i opšte neizvesnosti”. Institut za ekonomska istraživanja iz Lajbnica (Leibnitz) (RWI) tvrdi da će nemačka ekonomija beležiti stalan pad zbog rasta cene energenata.

Ukupna procenjena šteta od rata u Ukrajini koštaće Nemačku skoro 100 milijardi evra samo u ovoj 2022. godini.

To je cena koju će platiti ne samo Nemačka nego i cela Evropska unija, za slepu poslušnost pred diktatom američke vlade i Bajdenove administracije u Vašingtonu.

Potpredsednik pomenutog ekonomskog instituta iz Kila, Stefan Kooths, ovako je svojoj javnosti “obrazložio” ovaj gigantski minus nemačke privrede: “...Nemačka ispašta ekonomski jer je izložena suprotstavljenim silama. Snažan uzlet i nadoknada izgubljenog (nakon ukidanja većine mera kontrole zaraze Covid 19), suprotstavljeni su šokovima koje je izazvao rat u Ukrajini”.

Sasvim prirodno, Nemačka može (a kako nužda i podrazumeva i hoće) da spreči potpunu ekonomsku katastrofu daljim poštovanjem energetskih sporazuma s Rusijom.

Ali, ukoliko Rusija na nemačke ekonomske sankcije odgovori obustavom isporuke energenata, to bi bio kraj najmoćnije industrijske sile u Evropi.

Nemačka je već izgubila desetine hiljada radnih mesta zbog pandemije Corona virusa, posebno onih radnih mesta u lancima snadbevanja velikih trgovinskih korporacija.

Na taj način, samo zbog nestašice sirovina u građevinskoj industriju, tamo gde Nemačka nikada nije imala gubitke, od aprila meseca 2021. do januara ove 2022. godine, zbog nestašice sirovina izgubljeno je 76.000 radnih mjesta.

U jednoj nemačkoj akademskoj publikaciji Wirtschaftsdienst neposredno pred rat u Ukrajini, Udruženje nemačkih trgovačkih i industrijskih komora (DIHK) upozorilo je stručnu i laičku javnost u ovoj zemlji da bi zbog “razvoja događaja na istoku Evrope” moglo da dođe do dramatične nestašice sirovina i materijala u svim granama industrije.

U ovom trenutku (kraj marta meseca 2022.), zvuči apokaliptično izjava G. Stofelssa, direktora ugledne nemačke kompanije “BIW Isolierstoffe GmbH” koja prerađuje silikonske gume: “Bez nas nijedan automobil u Nemačkoj ne može sići sa montažne trake i ne može da funkcioniše nijedan sistem grejanja, a nabavka sirovina je potpuno ugrožena”!

Nemačka skoro potpuno zavisi od uvoza ruskog nikla i titanijuma, a to takođe može da zakoči najmoćniju auto industriju u Evropi.

Međutim, prava drama za zapadne kompanije može da se desi ukoliko Rusija primeni kontra sankcije u punoj meri. Jer, za samo tri prva dana tih protivmera, kad je postavljeno pitanje hoće li ruska centralna banka da nastavi sa isplatom dividendi zapadnim investitorima, ugledni londonski magazin “Ekonomist” izračunao je da bi u lošem ishodu šteta bila oko 29 milijardi dolara. Međutim, Rusija i dalje uredno isplaćuje ugovorene obaveze, što bi trebalo da duboko zamisli neke nove političke stratege na zapadu i da otrov satanizacije prema Moskvi, zamene pragmatičnim pristupom prema ovoj velesili.

U tom smislu treba razumeti i skorašnji istup Visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borelja koji je 4. marta 2022. godine, odgovarajući na pitanje kakve će sankcije Rusiji uvesti EU sutra, rekao:

„...Razumem ja gospodo da su nove sankcije važne za vas. Na primer, možemo povećati broj ruskih banaka koje su isključene sa SWIFT-a, iako još uvek nismo doneli odluke o određenim bankama. Možemo mi i da produbimo finansijske sankcije. Ali, molim vas, zastanite na trenutak i razmislite o posledicama onoga što činimo!”

Borelj nije rekao ali se podrazumeva da je odluka o zamrzavanju rezervi ruskih banaka uperena direktno protiv zapadnih investitora, protiv više stotina milijardi vrednih poslova zapadnih kompanija, a ne protiv funkcionisanja Ruske federacije, kao previše moćne imperije da bi joj se na taj način nanela šteta. Jer, sveobuhvatan odgovor Rusije na sankcije Zapada biće takav da neće uticati mnogo na ruske interese.

Rusija kao najveći dobavljač veštačkih đubriva Evropi, najveći proizvođač pšenice na svetu, uradiće dovoljno privremenom obustavom izvoza samo ove dve strateške robe. Posledica ovih kontramera Rusije biće alarmantna nestašica hrane u Evropi kao i enormno povećanje cena hrane. Veliki broj međunarodnih kompanija čije je poslovanje izloženo Rusiji spremaju se za suočavanje s izazovnim vremenima zbog zapadnih sankcija uvedenih Moskvi nakon ulaska ruskih vojnih snaga u Ukrajinu.

Ali ne samo EU i Nemačka kao njen ekonomski motor, nego i mnoge svetske multinacionalne kompanije suočene su sa opstankom proizvodnje. Istina, nemački BASF jeste možda najbolji “ogledni primer” kako brzo može nestati jedna moćna korporacija usled nametnutih sankcija Rusiji. Jer ovaj gigant, proizvođač hemikalija, zajedno sa grupom investitora Letter One ruskog milijardera Mihaila Fridmana, suvlasnika firme Wintershall Dea, koja je jedan od finansijera suspendovanog gasovoda Severni tok 2, na najboljem je putu da propadne potraje li rat u Ukrajini i sa njim nove ekonomske sankcije Rusiji.

Najveći britanski naftni gigant Britiš Petroleum (British Petroleum), najveći je strani investitor u Rusiji, sa 19,75 posto udela u naftnoj kompaniji Rosnjeft. Sankcije su već udarile na temelj ovog istorijskog posla. Posledice sankcija već ruše čitav “istočni program” kompanije Coca Cola HCB, pozicionirane na Londonskoj berzi, koja flašira ovo piće za Rusiju, Ukrajinu i veći deo centralne i istočne Evrope. Kompanija ubraja Rusiju među svoja tri najveća tržišta i tamo zapošljava oko 7.000 ljudi. Loše će proći i francuski proizvođač mlečnih proizvoda Danone, koji ostvaruje 6,0 posto ukupnih prihoda iz Rusije. Ekonomske sankcije Rusiji će platiti i francuska energetska kompanija Engie, koja je jedan od pet finansijera Gaspromovog Severnog toka 2.

Takođe, žrtva sankcija prema Rusiji već sada je i norveški Ekvinor (Equinor), koji ima manjinske udele u tri ruska naftna polja, zatim najveća italijanska osiguravajuća kuća Đene-rali (Generali), koja drži manjinski udeo u ruskoj osiguravajućoj kompaniji “Ingoštrah”, te nemački Heidelberg Cement, koji ima tri fabrike u Rusiji, i koja ne izvozi svoju robu van Rusije.Tu je i italijanska inženjerska grupa Maire Tecnimont čija visina porudžbina u Rusiji dostiže oko 1,5 milijardi eura (1,68 milijardi dolara), što predstavlja 17 posto njenog ukupnog portfolija porudžbina. Ta italijanska kompanija je nedavno dobila na tenderu projekat od ruskog Rosnjefta za izgradnju hidrokraking kompleksa u Rjazanju. I to je sada obustavljeno zbog sankcija.

Nemački maloprodajni lanac Metro zapošljava oko 10.000 ljudi u Rusiji, gde opslužuje oko 2,5 miliona kupaca. Zbog sankcija, sve je stalo. Finska rafinerija Neste se oslanja na Rusiju za dve trećine svojih potreba za naftom, a zbog sankcija je u ogromnim problemima.

Na velikoj šteti je i švajcarski prehrambeni gigant Nestle, a ima trenutno šest fabrika u Rusiji, uključujući fabrike za proizvodnju konditorskih proizvoda i pića. Njegova prodaja u Rusiji bila je 2020. godine vredna oko 1,7 milijardi dolara. Finski proizvođač guma Nokian Tyres ima fabriku i veliko skladište guma u Rusiji. Austrijska naftna i gasna kompanija OMV je jedan od pet finansijera Severnog toka 2 i glavni je austrijski uvoznik ruskog gasa.

Auto gigant iz Francuske, Reno, ima 69 procentni udeo u rusko francuskoj zajedničkoj kompaniji Avtovaz, koja stoji iza brenda Lada i koja više od 90 posto svoje proizvodnje automobila prodaje na domaćem tržištu. I britanski proizvođač aviomotora Rols Rojs (Rolls-Royce) koristi 20 procenata titanijuma koji se proizvodi u Rusiji. Anglo-holandska naftna kompanija Šel (Shell) ima čak 27,5 odsto udela u projektu tečnog prirodnog gasa Sahalin-2, koji ima godišnji kapacitet od 10,9 miliona tona i kojim upravlja Gasprom. Šel je takođe jedan od pet kofinansijera Severnog toka 2.

Naravno, ovo je samo mali deo svetski poznatih kompanija koje će doživeti velike gubitke, a neke od njih će možda i bankrotirati, zbog potpuno kontraproduktivnih ekonomskih sankcija uvedenih Rusiji a na pritisak i ucene Bajdenove vlade u Vašingtonu. Štete od takvih sankcija prema Rusiji neće zaobići ni azijske kompanije, među kojima su između ostalih, Japan Tobacco, SBI banka, Mitsubishi i Toyota...

Evropi preti opasnost da ostane bez ruskog gasa, ako Rusija prekine isporuku energenata kao odmazdu zbog sankcija. Druga strana drame je nemoć Evrope da se suoči sa masovnim prilivom ukrajinskih izbeglica i ogromnim poremećajem finansijskog tržišta i prekida u trgovini.

Nemački portal Eurointelligence upozorava sve svetske kompanije i političke aktere uvođenja sankcija Rusiji na niz nesagledivih posledica. Takođe, podseća da Moskva, uprkos ratu, nije prekinula dotok gasa Evropi preko Ukrajine, da se plaćanja za gas, uprkos sankcijama, da se finansijske transakcije i dalje odvijaju preko dve najveće ruske bankarske institucije, što zbog ogromnog skoka cene gasa Rusiji donosi velike zarade, te da Evropa nema kud jer ne može da opstane bez ruskog gasa. Eurointelligence takođe ukazuje na licemerje zapadne Evrope koja “...za sada navija za Ukrajinu iz daljine, gledajući iz svojih toplih domova, grejanih na ruski gas”.

I dok se odvija prava drama kako će i da li će svet preživeti ruske sankcije (i sankcije “odrezane” Rusiji), zapadna propaganda se sve intenzivnije bavi zavereničkim teorijama o tome ko bi i kako srušio Putina u Rusiji. No, kakva je stvarno disciplina u Rusiji danas, koliko je sve projektovano, pa čak i gubitak ekonomije narednih dvadeset godina, zarad znatno većih strateških ciljeva, govori i odnos vrha države prema najvažnijim ljudima u “najdelikatnijim” institucijama.

Naime, od početka rata u Ukrajini, (prema pisanju poznatog ruskog novinara i publiciste, Andreja Soldatova), smenjeno je osam generala, a u petak 11. marta 2022. godine, uhapšena su i dvojica visokih funkcionera Federalne službe bezbednosti (FSB). U pitanju je bio šef Pete uprave FSB, general pukovnik Sergej Beseda, i njegov zamenik Anatolij Boljuh kojima je određen takozvani “kućni pritvor”. Obojica su bili zaduženi za obaveštajno bezbednosne aktivnosti u Ukrajini.

I Sergej Beseda i Anatolij Boljuh trebali su da pripreme teren za dolazak ruskih snaga u Kijev i za formiranje stabilne obaveštajne mreže.

Prema pisanju Soldatova i na osnovu njegovih izvora (koji su se do sada uvek pokazali pouzdanim), Beseda i Boljuh su uhapšeni su zbog malverzacija sredstvima odobrenim za obaveštajni rad u Ukrajini, ali i zbog pogrešnih procena i nekvalitetnih informacija koje su davali o “stanju na terenu”.

Kao šef Pete Službe FSB odgovorne za obavještajne poslove u bivšim republikama SSSR-a, Sergej Beseda je bio i član Putinove delegacije tokom njegove posete Srbiji i Beogradu oktobra meseca 2014. godine. On je tada sa Kancelarijom Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka Vlade Srbije, potpisao Sporazum o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.

Inače, potpisani sporazum ima 15 članova, a kako piše u Članu 2. “nadležni organi odgovorni za primenu ovog Sporazuma u Srbiji su Kancelarija Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, a u Ruskoj Federaciji - Federalna služba bezbednosti Ruske Federacije. Strane bez odlaganja, diplomatskim putem, obaveštavaju jedna drugu o promenama svojih nadležnih organa.”

Hapšenje Besede i Boljuha je, sudeći prema još nekim ruskim izvorima izvela Federalna agencija za zaštitu (FSO) zadužena za kontrolu vojne i političke elite.

No, da bi bilo jasnije kako funkcioniše “uzajamna kontrola” ruskih elitnih jedinica i obaveštajnog sektora, treba reći da vojska RF ima dve elitne divizije izvan Moskve: Četvrtu gardijsku “Kantemirovsku” tenkovsku diviziju i Drugu gardijsku „Tamansku” mehanizovanu diviziju, kao i dve Specnaz jedinice za posebne namene.

Međutim, njih budno drži pod nadzorom FSB-ova kontraobaveštajna služba (čiji je glavni zadatak da reaguju na moguće pojave “nelojalnosti” ili mogućeg puča), a pod prismotrom su još nekih moskovskih jedinica. Nacionalna garda, paralelna interna vojska koju vodi bivši Putinov telohranitelj Viktor Zolotov, koji je na čelu Prve i potpuno nezavisne divizije za posebne namene, sa sedištem na istoku Moskve. Prva divizija ima svoje supermoderne tenkove, artiljeriju i protiv tenkovske projektile, što podrazumeva da se u slučaju potrebe suprotstave i nekoj adekvatnoj vojnoj sili.

Koncentrični krugovi ruske vojno obaveštajne moći u ratnim uslovima, ne samo u Moskvi nego “od Baltika do Vladivostoka”, funkcionišu na takav način da je nemoguće da se greške u sistemu ne primete ili, u slučaju funkcionera FSB, Besede i Boljuha, ne plate najmanje odstranjenjem iz službe i izolacijom.

Ljudi od poverenja na koje se danas oslanja Putin, svakako su Mihail Mišustin, ruski premijer, ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanjin, direktor FSB-a Aleksandar Bortnikov i zapovednik Nacionalne garde Viktor Zolotov. Ali, pre svih, ministar odbrane RF, Sergej Šojgu, za koga novinar i istraživač Mark Galeoti (britanski “Telegraf”), kaže da je: “...ponovwo uspeo da pogura reforme i pridobije lojalnost vojnika i generala. Jer on je ipak čovek sa jedinstvenim političkim osećajem. Ne samo da je jedina osoba koja se probila u Putinov najuži krug, a da pre toga nije bio dugogodišnji prijatelj iz KGB-a ili Putinovog vremena u Sankt Peterburgu, nego se takođe uspeo uzdići u okrutnom svetu ruske politike, a da na tom putu nije stvorio smrtne neprijatelje...”

Svet jeste na velikoj, istorijskoj raskrsnici. Ko god da je i pomislio da će događaji u Ukrajini i ono što je godinama ranije prethodilo njima biti rešeni brzo i da će se sve “vratiti na staro”, ne poznaje ni Rusiju, a ne prepoznaje ni svoju realnu ulogu. Govoreći pre svega o evropskim državama, o Evropskoj uniji kao projektu i Nemačkoj kao vodećoj ekonomskoj sili na kontinentu, treba znati da su mir i stabilnost sigurni dok je Rusija sa njima u miru i stabilnosti.

Uostalom, prvi nemački kancelar i “otac” moderne nemačke, Otto Eduard Leopold Fon Bizmark, još u XIX veku je dao “smernice” svojim sunarodniima i budućim političkim stratezima: “Mir sa Rusijom, jaka Nemačka”.

U kriznim situacijama, u Berlinu su rasprave počinjale pitanjem: “Šta bi Bizmark rekao”?

Nema razloga da i danas u Bundestagu ne potraže odgovor u ovoj Bizmarkovoj rečenici.