Francuzi baš nemaju
sreæe
sa svojim predsednicima. Èim izaberu
jednog, odmah vide da su pogrešili i ponovo bi birali drugog. Tako bar izgleda onima koji
decenijama pažljivo prate
javno mnjenje i lokalne medije. U stvari, u Francuskoj su predsednièki izbori jedna konstanta i traju veæ dva veka bez prestanka. Najveæa zabava za raju i pravi rijaliti šou
Mile
Uroševiæ
dopisnik iz
Pariza
Ne postoji ništa drugo što bi moglo toliko da zanima medije i narod kao što je pitanje: ko æe biti
sledeæi predsednik.
Pomalo izgleda kao da bi svaki Francuz potajno želeo da to bude baš on. Svaki je ubeðen da bi bolje vladao od
onoga ko je trenutno u Jelisejskoj palati.
U
tome smo, doduše, dosta slièni Francuzima.
I kod nas bi svaki onaj ko ne pije i nema problema
sa Alchajmerom verovatno bolje vladao i manje lizao Zapad od
ove ekipe. Bar ne bi Srbe proglasio za genocidan
narod i tako naslaðivao zapadni svet koji u našoj nevolji uživa. Takav
je bar sluèaj ovde u Parizu gde se mediji utrkuju ko æe bolje da pljune po
nama i da glasnije vikne da
su Srbi ubili 8.000 muslimana u jednom danu. Za Bratunac
nikada nisu èuli, a i nema
ko da im kaže.
Da je Napoleon živ...
Uostalom, njih to i ne zanima buduæi da ih, kako
smo veæ rekli, zanimaju samo predsednièki izbori.
Sve ostalo je uzgredno: da popuni dnevnik ili kao
uvod u prièu o sledeæim izborima.
Iako je megašou tek za dve godine, ovde izgleda
kao da nas samo dve sedmice
dele od jedinog
dana kada se èovek oseæa važnim.
On bira svoga gazdu
- predsednika najpametnije,
najpravednije, najlepše, najbogatije i u svemu
drugome naj naj države
na svetu. To ko razume i èvrsto poveruje,
može reæi da dobro poznaje francuski
mentalitet. Dokaz da ne postoje nikakve funkcije niti bilo
kakvi drugi izbori koji interesuju
politièare i biraèe jesu nedavni lokalni izbori u Francuskoj, na koje nije izašlo više od pola glasaèkog tela.
Ljudi traže gazdu, nekoga ko æe da zameni Tatu, kralja,
i da im bude voða u bolje sutra. Takvi
su ljudi, a Francuzi su još tri puta
više ljudi u tom smislu.
Vole vlast i vole da oni biraju tu vlast, ali odmah omrznu
novog vlasnika vlasti. Da izbori nisu tako skupi
i komplikovani, oni bi uveli pravu politièku menstruaciju
i menjali predsednike sa meseèevim menama.
Francuzi vole èvrst zakon,
ali ne vole policiju ni sudstvo ni zatvore. Takvi su.
Da
je Napoleon živ, prošao bi glat
u prvom krugu. Nekoliko meseci kasnije bi ga možda i smenili - jer ne znaju šta hoæe. Oni politiku shvataju kao biznis,
mesto gde se malo radi a puno zaraðuje, i znaju
da nikakva škola nije potrebna za
mesto predsednika. Ako može Sarkozi onda stvarno može i bilo
ko. Politika je izgubila svaki kredibilitet, te je postala besplatna zabava i tema za
razgovore ljudi koji nemaju škole ni kulture.
Prièe o lepom
i ružnom vremenu postale su prièe o predsedniku i njegovoj
mafiji.
Osim politike,
Francuzi vole i konje. Mnogo se klade na njih. Dve su pasije
veoma komplementarne. Za svaku trku
mora da se izabere jedan favorit i za njega se navija.
I svako ima svoju taktiku. Na prošlim izborima
desnica je uspela da plasira neuglednog policajca i polustranca Sarkozija koji je ubedljivo pobedio socijalistièku lepoticu, seksi Segolen. Segolen sada tretiraju kao neku ludaru,
ali bi levica opet da proba da kandiduje jednu ženu za predsednika.
Po nemaèkom receptu i ova je u stilu keve: bucmasta,
mala i umornog lica. Tako žene valjda
izgledaju ozbiljnije. Lepota je prolazna i ne uliva poverenje. Ipak, postoji velika
razlika izmeðu Merkelove i Martine, kako
se zove novi idol Francuza. Martina se rodila sa zlatnom kašièicom u ustima
na dvoru svoga tate Žaka Delora, bivšeg ministra
finansija i predsednika Evropske komisije. Onog koji je izmislio
evro i zeznuo Srbe u Mastrihtu, što je, uzgred budi reèeno, povoljno uticalo na rasplamsavanje našeg rata.
Ko je Martina?
Odmah postaje
jasno da je æerka bogataša u nedostatku sina dobar naslednik i idealan kandidat za radnièku klasu.
Martina ili u orginalu
Martine Aubry ispunjava sve
uslove da siromašni i odbaèeni biraju
gospoðu ministarku
za prvu damu
i predsednicu u isto vreme, kao i za
svog vrhovnog komandanta èuvene plaæenièke armije
legionara. Na pitanje da li
je tata malo pogurao karijeru, svi æe vam reæi da je to èista laž i da je sinovima i kæerima mnogo
teže da zarade ime kada imaju slavno
prezime. Ja im verujem na reè, a vi?
Što se tièe identiteta, Martine Aubry je šezdesetogodišnji Lav, roðena je avgusta
1950. Bila je ministarka za
rad od 1997. do 2000. i tada
je, kao vrhunac komunistièkog dobroèinstva, izmislila skraæeno radno
vreme od jedva 35 sati nedeljno. Tako je Francuska prevazišla druga
Tita, pa i celu Crnu Goru,
i uspostavila nerad kao vrlinu. Ovo je pokrenulo sve fabrike
na put svile i oteralo ih stopama Marka Pola sve do Kine. U isto vreme dug
države poèeo je da se penje da bi danas dosegao crvenu crtu na trupu broda Francuska od preko
hiljadu i po milijardi dolara. Država tone,
a narod se svaða ko æe biti kapetan super Titanika. Naravno, o nezaposlenosti ne treba ni trošiti hartiju,
ona je na rekordnoj visini i Francuska je trostruki prvak Evrope u ovoj disciplini.
Sada se nada da æe jedna žena napraviti red, poèistiti, oprati
i popeglati sve što je naðubreno i zaprljano
u periodu sarkosizma. Ona je za sada
prvi sekretar socijalista, mesto koje je uzela nedavno
uz pomoæ brojaèa glasova koji su imali keca iz
matematike. U isto vreme ima još tri radna mesta: domaæica, zatim deputat i gradonaèelnik grada Lila. To mu nije
boja nego ime.
I tako, dok i desnica
više ne može da gleda Sarkozija iako im je tata, sve oèi su uprte
u novu zvezdu politièkog šou programa. Martina za
predsednika.
Politika je izgleda baš svuda
samo ladna boza i praziluk koji krasi velike
guzonje. Nije ni èudo da Francuzi
više ne veruju politièarima i ne izlaze
na izbore sem na predsednièki jer to za njih i nije politika
- to je vašar, veliki
kermes, besplatna razonoda za sirotinju.
Dokaz da postoje.
Upozorenje
Mnogo sarkazma
i satiriènog stila
u ovom tekstu jedini je moguæi prilaz realnosti situacije i mentaliteta koji je zavladao Francuskom poslednjih godina. Od one De Golove Francuske i zemlje slobode, ljudskih prava i svetlosti uma kao
da više ništa nije
ostalo. A francusko-srpsko prijateljstvo je još u nezavidnijem položaju, ono nikada
nije ni postojalo.
Da je Napoleon živ, prošao bi glat u prvom krugu. Nakoliko meseci kasnije bi ga možda i smenili - jer ne znaju šta hoæe. Oni politiku shvataju kao biznis,
mesto gde se malo radi a puno zaraðuje, i znaju da nikakva škola nije potrebna za mesto predsednika.
Martine Aubry je šezdesetogodišnji Lav, roðena je avgusta 1950. Bila je ministarka
za rad od 1997. do 2000. i tada je, kao vrhunac
komunistièkog dobroèinstva, izmislila skraæeno radno
vreme od jedva 35 sati nedeljno.