Epizoda (22)
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Srbiju miluje proleće 2010. godine. Jedanaesto proleće od one godine bez proleća.
Tada je nebo grmelo od strasti "Milosrdnog anđela". Opet je april i
Vaskrs. Ovog aprila priča se o medijima: "TV voditeljke vrište, dok
pričaju, na frekvencijama koje čuju samo delfini."
Vode se i politički razgovori: "Tadić ne jede višnje, trešnje,
kajsije i breskve zato što u svakoj nađe koštunicu." A priča se i o političkim koalicijama: "U javnu kuću niko ne ide
da bi postao nevin." Strah me je od ove tišine koja dolazi
sa neba. Plaši me kad
strah nadvlada razum.
Razgovaraju dva novinara, jedan
iz UNS-a i jedan iz NUNS-a. Reče jedan: "Ja ne mogu ni
da mislim." Reče opet prvi:
"A da popijemo još po turu?"
Reče opet drugi: "Slažem se, možda utom i
nešto smislimo."
Sanjam da živim u zemlji
Anagramiji. U njoj se jedno piše, a drugo se čita. Jedno se čita, a drugo se misli. Jedno se misli, a drugo izgovara. I sve tako. Na primer: reč "most" se piše, a čita se "gazela". Čita se "gazela", a misli se "Putevi Srbije". Misli se "Putevi Srbije", a izgovara se "Boli me briga"! Trgoh se iz sna i
probudih se u zemlji Srbiji. Bejah srećan.
Kod nas je to jednostavnije! Pišeš reč "most", a čitaš "most Gazela".
Čitaš "most Gazela",
a misliš na "Puteve Srbije". Misliš "Putevi Srbije", a onda izgovoriš "Boli me briga", kad njih ništa
ne boli pune dve godine što most Gazela truli, puca i ljulja
se kao pijanac.
Od 18. marta vojna Akademija
slavi 160. godinu otkako ju je osnovao
knez Aleksandar, Karađorđev sin. I slavi akademija, i IMA šta da slavi.
Samo... Za vreme glavne svečanosti
niko da se seti i kaže
da je tu akademiju završio i đeneral
Mihailović i njegovi oficiri. Srpske mrtve duše umiru po ko
zna koji put. U istu kolonu staviše
Žuću i Peku, Stepu i Koču.
I krenu kolona na put bez putokaza.
Kriptotitoizam jaše na čelu kolone.
Balkan mora umreti u svetu
mržnje, da bi živeo u svetu ljubavi.
Zato se Balkanu, u ime života i
smrti, mora izreći istina:
koliko ljudi je STVARNO ubijeno u Srebrenici? Imenom i prezimenom.
Pa, neka boli! Ono što ne znam, ne može me boleti!
Na Kosovu ništa
novo! "Stari nevjernik"
i njegovi "Koreni" i dalje misle da
još traje "Osma ofanziva" i zato se sprema
"Hajka" na "Bosonogo detinjstvo". "Očevi i oci"
se mole: "Ne tuguj, bronzana
stražo!"
Srete me Drakče bakalin, rezignirano: "Pišeš o svakoj
budalaštini, a ne pišeš zašto svaki Šarić u Srbiji
može da ima
tolike pare?" "I da
znam odgovor", rekoh, "ne bih ti ga dao!"
Drakče me iskreno pogleda: "Ni ja nikome ništa
ne bih rekao bilo šta da
mi kažeš. More, neću nikome
da kažem ni da sam
te ovo pitao.
Što mora neko da zna da
me zanima ko lepo zarađuje u Srbiji?"
Sačuvajte osmeh na svom
licu, možda se bar on nekome dopadne u vreme masovnog pada ukusa.