https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Tabloid je pozvan

Tabloid je pozvan

 

Taksi mafija

 

Pitomi žive od divljaka

 

Svakome je jasno da se meseèno u Beogradu obrne oko milion evra samo od èlanarina taksista u udruženjima. Bar dvadeset odsto tog novca potièe od "divljih" vozaèa. Zato ne treba mnogo mudrovati oko odgovora zašto gradska vlast ne želi da zavede red u ovoj branši

 

Milan Malenoviæ

 

"Kako mislite da rešite problem Kosova kada ne možete da rešite ni problem taksi prevoza u Beogradu?", pitala su nedavno dva stranca taksistu po nadimku Liger dok ih je vozio od aerodroma u Surèinu do centra Beograda. Pitanje je bilo opravdano: putnici su upravo na svojoj koži osetili kako izgleda uzimanje taksija na aerodromu 20 kilometara od Slavije.

Aerodrom Beograd je vlasnik zemljišta na kome se nalazi i ima pravo da sam odreðuje pravila igre. Za taksiste to znaèi dobijanje specijalne dozvole za preuzimanje putnika na dolaznom terminalu. Odabrani, kojima su izdate pomenute dozvole, neretko odokativno odreðuju cenu vožnje koja raste srazmerno putnikovom nepoznavanju srpskog jezika. Do centra grada za 50 evra nije nikakva retkost, pa ko voli neka izvoli.

Ono što stranci obièno ne znaju, a što je Ligerovim putnicima, na njihovu sreæu, bilo znano, jeste da na odlaznom terminalu postoji divlja taksi stanica gde su vozaèi nešto korektniji. Na tom terminalu je zvanièno zabranjeno parkiranje, ali kada su u pitanju neki taksi vozaèi dežurni policajci su spremni da zažmure na oba oka. Taksisti koji ne poznaju policajce kruže kao lešinari oko terminala dok ih neki putnik ne zaustavi.

Po èlanu 30 Odluke o taksi prevozu u Beogradu, gradonaèelnik odreðuje najvišu cenu taksi prevoza. Znaèi, skuplje od propisane cene ne može. Uglavnom.

Naš sagovornik Liger kaže, meðutim, da su taksisti u Beogradu upuæeni na sitne kraðe i prevare kako bi preživeli. "Drugaèije se ne može", tvrdi on. Da bi mogao legalno da posluje, beogradski taksista mora da ima vozilo koje ispunjava odreðene norme, a to košta. Zatim mora da plaæa èlanarinu udruženju u kome je, ako želi da prima radio pozive za vožnju. A i to košta, i to debelo.

Meseèna èlanarina iznosi, u zavisnosti od asocijacije, od 3.000 do 6.000 dinara. Za te pare taksista dobija radio poruke iz centrale o potencijalnim putnicima. Pored toga, taksista je dužan da poštuje uputstva gazde asocijacije u vezi s popustima. "Vozite se našim vozilima, dajemo popust na pozive" najbezoènija je laž koja može u Beogradu da se èuje, tvrdi Liger.

"Ne daju udruženja popust, još manje njihovi vlasnici, veæ mi, taksisti", objašnjava nam naš sagovornik. "Nama gazda jednostavno saopšti da je popust toliki i toliki, a kome se ne sviða može da promeni udruženje, mada je svuda isto".

Postoji još uvek nekoliko udruženja koja odluke donose glasanjem svojih èlanova. Jedno od njih je i Beotaksi, koje zbog naèina glasanja nema popuste na pozive. Meðutim, da bi se danas neki taksista uèlanio u tu asocijaciju mora da plati najmanje 600 evra. U taksiju je sve novac, ali putnici i sami vozaèi od toga nemaju ništa.

Pink taksi, na primer, ima oko 1.700 vozila i za svako kasira po 6.000 dinara meseèno. Na kraju svakog meseca gazda je bogatiji za preko deset miliona dinara. Od tih para plaæa nekoliko radnika u centrali, troškove centrale i - ništa više. U Beogradu ima preko 7.500 legalnih taksista, pa svako može da izraèuna koliko se para tu obræe i to samo od njihovih meseènih èlanarina.

Ono što predstavlja dodatnu, još masniju zaradu za gazde udruženja taksista jesu nelegalni vozaèi. Postoje dve vrste takvih: oni koji su potpuno "divlji" i oni koji su samo nelegalno u Beogradu. Ovi potonji se registruju u nekoj Beogradu komšijskoj nedoðiji, kojoj, po pravilu, taksisti ni ne trebaju jer se sve, ionako, prevozi volovskim zapregama. I takve opštine, meðutim, imaju pravo da izdaju taksi dozvole. Zatim vozaè iz te selendre doðe u Beograd i naðe vlasnika neke od preko 20 (i slovima: dvadeset) asocijacija koje dejstvuju po Beogradu. Ako je vlasnik spreman na nagodbu, posao se odmah završava i takav vozaè za nekih stotinak evra meseèno dobija radio-stanicu i pristup radio-mreži udruženja.

"Na jednom razgovoru taksista i vrhuške beogradske policije pomenuta je kuæa u okolini Panèeva", prièa nam Liger. "U njoj je samo zbog dobijanja taksi dozvole bilo u istom trenutku prijavljeno i po 500 ljudi. Niko iz policije se nije iznenadio kada je ovo èuo".

Policija je prièa za sebe. Na taksi stanici pored hotela Jugoslavija vikendom uveèe dežura uvek ista ekipa taksista koja tu stanicu smatra svojim vlasništvom. Meðu njima ima i "divljaka". Ako neki regularni vozaè, koji ne pripada gangu, pokuša tu da stane, najmanje što može da mu se desi je da mu "kolege" bejzbol palicama polupaju svetla na vozilu. Policija sve to godinama zna, ali ništa ne preduzima.

Èak i kada na nekom prometnom mestu u gradu stoje dvojica regularnih i po desetak "divljih" za policiju to nije interesantno. Ako bi jedan od legalnih taksista i pozvao dežurni broj beogradske policije dobio bi odgovor da policija ne može da interveniše bez naloga gradske inspekcije. U gradskoj inspekciji bi na to rekli da oni ne mogu ništa da preduzmu bez asistencije policije. I tako ukrug.

 

 

 

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane