Pitomi
žive od divljaka
Svakome je jasno da se meseèno u Beogradu obrne oko milion evra samo od èlanarina taksista u udruženjima. Bar dvadeset odsto tog novca potièe od "divljih" vozaèa. Zato ne treba mnogo
mudrovati oko odgovora zašto gradska vlast ne želi da zavede red u ovoj branši
Milan Malenoviæ
"Kako
mislite da rešite problem Kosova kada ne možete da rešite ni problem taksi prevoza u Beogradu?", pitala su nedavno dva stranca taksistu po nadimku Liger dok ih je vozio
od aerodroma u Surèinu do centra Beograda. Pitanje je bilo
opravdano: putnici su upravo na svojoj koži
osetili kako izgleda uzimanje taksija na aerodromu 20 kilometara od Slavije.
Aerodrom
Beograd je vlasnik zemljišta na kome se nalazi i ima
pravo da sam odreðuje pravila igre. Za taksiste to znaèi dobijanje specijalne dozvole za preuzimanje putnika na dolaznom
terminalu. Odabrani, kojima su izdate pomenute dozvole, neretko odokativno odreðuju cenu vožnje koja raste srazmerno putnikovom
nepoznavanju srpskog jezika. Do centra grada za 50 evra nije nikakva retkost,
pa ko voli neka izvoli.
Ono
što stranci obièno ne znaju, a što
je Ligerovim putnicima, na njihovu sreæu, bilo znano, jeste
da na odlaznom terminalu postoji divlja taksi stanica gde su vozaèi nešto korektniji. Na tom terminalu je zvanièno
zabranjeno parkiranje, ali kada su u pitanju neki taksi vozaèi dežurni policajci su spremni da zažmure na oba oka.
Taksisti koji ne poznaju policajce kruže kao lešinari oko terminala dok ih neki putnik ne zaustavi.
Po èlanu 30 Odluke o taksi prevozu u Beogradu, gradonaèelnik
odreðuje najvišu cenu taksi prevoza. Znaèi, skuplje od propisane
cene ne može. Uglavnom.
Naš sagovornik Liger kaže, meðutim, da su taksisti u Beogradu upuæeni
na sitne kraðe i prevare kako bi preživeli. "Drugaèije se ne može", tvrdi on. Da bi mogao legalno
da posluje, beogradski taksista mora da ima vozilo koje ispunjava odreðene norme, a to košta. Zatim mora da plaæa èlanarinu udruženju u kome je, ako želi da prima radio pozive za vožnju. A i to košta, i to debelo.
Meseèna èlanarina iznosi, u zavisnosti od asocijacije, od 3.000 do 6.000 dinara. Za
te pare taksista dobija radio poruke iz centrale o potencijalnim putnicima.
Pored toga, taksista je dužan da poštuje uputstva
gazde asocijacije u vezi s popustima. "Vozite se našim vozilima, dajemo
popust na pozive" najbezoènija je laž koja može u Beogradu da se èuje, tvrdi Liger.
"Ne
daju udruženja popust, još manje njihovi vlasnici, veæ mi, taksisti", objašnjava nam naš sagovornik. "Nama gazda jednostavno
saopšti da je popust toliki i toliki, a kome se ne sviða
može da promeni udruženje, mada je svuda isto".
Postoji
još uvek nekoliko udruženja koja odluke donose
glasanjem svojih èlanova. Jedno od njih je i Beotaksi,
koje zbog naèina glasanja nema popuste na pozive. Meðutim,
da bi se danas neki taksista uèlanio u tu asocijaciju mora
da plati najmanje 600 evra. U taksiju je sve novac, ali putnici i sami vozaèi od toga nemaju ništa.
Pink taksi, na primer, ima oko 1.700 vozila i za svako kasira
po 6.000 dinara meseèno. Na kraju svakog meseca gazda je
bogatiji za preko deset miliona dinara. Od tih para plaæa
nekoliko radnika u centrali, troškove centrale i - ništa više. U Beogradu ima preko 7.500 legalnih taksista, pa svako može da izraèuna koliko se para tu obræe i to samo od njihovih
meseènih èlanarina.
Ono
što predstavlja dodatnu, još masniju zaradu za gazde
udruženja taksista jesu nelegalni vozaèi. Postoje dve vrste
takvih: oni koji su potpuno "divlji" i oni koji su samo nelegalno u Beogradu. Ovi potonji se registruju u nekoj
Beogradu komšijskoj nedoðiji, kojoj, po pravilu,
taksisti ni ne trebaju jer se sve, ionako, prevozi volovskim zapregama. I takve
opštine, meðutim, imaju pravo da izdaju taksi dozvole. Zatim vozaè iz te selendre doðe u Beograd i naðe vlasnika neke od preko 20 (i slovima: dvadeset) asocijacija koje
dejstvuju po Beogradu. Ako je vlasnik spreman na nagodbu, posao se odmah završava i takav vozaè za nekih stotinak evra meseèno dobija radio-stanicu i pristup radio-mreži
udruženja.
"Na
jednom razgovoru taksista i vrhuške beogradske policije pomenuta je kuæa u okolini Panèeva", prièa nam Liger. "U njoj je samo zbog dobijanja taksi dozvole bilo u istom
trenutku prijavljeno i po 500 ljudi. Niko iz policije se nije iznenadio kada je
ovo èuo".
Policija
je prièa za sebe. Na taksi stanici pored hotela Jugoslavija vikendom uveèe dežura uvek ista ekipa taksista koja tu stanicu smatra svojim vlasništvom. Meðu njima ima i "divljaka". Ako neki regularni
vozaè, koji ne pripada gangu, pokuša tu da stane, najmanje što
može da mu se desi je da mu "kolege" bejzbol palicama polupaju
svetla na vozilu. Policija sve to godinama zna, ali ništa ne preduzima.
Èak i kada na nekom prometnom mestu u gradu stoje dvojica regularnih i po
desetak "divljih" za policiju to nije
interesantno. Ako bi jedan od legalnih taksista i pozvao dežurni broj beogradske policije dobio bi odgovor da policija ne može da interveniše bez naloga gradske inspekcije. U gradskoj inspekciji bi na
to rekli da oni ne mogu ništa da preduzmu bez asistencije policije. I tako
ukrug.