https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

U centru pažnje

U centru pažnje

 

Rat između WAZ-a i Srbije: Ne radi se o ekonomsko-tržišnim nego o špijunsko-pljačkaškim sukobima 

 

Nije Bodo juče prohodo

 

 

Žestoki, "sudbonosni" sukobi između medijske grupacije WAZ, na čelu sa Bodom Hombahom, i pojedinaca i institucija srpske države, koja se ponaša kao da ima posla sa regularnim poslovnim partnerom, a ne političko-mafijaškim manipulantom evropskog ranga i zastupnikom (ne)identifikovanih političkih i bezbednosnih agentura, govore o tome da domaći vladajući politikanti nisu dorasli onim uvezenim. Dovoljno je samo podsetiti se u kom se kontekstu WAZ uopšte ušetao u ovaj deo Evrope, pa i u Srbiju, te na njegove rukovodeće likove, da bi bilo jasno kako WAZ nema nikakav interes da ode odavde, ali ima interes da se i sam reši Boda Hombaha. Potom ostaje da se i Srbija reši svojih "Hombaha" 

 

Zoran Božinovski

 

 

Koliko god danas rat između Srbije i WAZ-a bio rasplamsan na štetu Srbije i njenih evrointegracija, možda je on na neki način i koristan. Možda je to Srbiji i vladajućoj Demokratskoj stranci prva i jedina zrela šansa da istini pogleda u oči i javnosti prizna da je ulazak nemačke tajne službe BND-a preko Boda Hombaha direktno u kabinet Zorana Đinđića bio fatalna greška. To je istovremeno šansa i za BND, da osam godina kasnije, nakon kobnog 5. oktobra 2000, "resetira" svoje prisustvo u Srbiji i sebi prizna da ih je njihov visokopozicionirani agent Bodo Hombah - prevario na samom početku.

Jednostavno, srpskim jezikom rečeno, Srbija je 5. oktobra 2000, nakon što se slegla prašina od razaranja i nakon što je u nebo otišao dim od spaljene Skupštine, dobila komandanta parade Bodu Hombaha, Srđana Kerima (Serđan Asana Kerim), Zorana Janjuševića, agenta Jana Krapa (kasnije hapšen pa proteran!), Petera Matića, Stanka Caneta Subotića i Bebu Popovića. Izuzev Kerima, ostatak ekipe možda i nije znao da učestvuje u operaciji BND-a. Na isti način, ni vrh BND-a najverovatnije nije u potpunosti znao sa kakvom ekipom Bodo Hombah i Srđan Kerim jurišaju na Beograd i ulaze u borbu za prevlast i uticaj sa britanskom tajnom službom, koja je već imala svoja čvrsta uporišta u glavnom gradu Srbije.

Tek, običnog Srbina danas ne interesuje šta je bilo pre osam i više godina. Danas se bije bitka za Večernje novosti. To odlično znaju Bodo Hombah i Srđan Kerim, pa su poslednjih nekoliko meseci zaigrali na kartu slabe memorije Srba i okolnih naroda, koji pritisnuti konstantnom krizom često ne pamte ni šta su juče i prekjuče jeli, pa ih shodno tome dugogodišnji i iscrpljujući kontraobaveštajni ratovi i ne interesuju. Da se ne bi zaboravilo, a da bi se ujedno srpskoj javnosti objasnila geneza problema oko Novosti, treba se vratiti malo u prošlost i pokušati, posredstvom pobrojanih likova, objasniti ko to danas ruši Srbiju i igra se čistih ruku?

Bilo bi logično da ovo o čemu pišemo interesuje srpsku vlast, njene obaveštajne strukture, vojne i policijske. Logično bi bilo da ovih dana, kad im se preti sa visine, iz Esena i Berlina, malo otresu prašinu sa pojedinih dosijea, pogledaju oko sebe i pronađu koren ovoga zla. Još je logičnije da se kaže da srpske vojne i policijske obaveštajne službe mnogo bolje poznaju ovu materiju, koja se ovde, u ovom kritičnom trenutku, samo novinarski obrađuje. Jedini je problem što će Demokratska stranka Borisa Tadića, na sličan način kao i BND, morati da "resetira" svoje dosadašnje ponašanje prema pojedinim miljenicima u sopstvenim redovima. Tu se pre svega misli na Zorana Janjuševića. Njega je, naime, Bodo Hombah doveo iz Sarajeva, znaju se iz vremena kad je Hombah harao po BiH, kada je poharao kasu Pakta za stabilnost, čiji je koordinator bio. Kao trener koji ceni svog igrača i zna mu performanse, Hombah je Janjuševića već 5. oktobra uveče uveo u uži kabinet Zorana Đinđića, postavio ga za savetnika, a već prekosutra, 7. oktobra, dok se Srbija treznila od opštenarodnog slavlja, Zoran Janjušević i Slovenac Peter Matić su nasilno osvojili beogradsku "Elektrotehnu" i najbolji poslovni prostor u prestonici.

 

Ubacivanje "ko s poslom"

 

Ne treba se zavaravati i misliti da se Janjušević nakon upada u Elektrotehnu obogatio. To mu je bio samo poklon za nešto što je odradio za Hombaha i Nemačku, pa i za NATO, nekoliko godina ranije. Prema raspoloživoj dokumentaciji koju posedujemo, srpske pravosudne institucije su procesuirale do jednog nivoa (dok neka "nevidljiva ruka" nije dala znak da se stane!) slučaj Tangent. Zoran Janjušević, agent BND-a Jan Krap i Bodo Hombah su, delujući iz pozadine, direktno oštetili Vojsku Srbije za iznos od oko dva miliona USD. Prema podacima od lica koja su vodila istragu, sa ovim slučajem je odlično upoznat i eksdirektor EI Niš Holdinga, prof. dr Mitić, u vreme izbijanja skandala član DS-a.

Praktično, istraga je pokazala da je Zoran Janjušević kao agent bio u operativnom kontaktu sa BND-om daleko pre 5. oktobra 2000. Nakon dolaska DOS-a na vlast, jednostavno je od Boda Hombaha "ubačen" u kabinet Zorana Đinđića. Interesantno je da firma Tangent, i pored toga što je radila poslove nabave vojne opreme, za sve vreme saradnje sa Vojskom Srbije nikada nije dala precizne podatke - telefon, adresu i sl. Memorandum kojim je Zoran Janjušević obavljao prljave poslove za svog šefa Boda Hombaha sadrži netačne podatke. Adresa koja je navedena je adresa sasvim drugog lica, koje stanuje na sasvim drugom kraju Beograda, a broj telefona i faksa je netačan. U vreme dok je trajala saradnja sa Vojskom Srbije, za nabavku vojne opreme preko Tangenta, ova je firma, i pored adrese sa Novog Beograda, ipak radila u stanu Zorana Janjuševića, u ulici Krunskoj 75. No, prilikom svakog pokušaja da se tada stupi u kontakt sa Janjuševićem, javljala se sekretarica koja je tražila da ostavite svoj broj ili poruku, koji će biti prosleđeni Janjuševiću u roku od nekoliko minuta. Malo neuobičajen način komunikacije! No, ako se dobro proanalizira slučaj Tangent, kao i hapšenje agenta BND-a Jana Krapa u toku 2001. i njegovo kasnije ekspresno puštanje iz pritvora i proterivanje, onda je ovakva Janjuševićeva predostrožnost potpuno razumljiva.

O čemu se tačno radi?

U namenskoj industriji EI u Nišu dugi niz godina se radilo na projektu SOVA zasnovanom na izradi optoelektronskih nišanskih uređaja koji su mogli da nevidljive (STELT) ciljeve pretvore u 10.000 puta vidljivije. Projekat je usavršen krajem 1998. i predstavljao je vrhunac u svetu u ovoj oblasti. No, njegovu primenu u Vojsci Srbije (tada SRJ), sprečili su agenti BND-a Bodo Hombah i Jan Krap. Direktni učesnik u posredovanju Nemaca da stupe u kontakt sa direktorom projekta bio je Zoran Janjušević. Tako se direktor projekta SOVA Miroslav Ilić susreo sa Janom Krapom, zastupnikom nemačke firme Tele-Elektro-Systems iz Vajblingena. Prilikom njihovog susreta sa Ilićem, o čemu vojni organi nisu imali pojma, dogovoreno je, i kasnije je odrađeno, da Vojska preko Tele-Elektro-Systemsa uvozi zastarele nemačke optičke instrumente i ugrađuje ih u projektu SOVA. Istovremeno su se originalni i moderni optički instrumenti koji su bili srce sistema SOVA, preko Hombaha, Krapa i Janjuševića izvozili i prodati su u Kini. Interesantno je da je Vojska Jugoslavije firmi Tele-Elektro-Systems platila oko dva miliona USD. Ovaj novac Vojska nikad nije vratila nazad na svoj račun, a firma Tele-Elektro-Systems iza koje stoje Bodo Hombah, Jan Krap i Zoran Janjušević nikad nije isporučila naručenu robu. Novac takođe nisu vratili.

 

Nevidljive pare

 

U toku 2001. je sprovedena istraga nad direktorom projekta Miroslavom Ilićem. Proveo je u istražnom zatvoru oko šest meseci, a nakon njega je hapšen i agent BND-a Jan Krap. No, na insistiranje tadašnjeg načelnika Vojske, generala Momčila Perišića i generala Ratka Milovanovića, načelnika tehničke uprave, istraga je obustavljena, Ilić je oslobođen iz pritvora, Jan Krap je takođe oslobođen i dozvoljeno mu je da napusti Srbiju. Bodo Hombah i Zoran Janjušević su izdejstvovali da istraga stane, a nastavljen je sudski proces protiv Janjuševića i firme Tangent. Proces za povrat oko dva miliona USD je usled nemogućnosti sudskih organa da pronađu adresu stanovanja Zorana Janjuševića i uruče mu poziv za saslušanje u svojstvu tuženog, u toku 2003. potpuno stao i od tada niko ništa ne preduzima. Kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.

Na taj način je Bodo Hombah, sa dvojicom pomagača, Janom Krapom i Zoranom Janjuševićem, uspeo da preko firme Tele-Elektro-Systems iz Vajblingena, izvuče oko dva miliona USD iz budžetske kase Vojske, da taj novac jednostavno iščezne i nikada ne bude vraćen. Usput je Hombah uspeo da uz pomoć više učesnika onemogući završetak projekta SOVA koji je bio od izuzetne strateške važnosti za odbranu Srbije pred bombardovanje. Uspeo je i da preko svojih pomagača vitalne delove projekta SOVA uz pomoć insajdera u Vojsci transferira i preproda u Kini. Istraga je kasnije sprečila da se ceo slučaj rasplete i tačno lociraju krivci, njihove prave namere ali i profitni interesi. Na kraju, Hombah je uspeo da preko Krapa i Janjuševića ubedi faktore u Vojsci da ne nabavljaju sofisticiranije instrumente iz Ei Niš, nego da preko Tangenta i Tele-Elektro-Systemsa nabavljaju optičke instrumente iz EU. Konkretno, od proizvođača iz Velike Britanije. Kasnije je istraga u kontaktu sa Britancima došla do saznanja da s njima nikad i niko nije uopšte kontaktirao za nikakve nabave optičkih instrumenata. To sastavlja finalnu sliku kompletne prevare i razjašnjava motive Hombaha, Krapa i Janjuševića da odrade ovu trostruku prevaru. Uzeli su novac od Vojske, nisu je nikada isporučili, a nisu je nikada ni naručili od Britanaca...

Sve su ovo odradili u predvečerje bombardovanja Srbije od strane NATO. Posle 5. oktobra 2000. preostalo je da se završi poslednji čin ove tužne drame - da se skandal zataška, da glavni akteri ne nastradaju nakon istrage, pre svih Zoran Janjušević, i da novac u punom iznosu zadrže i podele ga između sebe. Cela istraga i sudski proces o ovom slučaju su na misteriozan način stali i obustavljeni su nakon atentata na premijera Đinđića, dolaskom na premijersku funkciju Zorana Živkovića, koji je vrlo vešto uradio potrebne manevarske poteze, da bi zaštitio njegove pulene iz EI Niš, a da usput pomogne Janjuševiću i Bodu Hombahu, koji je u tom periodu tek zahuktao svoj medijski pohod na Balkan sa medijskom kućom WAZ. Kompletna precizna analitika ovog teškog i sramnog skandala u Vojsci, kao i uloga Janjuševića, može se iščitati iz priloga, dokazne dokumentacije koju posedujemo i na osnovu koje je pisan ovaj tekst. Pored hronologije dešavanja u ovom slučaju, iščitava se i naprasni prestanak daljeg vođenja procesa i istrage, i gubitka interesa Vojske za opremu koju potražuje i ne dobija, i za novac koji je uplaćen Janjuševiću i nikada nije vraćen. Sve se obustavlja naprasno, nakon tužnog zaključka suda koji vodi postupak - da nisu u stanju da pronađu Zorana Janjuševića.

 

Stanje kotiranja

 

U sistemu osvajanja Srbije po receptu Boda Hombaha, medijska imperija WAZ je obilato koristila i usluge njegovog dugogodišnjeg najbližeg saradnika iz BND-a, Srđana Kerima. Interesantno je da se Kerimov nastup na srpskom "tržištu" konceptualno potpuno podudara sa nastupom Slovenca Petera (kasnije preimenovanog u Petra) Matića, po ocu Srbina iz Benkovca kod Knina. Srđan Kerim se, naime, na srpskom "političkom, medijskom i biznis" tržištu prodaje kao Srđan, iako godinama krije da se u stvari zove - Serđan Kerim, od oca Asana. Iako nije nikakva sramota biti Turčin u Beogradu, nekako se Srđan bolje kotira. Ali, nije problem ime i poreklo. Danas je Kerim Makedonac, funkcioner u Makedoniji, a tamo je na snazi Zakon o lustraciji. Po tom zakonu svi funkcioneri, među koje spada i Kerim, moraju biti isključeni iz javnog života ukoliko su ranije sarađivali sa tajnom policijom. Kerim ima taj problem. Ima i dosije. Njegovo kodno ime iz dosijea je Konsultant. Kao sin Asana Kerima, koji je u komunistička vremena bio na visokim položajima, Srđan (Serđan) Kerim je bio i član rukovodstva FK Crvena zvezda. Od tada datira i kumstvo sa jednom velikom fudbalskom zvezdom.

Ove privilegije sina Kerima su dopale na osnovu ugleda njegovog oca Asana, koji je u Turskoj bio Genexov predstavnik za tekstilnu industriju, ali pošto je istovremeno za ex-Yu tajne službe obavljao poslove koji se Turcima nisu dopali, Asan Kerim je zbog špijunaže proteran iz Istanbula i dobio trajnu zabranu za pojavljivanje u toj zemlji. Kasnije, kad se raspala SFRJ, kad se Makedonija osamostalila, prvi predsednik Makedonije je, na osnovu dugogodišnjeg prijateljstva s ocem, nagradio sina Srđana ambasadorskim mestom u Berlinu. Tako je Srđan Kerim dopao u redove BND-a i bio stavljen na raspolaganje Bodu Hombahu. Ovo su sve "preporuke" koje su Srđana Kerima kasnije vinule i pod okrilje WAZ-a, nakon završetka jednogodišnjeg predsednikovanja Generalnom skupštinom UN.

Ali, šta je to Srđan Asana Kerim radio kao ambasador Makedonije u Nemačkoj? Poznavaoci političkih prilika na Balkanu, ali i Kerimovi bliski prijatelji, danas tvrde da nakon skandaloznog ambasadorskog mandata u makedonskoj ambasadi u Berlinu Kerim nikada više nije bio isti čovek. Finansijski skandali i neraščišćeni računi nakon Berlina, pratiće ga do kraja njegove funkcionerske karijere, dok god bude trajala. Tu mrlju nikada neće izbrisati sa svog imena i prezimena, ma koliko se trudio. U arhivu makedonskog državnog revizorskog zavoda masnim slovima je upisano da je Kerim kao makedonski ambasador u Berlinu višestruko teško prekršio zakon. Štaviše, iz tog revizorskog izveštaja se jasno vidi da je Kerim u Berlinu najmanje bio ambasador, a da je najviše vremena potrošio na transakcije, podizanje kredita, mutnu potrošnju konzularnih prihoda i još mutnije neumesno zataškavanje, zbog čega je dobar deo ljudi koji su ispitivali njegove brljotine - platilo debelu cenu. Zato je Kerim na kraju istrage njegovog poslovanja u Berlinu - postao šef makedonske diplomatije i svojeručno zatvorio svoj slučaj. U svoju korist, naravno. Ovo je, inače, u Makedoniji već godinama zabranjena tema. Trenutno je Srđan Kerim medijski moćnik koji u ime WAZ-a kupuje nekada velika makedonska novinarska imena i pretvara ih u njegove megafone, sve u nadi da će trenutnom kontrolom tri najtiražnija makedonska dnevna lista - rasterati duhove iz berlinske ambasade.

 

 

Visokopoziocionirani mućkaroš

 

Da bi ovaj Kerimov problem (ali i problem WAZ-a, kompanije koja ga trenutno izdržava!) bio jasniji, dovoljno je pogledati podatke iz revizorskog izveštaja Ministarstva finansija Republike Makedonije, koji je završen u julu 2003, a odnosi se na poslovanje ambasade u Berlinu dok je ambasador bio Srđan Kerim. Na tu funkciji je imenovan od predsednika Makedonije Kire Gligorova, početkom maja 1995. Premijer je u tom trenutku i kasnije, do novembra 1998, bio Branko Crvenkovski...

I najneupućenijem računovođi na svetu dovoljan je i delić ovog izveštaja da zaključi da je kasa makedonskih diplomatskih predstavništava u Nemačkoj, dok je šefovao Srđan Kerim - nemilosrdno pljačkana! Sam podatak, na primer, da je nakon izvršene revizije konzularnih prihoda konstatovan višak u kasi, znači siguran dokaz da se radi o sistematskoj pljački. Preporuka revizora da se izvrši kontrola u ovoj ambasadi, nekoliko meseci kasnije je ispoštovana. Uz svesrdnu pomoć ranijeg zamenika ministra spoljnih poslova Borisa Trajkovskog (kasnije postao predsednik Makedonije), osnovana je Komisija koja je istraživala zloupotrebe finansija u ambasadi u Nemačkoj. Tu komisiju je predvodio i njome predsedavao iskusni diplomata Risto Blaževski. Posle nekoliko meseci izveštaj je kompletiran i predat u Ministarstvo spoljnih poslova. Nažalost, u međuvremenu je Srđan Kerim imenovan za njihovog šefa, za ministra spoljnih poslova Makedonije, pa je ironija sudbine režirala da su njemu morali predati izveštaj koji se odnosio na njega, Srđana Kerima, eksambasadora u Berlinu.

Slučaj je hteo i da nakon pogibije Borisa Trajkovskog i Riste Blaževskog kod Mostara, u karijeri najviše napreduju dva glavna aktera iz slučaja Nemačka ambasada. Branko Crvenkovski je postao predsednik Makedonije na vanrednim predsedničkim izborima, a Srđan Kerim se vinuo u visine Ujedinjenih nacija, kao predsedavajući Generalne skupštine. I dan-danas na spomen Izveštaja komisije koja je ispitivala zloupotrebe u ambasadi u Berlinu, Srđan Kerim žestoko reaguje i protestuje, ne dozvoljavajući nikakvu raspravu na tu bolnu temu. Njegovo napredovanje do fotelje predsedavajućeg Generalne skupštine UN i kasnije lagodna direktorska pozicija direktora svih izdanja WAZ-a za Jugoistočnu Evropu (uz zaštitu Boda Hombaha), Kerimu daje snagu da uspešno balansira i barem u Makedoniji ne dozvoljava nikakvu raspravu o finansijama u Berlinu. U stvari, činjenica je da Srđan Kerim svoj opstanak na medijskoj, političkoj i diplomatskoj sceni usko vezuje za opstanak Boda Hombaha. Bio mu je zamenik dok je ovaj koordinisao Pakt za stabilnost, a kasnije je Hombah svoj "privezak" doneo i u WAZ. Naravno, gde god su se pojavili, probunarili su blagajnu do samog dna.

 

 

Pažnja: Bodo na putu

 

Ružno i uskoro tragično makedonsko iskustvo sa Srđanom Kerimom i Bodom Hombahom, uskoro čeka Politiku, Dnevnik i Večernje novosti. Ne povlači se WAZ iz Srbije, jer WAZ sa Srbijom nema ništa. Nikad nije ni imao. Iz Srbije se povlače Bodo Hombah i Srđan Kerim, jer su svojim kriminalnim repovima skoro uništili ugled WAZ-a i Nemačke. Srbija mora da se dozove pameti i histerične istupe u javnosti ministra Mlađana Dinkića zameni analitičkim informacijama o obaveštajnom delovanju Zorana Janjuševića, Jana Krapa i Petera Matića. Sa druge strane, Bodo Hombah i Srđan Kerim moraju da se suoče sa teškim previdom i greškom u koracima napravljenom vebsajtu Caneta Subotića (vebmaster Beba Popović). Ta greška se sastoji u objavljivanju spiska kome je sve Cane Subotić uplaćivao novac. Osnovna greška se nalazi u spisku "D4 Finansiranje Demokratske stranke", pod brojem 114, koju citiramo: "Po izboru predsednika Tadića za predsednika Srbije, sreo sam ga u više navrata kojom prilikom smo evocirali postojanje računa u Lihtenštajnu. Boris Tadić je potom izrazio želju da organizujemo susret sa Ružicom Đinđić i sa Srđanom Kerimom da bismo razgovarali o daljoj sudbini novca koji se nalazio na računu Fondacije." Dakle, sve je mogao Cane u naletu besa da obelodani javnosti da bi napakostio svojim neprijateljima u Srbiji, ali nikako nije smeo da u tom kontekstu objavi ime Srđana Kerima.

Čudno je da je jedna ovakva greška mogla da se omakne inače analitičnom Vladimiru Bebi Popoviću, koji moderira ovaj vebsajt i naravno pomaže Canetu Subotiću da što brže propadne i ispadne što veća budala u Srbiji i Evropi. Ovo kažemo zato što je i maloj deci jasno da davanje mita i korumpiranje političara i nosilaca javnih funkcija nije humanitarni rad i nije nešto nekažnjivo. Opšte je poznato da je davanje mita krivično delo baš koliko i primanje istog. Ali Cane Subotić o tome nije razmišljao kad je krenuo u osvetničku medijsku kampanju u koju je uvukao i prijatelje i saradnike iz WAZ-a. Oni su, doduše, javno više puta istakli da su prekinuli sve poslovne kontakte s njim nakon što je pokrenuta istraga protiv njega u akciji "Mreža". Ali Canetovo priznanje u odeljku D4 jasno negira WAZ-ovo javno istupanje. Lepo čovek piše da je Srđan Kerim, visoki funkcioner WAZ-a i direktor ove medijske imperije za Jugoistočnu Evropu - aktivni učesnik u transakcijama novca kojim se korumpiraju visoki funkcioneri srpske vlasti. Konkretno Borisa Tadića...

Šta reći u zaključku ovog osvrta? Srbija ima šansu da svoj ugled i obraz odbrani pred EU, pa i pred nemačkom državom. Nemačka nije Bodo Hombah i WAZ. Uz nekoliko žrtava u sopstvenim redovima, konkretno u redovima Demokratske stranke, ali i uz analitičko rasvetljavanje uloge Zorana Janjuševića i Vladimira Bebe Popovića, do istine će se doći mnogo lakše nego što se misli. Spasiće se tako i čast tri ugledna dnevna lista - Politike, Dnevnika i Novosti. Pred istinom i argumentima će morati da popusti i WAZ. Poslaće Bodu Hombaha malo na odmor, poslaće nekog sa čistijim dosijeom u Beograd i rešiće problem koji ih muči. Onda će se časno povući ili ostati, ali sa reformiranom kadrovskom strukturom kojom neće rukovoditi Hombah. Naravno, tu se misli i na nesrećnog Serđana Asana Kerima. Za njega nije potrebna nikakva dalja analiza. Iza njega valja pustiti vodu...

 

(NAPOMENA: u tekstu su korišćena i istraživanja vebsajta www.burevesnik.com, vlasništvo autora)

 

 

 

 

 

 

 

 

TV odbrana

 

Dokaz o tome kako se Zoran Janjušević obogatio na ovom slučaju, ali i na još nekoliko sličnih, jeste njegova investicija u jednu nekretninu u iznosu od 900.000 evra. Naime, Janjušević je za taj novac kupio porodičnu kuću pokojnog generala Jove Popovića, osnivača Instituta za bezbednost. Kuća se nalazi u Tolstojevoj 7 na Dedinju u Beogradu. Janjušević je kuću kupio od Miroslava Popovića i njegove majke Leposave, 2. juna 2003, dakle ubrzo nakon što je obustavljen proces protiv njega za slučaj Tangent. Da mu nisu čista posla i da mu savest nije čista, dokaz je i njegovo gostovanje u emisiji Javna tajna na TV B92, 3. decembra 2004, godinu i po nakon kupovine vile od Popovića. Evo kako teče razgovor u jednom delu:

B92: Dobro, vi niste bili borac 5. oktobra?

Z. J.: Ne, i to mi zameraju. I mnogi su mi rekli - pa, čekaj, otkud on kod Đinđića kao najbliži saradnik kad ga nigde nije bilo. Mene politika nije interesovala, ja sam 5. oktobar dočekao uz televizor i kamin.

B92: Jeste li navijali?

Z. J.: Pa znate šta, pošto sam u tom periodu te demokratske borbe za vlast, obaranja Miloševića, više vremena provodio van zemlje, nisam toliko bio upućen šta se dešava konkretno, tako da čak nisam imao ni te neke osećaje navijačke strasti. Dešavalo se to što se dešavalo.

B92: Dobro, očigledno ste bar bili simpatizer.

Z. J.: Pa, u Krunskoj ulici, gde živim, prve komšije su mi gospoda iz Nove demokratije i iz Demokratske stranke. Poznavao sam ih privatno, lično, ništa drugo.

(U tom momentu, Janjušević bezočno laže javnost, jer ne stanuje i ne živi u Krunskoj, već na Dedinju, u Tolstojevoj 7. Drugi bitan momenat iz ovog intervjua je i deo koji se odnosi na okolnosti pod kojima je za potrebe Vlade Srbije nabavljena mobilna stanica za prisluškivanje telefona. Naravno, nabava je išla preko Janjuševića, koji sebe predstavlja stručnjakom u Vladi za ovu problematiku. Evo tog dela:)

B92: Dobro, eto, zbog nekih vaših sposobnosti i rada u Republici Srpskoj, onome što ste pomenuli, položaja na kojem ste bili i u radu s premijerom vrlo brzo su vas povezali za opet novu aferu prisluškivanja - Zoran Janjušević tu ima svoj operativni centar za prisluškivanje cele Srbije.

Z. J.: Tako je. Još jedan od načina za diskreditaciju, zato što kad u ovoj zemlji koja je toliko propatila od tih bivših službi bezbednosti, a sve se svodi na prisluškivanje, na tajna praćenja, na takozvane unutrašnje neprijatelje i tako dalje, najlakše je nekog diskreditovati kroz to. To je čisto zamena teza, oko mog prisluškivanja je toliko bilo svega, pa vidite da sam ipak s vama u studiju. Da sam nezakonito to radio, ja bih verovatno odavno bio u zatvoru. Pošto uopšte to nisam radio, postoji potpuno druga teza iz čega je to proisteklo. Ako se sećate, premijer je imao vrlo dobre odnose s gospodinom Šrederom i mi smo stvarno imali u tom trenutku problem budžeta, sredstava, opreme i tako dalje. U to vreme nam je gospodin Šutanovac, pošto je radio u Saveznom MUP-u, pomogao da dođemo u kontakte s nekim strukturama nemačkih bezbednosnih agencija, koji su ponudili da nam pomognu u opremi. Između ostalog, neki dan su se pominjali ti neki BMW-ovi blindirani i tako dalje, a tada je stigao i jedan mobilni centar za prisluškivanje.

Znači, pošto u ovoj državi više nema tajni, ja sam odlučio da to kažem i da razjasnim zašto mene neko proziva za prisluškivanje. Taj mobilni centar za prisluškivanje je stigao tako što smo bili na sastanku sa operativcima nemačkih službi i oni su tražili spisak šta je to potrebno državi Srbiji da može da se obračuna sa organizovanim kriminalom. I mi smo rekli - treba nam to, to i to, i to je stiglo. I dan-danas se gospodin Bulatović služi tim, nisam odneo to kući, jer je to ipak pokretni kombi, kamion i tako dalje. Iz toga je proistekla priča o mom učešću u prisluškivanju.

(Dalji komentar ovome nije potreban. Zbog svega ovoga i tvrdi se da je nesmetani sedmooktobarski napad Janjuševića i Matića na Elektrotehnu samo mala nagrada za onesposobljavanje sistema SOVA.)

 

 

 

 

 

Svašta od Kerima

 

Sliku o Srđanu Kerimu, danas visokom funkcioneru WAZ-a, upotpunio je i Janko Bačev, lider male makedonske političke stranke "Narodno dviženje" u Makedoniji, koji je u Skupštini Makedonije 2007. tražio da se spreči napredovanje Srđana Kerima prema UN i njegovo sedanje u fotelju predsedavajućeg Generalne skupštine ovog tela, jer nema moralnog integriteta i kredibiliteta (a u svojoj biografiji lažno navodi da je diplomata od karijere), da mu je politički bekgraund kontroverzan, da nikada nije pokazao elementarnu lojalnost Republici Makedoniji, da je obaveštajno obrađen, što ga ukupno čini nepodobnim za funkciju u UN.

Tada je ponovo naglašeno da je Kerim svoju karijeru počeo kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali se prilikom podnošenja doktorata došlo do nepobitnih dokaza da je Kerim napravio plagijat, da je jednostavno prepisao stručni rad profesora Ljubiše Adamovića, zbog čega je odmah bio najuren s posla. Da bi Srđanu Kerimu spasli karijeru, na insistiranje oca Asana, odmah su se angažovali makedonski komunistički funkcioneri uticajni u Beogradu (Aleksandar Grličkov, Krste Belovski i Kiro Gligorov), pa su se nagodili sa dekanatom Ekonomskog fakulteta i postigli kompromis. Srđanu Kerimu su ostavili doktorsku titulu (i danas je ima!) i pored predloga Komisije da se doktorat poništi, ali je Srđan Kerim morao da zauvek ode sa beogradskog Ekonomskog fakulteta...

Kerim se oglušio i o poziv prve makedonske vlade, koju je predvodio Nikola Kljusev, da se vrati kući i pomogne mladoj državi. Od 103 Makedonaca koji su u tom trenutku bili u SSIP-u, kući su se vratila samo 23. Kerim nije bio među njima. Zato što je u trenucima totalnog raspada SFRJ bio u Parizu, radio kao potpredsednik u kompaniji Copechim, vlasništvu bosanskog Srbina Borisa Vukobrata, poverljivog čoveka KOS-a i Slobodana Miloševića. Kerim i Vukobrat su bili zauzeti obnovom Jugoslavije po receptu Miloševića i tajne policije, po nekakvom kantonalnom principu koji je trebalo da ima 30 kantona.

Kad je ova ideja pukla i kad je Kerim shvatio da se rat koji je besneo u BiH i Hrvatskoj neće završiti restauracijom Jugoslavije, napustio je Borisa Vukobrata, pohrlio je u zagrljaj BND-a i Boda Hombaha. Odmah biva imenovan za predstavnika Pakta za stabilnost koji je Bodo menadžirao. Najtužnije od svega je što je Makedonija novac od međunarodne zajednice, za demokratizaciju svojih medija i za digitalizaciju nacionalne MRTV dobijala preko Pakta za stabilnost, Boda Hombaha i Srđana Kerima. Tako su, u periodu 2002-2006, preko dvoje igrača, Roberta Beličanca i tadašnje direktorke MRTV Gordane Stošić, Hombah i Kerim potpuno uništili MRTV, a 1.500 zaposlenih poslali na ulicu. Danas je MRTV tužni spomenik njihovom (ne)delu. Istovremeno je Bodo Hombah omogućio Kerimu da osnuje svoju firmu, MPM Makedonija. Pokradenim novcem iz Pakta za stabilnost kupljena su tri najtiražnija lista u Skoplju - Dnevnik, Vest i Utrinski vesnik. Pri tome je WAZ samo dao franšizu Kerimu i ostavio mu medijski uticaj na Makedoniju, da bi ovaj ostvario svoje političke ambicije i postao predsednik Makedonije.

U tome ga je sprečio aktuelni predsednik makedonske vlade Nikola Gruevski koji je podržao Kerima kad se ovaj kandidovao za fotelju u UN, ali na predsedničkim izborima je kandidovao svog poslušnika Đorđa Ivanova...

Kasnije je Srđan Kerim shvatio da su mu političke ambicije uništene, da se nema više kome udvarati, da ga niko sa političke scene ne podržava, da zaziru od njega, odabrao je zaokret u nezavisno novinarstvo. Tako su trenutno sva tri dnevna lista pod njegovom vlašću okosnica borbe za rušenje Nikole Gruevskog...

Zanimljiv je slučaj Gorana Gavrilova, vlasnika nacionalnog radija "Kanal 77", koga je Kerim iz Štipa povukao i dao mu odrešene ruke da kao novopostavljeni izvršni direktor MPM Makedonija sredi menadžment firme i podigne prodaju i tiraže tri lista. No ljubav je pukla nakon dva meseca. Kada je Gavrilov snimio situaciju i Kerimu dao na uvid kompletnu sliku i predloge za izlazak iz krize - dobio je otkaz. Gavrilov je nakon otkaza, početkom juna, otkrio u intervjuu dnevnom listu Vreme iz Skoplja:

"...Nema otkaznog roka, nema ponude za prebacivanje na drugo radno mesto, nema poštovanja Zakona od radnim odnosima... Znam da je cilj da ne dobijem novac iz menadžerskog ugovora..." Ovo između ostalog prenosimo čitaocima u Srbiji, kao i zaposlenima u Politici, novosadskom Dnevniku i uskoro u Novostima, da se pripreme za ovakav način poslovanja WAZ-a na Balkanu. U svom daljem iskazu, Goran Gavrilov tačno opisuje ovaj recept: "Nisam imao kontakte sa WAZ-om. Probaću da stupim u kontakt, ali je problem što je Srđan Kerim član UO OST Holding, austrijske firme koja je nominalni vlasnik MPM-a. To znači da će moja eventualna žalba opet doći kod Kerima na razmatranje. Što dalje znači da je onemogućena i kontrola nad ovom firmom od strane WAZ-a. Ne znam da li je centrala WAZ-a uopšte upoznata sa tim da Kerim kontrolira sve informacije iz Jugoistočne Evrope prema njima. Tvrdim da oni u Esenu pojma nemaju. Sve se završava u Beču. Kerim redovno laže centralu. Ako oni u Esenu saznaju šta se tačno dešava u Jugoistočnoj Evropi onda WAZ neće imati probleme koje ima na ovim prostorima. Sva pisma koja dobijam iz Beča u faksimilu imaju potpis Petera Inberga, dakle nemam originalni potpis nego faksimil. Ali ima potpisa Srđana Kerima. Istovremeno, meni ne vraćaju moj faksimil. Triput sam tražio pismenim putem. Otvoreno sumnjam da moj faksimil koriste za razne malverzacije. A na to su primorani, jer su prepušteni sami sebi. Tržište u Makedoniji predstavlja samo pet odsto ukupnog prometa WAZ-a, pa Kerim ima komoditet da radi šta hoće. Gubici u Makedoniji ne utiču uopšte na poslovanje WAZ-a. A ovogodišnji gubitak u Makedoniji će biti pokriven kreditom koji je uzet od EBRD-a, za potrebe razvijanja web izdanja EU Observera... Ali ono što se ne može pokriti su finansijske malverzacije. Nepotrebni honorari, ogromni troškovi za vozila, nedomaćinsko poslovanje u pogledu nabave, korišćenje službenih vozila za privatne potrebe, podela plata na osnovu toga ko je koliko slavan... isto tako sam Kerimu skrenuo pažnju da su plate pojedinih urednika visoke i u neskladu sa malim tiražom listova koje vode... Tvrdim da to nema nikakve veze sa razvojem i sa biznisom. Jer Srđan Kerim ne zna biznis. Najodgovornije tvrdim da Kerim ne zna kolika je cena jedne novine. Danas se on plaši da postavi čoveka koji zna ovaj posao i koji će kao menadžer sa integritetom ostati nasamo sa urednicima i razgovarati s njima..."

 

 

 

 

 

 

 

Nemačka nije Bodo Hombah i WAZ. Uz nekoliko žrtava u sopstvenim redovima, konkretno u redovima DS-a, do istine će se doći mnogo lakše nego što se misli.

 

 

 

 

 

 

Sa Janom Krapom i Zoranom Janjuševićem uspeo je da preko firme Tele-Elektro-Systems iz Vajblingena izvuče oko dva miliona USD iz budžetske kase Vojske, da taj novac jednostavno iščezne i nikada ne bude vraćen.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane