U centru pažnje
Rat između WAZ-a i Srbije: Ne radi se o
ekonomsko-tržišnim nego o špijunsko-pljačkaškim sukobima
Nije Bodo
juče prohodo
Žestoki, "sudbonosni" sukobi između medijske
grupacije WAZ, na čelu sa Bodom Hombahom, i pojedinaca i institucija srpske
države, koja se ponaša kao da ima posla sa regularnim poslovnim partnerom, a ne
političko-mafijaškim manipulantom evropskog ranga i zastupnikom
(ne)identifikovanih političkih i bezbednosnih agentura, govore o tome da domaći
vladajući politikanti nisu dorasli onim uvezenim. Dovoljno je samo podsetiti se
u kom se kontekstu WAZ uopšte ušetao u ovaj deo Evrope, pa i u Srbiju, te na
njegove rukovodeće likove, da bi bilo jasno kako WAZ nema nikakav interes da
ode odavde, ali ima interes da se i sam reši Boda Hombaha. Potom ostaje da se i
Srbija reši svojih "Hombaha"
Zoran
Božinovski
Koliko god danas rat
između Srbije i WAZ-a bio rasplamsan na štetu Srbije i njenih
evrointegracija, možda
je on na neki način
i koristan. Možda
je to Srbiji i vladajućoj
Demokratskoj stranci prva i jedina zrela šansa da istini pogleda u
oči
i javnosti prizna da je ulazak nemačke tajne službe
BND-a preko Boda Hombaha direktno u kabinet Zorana Đinđića
bio fatalna greška. To je istovremeno šansa i za BND, da osam godina kasnije,
nakon kobnog 5. oktobra 2000, "resetira" svoje prisustvo u Srbiji i
sebi prizna da ih je njihov visokopozicionirani agent Bodo Hombah - prevario na
samom početku.
Jednostavno,
srpskim jezikom rečeno,
Srbija je 5. oktobra 2000, nakon što se slegla prašina
od razaranja i nakon što je u nebo otišao dim od spaljene Skupštine, dobila
komandanta parade Bodu Hombaha, Srđana Kerima (Serđan
Asana Kerim), Zorana Janjuševića,
agenta Jana Krapa (kasnije hapšen pa proteran!), Petera
Matića,
Stanka Caneta Subotića i Bebu Popovića.
Izuzev Kerima, ostatak ekipe možda i nije znao da učestvuje u operaciji
BND-a. Na isti način,
ni vrh BND-a najverovatnije nije u potpunosti znao sa kakvom ekipom Bodo Hombah
i Srđan
Kerim jurišaju
na Beograd i ulaze u borbu za prevlast i uticaj sa britanskom tajnom službom,
koja je već
imala svoja čvrsta
uporišta
u glavnom gradu Srbije.
Tek,
običnog
Srbina danas ne interesuje šta je bilo pre osam i više godina. Danas se bije
bitka za Večernje
novosti. To odlično znaju Bodo Hombah i
Srđan
Kerim, pa su poslednjih nekoliko meseci zaigrali na kartu slabe memorije Srba i
okolnih naroda, koji pritisnuti konstantnom krizom često
ne pamte ni šta
su juče
i prekjuče
jeli, pa ih shodno tome dugogodišnji i iscrpljujući
kontraobaveštajni ratovi i ne interesuju. Da se ne bi zaboravilo, a da bi se
ujedno srpskoj javnosti objasnila geneza problema oko Novosti, treba se
vratiti
malo u prošlost
i pokušati,
posredstvom pobrojanih likova, objasniti ko to danas ruši
Srbiju i igra se čistih
ruku?
Bilo
bi logično
da ovo o čemu
pišemo
interesuje srpsku vlast, njene obaveštajne strukture, vojne i
policijske. Logično
bi bilo da ovih dana, kad im se preti sa visine, iz Esena i Berlina, malo
otresu prašinu
sa pojedinih dosijea, pogledaju oko sebe i pronađu koren ovoga zla. Još
je logičnije
da se kaže
da srpske vojne i policijske obaveštajne službe
mnogo bolje poznaju ovu materiju, koja se ovde, u ovom kritičnom
trenutku, samo novinarski obrađuje. Jedini je problem što će
Demokratska stranka Borisa Tadića,
na sličan
način
kao i BND, morati da "resetira" svoje dosadašnje
ponašanje
prema pojedinim miljenicima u sopstvenim redovima. Tu se pre svega misli na
Zorana Janjuševića.
Njega je, naime, Bodo Hombah doveo iz Sarajeva, znaju se iz vremena kad je
Hombah harao po BiH, kada je poharao kasu Pakta za stabilnost, čiji
je koordinator bio. Kao trener koji ceni svog igrača
i zna mu performanse, Hombah je Janjuševića
već
5. oktobra uveče
uveo u uži
kabinet Zorana Đinđića,
postavio ga za savetnika, a već prekosutra, 7. oktobra,
dok se Srbija treznila od opštenarodnog slavlja,
Zoran Janjušević
i Slovenac Peter Matić su nasilno osvojili beogradsku
"Elektrotehnu" i najbolji poslovni prostor u prestonici.
Ne
treba se zavaravati i misliti da se Janjušević
nakon upada u Elektrotehnu obogatio. To mu je bio samo poklon za nešto
što
je odradio za Hombaha i Nemačku, pa i za NATO, nekoliko godina ranije. Prema raspoloživoj
dokumentaciji koju posedujemo, srpske pravosudne institucije su procesuirale do
jednog nivoa (dok neka "nevidljiva ruka" nije dala znak da se stane!)
slučaj Tangent. Zoran Janjušević, agent BND-a Jan Krap i
Bodo Hombah su, delujući iz pozadine, direktno oštetili Vojsku Srbije za iznos
od oko dva miliona USD. Prema podacima od lica koja su vodila istragu,
sa ovim slučajem je odlično upoznat i eksdirektor EI Niš Holdinga, prof. dr
Mitić, u vreme izbijanja skandala član DS-a.
Praktično, istraga je
pokazala da je Zoran Janjušević kao agent bio u operativnom kontaktu sa BND-om
daleko pre 5. oktobra 2000. Nakon dolaska DOS-a na vlast, jednostavno je od
Boda Hombaha "ubačen" u kabinet Zorana Đinđića. Interesantno je da
firma Tangent, i pored toga što je radila poslove nabave vojne opreme,
za sve vreme saradnje sa Vojskom Srbije nikada nije dala precizne podatke -
telefon, adresu i sl. Memorandum kojim je Zoran Janjušević obavljao prljave
poslove za svog šefa Boda Hombaha sadrži netačne podatke. Adresa koja je
navedena je adresa sasvim drugog lica, koje stanuje na sasvim drugom kraju
Beograda, a broj telefona i faksa je netačan. U vreme dok je trajala saradnja
sa Vojskom Srbije, za nabavku vojne opreme preko Tangenta,
ova je firma, i pored adrese sa Novog Beograda, ipak radila u stanu Zorana
Janjuševića, u ulici Krunskoj 75. No, prilikom svakog pokušaja da se tada stupi
u kontakt sa Janjuševićem, javljala se sekretarica koja je tražila da ostavite
svoj broj ili poruku, koji će biti prosleđeni Janjuševiću u roku od nekoliko
minuta. Malo neuobičajen način komunikacije! No, ako se dobro proanalizira slučaj
Tangent, kao i hapšenje agenta BND-a Jana Krapa u toku 2001. i njegovo
kasnije ekspresno puštanje iz pritvora i proterivanje, onda je ovakva
Janjuševićeva predostrožnost potpuno razumljiva.
O čemu se tačno radi?
U namenskoj industriji
EI u Nišu dugi niz godina se radilo na projektu SOVA zasnovanom
na izradi optoelektronskih nišanskih uređaja koji su mogli da nevidljive
(STELT) ciljeve pretvore u 10.000 puta vidljivije. Projekat je usavršen krajem
1998. i predstavljao je vrhunac u svetu u ovoj oblasti. No, njegovu primenu u
Vojsci Srbije (tada SRJ), sprečili su agenti BND-a Bodo Hombah i Jan Krap.
Direktni učesnik u posredovanju Nemaca da stupe u kontakt sa direktorom
projekta bio je Zoran Janjušević. Tako se direktor projekta SOVA Miroslav
Ilić susreo sa Janom Krapom, zastupnikom nemačke firme Tele-Elektro-Systems
iz Vajblingena. Prilikom njihovog susreta sa Ilićem, o čemu vojni organi nisu
imali pojma, dogovoreno je, i kasnije je odrađeno, da Vojska preko Tele-Elektro-Systemsa
uvozi zastarele nemačke optičke instrumente i ugrađuje ih u projektu SOVA.
Istovremeno su se originalni i moderni optički instrumenti koji su bili srce
sistema SOVA, preko Hombaha, Krapa i Janjuševića izvozili i prodati su u
Kini. Interesantno je da je Vojska Jugoslavije firmi Tele-Elektro-Systems
platila oko dva miliona USD. Ovaj novac
Vojska nikad nije vratila nazad na svoj račun, a firma Tele-Elektro-Systems
iza koje stoje Bodo Hombah, Jan Krap i Zoran Janjušević
nikad nije isporučila naručenu robu. Novac takođe nisu vratili.
U toku 2001. je
sprovedena istraga nad direktorom projekta Miroslavom Ilićem. Proveo je u
istražnom zatvoru oko šest meseci, a nakon njega je hapšen i agent BND-a Jan
Krap. No, na insistiranje tadašnjeg načelnika Vojske, generala Momčila
Perišića i generala Ratka Milovanovića, načelnika tehničke uprave, istraga
je obustavljena, Ilić je oslobođen iz pritvora, Jan Krap je takođe oslobođen i
dozvoljeno mu je da napusti Srbiju. Bodo Hombah i Zoran Janjušević su
izdejstvovali da istraga stane, a nastavljen je sudski proces protiv
Janjuševića i firme Tangent. Proces za povrat oko dva miliona USD je
usled nemogućnosti sudskih organa da pronađu adresu stanovanja Zorana Janjuševića
i uruče mu poziv za saslušanje u svojstvu tuženog, u toku 2003. potpuno stao i
od tada niko ništa ne preduzima. Kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.
Na taj način je Bodo
Hombah, sa dvojicom pomagača, Janom Krapom i Zoranom Janjuševićem, uspeo da
preko firme Tele-Elektro-Systems iz Vajblingena, izvuče oko
dva miliona USD iz budžetske kase Vojske, da taj novac jednostavno iščezne i
nikada ne bude vraćen. Usput je Hombah uspeo da uz pomoć više učesnika
onemogući završetak projekta SOVA koji je bio od izuzetne strateške
važnosti za odbranu Srbije pred bombardovanje. Uspeo je i da preko svojih
pomagača vitalne delove projekta SOVA uz pomoć insajdera u Vojsci
transferira i preproda u Kini. Istraga je kasnije sprečila da se ceo slučaj
rasplete i tačno lociraju krivci, njihove prave namere ali i profitni interesi.
Na kraju, Hombah je uspeo da preko Krapa i Janjuševića ubedi faktore u Vojsci
da ne nabavljaju sofisticiranije instrumente iz Ei Niš, nego da preko Tangenta
i Tele-Elektro-Systemsa nabavljaju optičke instrumente iz EU. Konkretno,
od proizvođača iz Velike Britanije. Kasnije je istraga u kontaktu sa Britancima
došla do saznanja da s njima nikad i niko nije uopšte kontaktirao za nikakve
nabave optičkih instrumenata. To sastavlja finalnu sliku kompletne prevare i
razjašnjava motive Hombaha, Krapa i Janjuševića da odrade ovu trostruku prevaru.
Uzeli su novac od Vojske, nisu je nikada isporučili, a nisu je nikada ni
naručili od Britanaca...
Sve su ovo odradili u
predvečerje bombardovanja Srbije od strane NATO. Posle 5. oktobra 2000.
preostalo je da se završi poslednji čin ove tužne drame - da se skandal
zataška, da glavni akteri ne nastradaju nakon istrage, pre svih Zoran
Janjušević, i da novac u punom iznosu zadrže i podele ga između sebe. Cela
istraga i sudski proces o ovom slučaju su na misteriozan način stali i
obustavljeni su nakon atentata na premijera Đinđića, dolaskom na premijersku
funkciju Zorana Živkovića, koji je vrlo vešto
uradio potrebne manevarske poteze, da bi zaštitio njegove pulene iz EI
Niš, a da usput pomogne Janjuševiću i Bodu Hombahu, koji je u tom periodu tek
zahuktao svoj medijski pohod na Balkan sa medijskom kućom WAZ. Kompletna
precizna analitika ovog teškog i sramnog skandala u Vojsci, kao i uloga
Janjuševića, može se iščitati iz priloga, dokazne dokumentacije koju posedujemo
i na osnovu koje je pisan ovaj tekst. Pored hronologije dešavanja u ovom
slučaju, iščitava se i naprasni prestanak daljeg vođenja procesa i istrage, i
gubitka interesa Vojske za opremu koju potražuje i ne dobija, i za novac koji
je uplaćen Janjuševiću i nikada nije vraćen. Sve se obustavlja naprasno, nakon
tužnog zaključka suda koji vodi postupak - da nisu u stanju da pronađu
Zorana Janjuševića.
U sistemu osvajanja
Srbije po receptu Boda Hombaha, medijska imperija WAZ je obilato koristila i
usluge njegovog dugogodišnjeg najbližeg saradnika iz BND-a, Srđana Kerima.
Interesantno je da se Kerimov nastup na srpskom "tržištu"
konceptualno potpuno podudara sa nastupom Slovenca Petera (kasnije
preimenovanog u Petra) Matića, po ocu Srbina iz Benkovca kod Knina. Srđan Kerim
se, naime, na srpskom "političkom, medijskom i biznis" tržištu
prodaje kao Srđan, iako godinama krije da se u stvari zove - Serđan Kerim,
od oca Asana. Iako nije nikakva sramota biti Turčin u Beogradu,
nekako se Srđan bolje kotira. Ali, nije problem ime i poreklo. Danas je
Kerim Makedonac, funkcioner u Makedoniji, a tamo je na snazi Zakon o
lustraciji. Po tom zakonu svi funkcioneri, među koje spada i Kerim, moraju biti
isključeni iz javnog života ukoliko su ranije sarađivali sa tajnom policijom.
Kerim ima taj problem. Ima i dosije. Njegovo kodno ime iz dosijea je Konsultant.
Kao sin Asana Kerima, koji je u komunistička
vremena bio na visokim položajima, Srđan (Serđan) Kerim je bio i član
rukovodstva FK Crvena zvezda.
Od tada datira i kumstvo sa jednom velikom fudbalskom zvezdom.
Ove privilegije sina
Kerima su dopale na osnovu ugleda njegovog oca Asana, koji je u Turskoj bio Genexov
predstavnik za tekstilnu industriju, ali pošto je istovremeno za ex-Yu tajne
službe obavljao poslove koji se Turcima nisu dopali, Asan Kerim je zbog
špijunaže proteran iz Istanbula i dobio trajnu zabranu za pojavljivanje u toj
zemlji. Kasnije, kad se raspala SFRJ, kad se Makedonija osamostalila, prvi
predsednik Makedonije je, na osnovu dugogodišnjeg prijateljstva s ocem,
nagradio sina Srđana ambasadorskim mestom u Berlinu. Tako je Srđan Kerim dopao
u redove BND-a i bio stavljen na raspolaganje Bodu Hombahu. Ovo su sve
"preporuke" koje su Srđana Kerima kasnije vinule i pod okrilje WAZ-a,
nakon završetka jednogodišnjeg predsednikovanja Generalnom skupštinom UN.
Ali, šta je to Srđan
Asana Kerim radio kao ambasador Makedonije u Nemačkoj? Poznavaoci političkih
prilika na Balkanu, ali i Kerimovi bliski prijatelji, danas tvrde da nakon
skandaloznog ambasadorskog mandata u makedonskoj ambasadi u Berlinu Kerim
nikada više nije bio isti čovek. Finansijski skandali i neraščišćeni računi
nakon Berlina, pratiće ga do kraja njegove funkcionerske karijere, dok god bude
trajala. Tu mrlju nikada neće izbrisati sa svog imena i prezimena, ma koliko se
trudio. U arhivu makedonskog državnog revizorskog zavoda masnim slovima je
upisano da je Kerim kao makedonski ambasador u Berlinu višestruko teško
prekršio zakon. Štaviše, iz tog revizorskog izveštaja se jasno vidi da je Kerim
u Berlinu najmanje bio ambasador, a da je najviše vremena potrošio na
transakcije, podizanje kredita, mutnu potrošnju konzularnih prihoda i još
mutnije neumesno zataškavanje, zbog čega je dobar deo ljudi koji su ispitivali
njegove brljotine - platilo debelu cenu. Zato je Kerim na kraju istrage njegovog
poslovanja u Berlinu - postao šef makedonske diplomatije i svojeručno
zatvorio svoj slučaj. U svoju korist, naravno. Ovo je, inače, u
Makedoniji već godinama zabranjena tema. Trenutno je Srđan Kerim medijski
moćnik koji u ime WAZ-a kupuje nekada velika makedonska novinarska imena i
pretvara ih u njegove megafone, sve u nadi da će trenutnom kontrolom tri
najtiražnija makedonska dnevna lista - rasterati duhove iz berlinske ambasade.
Da bi ovaj Kerimov
problem (ali i problem WAZ-a, kompanije koja ga trenutno izdržava!) bio
jasniji, dovoljno je pogledati podatke iz revizorskog izveštaja Ministarstva
finansija Republike Makedonije, koji je završen u julu 2003, a odnosi se na
poslovanje ambasade u Berlinu dok je ambasador bio Srđan Kerim. Na tu funkciji
je imenovan od predsednika Makedonije Kire Gligorova, početkom maja 1995.
Premijer je u tom trenutku i kasnije, do novembra 1998, bio Branko
Crvenkovski...
I najneupućenijem
računovođi na svetu dovoljan je i delić ovog izveštaja da zaključi da je kasa
makedonskih diplomatskih predstavništava u Nemačkoj, dok je šefovao Srđan Kerim
- nemilosrdno pljačkana! Sam podatak, na primer, da je nakon izvršene revizije
konzularnih prihoda konstatovan višak u kasi, znači siguran dokaz da se radi
o sistematskoj pljački. Preporuka revizora da se izvrši kontrola u ovoj
ambasadi, nekoliko meseci kasnije je ispoštovana. Uz svesrdnu pomoć ranijeg
zamenika ministra spoljnih poslova Borisa Trajkovskog (kasnije postao
predsednik Makedonije), osnovana je Komisija koja je istraživala zloupotrebe
finansija u ambasadi u Nemačkoj. Tu komisiju je predvodio i njome predsedavao
iskusni diplomata Risto Blaževski. Posle nekoliko meseci izveštaj je
kompletiran i predat u Ministarstvo spoljnih poslova. Nažalost, u međuvremenu
je Srđan Kerim imenovan za njihovog šefa, za ministra spoljnih poslova
Makedonije, pa je ironija sudbine režirala da su njemu morali predati izveštaj
koji se odnosio na njega, Srđana Kerima, eksambasadora u Berlinu.
Slučaj je hteo i da
nakon pogibije Borisa Trajkovskog i Riste Blaževskog kod Mostara, u
karijeri najviše napreduju dva glavna aktera iz slučaja Nemačka ambasada.
Branko Crvenkovski je postao predsednik Makedonije na vanrednim predsedničkim
izborima, a Srđan Kerim se vinuo u visine Ujedinjenih nacija, kao
predsedavajući Generalne skupštine. I dan-danas na spomen Izveštaja komisije
koja je ispitivala zloupotrebe u ambasadi u Berlinu, Srđan Kerim žestoko
reaguje i protestuje, ne dozvoljavajući nikakvu raspravu na tu bolnu temu.
Njegovo napredovanje do fotelje predsedavajućeg Generalne skupštine UN i
kasnije lagodna direktorska pozicija direktora svih izdanja WAZ-a za
Jugoistočnu Evropu (uz zaštitu Boda Hombaha), Kerimu daje snagu da uspešno
balansira i barem u Makedoniji ne dozvoljava nikakvu raspravu o finansijama u
Berlinu. U stvari, činjenica je da Srđan Kerim svoj opstanak na medijskoj,
političkoj i diplomatskoj sceni usko vezuje za opstanak Boda Hombaha. Bio mu
je zamenik dok je ovaj koordinisao Pakt za stabilnost, a kasnije je Hombah svoj
"privezak" doneo i u WAZ. Naravno, gde god su se pojavili,
probunarili su blagajnu do samog dna.
Ružno i uskoro tragično
makedonsko iskustvo sa Srđanom Kerimom i Bodom Hombahom, uskoro čeka Politiku,
Dnevnik i Večernje novosti. Ne povlači se WAZ iz Srbije, jer WAZ sa Srbijom
nema ništa. Nikad nije ni imao. Iz Srbije se povlače Bodo Hombah i
Srđan Kerim, jer su svojim kriminalnim repovima skoro uništili ugled WAZ-a i
Nemačke. Srbija mora da se dozove pameti i histerične istupe u javnosti
ministra Mlađana Dinkića zameni analitičkim informacijama o obaveštajnom
delovanju Zorana Janjuševića, Jana Krapa i Petera Matića. Sa druge strane, Bodo
Hombah i Srđan Kerim moraju da se suoče sa teškim previdom i greškom u koracima
napravljenom vebsajtu Caneta Subotića (vebmaster Beba Popović). Ta greška se
sastoji u objavljivanju spiska kome je sve Cane Subotić uplaćivao novac.
Osnovna greška se nalazi u spisku "D4 Finansiranje Demokratske
stranke", pod brojem 114, koju citiramo: "Po izboru predsednika
Tadića za predsednika Srbije, sreo sam ga u više navrata kojom prilikom smo
evocirali postojanje računa u Lihtenštajnu. Boris Tadić je potom izrazio želju
da organizujemo susret sa Ružicom Đinđić i sa Srđanom Kerimom da bismo
razgovarali o daljoj sudbini novca koji se nalazio na računu Fondacije."
Dakle, sve je mogao Cane u naletu besa da obelodani javnosti da bi napakostio
svojim neprijateljima u Srbiji, ali nikako nije smeo da u tom kontekstu objavi
ime Srđana Kerima.
Čudno je da je jedna
ovakva greška mogla da se omakne inače analitičnom Vladimiru Bebi Popoviću,
koji moderira ovaj vebsajt i naravno pomaže Canetu Subotiću da što brže
propadne i ispadne što veća budala u Srbiji i Evropi. Ovo kažemo zato što je i
maloj deci jasno da davanje mita i korumpiranje političara i nosilaca javnih
funkcija nije humanitarni rad i nije nešto nekažnjivo. Opšte je poznato da je
davanje mita krivično delo baš koliko i primanje istog. Ali Cane Subotić o tome
nije razmišljao kad je krenuo u osvetničku medijsku kampanju u koju je uvukao i
prijatelje i saradnike iz WAZ-a. Oni su, doduše, javno više puta istakli da su
prekinuli sve poslovne kontakte s njim nakon što je pokrenuta istraga protiv
njega u akciji "Mreža". Ali Canetovo priznanje u odeljku D4 jasno
negira WAZ-ovo javno istupanje. Lepo čovek piše da je Srđan Kerim, visoki
funkcioner WAZ-a i direktor ove medijske imperije za Jugoistočnu Evropu -
aktivni učesnik u transakcijama novca kojim se korumpiraju visoki funkcioneri
srpske vlasti. Konkretno Borisa Tadića...
Šta reći u zaključku
ovog osvrta? Srbija ima šansu da svoj ugled i obraz odbrani pred EU, pa i pred
nemačkom državom. Nemačka nije Bodo Hombah i WAZ. Uz nekoliko žrtava u
sopstvenim redovima, konkretno u redovima Demokratske stranke, ali i uz
analitičko rasvetljavanje uloge Zorana Janjuševića i Vladimira Bebe Popovića,
do istine će se doći mnogo lakše nego što se misli. Spasiće se tako i čast tri
ugledna dnevna lista - Politike, Dnevnika i Novosti. Pred istinom i
argumentima će morati da popusti i WAZ. Poslaće Bodu Hombaha malo na odmor,
poslaće nekog sa čistijim dosijeom u Beograd i rešiće problem koji ih muči.
Onda će se časno povući ili ostati, ali sa reformiranom kadrovskom strukturom
kojom neće rukovoditi Hombah. Naravno, tu se misli i na nesrećnog Serđana Asana
Kerima. Za njega nije potrebna nikakva dalja analiza. Iza njega valja pustiti
vodu...
(NAPOMENA: u tekstu su
korišćena i istraživanja vebsajta www.burevesnik.com,
vlasništvo autora)
TV odbrana
Dokaz o tome kako se Zoran Janjušević obogatio na ovom
slučaju, ali i na još nekoliko sličnih, jeste njegova investicija u
jednu nekretninu u iznosu od 900.000 evra. Naime, Janjušević je za taj novac
kupio porodičnu kuću pokojnog generala Jove
Popovića, osnivača Instituta za bezbednost. Kuća se nalazi u Tolstojevoj
7 na Dedinju u Beogradu. Janjušević je kuću kupio od Miroslava Popovića i njegove majke
Leposave, 2. juna 2003, dakle ubrzo nakon što je obustavljen proces protiv
njega za slučaj Tangent. Da mu nisu čista posla i da mu savest nije čista,
dokaz je i njegovo gostovanje u emisiji Javna tajna na TV B92, 3.
decembra 2004, godinu i po nakon kupovine vile od Popovića. Evo kako teče
razgovor u jednom delu:
B92: Dobro, vi niste bili borac 5. oktobra?
Z. J.: Ne, i to mi zameraju. I mnogi su mi rekli -
pa, čekaj, otkud on kod Đinđića kao najbliži saradnik kad ga nigde nije bilo.
Mene politika nije interesovala, ja sam 5. oktobar dočekao uz televizor i
kamin.
B92: Jeste li navijali?
Z. J.: Pa znate šta, pošto sam u tom periodu te
demokratske borbe za vlast, obaranja Miloševića, više vremena provodio van
zemlje, nisam toliko bio upućen šta se dešava konkretno, tako da čak nisam imao
ni te neke osećaje navijačke strasti. Dešavalo se to što se dešavalo.
B92: Dobro, očigledno ste bar bili simpatizer.
Z. J.: Pa, u Krunskoj ulici, gde živim, prve komšije
su mi gospoda iz Nove demokratije i iz Demokratske stranke. Poznavao sam ih
privatno, lično, ništa drugo.
(U tom momentu, Janjušević bezočno laže javnost, jer ne stanuje
i ne živi u Krunskoj, već na Dedinju, u Tolstojevoj 7. Drugi
bitan momenat iz ovog intervjua je i deo koji se odnosi na okolnosti pod kojima
je za potrebe Vlade Srbije nabavljena mobilna stanica za prisluškivanje
telefona. Naravno, nabava je išla preko Janjuševića, koji sebe predstavlja stručnjakom
u Vladi za ovu problematiku. Evo tog dela:)
B92: Dobro, eto, zbog nekih vaših sposobnosti i
rada u Republici Srpskoj, onome što ste pomenuli, položaja na kojem ste bili i
u radu s premijerom vrlo brzo su vas povezali za opet novu aferu prisluškivanja
- Zoran Janjušević tu ima svoj operativni centar za prisluškivanje cele Srbije.
Z. J.: Tako je. Još jedan od načina za
diskreditaciju, zato što kad u ovoj zemlji koja je toliko propatila od tih
bivših službi bezbednosti, a sve se svodi na prisluškivanje, na tajna praćenja,
na takozvane unutrašnje neprijatelje i tako dalje, najlakše je nekog
diskreditovati kroz to. To je čisto zamena teza, oko mog prisluškivanja je
toliko bilo svega, pa vidite da sam ipak s vama u studiju. Da sam nezakonito to
radio, ja bih verovatno odavno bio u zatvoru. Pošto uopšte to nisam radio,
postoji potpuno druga teza iz čega je to proisteklo. Ako se sećate, premijer je
imao vrlo dobre odnose s gospodinom Šrederom i mi smo stvarno imali u tom
trenutku problem budžeta, sredstava, opreme i tako dalje. U to vreme nam je
gospodin Šutanovac, pošto je radio u Saveznom MUP-u, pomogao da dođemo u
kontakte s nekim strukturama nemačkih bezbednosnih agencija, koji su ponudili
da nam pomognu u opremi. Između ostalog, neki dan su se pominjali ti neki
BMW-ovi blindirani i tako dalje, a tada je stigao i jedan mobilni centar za
prisluškivanje.
Znači, pošto u ovoj državi više nema tajni, ja
sam odlučio da to kažem i da razjasnim zašto mene neko proziva za
prisluškivanje. Taj mobilni centar za prisluškivanje je stigao tako što smo
bili na sastanku sa operativcima nemačkih službi i oni su tražili spisak šta je
to potrebno državi Srbiji da može da se obračuna sa organizovanim kriminalom. I
mi smo rekli - treba nam to, to i to, i to je stiglo. I dan-danas se gospodin
Bulatović služi tim, nisam odneo to kući, jer je to ipak pokretni kombi, kamion
i tako dalje. Iz toga je proistekla priča o mom učešću u prisluškivanju.
(Dalji komentar ovome nije potreban. Zbog svega ovoga i
tvrdi se da je nesmetani sedmooktobarski napad Janjuševića i Matića na Elektrotehnu
samo mala nagrada za onesposobljavanje sistema SOVA.)
Svašta od Kerima
Sliku o Srđanu Kerimu, danas visokom funkcioneru WAZ-a,
upotpunio je i Janko Bačev, lider male makedonske političke stranke "Narodno
dviženje" u Makedoniji, koji je u Skupštini Makedonije 2007. tražio da se
spreči napredovanje Srđana Kerima prema UN i njegovo sedanje u fotelju
predsedavajućeg Generalne skupštine ovog tela, jer nema moralnog integriteta i
kredibiliteta (a u svojoj biografiji lažno navodi da je diplomata od karijere),
da mu je politički bekgraund kontroverzan, da nikada nije pokazao elementarnu
lojalnost Republici Makedoniji, da je obaveštajno obrađen, što ga ukupno čini
nepodobnim za funkciju u UN.
Tada je ponovo naglašeno da je Kerim svoju karijeru počeo
kao asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ali se prilikom podnošenja
doktorata došlo do nepobitnih dokaza da je Kerim napravio plagijat, da
je jednostavno prepisao stručni rad profesora Ljubiše Adamovića, zbog čega je
odmah bio najuren s posla. Da bi Srđanu Kerimu spasli karijeru, na insistiranje
oca Asana, odmah su se angažovali makedonski komunistički funkcioneri uticajni u Beogradu (Aleksandar Grličkov, Krste
Belovski i Kiro Gligorov), pa su se nagodili sa dekanatom Ekonomskog fakulteta i postigli kompromis. Srđanu Kerimu su ostavili doktorsku
titulu (i danas je ima!) i pored predloga Komisije da se doktorat poništi, ali
je Srđan Kerim morao da zauvek ode sa beogradskog Ekonomskog fakulteta...
Kerim se oglušio i o poziv prve makedonske vlade, koju je
predvodio Nikola Kljusev, da se vrati kući i pomogne mladoj državi. Od 103
Makedonaca koji su u tom trenutku bili u SSIP-u, kući su se vratila samo 23.
Kerim nije bio među njima. Zato što je u trenucima totalnog raspada SFRJ bio u
Parizu, radio kao potpredsednik u kompaniji Copechim, vlasništvu bosanskog Srbina Borisa
Vukobrata, poverljivog čoveka KOS-a i Slobodana Miloševića. Kerim i
Vukobrat su bili zauzeti obnovom Jugoslavije po receptu Miloševića i tajne policije,
po nekakvom kantonalnom principu koji je trebalo da ima 30 kantona.
Kad je ova ideja pukla i kad je Kerim shvatio da se rat koji
je besneo u BiH i Hrvatskoj neće završiti restauracijom Jugoslavije, napustio
je Borisa Vukobrata, pohrlio je u zagrljaj BND-a i Boda Hombaha. Odmah biva
imenovan za predstavnika Pakta za stabilnost koji je Bodo menadžirao.
Najtužnije od svega je što je Makedonija novac od međunarodne zajednice, za
demokratizaciju svojih medija i za digitalizaciju nacionalne MRTV dobijala preko
Pakta za stabilnost, Boda Hombaha i Srđana Kerima. Tako su, u periodu
2002-2006, preko dvoje igrača, Roberta Beličanca i tadašnje direktorke MRTV
Gordane Stošić, Hombah i Kerim potpuno uništili MRTV, a 1.500 zaposlenih
poslali na ulicu. Danas je MRTV tužni spomenik njihovom (ne)delu. Istovremeno
je Bodo Hombah omogućio Kerimu da osnuje svoju firmu, MPM Makedonija. Pokradenim novcem iz
Pakta za stabilnost kupljena su tri najtiražnija lista u Skoplju - Dnevnik,
Vest i Utrinski vesnik. Pri tome je WAZ samo dao franšizu Kerimu i ostavio
mu medijski uticaj na Makedoniju, da bi ovaj ostvario svoje političke ambicije
i postao predsednik Makedonije.
U tome ga je sprečio aktuelni predsednik makedonske vlade Nikola Gruevski koji je podržao Kerima
kad se ovaj kandidovao za fotelju u UN, ali na predsedničkim izborima je
kandidovao svog poslušnika Đorđa Ivanova...
Kasnije je Srđan Kerim shvatio da su mu političke ambicije
uništene, da se nema više kome udvarati, da ga niko sa političke scene ne
podržava, da zaziru od njega, odabrao je zaokret u nezavisno novinarstvo. Tako
su trenutno sva tri dnevna lista pod njegovom vlašću okosnica borbe za rušenje
Nikole Gruevskog...
Zanimljiv je slučaj Gorana Gavrilova, vlasnika nacionalnog
radija "Kanal 77", koga je Kerim iz Štipa povukao i dao mu odrešene
ruke da kao novopostavljeni izvršni direktor MPM Makedonija sredi
menadžment firme i podigne prodaju i tiraže tri lista. No
ljubav je pukla nakon dva meseca. Kada je Gavrilov snimio situaciju i Kerimu
dao na uvid kompletnu sliku i predloge za izlazak iz krize - dobio je otkaz.
Gavrilov je nakon otkaza, početkom juna, otkrio u intervjuu dnevnom listu Vreme
iz Skoplja:
"...Nema otkaznog roka, nema
ponude za prebacivanje na drugo radno mesto, nema poštovanja
Zakona od radnim odnosima... Znam da je cilj da ne
dobijem novac iz menadžerskog ugovora..." Ovo između ostalog prenosimo
čitaocima u Srbiji, kao i zaposlenima u Politici, novosadskom Dnevniku
i uskoro u Novostima, da se pripreme za ovakav način poslovanja WAZ-a na
Balkanu. U svom daljem iskazu, Goran Gavrilov tačno opisuje ovaj recept:
"Nisam imao kontakte sa WAZ-om. Probaću da stupim u kontakt, ali je
problem što je Srđan Kerim član UO OST Holding, austrijske firme koja je
nominalni vlasnik MPM-a. To znači da će moja eventualna žalba opet doći
kod Kerima na razmatranje. Što dalje znači da je onemogućena i kontrola nad
ovom firmom od strane WAZ-a. Ne znam da li je centrala WAZ-a uopšte upoznata sa
tim da Kerim kontrolira sve informacije iz Jugoistočne Evrope prema njima. Tvrdim
da oni u Esenu pojma nemaju. Sve se završava u Beču. Kerim redovno laže
centralu. Ako oni u Esenu saznaju šta se tačno dešava u Jugoistočnoj Evropi
onda WAZ neće imati probleme koje ima na ovim prostorima. Sva pisma koja
dobijam iz Beča u faksimilu imaju potpis Petera Inberga, dakle nemam originalni
potpis nego faksimil. Ali ima potpisa Srđana Kerima. Istovremeno, meni ne
vraćaju moj faksimil. Triput sam tražio pismenim putem. Otvoreno sumnjam da moj
faksimil koriste za razne malverzacije. A na to su primorani, jer su prepušteni
sami sebi. Tržište u Makedoniji predstavlja samo pet odsto ukupnog prometa
WAZ-a, pa Kerim ima komoditet da radi šta hoće. Gubici u Makedoniji ne utiču
uopšte na poslovanje WAZ-a. A ovogodišnji gubitak u Makedoniji će biti pokriven
kreditom koji je uzet od EBRD-a, za potrebe razvijanja web izdanja EU
Observera... Ali ono što se ne može pokriti su finansijske malverzacije.
Nepotrebni honorari, ogromni troškovi za vozila, nedomaćinsko poslovanje u
pogledu nabave, korišćenje službenih vozila za privatne potrebe, podela plata
na osnovu toga ko je koliko slavan... isto tako sam Kerimu skrenuo pažnju da su
plate pojedinih urednika visoke i u neskladu sa malim tiražom listova koje
vode... Tvrdim da to nema nikakve veze sa razvojem i sa biznisom. Jer Srđan
Kerim ne zna biznis. Najodgovornije tvrdim da Kerim ne zna kolika je cena jedne
novine. Danas se on plaši da postavi čoveka koji zna ovaj posao i koji će kao
menadžer sa integritetom ostati nasamo sa urednicima i razgovarati s njima..."
Nemačka nije Bodo Hombah i WAZ. Uz nekoliko žrtava u
sopstvenim redovima, konkretno u redovima DS-a, do istine će se doći mnogo
lakše nego što se misli.
Sa Janom Krapom i Zoranom Janjuševićem uspeo je da preko
firme Tele-Elektro-Systems iz Vajblingena izvuče oko dva
miliona USD iz budžetske kase Vojske, da taj novac jednostavno iščezne i nikada
ne bude vraćen.