Tabloid istražuje
Letnje napasti: šišmiši, komarci i - dolari
Kad te ubode ženka lošeg vazduha
Obilne i prljave kiše koje nas u Srbiji (ali i u Hrvatskoj i drugim
zemljama) već mesec dana natapaju, donele su i najezdu komaraca i to raznih
vrsta. Najnovija je azijski tigrasti
komarac. Iz vazduha punog vulkanskog pepela sa Islanda spuštaju se ove
vulkanske čestice pomoću kiše u zemlju i u stajaće vode i tako je stvoreno
pogodno hranjivo okruženje na kome se ovi insekti sada u izobilju razmnožavaju
Piše: Ivona
Živković
Naviknuti na civilizovan način odbrane od komaraca
(posebno u gradovima), građani sa nestrpljenjem očekuju zaprašivanje
insekticidima koje treba da im organizuje lokalna samouprava. Praktično, to
znači zasipanje ljudskih naseobina velikom količinom toksičnih hemikalija ili
biološkim toksinima. Ovi toksini majušne komarce ubiju veoma brzo (civilizacija
je odavno povezana sa ekonomičnim ubijanjem), dok na ljude toksini deluju
sporo, u dugom vremenskom periodu... A to ekonomični ekolozi definišu kao
"bezopasno za ljude i životinje". O tome koje se hemikalije sve
koriste niko nije rad da javno obelodani, ali se svi pokrivaju stručnim
analizama, mišljenjima, preporukama...
U Srbiji se sada kao
"bezopasno sredstvo" sve više koriste biološki toksini bakterija (Bacillus
thuringiensis var. israelensis), koji se prikazuju kao prirodni toksini
(K. Stop). Ali, pošto je i prirodni toksin toksin, preporučuje se da oni koji
ga koriste nose zaštitna odela, maske, cipele, rukavice... Proizvođač jasno
kaže da ne postoje podaci o njegovoj hroničnoj tokičnosti, teratogeni efekti
nisu utvrđeni, a nisu poznati ni kancerogeni efekti... Dakle, glavno je
nepoznato, ali je sredstvo "bezopasno za ljude"...
Naravno, problem sa toksinima,
bez obzira NA TO da li su biološkog ili hemijskog porekla, jeste u tome što se
oni skladište u organizmu, i tu vremenom mogu zaprečiti prolazak kiseonika
pojedinim ćelijama. Kada mitohondrije u ćeliji ostanu bez dovoljno kiseonika,
one mogu uginuti ili se prilagoditi novonastalom životnom okruženju tako što
regresiraju na evolutivno niži stupanj - na anaerobni način života i ishrane.
Tako nastaje kancerogena ćelija.
Ipak,
građani su spremni na svakakve hemikalije samo da se odmah liše
neprijatnih uboda insekata. Tako je, na primer, na zadovoljstvo stanovnika
Osijeka, gradonačelnik na svoju odgovornost zasuo toksinima iz aviona čitav
grad, iako je vlada na zahtev ekoloških društava zabranila zaprašivanje iz
aviona. Ali, gradonačelnik kaže da se sada u Osijeku mirno spava.
U
Hrvatskoj su se proteklih meseci privatne firme za dezinsekciju toliko grabile
za ovaj unosan posao, pa vlasti u Zagrebu jednostavno nisu mogle da završe
proceduru oko obaveznog tendera, a komarci su se teško namnožili. Sada će biti
potrebno još više toksina da se unište. Ali, ljudi očajni traže otrove.
Neprofitabilni
šišmiši
Da
li se komarci u ljudskim naseobinama mogu eliminisati na neki prirodniji način,
a ne samo toksinima? Kao što mačke love miševe, a psi redukuju populaciju
pacova, jer im jedu ostatke hrane, šišmiši su gotovo idealni čistači
ljudskih naseobina od komaraca. Rade samo noću i nisu neprijatelji ljudskoj
zajednici. Naprotiv, ispada da su im najbolji prijatelji. Među insektima ovi
prijatelji su vilinski konjici koji tamane komarce 24 sata dnevno, ali
nisu tako efikasni kao šišmiši.
Šišmiši se noću prosto igraju
hvatajući insekte tako što ih pokupe u letu pod svoja krila. I onda ih
proždiru. Najaktivniji su baš kada su i najezde komaraca najjače, a to je leti
i tokom kišnih perioda. Na jednom naučnom skupu 1901. u Filadelfiji, jedan
prirodnjak, izvesni C. Few Seiss, izneo je podatke o tome da je kod jednog
seciranog šišmiša našao pun stomak komaraca. Još tada je izneta ideja da bi se
moglo pristupiti stvaranju veštačkih legala za šišmiše u blizini močvara i
gradova, ali to tada niko nije ozbiljno shvatao.
Da
ovu ideju realizuje i da šišmiše uzgaja (recimo kao pčele) u močvarnim
područjima kako bi tamanili komarce prihvatio je američki lekar škotskog
porekla Čarls Kembel (1865-1931). On je bio istaknuti naučnik i
prirodnjak i obavljao je lakarsku praksu u Teksasu. Bio je predsednik
medicinske Akademije u San Antoniju i glavni bakteriolog.
Naime,
poznato je da su komarci izazivači malarije, kao i žute groznice. U to vreme
(početkom 20. veka) malarija je bila bolest broj jedan u svetu, daleko gora od
tuberkuloze.
Mnogi lekari su smatrali da
države treba pre da imaju ministarstvo za komarce nego ministarstvo opšteg
zdravlja. Na Zapadu, u kapitalističkim ekonomijama, gde sve ima svoju vrednost,
gubici zbog malarije po raznim osnovama bili su ogromni. Samo u SAD je šteta od
posledica malarije procenjena na 250 tadašnjih miliona dolara. U Italiji je
malarija bila težak državni problem na koji su odlazila ogromna budžetska
sredstva.
Štete su posebno bile velike u
poljoprivredi, jer se noću nije moglo pristupiti navodnjavanju pamučnih polja i
drugih poljoprivrednih kultura. Obustavljana je svaki čas gradnja Panamskog
kanala, koji je bio ogromna investicija trgovačkog i naftnog kartela. Zato se
pristupilo drugom velikom poslu, isušivanju močvarnog tla duž čitavog kanala,
na čemu je radila i vojska. Za to su bile potrebne dve godine. Efekat je bio da
su malarični komarci prestali da se legu u tolikom broju i gradnja kanala je
nastavljena.
Dr Volter Rid, doktor koji je 1900. otkrio da
je uzročnik žute groznice komarac iz roda aedes aegypti, zaključio je da sve
komarce treba pobiti.
U mnogoljudnoj Indiji je
godišnje umiralo od malarije preko milion ljudi, a u Grčkoj je čak
trećina stanovništva zapatila malariju. Malarija je tresla i Albaniju,
Rumuniju, Bugarsku kao i Jugoslaviju. Malarije je bilo u dolinama Morave, Save,
Dunava, a posebno je bilo izražena u Negotinskoj i Timočkoj krajni zbog
izuzetno vlažnog i močvarnog tla duž timočke kotline, ali i loših uslova života
u vlažnim sirotinjskim kućama gde su ljudi tada živeli zajedno sa životinjama.
Siromaštvo u Srbiji je bilo takvo da seoska domaćinstva nisu mogla da grade
posebne staje za životinje i pristojne objekte za stanovanje. Povrh svega,
čitav kraj je bio pun ustajalih voda i baruština i vekovima je važio za veoma
nezdravo mesto za život. Knez Miloš je 1859. čak naložio da se čitavo naselje
izmesti na drugu lokaciju, ali se tvrdokorni seljaci nisu dali pomeriti.
Malarija je
bila bolest broj jedan
Pre
nego što je otkriveno da malariju prenose komarci, jedan italijanski pisac je
sredinom osamnaestog veka ovoj bolesti dao ime malarija, što u prevodu
znači - loš vazduh. Mislilo se da je vazduh loš oko močvara i ustajalih
voda i vlažnih kotlina. Kada je otkriveno da je prenosnik komarac, bilo je
predloga da se nazove komarčeva groznica. Ali, ostalo je staro ime.
Postoje tvrdnje da je navodno i
apostol Pavle bio žrtva malarije, ali nije poznato gde je tu bolest dobio i
kada.
Danas se tvrdi da malariju
izaziva jedan sićušni parazit koji ima sposobnost da se, kada dospe u krvotok
čoveka, useli u crveno krvno zrnce i tu nastavlja da živi kao u svom prirodnom
staništu - i to parazitski. Parazit je bliže definisan kao plazmodijum. To je
naziv roda koji su naučnici dali ovoj parazitskoj grupi plazmida. Pazmidi su
definisani kao proteinske tvorevine (imaju nešto od lanca DNK) i kao veoma
jednostavne životne forme svrstavaju se u protiste. To su eukariote, što znači
da imaju nukleus, za razliku od bakterija koje su prokariote i nemaju nukleus,
već im se genetski materijal nalazi u plazmidu. Plazmidi upravo zbog toga imaju
veliku sklonost ka stvaranju simbioza. Da podsetimo da endosimbiosta teorija
kaže da je i prvobitna ćelija ljudskog organizma nastala simbiozom jedne vrste
bakterija (mitohondrija) i proteinske kućice - citosola.
Plazmid koji se tako nađe u krvi
čoveka, zahvaljujući komarcu. Tako se može tu zadržati godinama, jer se veoma
uspešno hrani i razmnožava. Zapravo, čovečje crveno krvno zrnce je, po
tvrdnjama dr Kembela, jedino mesto podobno za život ove forme. Pleomorfizam o
kome je govorio dr Antoan Bešam ovde se najbolje očituje. Jer ovaj
plazmid koji parazitira menja svoj oblik čim iz komarca pređe u čoveka, a kao
forma opstaje samo tako što mu je životni ciklus ograničen na život u ova dva
organizma - komarca i čoveka. Životni ciklus ovog plazmodijuma je tako podeljen
na onaj koji se odigrava u telu komarca (sporogonija) i u telu čoveka
(šizogonija). Njegov život je stalna metamorfoza između ova dva staništa. I to
je problem zašto je malarija bila toliko rasprostranjena. Još zanimljivije da
je najviše malarije bilo u predelima koji su najbogatiji različitim biljnim
kulturama. A praktično mogla se pojaviti na bilo kojoj geografskoj širini - od
Arktika do Patagonije.
Nažalost, čovek nije imun na ovu
proteinsku formu, iako je bela krvna zrnca (kao policajci u krvotoku)
identifikuju kada on uđe u krvotok i kada nastoji da probije opnu crvenog
krvnog zrnca. Ali, onog trenutka kada u tome uspe i useli se u crveno krvno
zrnce, on je bezbedan, jer bela krvna zrnca ne napadaju crvena. Vremenom ovaj
plazmodijum, kako živi i hrani se, razara iznutra crvena krvna zrnca i njih je
sve manje i manje. Malarija se zato manifestuje anemijom, hemoragičnom
groznicom, kaheksijom i uvećanjem slezine koja grozničavo nastoji da luči što
više hormona koji bi razgradili toksine koje ispušta ovaj plazmodijum, a koji
su produkt njegovog života. Milioni parazita tako nasele crvena krvna zrnca i
praktično ih izjedaju.
Ako neće breg Muhamedu...
Nejasno je
kako je priroda i zašto odredila da se ova životna forma nazvana plazmodijum u
svom prirodnom životnom ciklusu razvija u komarcu i u crvenom krvnom zrncu
čoveka (i samo čoveka). Sporogonija, razvoj u komarcu, događa se samo kod
komarca.
Što je još zanimljivije, komarci su tako
uobličeni i tako funkcionišu da izgleda kao da imaju zadatak da ovakvu
proteinsku formu ubacuju - baš u ljudsku krv. Naime, alat kojim oni operišu
potpuno je prilagođen bušenju ljudske kože i isisavanju krvi. Zub komarca
(ženke, koja jedina i ujeda) tanak je kao ljudska dlaka tako da se prilikom
uboda ove "igle" tkivo ne oštećuje (kao kod medicinske igle) i
bušotina se nakon izvedene operacije veoma lako zatvori. Da im se krv ne bi
zgrušala, komarci imaju jedan trbušni rezervoar u kome se nalazi specifična
alkalna tečnost (jer "znaju" da se krv u alkalnom medijumu ne
zgrušava) i nju jednostavno putem pljuvačnih žlezda istisnu na mesto odakle će
sisati krv. Ukoliko je u ovom stomačnom rezervoaru komarac imao pomenute parazite
plazmida, onda su oni na ovaj način ubačeni u krvotok i oni dalje traže svoje
novo stanište i hranu.
Doktor Kembel je 1925. godine
izdao knjigu "Šišmiši, komarci i dolari", u kojoj je opisao svoja
saznanja o komarcima, malariji, šišmišima... kao njihovim prirodnim
neprijateljima i načinu kako se oni mogu veštački staviti u leglo. Dugo je
proučavao i malariju i komarce, način života šišmiša, i zaključio da bi
stavljanjem njihovih legala u močvarne predele praktično prirodnim putem, bez
toksičnih hemikalija i toksičnih vakcina, smanjio populaciju malaričnh
komaraca. Pored toga šišmiši su na leglu ostavljali svoj izmet koji je bio
izuzetno dobro poljoprivredno đubrivo nazvano guam. Izgradnjom veštačkih legala
ovaj guam bi se onda mogao pokupiti i koristiti kao đubrivo. Od njegove prodaje
čitav projekat sa gradnjom veštačkih legala bi se sam isplatio. Zbog velike
količine svog metaboličkog đubreta šišmiši se na jednom mestu u Bibliji pominju
kao "nečisti".
Kembel je najpre, 1902, napravio
kutije u koje je stavljao izmet šišmiša kako bi ih namamio u kutiju koja je
iznutra bila obložena suknom natopljenim crnim slezom. Kutije je stavljao
visoko na drveće i ispod mostova. Verovao je da će šišmiši vremenom početi da
koriste ove kutije kao legalo. Mnoge Kembelove kutije su odnete u malaričnu
Italiju. Ali, nije imao mnogo uspeha sa njima, jer su ih šišmiši - ignorisali.
Kembel je onda sam finansirao
gradnju svog prvog tornja za šišmiše 1909. godine na jednoj
eksperimentalnoj farmi blizu San Antonija u Teksasu. Toranj u obliku piramide
bio je visok oko šest metara i postavljen na četiri nogare visoke oko tri
metra. Leglo je bilo široko oko 3,7 kvm u bazi piramide i oko tri metra u
gornjem delu. Unutra je bilo više nagnutih "polica" kako bi se izmet
sa legla prikupljao u jedan levak, odakle se mogao lako pokupiti, zapakovati i
prodavati kao kvalitetno prirodno đubrivo.
Ali i ovaj toranj je 1910, kada
je postavljen, privukao samo vrapce, ali ne i šišmiše. Ubrzo je razmontiran i
prodat u delovima. Doktor Kembel se ipak nije predavao, jer je bio ubeđen da
šišmiše može naterati da rade na iskorenjivanju malarije. Prestao da radi kao
lekar i potpuno se posvetio proučavanju ponašanja šišmiša. Aprila 1911.
sagradio je poboljšani toranj 16 kilometara južno od San Antonija, na jezeru
Mičel, gde je bilo najviše komaraca.
Nakon tri meseca u toranj su se
zaista uselili šišmiši. Njihov broj je vremenom procenjivan od nekoliko hiljada
do nekoliko stotina hiljada primeraka. Od 1918. do 1923. svake godine je iz
tornja vađeno 1.800 do 2.000 kilograma guama. On nije samo posipan i mešan sa
zemljom već je zakopavan u zemlju ispod korena biljke koje će biti
sađene. Efekti korišćenja
ovakvog đubriva su takođe prikazani u posebnom poglavlju u Kembelovoj knjizi.
Biljke su bile jake, zdrave i brzo su rasle.
Đubrivo zaboravljeno
Malarija je nakon dve godine
potpuno iskorenjena iz oblasti jezera Mičel. Kolege lekari predložili su
zato doktora Kembela za Nobelovu nagradu. Nažalost, oni nisu znali da je
Nobelova nagrada namenjena samo naučnicima zaslužnim za otkrića koja su podobna
profitabilnoj međunarodnoj trgovačkoj oligarhiji i njihovom naftnom, hemijskom
i farmaceutskom biznisu. A doktor Kembel je svojim radom upravo pretio da
ugrozi njihov profit.
Farmakobiznis je tako veoma brzo
utvrdio preko svojih virusologa i istraživača da žutu groznicu izaziva virus
koji prenose komarci, pa je 1937. počela proizvodnja vakcine protiv "žute
groznice". Na vakcini protiv groznice koja je posledica malarije i dalje
se intenzivno radi i za to se izdvajaju ogromna sredstva iz državnih budžeta.
Istraživanja najviše vrše privatne laboratorije. Nema lepšeg i profitabilnijeg
biznisa od masovne vakcinacije.
Kembel je danas
zaboravljen, kao i njegov rad. Posebno kada je predstavio jedno svoje
istraživanje kojim je dokazao da velike boginje izazivaju stenice Cimex
Lectularius i da ova opaka bolest uopšte nije infektivna i da se ne prenosi
vazduhom. A vakcina protiv velikih boginja je za farmakobiznis jedna od
najprofitabilnijih, jer je posejani strah širom sveta ogroman. Baš u skladu sa
manifestacijom ove bolesti. Ali, o ovome ćemo u sledećem nastavku. Dakle,
istraživanja i metode lečenja doktora Kembela su morale da nestanu iz istorije
medicine.
Staromodni toranj za slikanje
turista
Kembelov toranj u San Antoniju su šišmiši koristili godinama nakon
njegove smrti 1931. A naslednici su dobijali novac od prodatog guama sve do
1948. Danas ovaj toranj više ne postoji.
U SAD je izgrađeno 16 ovakvih tornjeva za šišmiše, kao i nekoliko u
Italiji. Danas su ostala samo dva u SAD. Jedan je u Teksasu (na privatnom
posedu) i jedan na Floridi (Šugarlouf Ki) koji je dostupan javnosti. Postoji i
jedan u Italiji i predstavlja samo turističku atrakciju.
Najefikasnije sredstvo protiv komaraca razvila je američka vojska i to
hemikaliju nazvanu DEET. Pravi bojni otrov za komarce, a na ljude deluje
mnoooogo spoooorije. U vreme hemijskih repelenata za komarce u obliku
mirišljavih sprejeva, gelova, masti, koji uglavnom sadrže DEET, ovakav toranj
deluje zaista staromodno.
Afrika - leglo "virusa" koji traže vakcine
Svetska zdravstvena organizacija
danas tvrdi da malariju drži pod kontrolom i sprema se da je iskoreni. Baš kao
što su iskorenili velike boginje (!). Samo su im za to potrebne pare. Zato
postoji i Globalni fond za borbu protiv AIDS-a, malarije i tuberkuloze. Uz
zaštitu i podršku Svetske zdravstvene organizacije ovaj fond planira da prikupi
13 do 20 milijardi dolara. Njihov glavni cilj je da što više vakcinišu afričko
stanovištvo protiv malarije (i koječega drugog, jer novi virusi se stalno
"otkrivaju").
Ova bolest, po njihovim
procenama, najviše pogađa podsaharske žene, koje inače rađaju mnogo dece. A SZO
i globalna elita (koja ima i svoje eugeničko društvo) mnogo vole afričku decu i
nemaju nameru da redukuju stanovništvo. Pošto u podsaharskoj oblasti do sada
nisu u dovoljnom broju izumrli od malarije, vakcine će im dobro doći. Naručite
adjuvensi u njima koji sadrže živu ili nešto slično.
Virusolozi su i za sve ove
bolesti koje prenose komarci našli neke svoje "viruse", kao Murray
Valley virus encefalitisa, Ross River and Barmah Forest virus. Ljudi su već
naučeni - kad god se pomene virus, mora se pomisliti na vakcinu.
Po procenama i tvrdnjama SZO, malarija ubija godišnje milion Afrikanaca.
Malarija iskorenjena, kancer u ekspanziji
Suzbijanje malarije je zapravo
najviše sprovedeno - toksikacijom biljaka, vode i plodnog zemljišta i to preko
raznih insekticida i pesticida. Oni su korišćeni u ogromnim količinama, na
velikom prostoru i dugi niz godina. I plazmidi koje komarci daruju ljudima su nestali.
Za iskorenjivanje malarije najviše je korišćen preparat artemisinin, DDT, a
pristupilo se i genetskom modifikovanju komaraca. Ako vam se čini da vas je
ujelo nešto što liči na muvu, a ujeda kao komarac... razmislite sami šta bi to
moglo da bude.
U svakom slučaju iz SZO su
zadovoljni, malarija je u velikom delu planete iskorenjena. Problem je samo u
tome, kako primećuje dr Vernon Colman, tamo gde više nema malarije hara kancer.
I obrnuto. Gde još ima malarije, nema kancera.
Mirno spavaj, nano, sve je zatrovano
U arhivi dr Miće Mićovića, prvog
direktora Higijenskog zavoda u Zaječaru, nađeni su veoma korisni podaci o tome
kako je veliki prostor oko Timoka tokom aprila i maja 1948. zaprašivan velikim
količinama DDT-ja koji je kasnije zbog svoje toksičnosti zabranjen. Evo šta je
on zapisao: "Na tim prostorima koji su pokriveni i ispunjeni vodom, kao
što je već spomenuto, pronađene su larve komarca Anophelesa maculiponisa u I,
II i III stadijumu razvoja.
Ukupa dužina tretiranih kanala
je 84.041 metar (preko 80 kilometara), površine u 83.972 kvm (od toga na bare
dolazi 6.500 kvm) i utrošeno je 111.126 litara emulzije insekticida DDT."
Danas su Timočka i Negotinska
krajina i čitav kraj oko Kladova u medicinskim krugovima poznati kao područje
sa velikim procentom stanovništva obolelog od karcinoma. Posebno su ugrožene
žene. Verovali ili ne, lekari onkolozi misle da je to zbog toga što se žene
udaju i rađaju decu veoma mlade (!) Da li je rađanje neprirodno ukoliko je
moguće?
Nažalost, o dugoročnim posledicama
trovanja ljudi, vode i zemljišta DDT-jem ne postoje danas nikakve stručne
analize dostupne javnosti. Sada je trend da se ženama pomogne tako što će im se
poslati pokretni digitalni mamograf da ih dodatno i ozrači. Ali, to je takođe
nečiji profit.