Povodom
Huliganstvo između države i navijača: otkud
političkoj truleži u Srbiji ideja da se igra sa "vanrednim stanjem"
Heroji
"demokratije" uzvraćaju udarac
Kada najavljeni obračun protiv navijačkog huliganstva
nevešto sakriva neuspeo obračun protiv istinske mafije u sportskim
organizacijama, onda je reč o licemerju ili o krajnjoj nemoći i nesposobnosti
jedne vlasti i njenih amatera u institucijama
Nikola
Vlahović
Više od dvadeset godina
Srbija živi u vanrednom stanju. Od razbijanja Jugoslavije, ratova, miliona
pristiglih izbeglica, hiperinflacije, svrgavanja Slobodana Miloševića,
ubistva Zorana Đinđića, preko kriminalne privatizacije, masovnih
otpuštanja radnika i odsustva socijalne brige za njih, gubljenja dela
teritorije i masovnih prevara koje su sprovodili pojedini nesmenjivi ministri u
poslednjoj deceniji, pa do ustoličenja lične vladavine Borisa Tadića i
njegovih juniora, maloumnih državnih sekretara, dekadentnih savetnika i
poluhisteričnih glasnogovornica, traje jedno kolektivno sluđivanje, držanje u
stanju pripravnosti, stanju u kome nikome nije sigurna sutrašnjica, ponajmanje
samim kreatorima jednog suludog sistema u kome nema sistema.
U takvim okolnostima najnovija konverzija
fudbalskih navijača u huligane (i obratno, po potrebi) ponovo je postala
politička tema bez premca. Jer, kako su poslednji skandali pokazali, poreklo te
alhemije znatno je dublje.
Naime, mnogi, do juče
nepoznati najširoj javnosti a danas izrasli u zvezde crnih hronika (na čelu sa
svojim superstarom, Ivanom Bogdanovim, nekom varijantom prvog srpskog
Spajdermena) nisu uvek bili u nemilosti ovdašnjeg demokratskog centralizma.
Naprotiv, reč je o prvonagrađenima
za nemerljivi doprinos rušenju prethodnog režima i dolasku na vlast sadašnjeg!
Heroji Petog oktobra
Navijačku grupu s
nazivom Ultrabojs, kojoj pripada i Bogdanov, predvodi Marko Vučković
Mare, čovek koji je, na poziv jednog krila nekadašnje političke koalicije
DOS, predvodio probijanje policijskog kordona ispred Savezne skupštine i zgrade
omražene "TV Bastilje", 5. oktobra 2000. godine.
U ono vreme on i njegovi
sledbenici predstavljali su neku vrstu "vojnog krila" Demokratske
opozicije Srbije.
Zahvaljujući njihovom
razbijačkom talentu, ponosni Radio B 92 i njegova tada kultna emisija Ritam
srca imali su čast i zadovoljstvo da ove momke proglase nacionalnim
herojima.
Neposredno pred Novu
2001. godinu upriličena je jedna svečanost u beogradskom bioskopu Rex,
gde je Zvezdinim navijačima uručena ni manje ni više nego nagrada za
životno delo!
U obrazloženju je
doslovno pisalo: "...Momci koji su se 10 godina suprotstavljali
režimu tukli se sa milicijom dok su ostali spavali u svojim kućama. To su delije".
Dan kada su podeljene
počasne baklje
Ko još pamti događaj u
beogradskom bioskopu Rex uoči Nove 2001. godine, kad je elita
"druge Srbije" delila počasti svojim mladim i hrabrim sugrađanima,
sigurno pamti da su u publici bili: Sonja Liht, Sonja Biserko, Nataša Kandić,
ali i Čedomir Jovanović, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Nenad Čanak, kao i
mnogi drugi.
Na scenu, pred tako eminentnom
publikom, izašli su Gaga, Marko, Šavija, Peđa, Jovica, Tima i Ciga,
primili su plakete i, sasvim simbolično, deset baklji!
U ime delija,
tadašnji heroj, a sadašnji huligan, lice sa TV poternice, Dragan Vasić Gaga
zahvalio se rečima:
"Nadamo se da više
nećemo primati ovakve nagrade, jer to neće biti potrebno. Očekujemo neke mnogo
lepše nagrade". Usledio je najduži i najsrdačniji aplauz, prikazan je i
film o delijama (izabrane su scene slavne tuče sa policijom na utakmici
protiv fudbalskog kluba Torpedo, prikazi stadionskih superkoreografija,
sekvence sa prekinutog derbija i ispred Skupštine 5. oktobra). Nije jedino
prikazano kako su nosioci nagrade za životno delo razoružali policijsku stanicu
u ulici Majke Jevrosime.
Marko Vučković Mare dao
je tih dana jedan intervju dnevnim novina u kome je opisao kako je zajedno sa
ostalim delijama, ekipom navijača Rada "i nešto malo grobara",
na znak jednog lidera DOS-a "...golim rukama poveo narod u proboj na
zgradu Skupštine Srbije" i da je sa svojim saborcima "...razoružavao
policajce i navlačio im majice Otpora kako bi ih zaštitio od linča", te da
je pokušavao da spreči pljačku, ali ne i razbijanje RTS-a.
Nova predstava:
uzurpatori ustava
Na inicijativu
Ministarstva pravde Srbije podnet je još 16. oktobra 2009. godine zahtev
Ustavnom sudu za zabranu 14 navijačkih grupa fudbalskih klubova Crvene
zvezde, Partizana i Rada "...zbog delovanja koje je usmereno ka
nasilnom rušenju ustavnog poretka, kršenju zajamčenih ljudskih ili manjinskih
prava i izazivanju rasne, nacionalne i verske mržnje".
U zahtevu je pisalo da
su grupe navijača Zvezde i Partizana regularno upisane u registar
udruženja građana, dok pristalice FK Rad, grupa Junajted fors 1987
- nije.
Povod za ovaj obračun u
najavi bio je (i ostao) učešće ovih grupa "...u rušilačkom pohodu
na Beograd, prilikom samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije 2004.
godine, i protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića 2008. godine" (citat
jednog zvaničnog saopštenja srpskih državnih organa, prim. red.).
Postalo je jasno da su
navijačke grupe (po potrebi nazivanih "takozvanima") iskorišćene u
svrhu političkog profita, od izuzetne važnosti za svaku iole značajniju stranku
i njene ciljeve. Otuda je u upravama sportskih klubova toliko političara.
Jedna ista socijalna grupa,
koja je iskorišćena za rušenje Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine,
ubrzo je odbačena od strane "demokratskih", a prihvaćena od strane
"nedemokratskih" političkih krila i koalicija.
Onog dana kada su se navijačke grupe pojavile
kao pobunjenici protiv jednostranog otcepljenja Kosova ili kao
"destruktivna masa" koja je nezadovoljna hapšenjem Radovana
Karadžića, "demokratska koalicija" ih se odrekla, barem zvanično.
Nezvanično, nije bilo tako.
Mnogi koji su pohapšeni u oktobarskim
događajima 2010. godine, što u Beogradu, što u Đenovi, i dalje bi mogli da budu
značajan činilac svakom zavađenom političkom krilu ukoliko patološka mržnja iz
raznih skupštinskih, vladinih i drugih busija ponovo izađe na ulicu.
U tom svetlu treba
posmatrati i činjenicu da brojne krivične i prekršajne prijave protiv ovih
ljudi nikada nisu procesuirane.
Bog i druge okolnosti
Glasilo Srpske
pravoslavne crkve Pravoslavlje (nekada vrlo čitano za vreme socijalizma
i Jugoslavije!) ne tako davno objavilo je intervju sa vođama navijača sportskog
kluba Crvena zvezda Vladimirom Šavijom i Draganom Vasićem
Gagijem. U brojnim osvrtima na sopstvenu ulogu u mnogim događajima koji su
neraskidivo povezani s političkom epohom u kojoj žive i u kojoj su, takoreći,
odrasli, Šavija i Vasić doslovno kažu:
"...U navijačkom svetu ima i ovog i
onoga, ali 90 odsto tih mladih ljudi ima duboko religiozan osećaj u sebi.
Navijači su ljudi koji vole zajednicu: on hoće sve da podeli sa tobom, neće
nikada da te ostavi, putovaće da gledaju nekih 11 igrača koji žive mnogo dobro
za ono što pružaju u odnosu na druge ljude. Više nema igrača za koje se
navijači vezuju, i ne treba da se vezuju! Osnovni motiv koji pokreće navijače
je ljubav prema sportu, a ne huliganstvo. Ja nisam huligan, nemam nijedan huliganski
ispad. Dvaput sam se potukao u životu, jednom zbog devojke, drugi put kao
klinac u školi. Stvarno volim fudbal i Zvezdu, i meni je to osnovni i
jedini motiv.
Velikom broju Srba su
Srbija i Zvezda u srcu i obavezno dolaze na Marakanu kada dođu veliki
klubovi. Nas navijače to malo iritira, jer da je drugačije, mislimo da bi
kvalitet fudbala bio bolji i u srpskom fudbalu ne bi svako mogao da
mešetari."
O iskušenju i prilozima
"Kasnije, 2000.
godine, kada smo počeli veru pravoslavnu i srpstvo da spoznajemo na pravi
način, znači ne samo ono "slavim slavu i odem dva puta godišnje u
Crkvu", ili "ja sam pravoslavac, stavim 10 brojanica na sebe i udaram
na sva zvona", javila se ideja da pomažemo srpskom narodu na Kosovu i
Metohiji. Tada je bukvalno krenulo petoro ljudi sa pet torbi. Sećam se, baš taj
dan su bili izbori, otišli smo autobusom do Mitrovice pa taksijem do Zvečana,
zatim vozom do sela Prilužje, 15 kilometara od Prištine. Nije bilo struje,
podelili smo deci te paketiće, proveli smo tamo noć. To je bila, da kažem, prva
akcija."
"Pedeset navijača
je nedavno bilo u Pećkoj patrijaršiji i Dečanima, došli smo ujutru na
liturgiju, bila su dva krštenja, nekoliko nas se pričestilo. Posle toga smo
krenuli, ali je saobraćaj u Peći bio blokiran. Stali smo, mnogo mladih Albanaca
gleda nas pedeset mladih u autobusu... to su bili trenuci iskušenja. Bilo je
puno mladih u kafićima, nedelja, 12 sati, bili smo na 2-3 metra od njih.
Nismo mogli da verujemo
gde smo i kako smo prošli. Zvali su nas iz Gračanice da su im stigle pare. Ne
znam da li da pričam uopšte u ciframa, nikada nam nije bilo važno, ali ljudi su
nam govorili da možda nekada i treba reći. Ono što je najsvežije, skupili smo
350.000 dinara od koncerta. Za Vidovdan smo bili tamo i tražili blagoslov od
vladike gde da uputimo sredstva od koncerta. Prethodni put je od koncerta
skupljeno preko dva miliona dinara. Došli smo i na ideju kako da skupimo veća
sredstva, pa smo rekli upravi kluba, kada je Zvezda igrala sa Bajernom
i Boltonom, da podigne cenu karata za 100 dinara. Uspeli smo da skupimo
3.760.000 dinara. Eto, možda ni danas ti ljudi koji su bili na te dve utakmice
nisu svesni da su svojim prisustvom pomogli."
O milosrđu
"Od tih para deo
smo poslali manastirima, deo narodnoj kuhinji, a od 1.360.000 dinara, na
sugestiju igumana manastira Duboki potok, kupljen je manji stambeni prostor za
samohranu majku sa dvoje dece, izbeglicu iz Peći. Sve je to išlo preko
manastira, mi smo samo uplatili sredstva. Tu ženu nismo ni videli, ali se
čujemo telefonom. To su lepe stvari. Takođe, mnogo smo se lepo osećali za
Vidovdan, kada dođe popadija Svetlana koja vodi Narodnu kuhinju i kaže:
"Vi ste, deco, spasli narodnu kuhinju od gašenja kada je bila kriza".
Takva je bila Božja volja da baš mi u tom trenutku odnesemo hranu.
O politici
"Nas politika ne
zanima, svako od nas ima svoje privatno mišljenje o tome za koga će da glasa.
Uspeli smo da budemo apolitični jer su mnogi pokušali da nas pridobiju na ovaj
ili onaj način. Mi smo tu ostali jedinstveni, srpstvo nam je iznad svega, tako
da smo uzeli učešće u tom protestu zbog nacionalnog osećaja u nama."
O Petom oktobru 2000.
"Svi znaju kako se
to desilo. Mi se nismo promenili. Navijači, mi, skrećemo pažnju na dešavanja u
klubu ali i šire, jer stadion je, na neki način, glas naroda jer nigde nema u
kontinuitetu toliko skupljanja naroda na jednom mestu koji iskazuje neko svoje
nezadovoljstvo. Tako su navijači uvek bili glas naroda i nikad nisu bežali od
toga. Tada, 5. oktobra, bilo je i drugih navijača Partizana, Rada,
Vojvodine... Čak nam je i B92 davao grand pri za tadašnje zasluge, tada
smo za njih bili borci za demokratiju, a danas smo za njih ultranacionalisti.
Mi se, ponavljam, nismo promenili..."
O "fudbalskom
pravoslavlju"
"Osnov za tu ideju je, pre svega,
pravoslavlje. Činjenica je da je to najjača karika koja nas povezuje. Što se
tiče kontakata sa navijačima Olimpijakosa, to datira jako davno, još od
1994. godine. Kasnije su kontakti stagnirali da bi se ponovo aktivirali u
poslednje vreme. Mi smo negde na sredini.
Ne znam koliko su grčki
navijači religiozni, ali su Rusi vrh: način njihovog razmišljanja i
organizovanja, to je moja želja da zaživi ovde. I njihovi okršaji, to je sve na
ruke, sve je časno, pošteno, nema žrtava. Vođa navijača Gladijatora
jednom mi je rekao: "Zašto se vi ubijate, vi ste mnogo manji narod od
nas?" On je tu u pravu, i moja je želja da u u Srbiji bude takav navijački
pokret."
Metode svih režima
I u prethodnoj deceniji,
za vreme vladavine Slobodana Miloševića, fudbalski navijači, kao najjači po
broju i snazi, predstavljali su politički činilac od prvorazrednog značaja.
Da je to tako, svedoče i događaji iz druge
polovine devedesetih godina dvadesetog veka, kada je rođena ideja da treba
bojkotovati na stadionima svaku Jugoslaviju, zviždati njenoj himni, a posebno
bojkotovati susrete Jugoslavije i Hrvatske, jer se smatralo posebno
ponižavajućim za Srbiju neko da štiti nekakvu upokojenu državnu ideju.
U ono vreme nalog za
hapšenje navijača Crvene zvezde dao je lično tadašnji ministar policije Vlajko
Stojiljković. Spisak sa imenima problematičnih navijača bio je ispisan na
jednoj masnoj kafanskoj salveti. Doušnik koji je diktirao imena problematičnih
navijača bio je više nego smešan. Navijačke vođe poznavali su svi koje je to
moglo zanimati.
Ali neverovatne
sličnosti između odnosa vlasti 2010. godine i odnosa svrgnutog režima prema
herojima i huliganima (kvalifikacije su korišćene i onda i danas po potrebi)
svakako "bodu oči".
Jedan od tadašnjih
uhapšenika, Zoran Timić Tima, ponajbolje je opisao koliko je jedan režim
truo iznutra kad su mu toliko važni bili on i još dvojica Zvezdinih
poglavica…
Sve je počelo tako što
su Vladimir Šavija (koji je tada imao samo 25 godina, prim. red.), Zoran Timić
Tima i Jovan Staletović Stane pohapšeni u "iznenadnoj akciji"
beogradske policije, samo jedan dan pre utakmice reprezentacija Jugoslavije i
Hrvatske, a dva dana pre mitinga neke manje opozicione grupe, po nazivu Pakt za
stabilnost Srbije.
Par dana kasnije su bez
zvaničnog objašnjenja oslobođeni a da ni sami nisu znali šta je bio razlog
privođenja, jer ih niko u međuvremenu nije ispitivao ni o čemu, niti su dali
bilo kakvu izjavu.
- Sedeli smo i blejali u
plafon tri dana, objašnjavao je Zoran Timić, govoreći kako je njihovo hapšenje
bilo "direktna režija vladajućih stranaka koje su se uplašile
antijugoslovenskih ispada i prisustva na utakmici i demonstracijama".
- Timić je kasnije
govorio da je uhapšen tako što su ga telefonom pozvali u SUP Beograd. Tamo su
mu rekli da moraju da mu oduzmu pištolj za koji je imao dozvolu. Kolima su
otišli do njegovog stana, uzeli pištolj i vratili se nazad. Staletovića su
inspektori probudili u šest ujutru, a Šaviju su oko podne istog dana našli u
nekoj kafani.
Policajci su sve vreme
bili veoma korektni i govorili da još ništa ne znaju, da im je samo naređeno da
moraju da ih privedu. Govorili su da nisu osumnjičeni ni zbog čega, da nema
nikakvih problema, ali su čuli da će biti najverovatnije zadržani tri dana zbog
utakmice i zbog mitinga. Kasnije su saznali da je naređenje stiglo direktno od
ministra policije Vlajka Stojiljkovića. Koliko je sve bilo haotično, govori i
podatak da je Timiću bio uključen mobilni telefon pa je iz SUP-a obavio neke
poslove i telefonirao ženi.
Tadašnji inspektori
Odeljenja za javni red i mir neformalno su govorili da su oni lično protiv
takvog načina hapšenja, ali da samo izvršavaju naređenja, da su se sa nekima od
njih znali odranije i da su imali "relativno dobru saradnju".
"...Rekli su nam
još kako oni znaju da smo Stane i ja stariji navijači, da skoro deset godina
nismo hapšeni, i da oni nikada ne bi napravili takav izbor da su se pitali.
Pričali su da to rade protiv svoje volje. Na spisku za hapšenje nalazila su se
još trojica navijača koje policija nije uspela da uhapsi pošto ih nije
pronašla...".
"...Spustili su nas
u ćelije SUP-a u ulici 29. novembra, gde smo proveli noć. Onda su, par dana
kasnije, po zakonu, ili morali da nas puste ili da nas vode kod sudije za
prekršaje. U tom trenutku dolaze potpuno drugi inspektori iz Odeljenja za
kriminalitet, i daju nam da potpišemo papir gde piše da se određuje pritvor
protiv nas trojice pod sumnjom da smo izvršili više teških krađa iz člana 166!
Inspektor nam je rekao,
onako drugarski, da je to samo forma kako bi nas zadržali, da se to u petak
cepa i da oni imaju pravo da nas drže tri dana ako smo pod sumnjom. Kao, znaju
oni da mi ništa nismo uradili. I našoj rodbini su javili da ne moraju da
angažuju advokate, jer mi u petak izlazimo...", govorio je kasnije Timić.
Kasnije, pod "novom
sumnjom", odvedeni su u Centralni zatvor i razdvojeni u samice. Ušli su u
redovnu proceduru za prijem. Nisu se pošteno ni adaptirali na
"sredinu" kada su im u petak oko podne zatvorski stražari saopštili
da su slobodni!
Timić je kategorički
tvrdio da je u pitanju bila "...čista politička nameštaljka, jer smo kao Zvezdini
navijači zasmetali nekome zbog našeg poznatog antirežimskog i
antijugoslovenskog stava. Neko je pomislio da od nas preti opasnost, pa su
uhapsili nekoliko glavnih ljudi. Ovo je prvi put u mojoj dugogodišnjoj navijačkoj
karijeri da se ovako nešto dešavalo. Jedan pogrešan način - niti smo nas
trojica toliko bitni, niti tako mogu da se smire određene stvari u ovoj zemlji.
Ako smo nas trojica najveći državni problem, onda ne znam..."
Ni para ni politike
U neprekinutom
dvadesetogodišnjem nizu upotreba i zloupotreba navijača i navijačkih grupa u
svrhe političkog profita rodila se i generacija na koju nijedna ideologija i
nijedna politika neće moći da računaju.
Da je to tako, pokazuje
i krajnje "poslovni odnos" najnovije megazvezde stadionskog nasilja,
Ivana Bogdanova, koji je jasno stavio do znanja italijanskoj policiji da je tu
zbog protesta protiv kriminala u Fudbalskom savezu Srbije i protiv njegovog
predsednika Tomislava Karadžića. Nijednom rečju nije pomenuto neko
političko nezadovoljstvo ili bilo šta slično tome.
Kako i zašto su vlasti u
Beogradu panično reagovale, danima sprovodeći jedno pravo medijsko vanredno
stanje, postaje jasno tek ako se sagleda ogromna materijalna beda i ekonomski
kolaps u kome se Srbija nalazi.
Događaji u Italiji,
skoro da su im dobro došli...
Problem je podignut na
najviši nivo, kao da je u pitanju opstanak nacije, a ne jednog režima koji je,
po svemu sudeći do te mere kompromitovan da mu je blizu kraj. Zbog toga je
odmah uzvraćen udarac: neko je očigledno prerano objavio neproverenu vest o
ceni "pozorišta u Đenovi", i da je prekid te utakmice plaćen gotovo
300.000 evra te da je policija na tragu tog novca.
Bogdanov je, ne treba to
zaboraviti, u Italiju otišao sam, dok su vođe Ultrasa ostale u Beogradu.
Platio je karte i spavanje za pedesetak svojih drugova da bi zatim skoro sam
izazvao incidente, a onda se, takođe sam, italijanskoj policiji prijavio za
hapšenje, upadljivim prikazivanjem svojih tetovaža (jer on nikoga na stadionu
nije udario, niti je učestvovao u nekom fizičkom kontaktu!).
Ukoliko kreatori
preuranjene i neproverene vesti o skandalu po ceni od 300.000 evra ne budu
dokazali svoje tvrdnje, on može da bude optužen samo za remećenje javnog reda i
mira, i ništa više od toga.
Bude li tako, a po svemu
sudeći hoće, nema nikakve sumnje da će hitne promene Zakona o krivičnom
postupku biti isprobane na nekoj "sitnoj boraniji" (kao da srpsko
zakonodavstvo i bez tih promena nije imalo mogućnosti da nekoga osudi za
prestup), i da će ovo "vanredno stanje" biti zamenjeno nekim
ozbiljnijim povodom za stvarno vanredno stanje. Ali to je već jedna druga priča
i nije povezana sa fudbalom u tolikoj meri, kao i sa prevođenjem heroja u
huligane i obratno.
Koje je boje Telekom
Srbije
Uoči najavljene prodaje
Telekoma ova najprofitabilnija državna firma poslala je svoje predstavnike u
sportsko društvo Partizan, u vezi sa pregovorima oko
sponzorskog ugovora za sezonu 2010/2011. Ovo svakako ima veze sa ljubavlju
predsednika Borisa Tadića prema Partizanu, jer je poznato da poznaje
skoro sve navijačke pesme i slogane (što je i pokazao na jednoj međunarodnoj
košarkaškoj utakmici kada je zdušno navijao sa grobarima, nevešto se
krijući od kamera u svojoj VIP loži).
Po svemu sudeći, novi
većinski vlasnik Telekoma Srbije biće nemački Dojče Telekom. Navijači Crvene
zvezde su najavili još ranije masovni bojkot usluga budućeg vlasnika
Telekoma Srbije ukoliko i njihov klub ne bude ravnopravno sponzorski
zastupljen.
Možda se ni ovo ne bi
desilo da nije predsednik republike lično dao svoj doprinos krajnje
skandaloznim stavljanjem na stranu "svog" kluba. Ovde treba tražiti i
razloge za mnoge druge konflikte pa i čitave ratove koji se vode u vezi s
podelom plena od prodaje državnih dobara čiji se novac usmerava u sportske
organizacije, a odatle i u politiku.
Spajdermen
Beogradski dnevni list Blic objavio je nedavno
"senzacionalni" psihološki profil zamaskiranog državnog neprijatelja
u samo jednoj rečenici:
"…Poznat je (Ivan Bogdanov, prim. red.) po tome što se,
iako ima 30 godina, stalno penje na ogradu i viče."
Nepoželjne grupe i pojedinci
"Ultrabojs" - Marko Vuković
"Belgrejd bojs" - Velibor Dunjić
"Ultras" - Vladimir Šavija
"Šedous" - Goran Klještan
"Ikstrem bojs" - Ljubiša Stević
"Čuvari časti" - Aleksandar Vasić
"Brejn demidž" - Dragan Đurđević
"Alkatraz" - Nikola Dedović
"Ludaci - Padinska Skela" - Dragan Ćurčić
"Anti Romi" - Simić
"Saut femili" - Alen Kostić
"Hed hanters" - Branislav Penčić
"Iridučibili - NBG" - Žarko Vidaković
"Junajted fors 1987"
Gospođa ministarka
Jedna od "pojava" u čitavom zamešateljstvu oko
navijačkih skandala i njihove neizbežne političke pozadine tokom oktobarskih
događaja 2010. godine svakako zaslužuje apsolutnu pažnju. To je ministarka za
sport i omladinu (naziv ministarstva ukazuje na boljševičku ideju o
"sređivanju omladinskog pitanja").
Naime, Snežana Samardžić-Marković, koja je bila
grlatija u pogledu poziva na "hapšenje izgrednika" od svih članova
vlade zajedno, iz nekog nepoznatog razloga sedi na mestu za koje, kao i neki
drugi ministri, nema reference. Ona je profesor jugoslovenske i svetske
književnosti, a kako je dotle došla govore neki podaci iz njene "radne
biografije".
Kako je krajem devedesetih godina prošlog veka živela u
Norveškoj kao izbeglica, po dolasku nove vlasti i nove ambasadorke u Oslu Vide
Ognjenović, nekako je iz tog poznanstva došla do veza sa članovina DOS-a te
je doslovno vraćena u Beograd i postavljena kao službenik srpske diplomatije, i
to kao zamenik direktora Direkcije za susedne zemlje, zatim kao zamenik šefa
misije i savetnik u ambasadi SCG u Oslu, i savetnik u Direkciji za Evropu.
Potom ju je zapala funkcija pomoćnika ministra za politiku
odbrane u Ministarstvu odbrane (od 2005. do 2007. godine). Bila je nadležna i
za strategijsko planiranje, međunarodnu vojnu saradnju (!), verifikacioni
centar, a bila je i kopredsedavajuća u grupi Srbija - NATO za reformu odbrane!
Ovo joj je drugi mandat na mestu ministra omladine i sporta.
Šta je u ta dva mandata radila sa omladinom vidljivo je na svakom koraku, a šta
sa sportom - takođe. Umesto da iz moralnih razloga (ukoliko neko u međuvremenu
ne "iščačka" neke druge) podnese ostavku zbog svega što se dešavalo u
oktobarskim događajima, ovaj Tadićev jastreb pretvorio se u kreštavu kokošku
koja traži hitnu robiju za neposlušne. To što nije našla nimalo svoje krivice u
neradu njenog ministarstva, nisu krivi ni sport ni omladina. Te teme su očito i
za nju i za celu srpsku vladu metafizička kategorija.