Druga strana
Demokrate: jedni u
sukobu interesa, drugi u sukobu identiteta
Dva Tadiæa, Arif i Alija
Ivan Molotok
Da Demokratska stranka ne drži veæinu
kljuènih pozicija u državi, da iz njenih redova nisu predsednici Republike i vlade, da od nje ne
zavisi uglavnom sve loše što se graðanima dogaða (pošto za sve dobro nekako moraju da se izbore sami), koga bi u ovoj sveopštoj
društvenoj, moralnoj, politièkoj i ekonomskoj papazjaniji u njihovom
aranžmanu još zanimale i njihove unutrašnje stranaèke
fore i fazoni, ukljuèujuæi i unutarstranaèke izbore sa unapred poznatim kandidatima, pobednicima i poraženima.
Iako na simbolièkoj ravni najznaèajniji deo tog demokratskog cirkusa nije bio "izbor" poglavnika
nego doglavnika, prvi ljudi su uvek merilo onih drugih, koji su tu samo da bi
se proverilo pravilo.
Boris Tadiæ je ustrajao na unekoliko musolinijevskom imidžu,
izgovarajuæi i gestikulacijama doèaravajuæi neke elementarne
istine i još elementarnije bedastoæe kao da su revolucionarna nauèna
otkriæa koja menjaju svet ili kao da se podrazumeva da imaju snagu Mojsijevih
zapovedi. Za ponekog od prisutnih možda su i imale, ali su za
unezvereni narod, o njegovim velikim mislima temeljno obaveštavan
posredstvom medija terorisanih i ponižavanih od strane njegovih
partijskih poverenika, bile samo to što jesu - trice i kuèine
kojima snagu i smisao nisu mogle da nabiju ni predsednikove visoko dignute
obrve, ni uvežbano namršteno èelo, ni dalekovid, vizionarski pogled ni u koga i ni u šta.
Pa tako ni u išta lepo u našoj buduænosti, u kojoj se predsednik, oèigledno, ni ovog puta nije
prepoznao.
Kao što je nekada legendarni Zoran Todoroviæ Kundak, kada je
znao da neæe imati ništa pametno i suvislo da kaže, umesto sadržaju
govora svu pažnju posveæivao iskljuèivo jednoj provokativnoj reèenici, sentenci, koju su kasnije svi
mediji bez izuzetka i bez obzira na temu, isticali u naslovima i time najèešæe
politikantsko laprdanje pretvarali u visokoumne ocene i promišljanja
stvarnosti, tako i Tadiæ: besmislenim dosetkama i jalovim verbalnim akrobacijama pokušava
da opseni prisutne pokušavajuæi da nièemu obezbedi programski smisao nekakvog svog "naèertanija".
I opet, bio bi to njegov problem da pokušava da opseni samo
prisutne, ali njegova je ciljna grupa, bolje reèeno, njegovi
pacijenti su oni van kongresne sale, od Horgoša do Prohora Pèinjskog,
koji bi bili sreæniji da im predsednik iz krize u koju su dospeli i njegovom zaslugom ne
izvodi besne gliste nego zakljuèke koji imaju praktiènog
smisla i smislene rokove. Podvriskujuæi iskolaèenih
oèiju Ðinðiæeve citate ("Srbija neeee smeeee da stane"), izvuèene
iz pogrešnog vremena i prostora, dakle, apsolutno izvan konteksta, a pri tom,
postavljajuæi petoro doglavnika, u èijim bi se rukama i mokar veš
osušio i izvan èijih interesnih atara više ni trava ne raste, predsednik je, u
stvari, zakukao na narod što njemu i doglavnicima sam ne isporuèi i ono malo što
mu je preostalo, da ovi ne troše dragocenu energiju i vreme na nešto što æe
se kad-tad desiti.
Kao što je - iako po obrazovanju psiholog sa skromnim iskustvom u uliènoj
prodaji novina i profesora "levog predmeta" u srednjoj školi - od
prve pristao da bude ministar telekomunikacija, pa ministar odbrane, predsednik
Stranke i Države, i dalje pristaje da bude èovek sa najmanje dva lica,
od kojih narod nikada ne zna koje je pravo, i da li je ijedno. Da li je to
uopšte on, i ako jeste, šta je to na njegovom licu èudno?
Imanentnom svojstvu svoje stranaèke elite, pogotovo
doglavnika - trajnom sukobu interesa, predsednik je suprotstavio vlastiti
unutrašnji sukob - trajni sukob sopstvenih identiteta. U najblažem obliku on želi
da kao voða bude voljen i viðen kao Majka Tereza u oblièju Margaret Taèer.
Sve to, meðutim, ne vodi dalje od karikature. I Slobodan Miloševiæ, i
Zoran Ðinðiæ, i Vojislav Koštunica, primera radi, bili su likovi sa vrlinama i manama
zbog kojih bi ih jedni nabijali na kolac, a drugi proglašavali svecima. Kod
dvoliènog ili višeliènog Tadiæa èovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo nalièje,
kakvo (ko) god da je. Neprijatno je to za podnošenje u konkretnom svetu gladnih
i obespravljenih kojima takvo biæe treba da bude moralni
orijentir i da pride uspostavlja druge moralne orijentire (u vidu doglavnika,
na primer).
Iz nekih razloga, autoru ovih redova nametnula se asocijacija koja sa
predsednikovim sluèajem možda i nema mnogo veze, ali èim je asocijacija - sigurno ima. Mnogi æe
se, naime, setiti da je nekada u onoj "velikoj" državi
postojala èuvena novèanica koja se zvala "hiljadarka", a na kojoj je bio lik koji je
po nekim tadašnjim anketama bio najomiljeniji lik uopšte, poznatiji i draži
od svih politièara, javnih i drugih radnika i trudbenika, a poèesto
i od neke rodbine. Najkraæe reèeno, rod roðeni. Vremenom se pokazalo da 9.999 od 10.000 ljudi smatra da je taj njihov
najdraži lik Alija Sirotanoviæ, èuveni stahanovac, rudar iz
Breze, koji je, kada je oborio Stahanovljev rekord u kopanju uglja lopatom,
postao radnièka legenda, od Tita dobio stan, za decu školovanje i sve što je u ono vreme
bila privilegija i èast, ukljuèujuæi i još veæu lopatu, koja je po njemu dobila naziv "sirotanoviæka".
Samo onaj jedan od 10.000 znao je da se ne radi i Aliji Sirotanoviæu,
rudaru iz Breze, nego o Arifu Heraliæu, visokopeæaru
iz Zenice, koga je neko zapazio tokom snimanja filma Veljka Bulajiæa Uzavreli
grad 1961. godine i potom, kao lice koje zraèi optimizmom,
smestio na najpoznatiju novèanicu posleratne Jugoslavije. Uzalud su
ti malobrojni pokušavali da ukažu na to da, pored notorne èinjenice
da nije reè o jednom nego o drugom èoveku, èovek
na "hiljadarki" èak nema ni rudarsku, nego opremu koja
služi za "probod" na visokim peæima. Sam Alija Sirotanoviæ,
koji je i na ovim lovorikama proživeo ostatak života i ušao u istoriju, nikada
se nije potrudio da ove prièe i nedoumice ospori ili razreši.
Za to vreme "najomiljeniji lik", "èovek sa
hiljadarke", živeo je sa 9-12 dece (ni sam nije bio siguran koliko) u
najveæoj bedi u zenièkom naselju Crkvice, gde je kao penzionisani i bolesni invalid bedno umro
1971. godine. U trenutku smrti na zidu mu je visila Titova slika, od poda do
plafona, koja je po širini jedva prošla kroz vrata.
Da li se na kongresu vladajuæe
stranke predsednik ukazao kao On, kao njegovo nalièje,
kao Alija ili kao Arif, ostavljeno je narodu da pogaða
do neke od godina kojima se predsednik nemilice razbacivao. U svakom sluèaju,
neko biæe je nešto reklo, a koje i šta - èuæe se kad bude kasno.
Kod dvoliènog Tadiæa èovek se uvek boji da se ne ogreši o njegovo nalièje, kakvo (ko) god da je.