Nikotin
Pušite, ljudi: kako je u demokratskoj Srbiji
donet prvi demokratski rasni zakon
Pušili, ne
pušili - popušili
Ko će, u stvari, profitirati zabranom pušenja? Kako je donošenjem ovog zakona izvršena diskriminacija svih građana? Koja država je ratifikovala
određene međunarodne konvencije, a zbog čega druge nije ratifikovala ni do
danas?
Po svojoj prirodi, novi
Zakon o zaštiti
stanovništva od dejstva duvanskog dima, osim što predstavlja
najidealniji primer kako zahvaljujući korupciji zdravstvenih radnika na
međunarodnom nivou, te sistematskom spinovanju javnosti plasiranjem neistina,
laži i izmišljotina
može da se izazove odijum u javnosti i priprema terena kako bi se po svaku cenu
"provukao" jedan ovakav nedemokratski i diskriminatorski zakon, s
jedne strane, predstavlja pravi rasni zakon, a s druge, istovremeno
diskriminatorski, ali ne prema pušačima, već prema
celokupnom građanstvu, tako što se diskriminacija vrši - nečinjenjem.
U javnosti se malo zna
da ova država povremeno potpisuje razne, često bezvezne međunarodne konvencije
o svemu, svačemu a najčešće koječemu, ali se zato
još
manje zna šta
od važnih međunarodnih konvencija nikada nije potpisala.
Tako je 2003. potpisana Okvirna
konvencija Svetske zdravstvene organizacije o kontroli duvana, koju je skupština
SCG ratifikovala 2005. godine, a kao deo njene primene donet je i postojeći
zakon o pušenju,
koji je donela Skupština Srbije preuzimajući obaveze iz međunarodne
konvencije koju sama uopšte nikada nije
ratifikovala.
Konvencija predstavlja tipičan primer koji pokazuje da neke međunarodne
organizacije rade samo kako bi same sebi dale na važnosti.
O tome da se odlučuje o
makar čemu i da se koriste izmišljotine najbolje svedoči
sledeći primer: u preambuli te konvencije konstatuje se kako je širenje
epidemije duvana globalni problem, iz čega proizlazi da je pušenje zarazna bolest, što je
notorna laž,
jer i deca u zabavištu dobro znaju da se jedino zaraze šire
epidemijom, što
jasno pokazuje da ova konvencija predstavlja najordinarniju budalaštinu!
Čitajući preambulu
konvencije postaje jasno da su u njoj pobrkane babe i žabe. Jer, pored ostalih
budalaština,
zemlje potpisnice čak konstatuju kako su uznemirene zbog povećanja pušenja
i drugih oblika potrošnje duvana među ženama i
devojkama svuda u svetu i imajući na umu potrebu punog učešća
žena na svim nivoima u donošenju i primeni
političkih odluka i potrebu izrade rodno usmerene strategije za kontrolu
duvana, te
prema zemljama potpisnicama konvencije proizlazi kako je pušenje
jedna vrsta mizoginije, jer sprečava puno učešće žena na svim nivoima
odlučivanja
itd. U stvari, čitava deklaracija se svodi na beskrajno razglabanje u prazno, a
jedini član koji se zaista odnosi na problematiku pušenja je član 8 (Zaštita
od izlaganja duvanskom dimu) u kojem se kaže:
1. Strane konstatuju da
naučni dokazi nedvosmisleno potvrđuju da duvanski dim uzrokuje smrt, bolest i
invalidnost.
2. Svaka strana usvaja i
primenjuje u okviru postojeće nacionalne pravne nadležnosti definisane nacionalnim
zakonima, i aktivno promoviše na drugim
jurisdikcionim nivoima, usvajanje i primenu efikasnih zakonskih, izvršnih,
administrativnih i/ili drugih mera kojima će se predvideti zaštita
od izlaganja duvanskom dimu u zatvorenom radnom prostoru, javnom prevozu, na
zatvorenim javnim mestima i, po potrebi, na drugim javnim mestima.
Sve bi to bilo krasno,
tačnije smešno
da nije tužno, a tužno je jer ista ova država, koja se tako predano
stara o zaštiti
stanovništva
od duvanskog dima već sedam godina odbija da potpiše
i ratifikuje Konvenciju o zaštiti od dejstva olova iz
benzina, pošto je po svaku cenu želela da zaštiti
monopol Naftne industrije Srbije, koja je zahvaljujući svojoj proizvodnji lošeg
i nekvalitetnog goriva najveći zagađivač u čitavoj Srbiji. Samim tim, još je
opasnija enormna zagađenost izduvnim gasovima koji su, prepuni kancerogenih
materija, daleko opasniji po zdravlje stanovništva. Osim toga,
apsolutno ništa
se ne čini na zaštiti
stanovništva
od štetnog
dejstva dima iz termoelektrana, čiji krematorijumi dimom i kiselim kišama
danonoćno uništavaju
i atmosferu i samo zemljište u velikom krugu, a
dodatne površine
zemljišta
uništavaju
se širenjem
kopova i pepelišta.
To, opet, zahvaljujući još jednoj štetnoj
odluci - moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana, čime je ugljarski lobi
stekao privilegovani status, a u čije ime sada i građani ove zemlje ostaju bez
kuće i oranica kako bi se proširili površinski
kopovi lošeg
i nekvalitetnog uglja! I dalje, širenjem pepelišta vrši se i
dodatno radioaktivno zagađivanje, jer se spaljivanjem uglja u
termoelektranama usput obogaćuje uranijum u pepelu, a u javnosti je gotovo
nepoznato da se sedamdesetih godina XX veka uveliko razmatrala mogućnost
komercijalne prerade pepela radi - izdvajanja uranijuma!
Apsolutno se ništa ne
čini ni na zaštiti
stanovništva
od hemijskog zagađenja, o čemu najbolje svedoči grad Pančevo, čije se stanovništvo uz
blagoslov države već decenijama sistematski truje najstrašnijim hemijskim
zagađenjima iz kompleksa južne zone uz sve rašireniji rak pančevac odnosno
galopirajući rak pankreasa, pluća i jetre koji u rekordnom roku ubija bolesnike. I nikom ništa!
Iz svega ovoga jasno se
vidi da je skandalozni zakon o pušenju, u stvari,
najobičnija dimna zavesa kojom se zamagljuje bolna istina, činjenica da država,
vođena strategijom nezameranja određenim strukturama namerno dopušta
trovanje svojih stanovnika. Iako su čak i vrapci na grani upoznati s enormnim
zagađenjem nastalim svim navedenim trovačkim delatnostima, pod prividom staranja
o zdravlju stanovništva Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo zaštite
životne sredine, kao svoju najvažniju delatnost, organizovalo je zajednički
zločinački poduhvat i svesrdno se zalagalo da se po svaku cenu progura zakon o
pušenju,
koji bi, navodno, trebalo da zaštiti građane od štetnog
dejstva duvanskog dima.
Kako bi se sve to uspešno
realizovalo, pokrenuta je masovna histerija, danima, mesecima i godinama
su svi mogući mediji objavljivali razne rezultate brojnih "ciljanih",
bolje rečeno, naručenih istraživanja sa očigledno još više ciljanim
rezultatima kako bi se po svaku cenu dokazalo da je pušenje odnosno dejstvo
proizvoda sagorevanja duvana najgora od svih mogućih bolesti, bolest zavisnosti
i druge, a da u periodu pre donošenja, kao i posle njega
apsolutno nijedan medij nije doneo kritički osvrt na zakon i sve njegove
nedoslednosti i šikanirajući
karakter.
Postavlja se pitanje šta ili
ko, u stvari, stoji iza čitave te antipušačke kampanje i ko iz
svega toga može da profitira. Odgovor je sasvim jasan, jer je očito da na
međunarodnom nivou iza čitave ove kampanje stoje međunarodni narko karteli, u
čijem je interesu da se po svaku cenu što više
onemogući konzumiranje duvana i duvanskih proizvoda, i to pod izgovorom zaštite
zdravlja nepušača
kako bi se na taj način omogućila sve šira upotreba lakih
droga: hašiša i
marihuane, čija se dekriminalizacija na taj način po svaku cenu želi postići.
Nažalost, iako se u javnosti misli da je duvanska industrija finansijski veoma
moćna, odavno se zna da su narko karteli finansijski daleko moćniji i da nema
toga koga neće potplatiti kako bi se postigao takav cilj. Kako bi se napravila
antipušačka
histerija, bilo je dovoljno potplatiti nekoliko vrhunskih novinara, naručiti i
dobro platiti razna nameštena lekarska ispitivanja
širom
sveta i započeti pravu globalnu antipušačku histeriju.
Naravno, u sve to su se
uključile i lekari raznih specijalnosti koji su histeriju stalno podgrevali
pozivajući se na brojne izveštaje, od kojih nijedan
nikada ništa
decidirano nije mogao da dokaže u vezi sa pušenjem osim činjenice da u
principu pušenje
jeste štetno
po zdravlje pa se sama ta činjenica koristila da se sve moguće i nemoguće
bolesti respiratornih organa, srca itd., kao i s tim povezane smrti po svaku
cenu pripišu
jedino posledicama konzumiranja duvana.
Stoga je veoma licemerno
ponašanje
dela medicinskih radnika koji su po svaku cenu oboljevanje od karcinoma pluća
pripisivali isključivo dejstvu duvanskog dima. Činjenica je da je pušenje štetno,
ali je, takođe, činjenica da ljudi od kancera obolevaju, pre svega, zbog
enormne zagađenosti industrijskim i izduvnim gasovima, koji su mnogo
bogatiji kancerogenim materijama nego duvanski dim.
O kakvoj je zameni teza
reč najbolje svedoči hipotetički primer. Kako se, na primer, kod pacijenta koji
je u 75. godini života umro od karcinoma pluća, a koji je čitav život živeo u
(maksimalno zagađenoj) Ulici 29. novembra u Beogradu i pušio 40 godina, može
dokazati da je karcinom uzrokovan jedino pušenjem? Ili, kako se kod
pacijenta koji 30 godina puši, a živi u neposrednoj
blizini Rafinerije Pančevo može dokazati da je karcinom pluća dobio baš od
posledica pušenja?
Odgovor je jasan: ne može nikako!
Ali, zato je u javnosti
gotovo nepoznato mnogo važnih činjenica o odnosu veličine zagađenja produktima
sagoravanja goriva i duvana o čemu najbolje svedoči sledeći primer: ekvivalent
zagađenju produktima sagorevanja jednog litra benzina je produkt
sagorevanja jednog kilograma duvana odnosno - 1.200 cigareta.
Postavlja se pitanje koliko vremena traje sagoravanje jednog litra benzina, a
koliko treba da se popuši 1.200 cigareta. Osim toga, malo je poznato da
duvanski dim učestvuje sa svega jedan odsto u ukupnom zagađenju.
Sledeći falsifikat koji
se namerno podmeće javnosti jeste stvarna toksičnost nikotina: tačno je da
je nikotin toksičan, ali se zato u javnosti uopšte ne zna da je dnevna
letalna doza 50 mg. Štaviše,
nikome namerno nije palo na pamet da postavi pitanje koliko bi onda cigareta pušač
trebalo da popuši
u toku dana kako bi se otrovao, a još je manje poznato da bi
na dan trebalo popušiti 330 cigareta, i to onih full
flavour, a ne raznoraznih lajt i superlajt.
Po svojim farmakološkim
svojstvima, nikotin koji se inače svrstava u farmakološku grupu stimulansa najmanje
je štetan. Ubraja se u red alkaloida među kojima su najjači: kokain,
tein, kofein, solamin... Nikotina ima u krompiru, i to do tri odsto,
i verovatno je pitanje vremena kada će nekome pasti na pamet da zabrani
konzumaciju krompira ili patlidžana. Iako je u svetu odavno objavljena pozamašna
knjiga od nekoliko hiljada strana u kojoj je do detalja opisano i objašnjeno šta se
sve od jedinjenja nalazi u duvanskom dimu, našoj javnosti je plasiran
pravi falsifikat: da se u duvanskom dimu nalazi čak 7.500 jedinjenja kako bi se
pojačala antipušačka
histerija. Istina je da su do sada identifikovana 4.863 jedinjenja, od kojih su
neka prisutna u gotovo nemerljivim količinama.
Kada se pogleda sadržaj
zakona, kao i ponašanje i izjave članova Komisije za prevenciju
duvana, a još
više
njihova ostrašćenost
i uživanje u moći koja im je odjednom dodeljena, čovek shvata da mu je u
datim okolnostima daleko bolje da ode da ga leči veterinar, jer su
veterinari, za razliku od većine medicinskih radnika, daleko humaniji, jer se
ne takmiče u mrcvarenju pacijenata i uzimanju mita! Stoga uopšte
neće čuditi ako sledeći korak koji pušače pogodi bude nošenje
obojenih traka na rukavima, sa crtežom cigarete. U ovom slučaju, po nalogu
narko kartela, u demokratskom svetu neki mali Adolfi su izmislili toplu vodu,
pokrenuli antipušačku
histeriju i svuda nametnuli nakaradne zakone koristeći kao izgovor nepostojeće
pasivno pušenje,
koje, navodno, ugrožava zdravlje svih pušača u okolini, pri čemu
su prevideli samo jednu stavku: sastojci duvanskog dima u roku od nekoliko
sekundi od izdisanja iz pluća pušača vezuju se sa
kiseonikom iz vazduha i neutrališu!
Nedavno smo u jednoj TV
emisiji imali priliku da vidimo i čujemo izvesnu dr Srmenu Krstev,
predsednicu opskurne Komisije za prevenciju duvana Vlade Srbije, a samim tim i
niz raznih bisera.
Nakazni zakon ima par
pravih bisera, a prema onome kako je napisan, čini se da su ga pisali višestruki
ponavljači pravnog smera iz nekadašnjeg usmerenog školstva.
Tako, na primer, član 2, stav 7 Zakona, definiše da je "javni
prostor... svaki zatvoreni prostor dostupan građanima, odnosno namenjen
zajedničkoj upotrebi, bez obzira na vlasništvo nad tim prostorom
kao što
je prostor u kome se obavlja delatnost državne uprave ili lokalne
samouprave, zdravstvena zaštita, vaspitanje i
obrazovanje, društvena briga o deci, socijalna zaštita,
kultura, sport i rekreacija, ugostiteljstvo i turizam (restorani, kafići,
klubovi, diskoteke i dr.), mediji i prostor u kome se obavlja snimanje i javno
emitovanje, kao i svaki prostor za sastanke i javna okupljanja građana, objekti
u kojima se obavlja trgovinsko uslužna delatnost, kladionice, kockarnice,
igračnice i druge prostorije u kojima se obavlja delatnost igara na sreću, kao
i svaki povezani i drugi pripadajući zatvoreni prostor kao što
su hodnici, liftovi, stepeništa, predvorja,
zajedničke prostorije, toaleti, čekaonice, kantine, pomoćni objekti, magacini,
garaže, službena vozila za prevoz ljudi ili robe i dr.
Međutim, tome je direktno
kontradiktoran član 3, stav 2: Pušenje je zabranjeno i u
prostoru koji se u smislu ovog zakona ne smatra zatvorenim prostorom, a koji je
funkcionalni deo prostora u kome se obavlja delatnost zdravstvene zaštite,
vaspitanja i obrazovanja, društvene brige o deci,
socijalne zaštite, uključujući i dvorišni
prostor, kao i otvoreni prostor za održavanje pozorišnih,
bioskopskih i drugih vrsta predstava.
Potom se postavlja
nekoliko pitanja: da li to znači da će ubuduće učenici moći da puše u
WC-u škole,
a nastavno osoblje neće moći ni u dvorištu, jer je dr Srmena
Krstev izjavila da se na otvorenom prostoru neće pušiti, jer te ustanove
moraju da budu primer i edukacija drugima, kao i kako nekome može da škodi
duvanski dim, na primer, na rok koncertu na beogradskom Ušću?
Član 3, stav 5 takođe je
diskriminatoran u smislu kršenja ravnopravnosti
građana jer se, kako je to navela dr Srmena Krstev, diskriminacija vrši kako
bi se dao primer svima ostalima:
Izuzetno od stava 1.
ovog člana poslodavac može u zatvorenom radnom prostoru da odredi posebnu prostoriju
isključivo za pušenje u kojoj se ne može obavljati
delatnost poslodavca i na kojoj je obaveza da istakne znak da je pušenje
u toj prostoriji dozvoljeno, osim u zatvorenom radnom prostoru u kome se
obavljaju sledeće delatnosti: državna uprava i lokalna samouprava, zdravstvena
zaštita, vaspitanje i obrazovanje, društvena
briga o deci, socijalna zaštita, kultura, sport i
rekreacija, proizvodnja i promet lekova, proizvodnja, smeštaj
i promet životnih namirnica, društvena ishrana, mediji i
prostor u kome se obavlja snimanje i javno emitovanje, sastanci i javna
okupljanja građana.
Naravno, pošto je
zakon nakaradno napisan, odmah je započeta i nakaradna primena tako da su se
sada pojavila tumačenja da se čak ne sme pušiti ni na ulici ispred
nekih muzeja u Beogradu pošto su eminentni muzejski
pravnici trotoar proglasili za prostor muzeja.
Što se tiče pušenja u
ugostiteljskim objektima, od najnormalnije stvari odnosno podeli na pušački i
nepušački
deo napravljen je pravi pravno-tehnički galimatijas koji bi trebalo posebno da
se analizira te ćemo ovde samo postaviti nekoliko najzanimljivijih bisera: šta se,
na primer, dešava
s objektom od 80,5 kvadrata i sličnim površinama, jer su već
zabeleženi slučajevi da su vlasnici namerno fizički smanjivali lokale kako bi
površina
umanjenog lokala bila ispod 80 kvadrata, što automatski znači da
nije obavezna fizička podela lokala na pušački i nepušački
deo! Dalje, pošto
je prema izjavi dr Srmene Krstev glavni problem to što
se u ugostiteljstvu jede, pije i puši, zakonodavac je u članu
6, stavu 2 Zakona čak i to onemogućio:
U posebno određenoj
prostoriji namenjenoj isključivo za pušenje iz stava 1. člana
ovog zakona ne može da se služi i konzumira hrana ili piće, odnosno ne sme da
se obavlja bilo kakva delatnost.
Bilo bi veome zanimljivo
videti kako u nekom prostoru može da se puši, a istovremeno ne sme
da se obavlja bilo kakva delatnost, pa dakle ni pušenje.
Besmislicama je posebno
bogat član 8 Zakona koji se bavi ugostiteljskim objektima za smeštaj.
Tako se, na primer, odmah postavlja pitanje kako na zdravlje nepušača
može delovati činjenica da je u toj hotelskoj sobi prethodni gost dan ili
dva ranije pušio? Da li se time potvrđuje nagađanje da se sobe
ne čiste i ne peru nakon odlaska gostiju? Da li činjenica da je u nekoj sobi
boravio pušač
izaziva ugrožavanje nečijeg zdravlja? Najveći biser ipak je stav 4, člana 8
koji predviđa da je pušenje dozvoljeno ako "soba ima plafon i ako
je, osim što
ima vrata i prozore, potpuno zatvorena sa svih strana tvrdim zidovima od poda
do plafona".
Prema onome kako je
sročen ovaj stav Zakona, izgleda da su njegovi autori zabunom izašli iz
sobe mekih zidova, bez vrata i prozora. Po izlasku su im skinuli neku čudnu košulju i
pošto
su im ruke utrnule (od te košulje), dali su im da pišu. Pošto su
oni, boraveći u toj sobi bez pogleda otkrili epohalno arhitektonsko
otkriće odnosno sobe a samim tim i zgrade koje nemaju plafon i koje nisu sa
svih strana zatvorene tvrdim zidovima iz čega proizlazi da postoje sobe odnosno
zgrade bez zidova ili sa mekim zidovima, njihovo apstraktno pisanije je naišlo na
oduševljenje
umetničkih, literarnih duša u vladi. Ipak, pošto je
u ovom smislu zakon krajnje nedorečen mora se amandmanom detaljnije pojasniti
kakve su to sobe koje imaju meke zidove, da li su to možda nekakvi baloni na
naduvavanje, šatori
ili kuće od slame ili trske?
Pošto je članom 9 regulisan
smeštaj
u posebnim ustanovama pri čemu je "pušenje dozvoljeno u
prostorijama u kojima borave: 1) korisnici ustanova socijalne zaštite
za smeštaj nepokretnih i teško pokretnih lica, osoba
s invaliditetom, duševno obolelih lica, kao
i lica koja su ometena u razvoju; 2) pacijenti specijalnih bolnica za lečenje
psihijatrijskih bolesti, odnosno pacijenti psihijatrijskih odeljenja; 3)
korisnici ustanova i odeljenja za palijativnu negu... lica u istražnom
postupku, odnosno lica kojima su izrečene zavodske sankcije propisane zakonom" izgleda da
građani treba da završe ili u ludnici ili u bajboku kako bi mogli
neograničeno da puše pri čemu se istovremeno krše
prava zaposlenih u napred navedenim posebnim ustanovama jer oni nemaju prava da
puše
u radnim prostorijama u kojima borave!
Nakon čitanja svih tih
budalaština
postaje jasno da je jedini razlog za donošenje i sprovođenje ovog
zakona jasno vidljiv u članu 18 Zakona, a to je doživotno nameštanje
honorara opskurnim članovima još opskurnije Komisije koja se bavi
gromoglasno formulisanom društvenom brigom za
zdravlje u Republici Srbiji i zaštitom stanovništva
od izloženosti duvanskom dimu.
Postavlja se pitanje po
kom mentalnom kriterijumu su za članove Komisije za prevenciju upotrebe duvana
uopšte
izabrani zdravstveni radnici i drugi saradnici za koje do sada niko nikada
nije čuo. S obzirom na činjenicu da se sredstva za rad Komisije za
prevenciju upotrebe duvana obezbeđuju iz budžetskog fonda, i tu je
verovatno odlučujući bio faktor stranačke pripadnosti.
Štaviše,
kako bi se skrenula pažnja sa daleko važnije problematike, pre svega,
katastrofalnog stanja u zdravstvu Srbije, o čemu najbolje svedoči činjenica da
je i ministar zdravlja otišao da se leči u Nemačkoj, primena ovog zakona
postaje apsolutni prioritet te se za njegovo sprovođenje angažuju sve moguće i
nemoguće inspekcije: zdravstvena, sanitarna, inspekcija nadležna za lekove,
prosvetna inspekcija, inspekcija rada, tržišna inspekcija,
turistička inspekcija, inspekcija za preventivnu zaštitu, koje se inače "ubijaju"
od rada!
Na kraju, postaje jasno
da bi pod hitno trebalo osnovati još nekoliko inspekcija
specijalno zbog ovog i još nekih zakona: pre
svega, psihijatrijsku inspekciju da proveri mentalno zdravlje autora zakona,
inspekciju za zaludne, da proveri rad raznih zaludnih popova koji pišu
besmislene zakone, ali je i bez tih dodatnih ispitivanja sasvim jasno da su
građani Srbije po običaju dobro popušili.
Zovem se Nebojša Cvetković i živim u
Boru već 46 godina. Upućujem kritiku na Zakon o zaštiti stanovništva od duvanskog dima (u daljem tekstu
ZOZSODD).
Obrazloženje: Živeti u gradu kao što je Bor često znači živeti uskraćen za elementarno ljudsko
pravo - pravo na disanje. Kada dim iz borske topionice "padne" na grad, vi od njega ne možete pobeći ili se sakriti, jer
je prisutan svuda i morate ga udisati ili otići iz grada. O sastavu i štetnosti tog dima neću davati komentare, dugo bi trajalo,
ukratko - to je strašno! Stanovnici Bora su ovome izloženi više od 100 godina i država nikada nije preduzela ništa da ih zaštiti.
Šta je sa Zakonom o zaštiti stanovništa Bora i okoline od štetnosti topioničkog
dima? Taj zakon je trebalo da bude donet pre više decenija, ali je
državi bilo skupo da plati japanske filtere koji su nuđeni još sedamdesetih godina prošlog veka itd. Ljudi su,
izgleda, jeftiniji?! Svojim očima sam kao dete gledao kako, kad je velika
koncentracija dima u centru grada, na zemlju padaju ošamućeni vrapci koji su leteli kroz taj dim i koprcali se u
parku gde sam se igrao i odrastao! Danas živim u delu grada gde je
koncentracija dima manja, ali po statističkim podacima, dim pada više od 150
dana godišnje. U tom dimu mi spavamo, živimo i radimo.
Znači, više od 100 godina ignoriše se problem elementarnih ljudskih prava u Boru, a sad
država nastupa sa ZOZSODD!? To je u najmanju ruku iritirajuće, poražavajuće i
ponižavajuće... Apsolutno je apsurdno nekome ko često nema čist vazduh da
udahne, već je primoran da se truje ako hoće da živi, pričati o štetnosti duvanskog dima i pretiti ZOZSODD-om i time vređati
inteligenciju i logiku svih građana sa ovog područja...
S poštovanjem,
Nebojša Cvetković, Bor
(sa sajta RTV Prva)
Nedavno je u jednoj TV emisiji gledaocima definitivno
potvrđeno da lekari, zagovornici zabrane pušenja, najčešće pojma nemaju o čemu govore. Naime, tamo je iznet slučaj
odnosno primer jednog lekara, medijski poznatog naturača tableta sa germanijumom
132, koji je javnost upoznao sa svojim epohalnim otkrićima da pekinezeri
nastaju tako što se normalni kučići zatvaraju u specijalne komore u koje
se upumpava duvanski dim, kao i da cigarete sadrže radioaktivni polonijum.