Banditizam
Kreditna mafija: Umesto da ulaže u sopstvenu
budućnost narod je prisiljen da otplaćuje lopovluke vlasti
Vratićemo
im kad budu mogli
Srbija je
već zapala u dužničko ropstvo prema inostranstvu i to na osnovu
najnepovoljnijih kredita koji se daju. Sa druge strane, zajmovi koji bi bili
otpisani u slučaju da budu namenski potrošeni, ovu vlast uopšte ne interesuju,
jer njoj nije ni stalo do namenske potrošnje već do krađe. Zbog toga će u ovoj
godini biti izdvojeno više para na kamate za ranije kredite, nego za kapitalne
investicije
Milan Malenović
Srbija je država u dubokim finansijskim problemima. Fiskalni prihodi odavno
više ne mogu da pokriju sve finansijske potrebe ni same države ni klike na
vlasti. Dužničko ropstvo tako
postaje naša sigurna perspektiva.
Država uzima kredite bukvalno od svih koji su voljni da joj pozajmljuju: od Međunarodnog
monetarnog fonda, preko svetskih banaka specijalizovanih za davanje pozajmica
bankrotiranim režimima, pa sve do domaćih poslovnih banaka.
Krajem prošle godine, spoljni dug Srbije iznosio je 23,8 milijardi evra,
odnosno za četiri milijarde je bio veći nego u leto 2008.
godine, kada je na dužnost stupila sadašnja vlada.
Više od polovine ukupnog zaduženja čini
državni dug. Najviše novog zaduženja nastalo je kod Međunarodnog monetarnog fonda: čak dve milijarde evra.
Zvuči gotovo neverovatno, ali, dok ste pročitali prethodni deo članak,
Srbija se zadužila za novih 3.300 evra. U proseku, naša država se od dolaska na
vlast sadašnje koalicije, dnevno zaduživala za po 4.848.000 evra, odnosno
202.000 evra na sat.
Ko misli da je to malo, neka uzme u obzir da je ovakvim ponašanjem
države svaki stanovnik Srbije kod neke međunarodne finansijske
ustanove, za
koju najverovatnija nikada nije ni čuo, zadužen za po 1.600 evra. A toliko, da podsetimo, iznosi prosečni
start-ap kredit koji ova vlada daje nezaposlenima spremnima da pokrenu neki
"biznis" i tako sebe skinu sa biroa za rad.
Pomenuta suma iznosi i nešto više od četiri statistički
prosečne plate, a sve zajedno čini javni dug u visini od 12,1
milijardu evra. Na otplatu ćemo ove godine iz budžeta
morati da izdvojimo čak 80 milijardi dinara, od čega će 45 milijardi otići
na kamate.
Analitičari tvrde da je naša država već dosegla stepen zaduženosti u visini od 41 odsto bruto nacionalnog proizvoda, a zakonom
propisana gornja granica je 45 odsto! Danas već bivša ministarka finansija Diana
Dragutinović sa svoje strane tvrdi da je trenutna zaduženost u visini od 38
odsto BDP-a, jer je, navodno, od početka godine jedan deo
kredita vraćen.
Međutim, gospođa Dragutinović je u leto prošle godine doslovno lupila
da je Evropska investiciona banka najveći pojedinačni
investitor kada je Srbija u pitanju, te je tako pokazala da ne treba svaku
njenu izjavu uzimati zdravo za gotovo. Naime, gospođa Dragitinović bi morala da
zna da se krediti ne investiraju, već se
plasiraju.
Brkajući pojmove, slučajno ili namerno, bivša ministarka finansija je kod običnog
naroda samo želela da stvori osećaj kako mi i nismo preterano zaduženi. Gole činjenice,
sa druge strane, pokazuju da smo mi toliko zaduženi, da će
uskoro jedini izlaz iz te situacije biti proglašenje državnog
bankrota!
Ekonomiste posebno brine činjenica da je javni dug Srbije već
premašio 40 odsto srpskog izvoza, a zvono za uzbunu se u normalnim državama
pali na stepenu od 25 odsto. Pri tome, upozoravaju stručnjaci,
Srbija u razmeni sa svetom ionako ima deficit, tako da je pitanje kako će
biti namirene pristigle obaveze.
Sve bi bilo mnogo lakše kada bi još bilo nečega što
bi u Srbiji moglo povoljno da se privatizuje, ali ni toga više
nema. Koliki ugled uživa Srbija kao štedljivi domaćin pokazuje nam i situacija oko prodaje Telekoma.
Početna suma za koju je država htela da proda 31 odsto svojih i 20
odsto OTE-ovih akcija bila je 1,4 milijarde evra. Za sada je u vidu samo jedna
ponuda (toliko je ostalo od onih najavljenih) i to u visini od 950 miliona
evra, a i to je odbačeno pa su iz vlade došli patriotski poklici kako nećemo
"tu stvar" prodati za manje od 1,5 milijardi evra.
Nije
im dovoljna "obična" krađa
Svetska kriza je najmanji krivac za ovako nešto budući
da je razvijeni deo čovečanstva odavno ušao u novi investicioni ciklus. Glavni razlog je taj što
pravi strani investitori jednostavno nemaju poverenje u našu
državu da će i u doglednoj budućnosti stvarati uslove za normalno funkcionisanje tržišta,
a još manje imaju poverenje u najave da se i mi izvlačimo
iz krize.
Da bi neka strana firma ovde uložila svoj novac, i to ne ni tako malu svotu
od skoro milijardu i po, koliko je traženo za većinski
udeo u Telekomu, ona mora da bude sigurna da će
ovdašnje tržište biti u stanju da plaća ono što ta firma želi
da plasira.
Da bismo pojmili platežnu sposobnost građana
Srbije, dovoljno je da svako od nas baci pogled u svoj prazni novčanik.
Pored toga,
postoji i obilje drugih pokazatelja da su i građani i cela privreda pred
bankrotom.
Prvi put u poslednjih
pet godina, građani Srbije stali su sa zaduživanjem. Gotovo svi zajmovi
stanovništvu su u padu za oko dva odsto, a posebno stambene pozajmice. Prema
rečima generalnog sekretara Udruženja banaka Srbije Veroljuba Dugalića,
to je najbolji pokazatelj pada životnog standarda i usporene privredne
aktivnosti u Srbiji.
Što se tiče građana, oni
su najveća zaduženja imali po osnovu stambenih kredita, dok su zaduženja na ime
gotovinskih i potrošačkih kredita mnogo manja nego ranije. Ovi potonji krediti
se, na žalost, najčešće uzimaju da bi se ljudi bar jednom u životu propisno -
najeli.
Na kraju februara sa
otplatom je kasnilo 11,2 odsto kredita, što je za 0,6 odsto više nego na kraju
januara.
Krediti za privredu,
koji u ukupnoj spoljnoj zaduženosti zemlje učestvuju sa skoro 50 odsto, takođe
jednim delom mogu da padnu na teret državnog budžeta. Radi se, naime, o onim
pozajmicama gde je država žirant direktno ili, pak, posredno, preko zakonske
regulative.
Direktni žirant država
je, na primer, kod kredita u visini od pola milijarde evra koje je Evropska
investiciona banka dala za projekat Fiat u Kragujevcu. U slučaju da
privatno preduzeće ne bude redovno otplaćivalo rate, umesto njega mora da
uskoči država, pa takozvani posao veka lako može da se pretvori u realnu
propast veka.
Zakonom je država
obavezna da garantuje i za uloge u domaćim bankama koje su među najvećim
korisnicima stranih kredita. Ako neka od tih banaka zbog neredovnog plaćanja
dospelih rata počne da tone, njene obaveze prema štedišama i ulagačima preuzima
država, što je isto, ako ne i gore, nego da umesto nje otplaćuje kredit.
Kako god, na kraju ćemo
svi mi, građani, morati da otplaćujemo pozajmice koje je neko drugi uzeo i
potrošio.
Koga briga šta posle
Odgovor na pitanje zašto
i kako je Srbija dospela u dužničko ropstvo uopšte nije težak. Ova država je
skupa i nefunkcionalna, ali je istovremeno skrojena i po meri onih koji bi da
se bogate preko leđa običnog naroda. Primera za ovo ima i više nego dovoljno.
Poslednji kredit koji je
Srbija uzela jeste onaj od Sosijete ženeral banke u Srbiji u visini od
400 miliona dolara. Po mišljenju eksperata, ova suma je dovoljna samo da bi se
očuvala budžetska ravnoteža do novembra ove godine, što će reći za deset
meseci. A šta posle toga?
U isto vreme,
pozajmljeni novac neće otići u revitalizaciju privrede kroz razne podsticajne
mere, već skoro isključivo za otplatu ranijih kredita koje nije moguće
reprogramirati. Štaviše, iz republičke vlade su do javnosti stigle najave
ukidanja ionako besmislenih podsticajnih kredita za otvaranje novih radnih
mesta.
Bolje rečeno, ti će
krediti biti ukinuti onima kojima su najviše bili potrebni, malim i srednjim
preduzećima, ali će i dalje biti odobravani onim najvećima, kao što su Ikea,
Fiat, Jura i slični. Od malih i srednjih, pokazalo se, nema nikakvih provizija
za sve alavije ministre.
Dakle, štednje će biti,
ali tamo gde vlast najmanje boli. Umesto da kreše javne izdatke, Srbija svoju
budžetsku stabilnost traži u novim zaduživanjima.
Srbiji bi bilo daleko
pametnije da ono malo para koje ima na raspolaganju upotrebi kako bi stvorila
privredno okruženje u koje bi strani investitori rado ulagali, umesto što sama
investira, čak i u one projekte koji bi privatnim kompanijama bili
interesantni.
Problem je, međutim, u
tome što kod direktnih investicija vlasnici kapitala veoma budno prate tok
svakog centa koji ulažu, a za naše vlastodršce i njihove pljačkaške pomoćnike
ostaju samo u svetu uobičajene provizije.
Kod najvećih, onih
poslova teških više desetina miliona evra, u svetu je normalna provizija od
jedan odsto, kod nešto manjih projekta ona iznosi od tri do pet odsto, a za
najmanje poslove doseže i deset odsto. Sve je to, kao što znamo, našim
vlastodršcima premalo.
Kod kredita nema ovako
striktnih kontrola, jer je zajmodavcu daleko važnije da dobije validne
garancije za vraćanje duga, a dalja sudbina para koje je pozajmio ga daleko
manje interesuje. Shodno tome i mogućnosti za krađu su mnogo veće nego kod
direktnih investicija. Naravno, i u ovim poslovima se isplaćuju provizije
posrednicima, što će reći rodbini ministara, ali tek je to šlag na
torti.
Odbor izvršnih direktora
Svetske banke odobrio je u julu 2009. kredit od 388 miliona dolara Srbiji
za projekat auto-puta Koridor 10, što je do tada bio najveći zajam te
međunarodne finansijske institucije odobren Srbiji, kojim je trebala da bude
finansirana izgradnja tri deonice na Panevropskom koridoru.
Za te pare planirano je da bude izgrađeno samo 31,6
kilometara autoputa, ali ni ta mizerna kilometraža nije urađena.
Računato po
kilometru, to je najskuplji autoput u Evropi, pa bi čak bilo jeftinije da smo
na toj trasi umesto puta iskopali - metro!
Inače, kad je reč o
budućem beogradskom metrou, poznato je da su u doba socijalizma funkcioneri
govorili kako je od njega samo rat skuplji, pa tako ispada da je oružani sukob
čak manje zlo po ovu zemlju od Koridora 10.
Smeju se našoj alavosti
Umesto skupog kredita,
koji je ionako nenamenski potrošen, postojala je mogućnost davanja koncesije
privatnom investitoru, na šta su stručnjaci glasno ukazivali. Kod ovakvog
načina finansiranja, međutim, nema krađe u korist vlasti, pa se njoj tako
nešto nije ni isplatilo.
Neslavni ekonomski
reformator Božidar Đelić svojevremeno se na sva zvona hvalio kako je od
EU dobio povoljan kredit u visini od 200 miliona evra. Taj novac je, prema
ideji Olija Rena, otišao kao makroekonomska pomoć Srbiji, što će reći da
je od toga trebalo da se finansiraju olakšice koje bi domaće i strane
investitore ohrabrile da ulažu u srpsku privredu.
Da li je na osnovu ovog
zajma došlo do nekih značajnijih fiskalnih olakšica? Naravno da nije jer, iako
su one za investitore na prvom mestu po važnosti, posle političke i pravne
stabilnosti regiona u koji bi da ulažu, ne donose nikakve benefite
vlastodršcima.
Umesto toga, država je
krenula u sopstvene investicije za navodni privredni oporavak, a delimično se
ulagalo i u poslove gde je Srbija suinvestitor kroz već pominjane opskurne
podsticajne mere. Na ovaj način sav novac je spiskan bez ikakvog realnog efekta
po stanovništvo, koje će zauzvrat morati taj kredit da otplaćuju Evropskoj
uniji punih osam godina.
Da nešto u ovoj državi
nije u redu, pokazuje i odnos komercijalnih kredita prema namenskim.
Komercijalni krediti su oni koji se dobijaju po manje-više važećim uslovima na
tržištu i kod njih gotovo da nema nikakve kontrole za šta će novac da se
potroši.
Namenski krediti su
nešto drugačiji: daleko su jeftiniji, ali zajmodavac insistira na proveri da
li je novac zaista uložen u ono za šta je dat, ali i da li investicija zaista
toliko i vredi. I tu, onda, počinje da škripi kada je ova vlast u pitanju.
Ne čudi zato informacija
da je delegacija MMF-a koja je nedavno kontrolisala na šta su potrošena sredstva
data Vojvodini, našoj delegaciji u Novom Sadu u lice sasula kako se smatra da
su Srbi - genetski lopovi.
Zbog ovakvog ponašanja
pooštrene su kontrole i kod dobijanja pretpristupnih kredita od EU. Ovo su
najpovoljnija sredstva koja jedna država može da dobije, jer se najveći deo tih
kredita vremenom otpisuje, a kamate na ono što ipak mora da se vrati nisu veće
od simboličnih.
Pojačanom kontrolom
Srbija je dospela u smešnu situaciju u kojoj se još niko nije nalazio. Pošto
najveći deo predloženih projekata nije prošao evropsku reviziju, naša zemlja
neće uspeti da iskoristi ni polovinu sredstava koje joj je namenila Evropska
unija.
Kriminal ukalkulisan
Isto se desilo i sa
ruskim kreditom za izgradnju beogradskog železničkog čvora i metroa u visini od
800 miliona evra. Po planu ruske vlade ovaj dug bi u najvećoj meri bio otpisan,
ali se insistiralo na veoma detaljnim projektima koje bi ruski partneri još i
proverili.
Zbog toga je mogućnost
mahinacija bila ravna nuli, pa se našim vlastodršcima nije isplatilo ni da
ponude neke projekte, a kamoli da krenu u njihovu realizaciju. Već dve godine
se Rusi čude kako to da smo toliko bogati da ne želimo ni poklon da primimo.
Nasuprot tome, uzimanje
komercijalnih kredita funkcioniše besprekorno. Novac se slije u državni
budžet na osnovu nekog plana koji strani zajmodavac samo ovlaš pregleda, jer se
kamata najčešće obračunava u srazmeri sa procenjenom krađom sredstava:
što je krađa veća, to je viša i kamata.
Posle toga zajmodavca
malo interesuje šta se zaista dešava sa njegovim parama sve dok država uredno
otplaćuje kreditne rate.
Iz budžeta se taj novac,
po priloženom planu, koji najčešće nema nikakvog smisla, uplaćuje raznim
agencijama koje ga prebacuju privatnim firmama, navodnim izvođačima radova. U
najboljem slučaju, dve trećine tih para zaista i bude utrošeno za ono za šta su
namenjene, dok ostatak završi na privatnim računima ministara, državnih
funkcionera i njihovih milih i dragih.
Postoje, međutim i
slučajevi kada se bar polovina para izgubi u tamnom vilajetu naše nezasite
oligarhije.
Jedan od takvih
pljačkaških poduhvata izgleda da je i takozvani Južni zaobilazni poluprsten oko
Beograda. Iako je javnost godinama ubeđivana da će ova saobraćajnica potpuno da
rastereti srpsku prestonicu, ono šta je zaista urađeno daleko više podseća na
neki seoski drum umesto na međunarodnu magistralu.
Realni godišnji
saobraćaj na ovoj deonici iznosi 5.500.000 vozila, ali je srpska vlada izvođaču
radova dala nalog da napravi put za opterećenje od samo dva miliona vozila
godišnje, što je preduzeće Štrabag i učinilo.
Nije teško zaključiti
gde je nestala razlika u kreditu dobijenom za ovaj poduhvat, a koja
iznosi čak 60 odsto.
Konačno, krediti ne
opterećuju vlast koja je promenljiva, već narod koji je stalan i koji će
narednih decenija da otplaćuje lopovluke sadašnjih vlastodržaca. Do zakonom
predviđenog maksimalnog zaduženja u visini od 45 odsto BDP-a ostalo je u
najboljem slučaju još nekih pet odsto, a taj procenat će po mišljenju upućenih
biti dosegnut već na leto.
Posle toga ne bi čudilo
da vlada promeni zakon i da nivo zaduženosti podigne i na 200 odsto BDP-a, samo
da bi mogla da nastavi sa nesmetanom krađom.
Malo Marku, a malo i Šarcu
Prema
rečima Andreasa Beikosa, šefa Regionalne kancelarije Evropske
investicione banke za zapadni Balkan, EIB je u Srbiju od 2001. plasirao tri
milijarde evra zajmova, a u prošloj godini 885 miliona evra, od čega je 500
miliona evra otišlo Fijatu. Evo kako je zvanično raspoređen novac, po tvrdnjama
samog Beikosa: "...Polovina novca otišla je u oblast transporta,
trećina je data bankama koje su odobravale kredite malim i srednjim
preduzećima, a ostatak za ulaganje u zdravstveni sistem i obrazovanje."
Avanti
u provaliju
Smanjenje
zaduženosti nije dobar signal, jer pokazuje da nema privredne aktivnosti zato
što kompanije odavno koriste kredite za finansiranje investicija i za obrtna
sredstva. Građani se i dalje oprezno ponašaju zbog krize i neizvesnosti, ocenio
je Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije. On je najavio
da će poslovne banke u okviru UBS-a da definišu predloge realizacije vladinog
programa refinansiranja kredita, naglašavajući da je izvesno da država nema
novca za takvu vrstu podrške.
Očekuje se
da će Narodna banka regulativom podržati komercijalne banke u realizaciji
vladinog programa odlaganja dospelih dugova građana. Osim toga, neophodno je da
se razgovara i o reprogramu kredita privredi, zato što krediti pravnim licima
predstavljaju dve trećine ukupnih kredita, a firme su i neurednije platiše od
građana.
Sa druge
strane, država nema nikakvih problema, ali ni skrupula da se dalje zadužuje.
Dok privreda i građani sami moraju da vraćaju svoje dugove, zbog čega su veoma
oprezni kod daljeg zaduživanja, to će za državu da odradi neko drugi. Odnosno
isti ti građani i ista privreda koji se snebivaju da sami za sebe uzimaju
kredite.
Ma
kakva Grčka...
Tabela o zaduživanju Republike Srbije nam otkriva da je
najveći dug nastao u kriznoj 2009. godini: skoro 2,5 milijardi evra. Na šta je
potrošeno četiri milijardi evra na ovaj način dobijenih u periodu od samo dve i
po godine, ostaje rebus i za najbolje poznavaoce ovdašnjih prilika.
Evo dinamike i tempa te katastrofe:
- septembar 2008. - 19,8 milijardi evra
- kraj 2008 - 20,1 milijarda evra
- kraj 2009 22,5 milijardi evra
- kraj 2010 - 23,8 milijardi evra
Trenutno
zaduženje Srbije u inostranstvu iznosi oko 40 odsto BDP-a (41,5 odsto prema
ekonomistima, oko 38 odsto po tvrdnjama vlade), dok je u trenutku dolaska
aktuelne vlasti ono iznosilo 32,9 odsto BDP-a. U nepovrat je, dakle, otišlo
skoro 10 odsto ukupnog bruto društvenog proizvoda!
Koliko privreda
iskoristi, toliko "državnici" unište
Dok se država nedomaćinski zaduživala gde je stigla,
privreda je, svesna svojih realnih mogućnosti, veoma oprezno ulazila u kreditne
aranžmane u inostranstvu.
Kratkoročni krediti su najskuplja varijanta zaduživanja i
njima države, pa i naša, pribegavaju samo u slučajevima kada zbog neplaniranih
okolnosti predviđeni javni prihodi ne mogu da pokriju obaveze koje pristižu,
zbog čega preti opasnost da se obustave plaćanja prema budžetskim korisnicima
ili stranim zajmodavcima.
Ova vlast navodnih finansijskih i opšteekonomskih stručnjaka
nije se baš proslavila u predviđanju prihoda i rashoda, zbog čega se dosta
često pribegavalo ad-hok zaduživanju, pa su kratkoročni zajmovi dosegli sumu od
1,31 milijardu evra.
Da ovo baš i nije mala svota, govori podatak da je za toliko
u prošloj godini povećano zaduženje preduzeća i banaka u inostranstvu. Dakle,
ono što najveći deo privrede iskoristi za sopstvene potrebe tokom cele jedne
godine, to država protraći samo na osnovu pogrešnih procena navodnih
stručnjaka na njenom čelu.
Njih grupica i
milioni žiranata
Kreditna mafija, koja lepo živi od parazitiranja na račun
naroda, ovu nesrećnu zemlju svesno gura u propast.
Najveći deo pristiglih obaveza države prema stranim
zajmodavcima odnosi se na kamate i na reprogram dugova koje nismo u stanju da
vraćamo.
Svota koja će ove godine iz budžeta biti izdvojena za te
potrebe daleko premašuje sumu planiranu da bude izdvojena za potrebe
kapitalnih investicija. Umesto da ulaže u sopstvenu budućnost i napredak novih
naraštaja, ovaj narod je prisiljen da otplaćuje lopovluke vlasti.