Policija
Zvezdara: sluèaj
zbog kojeg su graðani poèeli da zaziru od organa reda
Samoubistvo policijom
Saèuvaj nas Bože od ovakvih zaštitnika, za koje red i mir
mogu da nastupe tek kada ne bude nijednog graðanina. Žalosno je da ni posle mnogo decenija od svog nastanka èuveni stihovi "otadžbine naše to su ponajbolji sinovi,
kada pobiju neoprezne èuvaju ih èinovi" ne gube na aktuelnosti,
kao što pokazuje sluèaj egzekucije koju je
policija nedavno izvršila u Beogradu
Milan Malenoviæ
Život
Mirona Milutinoviæa
nasilno je prekinut kada je imao samo 24 godine, i to hicima iz vatrenog oružja
koje su 28. novembra 2010. ispalili pripadnici policijske stanice Zvezdara.
Cela ova tragedija ima dva dela: onaj kratki, nesporni, i drugi, daleko duži i
veoma sporan.
Nesporno je da se pokojni Miron tog kobnog dana zatvorio u stanu svoje bake
u ulici Vitezova Karaðorðeve zvezde 2b u Beogradu. Prethodno je gledao televizijski izveštaj
o hapšenjima navodnih huligana koji su 10. oktobra pokušali
da spreèe održavanje Parade ponosa, odnosno javno promovisanje homoseksualnosti. Iritiran
ovim, mladi Miron je zapao u psihozu i kroz prozor stana u prizemlju u kome se
nalazio - izbacio TV-aparat.
Svojim gestom Miron, istina, nije nikoga ni povredio ni ugrozio, ali su
njegova majka i baka, koje su bile prisutne, htele da pozovu policiju i hitnu
pomoæ kako bi Mirona hospitalizovali, buduæi da je i ranije imao sliène
psihièke probleme od kojih se ambulantno leèio. Da bi im to onemoguæio,
Miron je iskljuèio telefone u stanu, pa je baka morala da ode do komšije
na drugom spratu i da odatle pozove policiju.
Baka je dobro poznavala svog unuka i mnogo ga je volela. Policiji je prvo
telefonom, a zatim, kada je pristigla patrola, i usmeno objasnila da se radi o
licu sa psihièkim tegobama koje nije nasilno prema èlanovima porodice zateèenim
u stanu. Samim tim što je baka mogla da napusti stan videlo se da njoj i majci Miron nije
ogranièavao kretanje. Nije ih, dakle, koristio kao taoce.
Miron je jedino odbijao da napusti stan ili da u njega pusti patrolu
policije. Zbog toga je pozvana posebna, za ovakve sluèajeve
obuèena ekipa struènjaka koja je trebalo da pregovorima navede Mirona da se preda i odu u
bolnicu.
Do ovog momenta sve je nesporno. Sada poèinje ono što
je sporno i o èemu postoje najmanje dve verzije.
Šta
je bilo i šta im se snilo
Èetiri
tog dana pristigla policajca Policijske stanice Zvezdara bili su Momir
Mladenoviæ, Željko Velièkoviæ, Nenad Iliæ i Miloš Stojkoviæ. Umesto da se strpe i saèekaju dolazak ekipe
specijalista, ova èetvorica ulaze u verbalni duel sa nesreænim mladiæem.
Isprovociran neèim što su mu policajci dobacili, Miron iz kuhinje uzima malu sataru za meso i
iskaèe kroz prozor stana. Ovu verziju dogaðaja
daju oèevici, èlanovi Mironove porodice. Policija tvrdi suprotno: da Miron nièim nije bio isprovociran i da je bezrazložno sa satarom u ruci krenuo na patrolu.
U tom trenutku je, po policijskom izveštaju, ispred prozora stana
u kome je Miron boravio, bila samo troèlana ekipa policajaca, jer
je jedan od pristigle èetvorke, navodno, otišao iza zgrade da osmotri situaciju. Od pomenute trojke, opet po policijskom
izveštaju, dvojica službenika su pobegla odmah kada je Miron iskoèio kroz prozor, a na
licu mesta je ostao samo Momir Mladenoviæ. Zašto
i on nije pobegao kao njegove kolege?
Iz Zapisnika komisije o razmatranju okolnosti upotrebe sredstava prinude
potpisanog 24. decembra 2010. od strane glavnog policijskog savetnika Nikole
Laketiæa, glavnog policijskog savetnika Neðeljka Munjasa, policijskog savetnika Vasa Kobca
i, kao zapisnièara, samostalnog policijskog inspektora Dejana Bojoviæa ne vidi se ni gde
su ostali pripadnici policijske patrole bili niti šta
su radili. U Izveštaju se pominje samo Momir Mladenoviæ.
Ceo izveštaj je kao da su ga pisali osnovci, a ne visoki policijski službenici.
Tako se na jednom mestu navodi kako je pomenuti Mladenoviæ
ispalio dva ili tri hica u vazduh, kao znak upozorenja, a da je zatim, navodno
životno ugrožen, ispalio nekoliko hitaca u pravcu nesreænog
Mirona. Ovakva nepreciznost u pogledu ispaljenih metaka ne postoji ni u nekom
seoskom lovaèkom društvu.
Policijski službenici duže taèno odreðeni broj metaka i posle upotrebe vatrenog oružja lako se utvrdi
koliko je hitaca ispaljeno. Nakon ove tragedije pristigla je kriminalistièko-tehnièka
ekipa koja je pronašla sve èaure i to uredno evidentirala. Iz obdukcionog zapisnika od 29. novembra
2010, potpisanog od strane dr Radojeviæa,
dr Nikoliæa i dr Pavlekiæa proizilazi da je Miron pogoðen
sa pet metaka.
Policijska komisija je, dakle, lako mogla da utvrdi koliko je Mladenoviæ
ispalio hitaca upozorenja: dva ili tri, kao i koliko je metaka ispalio u pravcu
Mirona.
Problem je u tome što svedoci ove tragedije, sa izuzetkom pomenute policijske èetvorke,
tvrde da nije bilo hitaca upozorenja i da je Miron egzekutiran u pravom smislu
te reèi.
Da ovakav prikaz dogaðaja nije bez osnova pokazuju i mnoge nelogiènosti koje se
pojavljuju u daljem radu državnih organa, kako same policije, tako
i pravosuða.
Zvezdarci
- oprez
Pomenuta policijska komisija je u svom radu koristila samo ono što joj je
odgovaralo, pa je tako došla do zakljuèka da je policajac Momir Mladenoviæ ispravno postupio i Mirona
lišio života u krajnjoj nuždi. Komisija nije uopšte ni razmatrala obdukcioni nalaz, jer joj on nije išao
u prilog.
U svom zapisniku troèlana lekarska komisija je utvrdila da su èetiri od pet rana
nanetih Mironu iz vatrenog oružja bile smrtonosne. Ona peta, iako nije
bila smrtonosna, morala je Mirona da onemoguæi u daljem kretanju, buduæi
da je bio pogoðen u butinu.
Policijska komisija, nasuprot ovome tvrdi da je Miron policajca Mladenoviæa
oborio na zemlju i da je zatim na njega nasrnuo sa satarom u ruci, zbog èega
je policajac morao da upotrebi vatreno oružje. I to èak
pet puta, kako proizilazi iz obdukcionog zapisnika, iako je koristio
poluautomatski pištolj CZ 99. Kao što vidimo, ovo oružje po policijskim tvrdnjama može da
ispaljuje i rafale.
Veæ posle prvog pogotka u gornji deo tela, Miron je morao da izgubi svest i
klone. Samim tim nije postojala potreba da mu se nanose ostale rane. Tako
govore èinjenice, ali jedino ako je taèna policijska informacija
da je vatreno oružje koristio samo policajac Mladenoviæ, a ne i njegove kolege.
Obdukcioni zapisnik, koji je policijska komisija ignorisala, otkriva još
neke nelogiènosti iz službenog izveštaja. Policija tvrdi kako se policajac Mladenoviæ
nalazio na zemlji u trenutku kada je pucao u Mirona, koji mu se približavao u
uspravnom položaju.
Nesreæni mladiæ je bio visok 183 cm, pa u kom god položaju da se nalazio policajac
na zemlji, visinska razlika izmeðu cevi njegovog pištolja
i ulaznih rana u gornjem delu Mironovog tela morala je da bude najmanje jedan
metar. Kako je onda moguæe da su kanali rana, u najboljem sluèaju po policiju, blago naviše,
kada bi po logici morali da budu oštro naviše?
Postoje, meðutim, bar dva kanala koja su tanad naèinila u gornjem delu
Mironovog tela koja idu naniže. Kako je moguæe
da policajac koji leži ili sedi na zemlji nanese ovakve povrede licu koje stoji iznad njega?
Izgleda kako policija želi da prikrije ili da policajac Mladenoviæ nije bio na zemlji
ili da su u Mirona pucali i ostali èlanovi patrole. Ili i jedno
i drugo.
U meðuvremenu se u zataškavanje celog sluèaja ukljuèilo i domaæe pravosuðe. Zamenica višeg javnog tužioca u Beogradu Mirjana Jovanoviæ veæ
mesecima u nekoj fijoci drži predmet protiv policajca Mladenoviæa i
njegovih sauèesnika, ali tvrdi da vodi istragu, a da od suda nije zatražila pokretanje
istražnog postupka. A radi se o sumnji da je izvršeno jedno od najtežih
kriviènih dela, èije procesuiranje ima prioritet u odnosu na brojna lakša dela.
Kada bi zamenica tužioca i odbacila kriviènu prijavu, to bi omoguæilo porodici nastradalog Mirona da
podnošenjem zahteva za sprovoðenje istrage ipak pokrene sudski postupak. Zbog
toga tužilaštvo, meðutim, ništa ni ne preduzima, èekajuæi da vreme uèini svoje.
Pokojnog Mirona niko i ništa više ne može
da vrati meðu žive. Njegova porodica oèekuje, bar toliko, da se utvrdi prava
istina i da se eventualni krivci za ovaj nemili dogaðaj
pravedno osude.
Policajac Mladenoviæ i trojica njegovih kolega još uvek su u službi,
zbog èega bi stanovnici Zvezdare morali da budu posebno oprezni. I zabrinuti.
Ne èaèkati meèku
I u Smederevu pravosuðe pokušava zataškavanjem da amnestira policiju. Borko S. je pred istražnim sudijom iz tog grada Mirkom Šariæem
priznao delo koje mu se stavljalo na teret, a to je posedovanje narkotika.
U istoj izjavi, Borko je
naveo i osobu od koje je nabavio drogu - Sreæka Dogandžiæa. Pomenuti je u tom
trenutku bio šef odeljenja smederevske
policije za suzbijanje narkotika.
Zbog ove èinjenice tužilac prisutan pri davanju
izjave, Gordana Maksimoviæ, istog momenta odbija da
preduzme istražne radnje protiv Dogandžiæa tvrdnjom da ga je Borko optužio iz osvete zbog ranijih privoðenja. Ništa drugo u prilog eventualne nevinosti visokog policijskog službenika
tužilaštvo nije uspelo da iznese.
Istraga bi mogla da ide i u
prilog samog Dogandžiæu, jer bi se njome definitivno otklonile sve sumnje. Ali, postoji i moguænost da se to ne desi, veæ da se utvrdi policijska
umešanost u trgovinu narkoticima u Smederevu.
Iz tog razloga pravosuðe æuti i zabija glavu u pesak, a sam inspektor mora da živi pod teretom sumnje da umesto suzbijanja narkomanije on istu pospešuje.