Polemika
Reagovanje
na tekst prof. dr Kaplana Burovića, akademika
Braća
po Balkanu
Diplomirani politikolog Mustafa Hodža, u polemici sa istraživanjem
akademika Kaplana Burovića ("Širenje Albanaca i suženje Crnogoraca",
Tabloid 227) donosi svoj pogled na crnogorsko-albansku prošlost i poreklo
Mustafa Hodža
Stiče se utisak da je autor teksta, prof. dr Kaplan Burović,
akademik, preopterećen problemom albanskog naroda, odnosno preopterećen
problemom što uopšte postoji albanski narod, a kako sam ja deo toga naroda,
osećam se pozvanim da, u okviru mojih skromnih mogućnosti, dokažem da su teze
g. Burovića o "albanskoj istoriji, nauci, i kulturi albanskog naroda"
okrutne, gebelsovske i samim tim neodržive.
Teze prof. dr. Kaplana Burovića, već nebrojeno puta su viđene od početka
osamdesetih godina prošloga veka pa, kao što se da videti, još danas dan su u
službi onih koji bi da ponižavaju druge, da otimaju tuđe, da izvrću činjenice i
to, takođe, već bezbroj puta viđenom metodologija okultnih nauka koje se
primenjuju u nameri da se argumenti iskrivljuju, radi otimanja i prisvajanja
tuđeg svega valjanog. Umesto dokaza, na videlo izbijaju montirani, prepleteni,
izvrnuti, namešteni, i nadasve izmišljeni "argumenti" ovoga puta, od
akademika Burovića!
Konci
i lonci
Autor Burović u spornom tekstu koji se tiče Albanaca, između ostalog
piše:
"...Srpsko-crnogorska
nacionalna manjina (biće da je mislio "na srpsko-crnogorsko-makedonsku
nacionalnu manjinu u Albaniji", iako meni nije poznato da ima
"srpsko-crnogorska" nacionalna manjina, prim. M.H.) odigrala je
značajnu ulogu u istoriji, kulturi i nauci albanskog naroda, dok su ovi Albanci
za svog nacionalnog heroja proglasili Srbina Đurđa Kastriotu, naravno misleći
da je bio Albanac".
Da je Đerđ Kastrioti-Skenderbeg, kojeg akademik Burović proglašava
"Srbinom" bio čistokrvni Albanac, zaista postoje nebrojani dokazi, a
ja ću se poslužiti dokazima koji su izneti u časopisu "Albanika
ekskluzive" gde je taksativno poređano rodoslovlje velike albanske
porodice Kastrioti.
U časopisu su izneti relevantni, lapidarni, neoborivi i neosporni dokazi
da su Kastrioti, pa i među njima najpoznatiji svetskoj javnosti Đerđ Kastrioti,
bili čistokrvni Albanci. To potvrđuju i mnogobrojna istraživanja, među kojima i
istraživanja Tatjane Pejović, koja je u knjizi "Manastiri u Crnoj
Gori" izdanje od 1995. godine, za nadgrobnu ploču koja se nalazi na crkvi
Santa Maria La nuova u Napulju, između ostalog piše, citiram: "Ovo je
plakat gospođe Mare, princeze Crne Gore, sestre Georgio Scanderbega...".
(Vidi: "Manastiri u Crnoj Gori" izdanje 1995, autorke Tatjane
Pejović).
Bojim se da je akademik Burović pomešao "konce i lonce".
Naime, nepobitno je da su se velike familije naroda sprijateljile međusobno
pomoću ženidbi i udaja.
Tako je majka Đerđa (za akademika Burovića "Đurađa")
Kastriotija bila srpske krvi i zvala se Vojisava, ali nikada nije nista
požnjeveno, ako nije posejano. Tako i u ovom slučaju, posejano je albansko
seme, i požnjevena albanska krv. Kao što rekoh, Đone Kastrioti, otac Đerđa Kastriotija,
bio je oženjen, Vojisavom, dok je njegov unuk, dakle sin Đerđa Kastriotija
Skenderbega, koji se zvao po dedi, Đone II (zbog boljeg razumevanja čitalaca,
ja ću ga obeležiti sa "Đone II") bio je oženjen Irenom Branković,
ćerkom srpskog despota Lazara Brankovića, što znači da su njihova deca bili
Albanci. Suprotno, na konkretnom primeru, Mara Kastrioti, Albanka, ćerka Đona
Kastriotija, tj. sestra Skenderbega, bila je udata za Stevana Crnojevića, i
njihova decu bili su Srbi.
Bilo bi dobro kada bi akademik Burović proučio studije mnogih, kako ih
on naziva "Srbo-Crnogoraca", posebno onih koji su doktorirali na
tezama o poreklu porodice Kastrioti.
Dosada rečeno itekako je poznatao akademiku Buroviću, verujem ja, ali g.
Buroviću nije stalo do istine. On, akademik Burović, poput kolege mu po zvanju
Dobrice Ćosića, sačekao je momenat kada će da napadne albanski narod, albansku
istoriju, albansku nauku, albansku kulturu, te da prisvaja albansku autohtonu
zemlju, jednom rečju da pokušava da prisvaja i da nipodaštava i sve što je
albansko.
Poznato je da je ponižen onaj koji neistinama i drugim konstrukcijama,
te podmetanjem kukavičjeg jajeta pokušava da ponizi drugog, u ovom slučaju
druge, a ne, kao u ovom slučaju, oni koje pokušavaju da ponize.
Zašto je sve to važno sada kada se rešava deo albanskog pitanja?
Na žalost, zahvaljujući dobrim komšijama, albansko pitanje nije rešeno
ni do dana današnjeg (za šta nisu odgovorne samo komšije, mislim ja, već
ponajviše sami mi, Albanci, prim. M.H.). Pošto sada, tako da se izrazim, kreću
albansko-srpski pregovori, odnosno pregovori između Republike Srbije i
Republike Kosova, akademik Burović je pokušao da rečenom retorikom podiže
halabuku i "reinkarnira teorije zavere".
Da se vratim pisanjima akademika Kaplana Burovića.
A
genocidi?
Akademik Burović u daljem tekstu "informiše" čitaoce Tabloida
da je "albanski nacionalni pesnik Naim Frašeri, čim je čuo za grčki
ustanak, iz svoje samrtne postelje u Istanbulu zatražio sablju da pođe u rat
protiv grčkih ustanika".
Ne sporim tvrdnje akademika Burovića, već ga podsećam da je
"zaboravio " da kaže šta su ti "grčki ustanici" učinili
Albancima Camerije i Janine. Ja ću da podsetim akademika Burovića i čitaoce Tabloida
u najkraćim crtama o tim zverstvima koja su počinili ustanici mitropolita Dionisa
iz Larise.
Stanovnici albanskih pokrajina Camerije i Janine bili su većinom
muslimanske veroispovesti. Grčki ustanici mitopolita Dionisa su ih napadali
nenaoružane 7. septembra 1611. godine i vršili su nad njima zverstva genocidnih
razmera.
Genocid (za tadašnje prilike nepoznat pojam) koji su počinili tzv.
"grčki ustanici" nad albanskim narodom u Cameriji, Janjini i šire,
pod vođstvom mitropolita Dionisa iz Larise primorali su velikog albanskog pisca
Naima Fraserija da iz samrtničke postelje traži sablju da krene u pomoć svojoj
napadnutoj braći, koji su bili napadnuti samo zato što su bili
Albanci-muslimani.
Ta zverstva koja su počinili "grčki ustanici" pod vođstvom
mitropolita Dionisa iz Larise, mnogi od nas imali su, na žalost, mogućnost da
vide i osete na sopstvenoj koži u ex-Jugoslaviji, kada su horde Slobodana
Miloševića krenule na agresiju u BiH i na Kosovo. Dakle, zverstva genocidnih
razmera i genocidnih namera počinijena na BiH i na Kosovo od ostataka
nekadašnje JNA, paravojnih, policijskih, parapolicijskih i raznih organizovanih
terorističkih grupa iz Srbije, pred očima i pred licem celoga sveta. Ako je to
tako, onda nije teško opravdati postupak velikog albanskog pesnika Naima
Frašerija, koji je pokušao da krene u pomoć napadnutoj braći, jer je znao za
zverstva Grka od te 1611. i neprestano do pedesetih godina prošloga veka. Grci
su, kada god su imali priliku, otimali albanske teritorije, ubijali i ubijaju
Albance i dr. (uostalom, i dan-danas Grčka ortodoksna crkva i grčki zvaničnici
vršljaju po Albaniji, prim M.H.).
Akademik Burović u spornom tekstu dalje iznosi: "Prvu reč na
albanskom jeziku je napisao Crnogorac Pavle Anđelić!" i nastavlja:
"Sva četiri književnika stare albanske književnosti (Buzuk, Bjelić, Bogdan
i Buda) su Slaveni, Srbo-Crnogorci, Hrvati i Makedonci!".
Mene raduje podatak da je "prvu reč na albanskom jeziku napisao
Crnogorac Pavle Anđelić!" Iako nisam nikad čuo niti čitao bilo šta od tog
gospodina, ipak "bio bih mu zahvalan", pod uslovom da je to tačno.
Ali... biće da ni g. Pavle Anđelić, niti ovi "Srbo-Crnogorci, Hrvati i
Makedonci", glavni likovi pisanija g. Burovića, nisu znali
"srpsko-crnogrski, hrvatski i makedonski". Znači, "nisu znali
svoj maternji jezik", ali su znali albanski i da ne bi ostali nepoznati
"pisali su", prvo "Pavle Anđelić, "prvu reč na albanskom
jeziku", a i "Buzuk, Bjelić, Bogdan i Buda, staru su albansku
književnost pisali na albanskom. Ponavljam, verovatno zato što nisu znali
srpsko-crnogorsko-hrvatsko-makedonski jezik?
Da je "biskup Matija Mazarek uputio bogu molbu" sadržine
"Spasi nas Bože od Albanaca" meni nije poznato, ali to ne menja na
stvari jer i ja svakodnevno, i svakog časa, upućujem molbe Bogu da me spasi
onog mraka u kojim je bio i umro Matija Mazarek, iako držim da svako ima pravo
da se obrati Bogu molbama, onako kako on smatra da je najbolje, pod uslovom da
ne vređa osećanja drugih.
Ne znam g. Burovića, "Srbo-Crnogorca", pa ne znam kada, gde i
ko mu je dodelio zvanje akademika?
Kada je reč o velikom pesniku Đerđu Fisti koji je dočekao italijanske
okupatore rečima "...Hvala vam što nas oslobodiste od muslimana!", i
to je "razumljivo". Ovde je reč o katoličkom svešteniku kojem su
"bili bliži italijanski fašisti nego albanski muslimani", pa se nadao
da će istrebiti muslimane pomoću italijanskih fašista.
Međutim, na moju radost, a na žalost g. Burovića, u nas Albanaca nema
međuverske netrpeljivosti. Pojedinačni ispadi ni tada ni sada nisu mogli i ne
mogu da poremete međuverske odnose. Sa druge strane, velika nacionalna imena su
smatrala da "imaju prava da svoj narod dozovu pameti". Možda su tako
mislili i postupali i Mazarek i Fista.
Podsetio bih g. Burovića da je i velikan hrvatske književnosti Miroslav
Krleža uputio Bogu molbu ovakve sadržine: "...Bože sačuvaj me hrvatske
kulture i srpskog junaštva". Ili, na prvi pogled, možda je onomad bilo za
nekoga neprihvatljivo pisanje Bore Stankovića u romanu "Nečista krv",
ali zahvaljujući tom velikanu srpske književnosti spasene su kasnije generacija
Srba od divljačkih plemenskih gluposti.
Jer, da se tako nije dogodilo, u
Srbiji niko ne bi znao ko je kome otac, ko je kome sin, ko je kome brat po ocu,
ko je kome brat po majci, čija je koja žena, koji je muž koje žene i dr.
Ti nakaradni, nadasve divljački plemenski običaji su izumrli
zahvaljujući peru velikog srpskog pesnika Bore Stankovića.
Zadnja
je sudska
Podsetiću g. Burovića da imena ljudi nisu garant njihove nacionalne
pripadnosti, pre bi se reklo da su imena ljudi određivala u većini slučajeva
njihovu versku pripadnost.
Kod nas Albanaca muslimanske
veroispovesti, na primer sve do početka sedamdesetih godina prošloga veka,
preko 99 odsto imena Albanaca i Albanki bila su arapskog porekla, zbog verske
pripadnosti.
Isti je slučaj sa Albancima katolicima i Albancima pravoslavcima, koji
su davali imena deci po verskoj pripadnosti. Tako je bio i slučaj sa Đerđom
Kastriotijem, koji je bio hrišćanin, i zbog toga je nosio ime Đerđ Kastrioti
"Skenderbeg", što ni u kom slučaju ne znači da je bio
"Srbin", niti "Srbo-Crnogorac".
Da bi potkrepio dokazima napred rečeno, podsetio bih g. Burovića i
čitaoce Tabloda da se i ćerka Vuka Stefanovića Karadžića zvala Emina,
iako nije bila Arapkinja (Emina Karadžić je, inače, bila u bliskim odnosima i
sa velikim srpskim piscem Brankom Radičevićem, prim. M.H.), a Emina se zvala i
majka Muhameda, Božjeg poslanika kojeg priznajemo mi muslimani.
Kada se akademik Burović pita "...kakvu su to pozitivnu ulogu
odigrali Albanci u istoriji crnogorskog naroda?", i sam odgovara
"...Da, možda, ko ne smatra pozitivnim to što su albanizovali severnu
Albaniju i oteli Crnogorcima njihovu srednjovekovnu prestonicu
Skadar...?", g. Burović zaboravlja da je dobar deo Crne Gore albanski.
Dakle, prof. dr Kaplan Burović je iskoristio prašinu koja se podigla u
Savetu Evrope, i koji je pod uticajem ruske mafije, te gde većinu imaju tzv.
socijaldemokrate..., tj. preobučeni komunisti, koji neće da vrate
faši-komunizam u Evropi, pa i šire.