Feljton
Dr Zoran Petrović Piroćanac: Geopolitika
energije (5)
Sledi
okršaj kod Oil korala
Nesumnjivo,
energija je jedan od glavnih problema 21. veka. Oduvek je čoveku bila potrebna,
a od industrijske revolucije njena potrošnja neprestano raste. Ništa danas ne
ukazuje na to da će se u budućnosti ta potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do
neke revolucije, danas nezamislive, ali ipak moguće. Pre industrijske
revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za neke nerazvijene zemlje i
danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju. Potom je usledila epoha
uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i "naučna
energija" - nuklearna.
Knjiga dr
Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije - Bitna razvojna komponenta
društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010, iz koje objavljujemo opširne
izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom činjenicom, te strateškim i vojnim
argumentom
Piše: dr
Zoran Petrović Piroćanac
Svet ima rezerve fosilne
energije od oko 800 milijardi tona, od čega 500 za ugalj, što je za oko 200
godina sadašnje proizvodnje. Ostatak se deli jednako na gas (60 godina) i naftu
(35 godina).
Olivije Aper, predsednik Francuskog
instituta za naftu, opominje da ove procene "ne treba da nas liše razmišljanja
o energetskoj tranziciji". Ovakvi podaci su žestoko osporavani, posebno od
bivših naftnih geologa firme Aspo (Association for the Study of the Peak Oil
& Gas), koji predviđaju opadanje proizvodnje sirove nafte tokom naredne
decenije.
Cifre proizvodnje su "izmanipulisane",
a one o rezervama "vrlo su politične", zaključuje Žan Laerer,
bivši tehnički direktor istraživanja u kompaniji Total, danas član ASPO.
Logično je da se rezerve ipak iscrpljuju. Uprkos
novim nalazištima koja obećavaju, poput novootkrivenih u Meksičkom zalivu,
dokazane reserve povećavaju se tek za jedan posto godišnje (naspram 4,5 posto
tokom osamdesetih). A bareli otkriveni od 1999. kompenzuju tek 45 posto onih
utrošenih u tom periodu. Resursi u
naftnoj industriji odgovaraju količinama hidrogoriva, koja se mogu, ili ne
mogu, pokupiti, i koja su sadržana ispod zemlje. Rezerve su, strictu sensu,
formirane iz identifikovanih akumulacija koje su, ili će biti, pokupljene u
tehničkim i ekonomskim uslovima današnjice, iz ležišta u eksploataciji, ili u
toku razvoja. Rezerve nafte koje se nazivaju dokazanim, procenjuju se na oko
1.000 milijardi barela (između 1 i 1,3), to jest na oko 150 milijardi tona,
iliti proizvodnju od četrdesetak godina sadašnjim ritmom.
Referentna svetska grupa za promišljanje energetskih problema CERA (Cambridge Energy
Research Associates), u svojoj studiji iz 2007. negira peak-oil. Mnoge
referentne svetske institucije počele su da menjaju svoje poglede 2006. i naglašavale su tu promenu u 2007. godini. U 2010.
izgleda da je peak-oil ne samo politički, ili problem "iznad tla",
već i ideološki problem.
Mada niko od njih ne bi smeo da iznosi sve
cifre, pošto su u
svim zemljama pod kategorijom državne tajne (osim u SAD, Velikoj Britaniji i
Norveškoj). U tonama ekvivalent nafte, gasne rezerve predstavljaju volumen
istog reda veličine kao i onaj naftnih rezervi, ali količine odgovaraju
rezervama proizvodnje za više od 60 godina.
Rezerve nafte danas su procenjene između 1.000 i
1.200 milijardi barela, tj. za 40 godina eksploatacije sadašnjim ritmom. Presušiće, smatra većina
stručnjaka, pre kraja ovog stoleća.
Geopolitika i lokalne smetnje koče razvoj novih
kapaciteta, tvrde ove grupacije stručnjaka, redovno povezane sa najvećim
multinacionalkama nafte i gasa. Piter Robertson, potpredsednik Chevron
Corporation, o perspektivi buduće naftne proizvodnje kaže: "Glavni
uzrok nije količina nafte koja je u zemlji, već pre 'iznad površine'
geopolitičkih rizika. Nedostaju investicije u proizvodne sposobnosti u mnogim
od najvećih svetskih nacija-proizvođača nafte. Smatra se da će cene nafte i
gasa ići vrlo visoko. Lideršip SAD i sveta treba da načine veliki napredak u
efikasnosti i da možda uspore rast potražnje. Ima dovoljno i gasa i nafte da se
cene drže znatno ispod današnjeg nivoa."
Pitanje je hoćemo li imati pristupa tim
resursima, hoće li biti investiranja, i kako će izgledati potražnja. U mnogim
zemljama koje poseduju te resurse, investiranja nisu postojala. Ni u Rusiji ih
nije bilo koliko je trebalo, ni u Meksiku, ni u Venecueli, ni u Kuvajtu i
Iraku. Ono što se
dešava na tim mestima definisaće
cene nafte i gasa za narednih 10 ili 15 godina.
Sveukupne of-šor bušotine
(na moru), poput one koja je izazvala najveće zagađenje mora u istoriji SAD, u
Meksičkom zalivu, predstavljaju danas gotovo trećinu svetske proizvodnje nafte.
Tvrdi se da proizvodnja nafte treba da se
stabilizuje na oko 95 Mb/j pre 2020. godine. Potražnja naftnih proizvoda
moraće, navodno, da se prilagodi ponudi prisiljenoj na nivo od oko 100 Mb/j pre
2020. Udeo fosilnih energija biće na nivou blizu 75 posto oko 2030., 81 posto
za fosilne energije, od čega 35 posto za naftu i 21 posto za gas. Tako će 21.
vek biti, tvrdi se čak, zlatno doba nafte, koja će doživeti svoj svetski
maksimum proizvodnje (peak-oil) oko 2020., ali će i dalje biti glavna energija
na kraju stoleća. Ovo stoleće, kažu, trebalo bi da bude stoleće braka
hidrogoriva i nuklearnog. Biće takvi brakovi pre svega tehnološki. Brakovi
baština biće udaljeniji, "slobodne unije" biće zadugo dominantne. I
obnovljive energije moći će, takođe, da se kombinuju sa hidrogorivima i/ili
nuklearnim, ali će one igrati ulogu "marginalnih veza", osim većih
tehnoloških proboja, mogućih suštinski za solarnu energiju.
Postnaftno doba
Emirat Dubai započeo je postnaftno doba,
priprema ga. On preuzima svoju staru funkciju raskrsnice i platforme razmene u
Zalivu. Najviše ga
brine ne kraj nafte, već pre pitanje vode. U Arabiji se pumpa fosilna voda za
poljoprivredu. U Libiji se gradi velika veštačka reka od 800 do 1.000
kilometara za razvoj poljoprivrede i napajanje obalskih gradova.
Danas volumen petrodolara raste, posle urušavanja osamdesetih. Viškovi su omogućili da se refinansira dug i razvoj
najsiromašnijih zemalja (Afrika, Azija ili Brazil). Atentati izvedeni u Americi
9/11 prouzrokovali su masovnu reorganizaciju protoka kapitala i njegov povratak
u region, što
treba dovesti u vezu sa razvojem islamskih banaka, koje poštuju preporuke koje je oglasio Prorok u oblasti
kredita. Prva takva banka osnovana je 1984., a danas one drže više od 200 milijardi dolara u kapitalima. Taj
trend prate zapadne banke, koje su zainteresovane za ovo sočno tržište, pa i
same stvaraju unutar sebe islamske filijale.
Naftni prihodi služe poukama vezanim za
korišćenje vode, pa je na vidiku alimentarna bezbednost. Naftna privreda je
naglasila prehrambenu zavisnost ovih zemalja od ostatka sveta. Razvoj
aktivnosti vezanih za naftu izazvao je veliki ruralni egzodus, koji nije bio
kompenzovan prilagođenim poljoprivrednim politikama. U regionu gotovo da nema
više seljaštva. Štaviše, urbani rast je praćen oksidentalizacijom alimentarnih
praksi. To znači da stanovništvo više voli blago zrno, na uštrb oštrog
zrna, i više troši meso. Nedostatakom zemljišta i lošom
klimom tumače se teškoće obrađivanja zemlje, pritom se ne računa da se grad
koji se razvija širi na
uštrb poljoprivrednih kultura (što se dešava i
kod nas, i svuda drugde na planeti).
"Postindustrijska revolucija" a la
"Bilderberg" fabrikovana prevara
Svojevremeni cilj grupe "Bilderberg",
da se postigne cena nafte na tržištu od 200 dolara, približava se ostvarenju.
Cena sirove nafte ciklično izaziva paniku u privrednim krugovima sveta, ali
treba znati da je "Bilderberg" sve ovo odavno planirao. Izveštaj
moćne finansijske grupe "Goldman-Saks", od 5. maja 2008., predviđao
je da će 2009. i 2010. godine cena nafte biti od 150 do 200 dolara po barelu.
To je u skladu sa projekcijama šire
grupacije, kojoj pomenuta po uticaju pripada - Grupe "Bilderberg".
Navodni smisao ovog planetarnog poduhvata je pritisak na srednju klasu
smanjivanjem životnog standarda zapadnog sveta, smatrala je analitička grupa
"Goldman-Saks", koju je predvodio izvesni Aržun N. Murti.
I dalje svet zavisi od iscrpljivih resursa, koje
generišu zagađenja i otpatci, i to sa
90 posto energetske potrošnje.
Grupa "Bilderberg" očito je ovim
najnovijim potezima želela da poveća cenu nafte do "pucanja"
standarda života srednjih klasa planete, tvrdili su i analitičari, poput Pola
Džozefa Votsona. Tako bi Zapad počeo da tone ka svetu očajnika, tzv.
"četvrtom svetu", a planetarne elite bi postale još moćnije i bogatije,
kako politički, tako i finansijski. Diskretni timovi oko grupe
"Bilderberg" su pravi konzorcijum moćnika političkog, finansijskog,
bankarskog, univerzitetskog profila. Njihov redovni povremeni skup, kao u maju
2005. u Minhenu, desio se u vreme kada je barel nafte koštao samo 40 dolara. Tokom te konferencije,
saznali su najuporniji tragači za unutrašnjim događajima u
"Bilderbergu", govorio je i jedan od članova sa višedecenijskim
stažom, stara lisica dr Henri Kisindžer. Navodno je on tada izgovorio svojim
kolegama "kako je elita odlučila da osigura da se cene nafte dupliraju
tokom narednih 12-24 meseci".
I upravo
se to i dogodilo. Tokom "Bilderberg" skupa u Otavi, prestonici
Kanade, grupa se saglasila da pokuša da
dosegne 105 dolara po barelu pre kraja 2008. godine. Ovakva informacija s teškom mukom je došla do novinskih istraživača koji "rode
mečku" svaki put kada treba da dođu do novosti iz "sveta
Bilderberga". Zanimljivo je da je "zadata" cena iz Otave,
početkom juna 2008., već za 35 dolara nadmašena, dosegla je 140 dolara po
barelu. Činjenica koju su analitičari uočili je nesporna: poslednjih godina,
cene nafte su gotovo u cent sledile planove "Bilderberga".
Sve ukazuje da je projekat dosezanja cene nafte
od čak 200 dolara po barelu ostvariv. Neki od analitičara
"Bilderberga" su već u ranijim prilikama signalizirali, uz poslovično
prećutkivanje medija, kako je prava zakletva "Bilderberga" da se
ostvari "postindustrijska revolucija".
Podsetimo da je upravo taj termin svojevremeno
upotrebio i Hoze Barozo, predsednik Evropske komisije i, naravno - član grupe
"Bilderberg".
Tako bi naftni šok, sa "špicom" od 200 dolara, zapravo predstavljao
fabrikovanu prevaru naftnih kompanija radi veštačkog stvaranja nestašice i
povećanja dobiti transnacionalnih kartela nafte. A kada se o njima govori, onda
se prvenstveno misli na američke "naftaše" poznate i pod imenom Big
four (Chevron Texaco, ExxonMobil, British Petroleum, Royal Dutch Shell).
Paralelno, Amerikanci još uvek delaju kroz elemente perioda tzv. Cheney
Presidency. Politika Bušovog
ultradesnog potpredsednika Dika Čejnija zasnivala se na obezbeđivanju
direktne globalne energetske kontrole svih svetskih velikih naftnih regiona,
kao i velikih polja prirodnog gasa. Pomenimo pritom još jednu važnu činjenicu:
u SAD firme vladaju državom, što izuzetno pogoduje grupi "Bilderberg"
u ostvarivanju planova, a zna se da su u njoj sve sami ljuti zagovornici
najtvrđeg kapitalizma - dranja kože građanima. Njih uopšte ne zanima socijalna
politika sveta budućnosti.
Ogroman je ekonomski i politički rizik u
održavanju energetskog snabdevanja zasnovanom na nafti. Nesumnjivo je da će,
kada dođe trenutak u bliskoj budućnosti, zemlje poput Francuske i Japana, imati
privilegovanu poziciju na svetskoj sceni, zahvaljujući svojim ambicioznim
nuklearnim programima.
Danas u domenu energije akteri napreduju
maskirani. Nevini diskursi o spasavanju i očuvanju planete, o borbi protiv
siromaštva i ekonomskih neuravnoteženosti, dolaze od onih koji najcrnje
eksploatišu planetu I uništavaju
je. Realnost je, kao i obično, mnogo prozaičnija.
Budući svet po dr Brokorensu
Doktor nauka
Univerziteta Mons-Eno Patrik Brokorens je 10 godina vršio istraživanja u
oblasti hemije i materijala na bazi molekula i polimera, proisteklih iz nafte i
prirodnog gasa. Belgijski naučnik nas razložno suočava sa bliskom budućnošću u
kojoj će biti znatno manje nafte, a svi će morati dobrano da promene svoje
životne navike, čestu neracionalnost u potrošnji, i neobaziranje na one pored nas.
"Svakog dana širom
sveta, milijarde individua, industrijalaca i političkih ličnosti planiraju
svoje živote, investiraju, donose odluke kao da je era obilate i jeftine nafte
večna. Ipak, brojne indicije govore da je ta era u kojoj smo rođeni i odrasli
pred okončanjem. Ovaj istorijski preokret se zove Špic nafte, tj. moment u
istoriji čovečanstva kada proizvodnja nafte ne može više da raste i započinje
svoje opadanje. S obzirom na centralnu ulogu nafte u našoj civilizaciji,
posledice će biti neprocenjive.
Kada se zamišlja svet sa manje nafte, najpre se pomišlja na
prevoz. Moraće da se uspostavljaju načini transporta koji su efikasniji. Za
lični prevoz, to će značiti korišćenje performantnijih vozila, zajedničku
vožnju, zajedničke transporte, bicikl, i pešačenje. Transport robe biće
skuplji, lokalniji, što će izazvati pad drumskog i avionskog transporta, u
korist broda i voza. Teži prevozi okončaće globalizaciju.
Reorganizacija rada biće neophodna, pošto je
mobilnost zamenjena pristupačnošću (rad putem telefona - tele-rad,
veb-konferencija...), isto kao i preorijentacija ekonomskih prioriteta,
izvesnih sektora koji ulaze u zaoštrenu
krizu (agrobiznis, vazdušni transport, masovni egzotični turizam, automobilska
industrija, plastična industrija i multinacionalke generalno, vrlo zavisne od
transporta), dok će se drugi razvijati (energije, organska poljoprivreda,
biomaterijali, reciklaža, reparacija, preduzeća i lokalne trgovine). Za
uređenje teritorije i ono što se gradi moraće da se plati.
Stanovništvo će više voleti da se okuplja u
gradskim centrima nego u predgrađima koja su loše opsluživana i udaljena od
svake usluge, dok će pasivne kuće, ili kuće sa dve fasade, biti omiljenije od
bungalova sa četiri fasade, onako kako su koncipirane osamdesetih i
devedesetih. Ishrana će biti lokalnija, sezonska i manje raznolika. Iako su ove
stvari navedene u brojnim vladinim izveštajima
o efektima Špica
nafte na savremena društva, mnogi smatraju da je reč o naučnoj fantastici.
Na primer, pominjanje bicikla ili pešačenja kao
rešenja nasmejaće brojne ljude, u vreme kada se i očekuju pojavu haj-tek auta
na hidrogenski pogon. Ali, neće individualni auto prestati da bude dostupno
sredstvo prevoza za sve zbog nepostojanja drugih izvora energije osim nafte,
jer električni automobili već postoje. Razlog je što progresivno nestajanje
nafte znači značajno smanjenje naše kupovne moći. Naime, nafta je istovremeno i
izvor guste energije i neporeciva sirovina. Kada ekstremno jeftin karakter
nafte i njena raspoloživost u izobilju budu iščezli, onda će i za sva potrošna
dobra cene skočiti, jer danas gotovo 100 posto svega što kupujemo u
prodavnicama zavisi direktno ili indirektno od nafte.
Primera je bezbroj. U autu su gume od nafte,
komandna tabla takođe, sedišta takođe, kao i brisači, patos. Za izradu
šoferšajbne i karoserija se troši
nafta, gas i ugalj. Od nafte su i putevi (asfalt), ili se koristi prirodni gas
(za proizvodnju betona). Nafta i prirodni gas su prisutni u hiljade proizvoda
svakodnevnog života: šamponi, sapuni, deterdženti, kozmetika, parfemi, lakovi,
boje, premazi, lekovi, konzervansi, koloranti, izolacioni materijali, tekstili
i sintetički tepisi, plastike, itd. Savremena industrijska poljoprivreda je i
sama mašina za
transformaciju fosilnih energija u hranu. One intervenišu u izradi insekticida, pesticida i gnojiva, u
funkcionisanju poljoprivrednih mašina, irigaciji, konzervaciji, transportu,
tretiranju, ambalaži, pripremanju poljoprivrednih živeži. Više studija je
pokazalo da je neophodno 7-10 kalorija fosilne energije za dovođenje jedne
kalorije hrane od polja do tanjira. Najveći problem postnaftne ere biće, dakle,
ishrana, mnogo više nego
transport. Ma koliko gunđali da je cena benzina na pumpama bezobrazno visoka,
da nas pljačkaju proizvođači nafte i države, suština je da je nafta previše
jeftina, tvrde stručnjaci. Preko motora, jedan litar benzina je u stvari kadar
da izvrši rad
ekvivalentan trideset i jednom satu non-stop manuelnog rada. Ako ni ovo nije
ubedljiv primer energetske gustine nafte, sledeći put kad krenete na posao,
gurajte malo auto, umesto da ga vozite.
U Belgiji se svakog dana potroši 72 miliona litara benzina, 6,8 l po
stanovniku, što je
ekvivalent miliona nevidljivih robova koji rade za našu dobrobit, i koji su
učinili mogućim, između ostalog, i globalizaciju, nebodere, jagode u decembru,
čileansko vino i kivi sa Novog Zelanda na našim trpezama, odmor na Kanarskim ostrvima,
plaćeni godišnji odmor, penziju, i osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
Ljudi se i dalje nedovoljno pripremaju za novo
postnaftno doba, najviše zbog
odsustva svesti o ulozi nafte u celokupnom savremenom životu.
Impresionirani neprestanim tehnološkim
inovacijama, većina ljudi u svetu je ubeđena da će nauka naći rešenje za sve
aktuelne probleme. Ali, energija uhvaćena po jedinici površine je ekstremno
slaba, kada govorimo o alternativnim energijama. Solarni panoi na bazi
silicijuma imaju, na primer, učinak od 15-20 posto.
U dve godine funkcionisanja, oni će proizvesti
količinu energije ekvivalentnu onoj koja je bila potrebna da se utroši za njenu izgradnju. Solarni pano mora da funkcioniše tako ogromno vreme kako bi proizveo veoma malu
količinu energije, a ti panoi su i dalje ekstremno skupi. To objašnjava zašto
fotovoltaička i eolska energija predstavljaju tek 0,03 posto energije potrošene u Belgiji i 0,34 posto potrošene u Evropi.
Nastaviće se
Nove nafte
Jedino biomasa formira
obnovljivi izvor tečnog goriva i sirovina za hemijsku industriju, ali je ona
ograničena na nivou eksploativih površina. Specijalisti tipuju danas na
"nove nafte", koje čine hidrogoriva sadržana u bitumenskim
sedimentnim lisnatim stenama, ili asfaltnom pesku, ili pak u metanu zarobljenom
u velikim okeanskim dubinama. Ovakva prevarantska politika velikih "naftaša" postindustrijskog Zapada ima i
svojevrsnu istoriju. Nju je započeo 1956. godine M. King Hjubert, iz kompanije Shell,
koji je tada tvrdio da je ostalo još samo 1,25 triliona barela sirove nafte. Ta
cifra je pređena još 2006. godine i jasno je da bi planeta, po tim proračunima
Hjuberta, već od 2007. trebalo da proizvodi poslednje kapi nafte.
Sveukupne of-šor bušotine (na moru), poput one koja je izazvala
najveće zagađenje mora u istoriji SAD, u Meksičkom zalivu, predstavljaju danas
gotovo trećinu svetske proizvodnje nafte.
Izveštaj
moćne finansijske grupe "Goldman-Saks", od 5. maja 2008. godine,
predviđao je da će 2009. i 2010. godine cena nafte biti od 150 do 200 dolara po
barelu.
Knjigu dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika
energije - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", ali i druge
knjige ovog autora, možete kupiti u Institutu za političke studije, Krfska 7,
Beograd, ili poručiti na telefon 011/240-3440.