Feljton
Pero Zlatar: "Meta Pavelić - Živ ili mrtav" (15)
Mosadova zlatna žica
Decenijama pre knjige Pere Zlatara
trajala su nagađanja i nedoumice
čiji su hici
pogodili ustaškog poglavnika Antu Pavelića na
ulici Buenos Ajresa, gde se krio pod zaštitom Huana
Perona. Pavelić je atentat preživeo, ali je od posledica
ranjavanja kasnije umro u Madridu. Govorilo se da je iza svega stajala
jugoslovenska Udba, koja je pola veka
bila gospodar života i smrti
svugde gde su živeli jugoslovenski
politički emigranti.
Tabloid prenosi obimne
izvode iz knjige Pere Zlatara,
iz koje saznajemo
šta se i ko se iza svega
krio, kao i o vremenu u kojem
se sve dešavalo
...
Izar Harel upravo je u velikoj modi kod najužeg
sastava najodgovornijih glava koje kroje sudbinu Izraela. On je junak meseca u
zadivljenim očima tih retkih pretora koji znaju ko je ha memuneh Mosada.
Zato su i upoznati šta su Harelovi odvažni, pronicljivi i prodorni lavovi i
lavice, komandosi ubačeni na egipatsko tlo, prerušeni u Arape, izveli u
predigri kratkotrajnog Sinajskog rata.
"Izare, vaš Mosad je sačuvao Izrael od egipatskih vazdušnih napada! Pa oni
su po broju aviona bili bar za šezdeset posto jači od nas!" - uskiptelo mu
je čestitala šefica diplomatije Golda Meir. "Da sam na vašem mestu,
šepurila bih se kao ponosni lovac koji je ustrelio slona kapitalca i potom mu,
pozirajući dok ga snimaju, stao nogom pod grlo".
Izar Harel je po dojavama, nacrtima, topografskim kartama
i snimcima, dobijenim od svojih špijuna, poput mozaičara slagao kamenčić do
kamenčića. I kao na dlanu dobijao pregledne slike vojnih uzletišta širom
Egipta.
Dok su piloti klanjali na jutarnjoj molitvi, njihovi prizemljeni bombarderi
i lovci Mig-15 i Vampiri postali su lake mete izraelskih, ali i
francuskih i britanskih jurišnih aviona. Bez objave rata obrušavali su se kao
kopci i potamanili na pistama više od 250 letilica, koje su postale nalik
sprženom cveću. Zatečena, uskomešana i do kosti uspaničena, egipatska
protivvazdušna odbrana nije stigla da ispali ni zrno na njih. Kad su se artiljerci
sabrali, napadači su na povratku u baze već preletali Sredozemno more i na
čistom nebu ispuštali za sobom mekane bele repove ispletene od sagorelog
kerozina.
Komšija
Mark
Tog toplog četvrtka, 6. decembra 1956. ujutro, Harel se triput preznojio
dok je u svojoj kancelariji u Tel Avivu površno leteo preko naslova u dnevnom
listu Ma'ariv i nabasao na upadljivu hroniku, ilustrovanu fotografijom
krupnog čoveka visokog čela, kovrdžave neukrotive kose, velikih zalizaka,
širokog upadljivog nosa, debelih usana i jake brade. Znameniti slikar
jevrejskog roda, Francuz Mark Šagal, od prekjuče je u Jerusalimu, a
sutra prepodne Air Franceovim avionom vratiće se u Pariz: Sa svojim
saradnikom g. Šarlom Markom, g. Mark Šagal stigao je na dogovor, nakon št oje
nedavno radosno prihvatio poziv predsednika g. Jicaka Ben-Zvija da postavi
obojene vitraže u Abelovoj sinagogi, u sklopu Univerzitetskog medicinskog
centra Hadassa, na gori Skopus - napisala je Ma'arivova novinarka.
"Neoprostivo je što mi je promaklo da je sused Mark
u Izraelu! Katastrofa!" - Harela je prožeo jad. Umalo se od nelagode
pljusnuo po čelu. Prenagomilani poslovi krivi su što danima nije stigao da
otvori novine pa ni da odsluša radijske vesti. I to mu se, eto, osvetilo i loše
vratilo:
"Ma, pronaći ću ga, makar i ispod kamena na Maslinovoj gori!" -
uskipeo je.
Nije video Šagala trideset tri godine, otkad je u leto 1923. iz Vitebska,
preko Moskve, napustio Sovjetsku Rusiju i otišao u Pariz. Na put bez povratka.
Sekretar se raspitao o Šagalovom rasporedu, a nakon
desetak minuta Izar Harel je, nešto pre osam, kolima potegao u Jerusalim.
Računao je da je veliki umetnik razgrabljen, ali će ipak
nastojati da uleti u neki njegov predah, u prazan prostor kako bi ga odvojio
bar na četvrt sata.
Jer i Harelova je satnica nabijena. Uveče u sedam u Tel
Avivu ga čeka sastanak s pomoćnicima. Zato će, najkasnije u šest, poći iz
Jerusalima.
Ugrejao je jedan od trista izraelskih dana u godini bez
oblaka, a on je žurio dolinom Ajalon. Oko puta neurednog izgleda žalosno
polegla trava, požutela od suše, i popadalo drveće kao pobijena vojska.
Pitao se: kako da priđe legendi Marku Šagalu? Šta najpre
da mu kaže? Hoće li se slavni slikar setiti malog Isera Halperina iz Vitebska?
Njegovu poslednju živu sliku upio je s jedanaest godina, kad je Šagal bio u
trideset šestoj, kao i njegov otac. U Vitebsku je s njim razgovarao na ruskom,
jedinom jeziku koji je onda znao. Obraćao mu se sa djadja, striče, kao
što su deca oslovljavala starije. Mark Šagal će iduće jeseni postati
sedamdesetogodišnjak, a Izar se setio:
"Da je poživeo, i papa bi, kao i sused Mark, proslavio tu
okruglu godišnjicu."
Iz budnih snova, iz detinje prošlosti u vreme sadašnje vratio ga je zvon
taktičkog radio-telefona visoke frekvencije, pokrivenog na dnu, pored kočnice
službenog džipa koji je uvek vozio sam. Tada nije grizao nokte na ruci kojom je
držao volan. Sekretar ga je obavestio da je Šagalov plan protokolarno izmenjen:
"Tokom prepodneva primiće ga gospodin premijer
Ben-Gurion, a tom polučasovnom razgovoru prisustvovaće i gospođa Golda Meir.
Zatim će se gospodin Šagal odvesti i u audijenciju kod šefa države gospodina
Ben-Zvija, takođe na pola sata. Najsigurnije ćeš, šefe, sresti gospodina Šagala
u tri sata, u restoranu Šteisel...". "Jesi li rekao Šteisel?
Gde je tačno?"
"U ulici Malšei Izrael, broj 11, u severnom delu, u blizini sinagoge
Porat Jozef. Gospodina Šagala su s njegovim asistentom, gospodinom Markom, na
neformalni košer ručak pozvali ministri kulture i turizma. Biće dvanaest
osoba, to mi je javio zapovednik obezbeđenja. Najavio sam mu da ćeš doći,
nekako sam uspeo da te opišem. Rekao sam mu da radiš u policiji u Tel Avivu. I
da ste gospodin Šagal i ti iz istog mesta u Sovjetskoj Rusiji. Za svaki slučaj
da te neko od agenata, koji će se motati u Šteiselu i ispred njega, ne
počne gnjaviti, legitimisati, sumnjičiti i ispitivati te ko si, šta tu radiš i
slično, znaš već kako je to... Pitam se, šefe, kako ćeš uspeti da profućkaš
slobodno vreme koje ti je preostalo do tri? Otkad radim s tobom, nikad ga nisi
imao u tolikom izobilju..." - izmotavao se sekretar, jedan od trinaestoro
privilegovanih koji znaju da je Izar Harel ha memuneh Mosada.
"Ne davi, kamerad. Kako god bilo, sunce se
ipak rađa svake zore! I kad mi se tako okrenulo, onda ću se kao srećni dobitaik
prošetati do Zida plača, cunjati Starim gradom, po Vija Dolorosa, oko Citadele,
Jevrejskim kvartom... Obožavam Jerusalim. Ne piše uzalud u svetim knjigama da
je to jedini grad bliži nebu nego zemlji... U Jerusalimu imaš čega da se
nagledaš... Samo što nisam stigao, tamo sam za manje od pet minuta... Ostaviću
kola i zato me više nemoj zvati. Pozvaću te pre nego što pođem u Šteisel da
mi javiš ima li šta novo! Šalom" - Harel prekine vezu.
Kad je izašao iz džipa, jutarnji prolaznici nisu udostojali ni pogledom
sićušnog čoveka prevelikih ušiju. Kao da je bio osuđen da ga ne primećuju.
Susret
starih znanaca
Ušao je u Šteisel osam minuta pre tri i seo preko puta rezervisanog
postavljenog stola koji je očekivao dvanaest vrlo važnih gostiju.
Izar Harel je u momku kome se ispod košulje nazirao
trbuščić nepriličan njegovim mladim godinama nanjušio agenta na dužnosti. Tu
je, zna se zašto i zbog koga. Suecki rat tek je završen pa valja biti oprezniji
nego ranije, u mirnijim vremenima. Agent mu se smešio. Sekretar je za ocenu pet
plus odlično oslikao svog šefa. On je osoba u koju ne treba sumnjati.
Harel kao crtež foto-robota.
I da ga nije ugledao s ministrima koje je poznavao, nego se s njim sudario
na ulici, Izar Harel bi, po jasnoj fotografiji iz Ma'ariva prepoznao
Marka Šagala.
Jedina žena među njegovim domaćinima, u sivoplavetnoj haljini, maslinastog
tena, ravnih leđa, a spreda valjano ispršena, lelujavo je gazila, jedva
podižući nožice i na francuskom ga nametljivo učila svakodnevnim hebrejskim
frazama:
"Dobar dan je: boker-tov; a do viđenja, pa
to, zar ne, zna celi svet: šalom. Najpoznatija i najkorišćenija
jevrejska reč u Izraelu i van njega je: šalom. Hvala je: toda-rabah;
a molim: bevakaša..." - sipala je dok se Šagal rastreseno zgledao u
neodređenu, mutnu tačku iznad glava pratilaca koji su koračali ispred njega.
Harela je obuzela blaga trema kad je prišao Marku Šagalu,
kome su vlasnik restorana i ministar kulture, svako sa svoje strane, uslužno
pridržavali stolicu u vrhu stola. Naklonom glave Harel se izvinio društvu i
pristupio mu:
"Zdravstvujte sased, djadja Mark..." -
obratio mu se na ruskom.
Šagal strigne očima i odgovori takođena ruskome:
"Nu, ak to ti, maladjec?"
"Ja sam Halperin. Iser Halperin, vaš sused iz Vitebska."
"Zar si ti onaj mali, Halperinov sin?" - iznenađeno je zabacio
glavu.
"Da, ja sam taj."
Mark Šagal ga je merio odozgo kao orijaški hrt sićušnog jazavčara: -
"Pa nisi baš porastao, sinok..." - otelo se slikaru. Ali da
pokaže kako nije hteo da se naruga jedincu svoga suseda, vršnjaka i školskog
druga iz Vitebska u Belorusiji, umesto pokajničkog izvinjenja pomilovao ga je
po glavi. Uverivši se da se Halperin mlađi nije namusio i zbog nespretne
doskočice o patuljastom rastu, Šagal uz krokodilski smeh kašljucavo rekne:
"I zlatnik je mali, ali puno vredi, je li tako, Isere?" - zagrlio ga
je, poljubio u obraz i jedva dočekao da sedne. Izar Harel je ministrima uljudno
najavio da će ih brzo napustiti i pošto je zahvalio vlasniku na ponuđenoj
stolici, ostane stajati pored Šagala koji ga je umorno upitao: "Šta je s
tvojim roditeljima, Isere, gde su? Jesu
li preživeli rat?"
"Rat su preživeli, izbegli su Staljinove gulage
i Hitlerove konclogore, ali su pre dve godine i umrli u Daugavpilsu, u
Letoniji. Tamo smo se preselili iz Vitebska, godinu dana nakon što ste vi
emigrirali u Pariz... Otišli su tiho, jedno za drugim. Najpre mama, a ubrzo za
njom i papa.
"Bili su jedna duša" - snuždio se slikar. "Divni, pravi
ljudi, koji su ispravno živeli, ali u pogrešno, komunističko vreme, u Vitebsku.
Tada sam s njima stravično i mučno živeo i ja... Sećaš li se onog prokletog
grobokradice Nauma Koena, Jevrejina nažalost, pokvarenjaka koji vas je doveo na
ivicu prosjaštva?"
"Nisam bio gluv i slep da zaboravim komesara Nauma.
Jeste, bio je gad Temapapi, koji ga je hranio i pomagao mu dok je bio
golja, a on mu se nepošteno odužio kad je prigrabio vlast... Ali reći ću vam, djadja
Mark, ipak treba da mu budemo zahvalni. Nemojte mi se čuditi što vam to kažem.
Jer da nas Naum nije podlo izdao, mi bismo ostali u Vitebsku. I šta bi onda
bilo s nama? Oca bi oterali na silu u gulag, u Sibir, a tamo bi
otišao Bogu na istinu, dok bismo mama i ja umrli od gladi. Meni komunisti ne bi
dopustili da doživim sreću i odem u Palestinu. I da danas služim Izraelu."
"Hmmmm" - otegne Šagal, - kako ti služiš Izraelu, Isere? Šta
radiš?"
"Hebrejsko ime mi je Izar Harel, a radim u policiji u Tel Avivu. Kao
službenik." - reče sa ustezanjem.
"Hmmmm" - ponovo će Šagal, ali pomalo rastuženo. "Biću
iskren i priznati ti, sinok. Divio sam ti se kako si umno govorio za
dečaka tvojih godina tamo u Vitebsku i zato sam verovao da ćeš se vinuti daleko
više... Da ćeš stremiti višim ciljevima nego što je službenička karijera u
policiji..."
"Paaa, djadja Mark, ne mogu baš svi fantastično uspeti kao što
ste vi..."
"To stoji... Ali kad razmislim, i nije loše biti policijski službenik
u Izraelu, je li da je tako, Halperine?" - pomirljivom umišljenošću
prihvati Šagal. - "Da, da..." - nesabrano je mucao Izar i
ubrzanije grizao nokte, što nije promaklo slikaru. Ukorio ga je, pogledavši pri
tom nesvesno i svoje odnegovane prste na kojima su stajale neuredno razbacane
porozne svetlosmeđe staračke mrlje.
"Kao mali nisi grizao nokte.,. Jesi li postao jako nervozan, pa
zato..."
"Uzbudio me je susret s vama..." - izmotavao se Izar, koji se,
samo da bi potro packu zbog grickanja noktiju naglo okrenuo vlasniku Šteisela
i otklonio kupu poznatog domaćeg vina Carmel kojim je želeo da ga
počasti: "Hvala, ali vozim, pa ne bih voleo nezgodne susrete sa
saobraćajnom policijom..." - ponovo se obratio Šagalu, čvrsto stežući
prste kako ih ne bi ugurao u usta. "Sada ću vas ostaviti, djadja
Mark. I hoću li imati zadovoljstvo da vas vidim, večeras ili sutra?"
Pokeraški je blefirao kao da iz Ma'ariva nije saznao kako će Mark
Šagal sutra ujutro odleteti u Pariz. Dočekao je odgovor koji je priželjkivao.
Novi susret će se dogoditi neodređenog dana sledeće godine, kad će slikar i
njegov asistent Šarl Mark svakako doputovati u Jerusalim, pre nego što počnu da
rade vitraže:
"Dragi Isere, reći ću ti da sam pre desetak dana, dok sam smišljao šta
ću nacrtati na dvanaest vitraža, koliko će ih biti u Abelovoj sinagogi - a
pokloniću ih narodu koji hiljadama godina opstaje na ovom tlu - namislio da
Zabulonu, Isakaru, Judi, Danu ili bilo kome od Jakovljevih dvanaest sinova
udahnem lik tvoga oca, mog odanog prijatelja još iz ranog detinjstva."
"Raznežili ste meo Mark..."
"Znaš li, sinok, priviđa mi se da će me dok budem slikao
Jakovljeve sinove, sve vreme preko ramena posmatrati moja majka i moj otac, a
iza njih i milioni iseljenih Jevreja. I današnjih i doskorašnjih, a i onih od
Mojsijeve pradavnine. Među njima će biti i tvoji roditelji... I svi će, pri
tom, ponavljati zapis iz knjige jednog od trojice poslednjih proroka, Jezekije:
"Reče Jehova: ujediniti raseljene duše i izvući ih od naroda gde
utočište potražiše, i podariti im zemlju izraelsku." Slikaru poleteše
suze: "Obećaj mi, Iseru Halperine, da ćemo se dogodine bezuslovno sresti
ovde u Jerusalimu. Pa, konačno, svaka jevrejska molitva završavala se
zakletvom: Iduće godine u Jerusalimu... Pričaćemo o našem milom rodnom
Vitebsku, o kojem je, posle mojih pejzaža, saznao svet. Zbog toga sam veoma
ponosan."
Dugo su ostali zagrljeni:
"Salom, djadja Mark!"
"Šalom, sinokr!"
Tajna
nad tajnama
Izar Harel je zatvarao vrata restorana kad se iznureni slikar odgegao i
teško se sručio u široku drvenu stolicu.
"Šta taj moj čovek radi u policiji?" - pitao je ministre koji su
seli do njega.
"Harel je glavni direktor Šin Beta" - reče obavešteno ministar
turizma.
"Je li? Vidiš ti njega! On meni malopre skromno kaže
da je obični pisar, a ne gubernator..." - začudio se Šagal vezujući ubrus
oko vrata: "Šta je Šin Bet?"
"Tajna policija."
"Je li to Mosad?"
Ministar turizma odmahe:
"Ne, nije Mosad! Šin Bet je po moći, važnosti i uticaju jako daleko
iza Mosada. Šin Bet deluje na domaćem terenu, a Mosad u svetu."
"I ko je glavni direktor Mosada?"
Ministri turizma i kulture uzdržano se nasmejaše slikarevom neznanju:
"To je tajna nad tajnama. Ko je na čelu Mosada ne
zna ni većina nas, ministara. Možemo jedino nagađati. Ali na kraju, kako god
okrenuli i šta god pomislili, ipak sve ostaje u sferi nepouzdanih nagađanja"
- reče ministar kulture.
"Znači da Halperin nije šef Mosada... To jest Harel..." - ispravi
se slikar.
"Harel je hiljadama milja udaljen od Mosadovog kormila. Mosad vodi
veći igrač. Samoglavi, svetački nedodirljivi velemajstor koji polaže račune jedino
premijeru."
"A šta radi moj zemljak Harel u tom Šin Betu?"
"Šin Bet je policija za kontrašpijunažu" - objasni ministar
turizma.
"Špijunirati za domovinu nije sramota i greh!"
- zaključi ogladneli slikar. Ministri, asistent Mark i ostalih osmoro zvanica,
koji su po jevrejskoj poliglotskoj navici naravno govorili i francuski,
bespogovorno se složiše. Vlasnik Steisela, koji je ukipljeno stajao
iščekujući da zapiše narudžbine i začudo nije govorio francuski, samo se
smeškao, obmanjujući ih tako da je i on razumeo gospodina iz Pariza.
Odgovarajući na pitanja Marka Šagala o Harelovoj
špijunskoj delatnosti, ministri su plitko zagrebali po površini rudnika. Ali
nisu nabasali na trag Mosadove duboko zakopane zlatne žice i iskopali je.
Strane diplomate u Izraelu o Mosadovom ha memunehu pronose glasove
da je nalik Bogu. Postoji, a niko ga nije video. A i ako ga je video, ni slutio
nije da je on taj.
I vrlo važni gosti u Šteiselu upravo su videli ha
memuneha i razgovarali s njim. Ali nisu naslutili da je on taj.
Kabinet
Izara Harela, Tel Aviv, 6. decembar 1956, 19 sati.
Pozvao je na dogovor četvoro svojih pomoćnika da potanko
rasprave kad će u akciju, o kojoj su pre dvadesetak dana načelno razgovarali.
Ubiti u Buenos Ajresu hrvatskog poglavnika Antu Pavelića.
"Mosadu ne trebaju lovorovi venci za Pavelićevu
kožu. Mi ćemo, kameradi, učiniti da on dobije svoj obrok olova, a neka
zasluga za to bude zapisana na račun jugoslovenske policije. U Beogradu će
uživati, a nama će taj zadatak poslužiti kao uigravanje za veliki lov" -
počne Izar Harel, ciljajući na skalpove Adolfa Ajhmana i njegovog pomoćnika
Alojza Brunera, Herminu Miler, Martina Bormana, Valtera Raufa, Franca Štangla,
Hajnriha Milera, dvojice najokrutnijih lekara: Jozefa Mengele, zvanog
"Anđeo smrti" i Ariberta Ferdinanda Hajma, zvanog "Doktor
smrt" i još mnoštvo nacista koji su u bekstvu: "Njih moramo ščepati i
dopremiti ih u Izrael. Da im sudimo i obesimo ih! Likvidacijom Pavelića
odužićemo dug maršalu Titu. Dužni smo mu zato što je taj momak jedini od
evropskih vođa pokreta otpora u svoju partizansku vojsku ravnopravno primao
Jevreje, dok su u ostalim okupiranim zemljama osnivali izdvojene jevrejske
jedinice. Geto, istina u poštenoj nameri, ali ipak - geto. U Jugoslaviji
Jevreji su na važnim dužnostima u vladi, vojsci, kulturi, privredi i državnoj
upravi. Predsednik jugoslovenskog parlamenta je Jevrejin, Moša Pijade iz
Beograda, pre rata priznati slikar. Zahvaljujući Pijadinom uticaju Jugoslavija
je među prvim državama, u maju 1948, priznala Izrael. Pijade je naveo našim
državnicima da je od 72.000 Jevreja koliko ih je do 1941. živelo u Jugoslaviji,
u ratu pobijeno čak 60.000, a od toga oko 20.000 u Hrvatskoj, kojom je vladao
Ante Pavelić. Tamo su Jevreji - baš kao i u Srbiji, koja je bila pod nemačkom
okupacijom, i Makedoniji, anektiranoj od Bugara - nosili žutu Davidovu zvezdu.
Bili su narod izvan zakona, ponižen i progonjen. Pijade je našima natuknuo kako
bi bilo zapaženo da izraelski agenti u ime jevrejskih žrtava samelju Pavelića,
a oni bi u Jugoslaviji, kaže, to cenili.
U Izrael se useljava sve više jugoslovenskih Jevreja.
Dvojica naših istaknutih mlađih vojnih zapovednika rođeni su u Jugoslaviji,
David Dado Elazar, u Sarajevu, u Bosni; i Haim Bar Lev u Zagrebu, u Hrvatskoj.
Kao petnaestogodišnjaci stigli su u Palestinu: Bar Lev 1939, a Dado 1940.
Dadini roditelji bili su mi susedi, ovde u Tel Avivu, nakon što su 1948. došli
u Izrael. Dadina plemenita majka Zehava, zvala se u Sarajevu, upamtio sam,
Zlata Oreh. Otac, Šlomo Elazar, bio je poštovani trgovac, a u ratu Titov
partizanski major. I Bar Levov otac koji se, koliko se sećam, preziva
Broclavski, učestvovao je u gerilskom ratu na Titovoj strani, a danas, kao
penzionisani pukovnik živi u Zagrebu." Harel je otro nakvašene prste o
košulju i šiškavog glasa završio besedu: "Dovoljno za uvod, dragi
moji."
Levo od Izara Harela sela je najmlađa među njegovim pomoćnicima, zgodna
Šulamit-Šula Kišak Koen, sa srebrnim dijademom u obliku Davidove zvezde u
kovrdžavoj kosi. Harel nije krio da mu je ta ženica građena od gvožđa platonska
slabost. Prorekao je i vraški bio u pravu da će Perla - on joj je smislio taj
kodni nadimak - izrasti u špijunku najviših dometa. Rodila se u Libanu, a ime
su joj dali po Šulamit, ženi iz Solomonove Pesme nad pesmama. Avanturističkoga
duha, utekla je iz roditeljskog doma u petnaestoj godini i odmaglila u
Palestinu. Vrlo mlada udala se za trgovca Jozefa Kišaka i rodila mu decu. U
osamnaestoj je pristupila Mosadu. Harel je procenio da su mu zvezde u toj
samovoljnoj devojci senzualnih usana, kože boje slonovače, tajanstvenog pogleda
i nežnog, zagonetnog Monalizinog osmeha, poslale dijamant. Brusio ga je i
izbrusio u visokokaratni okrugli briljant, koji sada cakli u Mosadovoj kruni.
Šula, uprkos muževom opiranju, nepopustljivo istrajava i ni pod najusrdnijim
pritiscima, pa i bračnim ucenama i pretnjama ne pomišlja da napusti zvanje u
koje je fanatično ušla.
"Tebe je, Šula, Bog stvorio za špijunku!" - nežno joj reče Harel.
Šula je govorila arapski s najčišćim libanskim narečjem, a Bejrut poznavala
u prste. Izar Harel ju je zato, posle obuke, sredinom 1953. imenovao za glavnu
operativku Mosadove bliskoistočne mreže. Kako bi se zaštitila i od
najsićušnijih sumnji, Šula je nagovorila muža da u luci Sidon, nedaleko od
Bejruta, otvori trgovinsku firmu, a u Tarabulusu čak i banku.
"Svaki Jevrejin koji drži do sebe mora imati svoju
banku!" - podrugivala se Šula s Jozefom. Iznenadila se kad se uskoro
uverila da je preduzimljivi muž najozbiljnije prihvatio njenu neozbiljno
izrečenu ideju.
Kraj
GLOSA
"Mosadu ne trebaju lovorovi venci za Pavelićevu kožu. Mi ćemo, kameradi,
učiniti da on dobije svoj obrok olova, a neka zasluga za to bude zapisana na
račun jugoslovenske policije. U Beogradu će uživati, a nama će taj zadatak
poslužiti kao uigravanje za veliki lov" - počne Izar Harel, ciljajući na
skalpove Adolfa Ajhmana i njegovog pomoćnika Alojza Brunera, Herminu Miler,
Martina Bormana, Valtera Raufa, Franca Štangla, Hajnriha Milera, dvojice
najokrutnijih lekara - Jozefa Mengele, zvanog "Anđeo smrti" i
Ariberta Ferdinanda Hajma, zvanog "Doktor smrt" - i još mnoštvo
nacista koji su u bekstvu.
GLOSA
"Njih moramo ščepati i dopremiti ih u Izrael. Da im sudimo i obesimo
ih! Likvidacijom Pavelića odužićemo dug maršalu Titu. Dužni smo mu zato što je
taj momak jedini od evropskih vođa pokreta otpora u svoju partizansku vojsku
ravnopravno primao Jevreje, dok su u ostalim okupiranim zemljama osnivali
izdvojene jevrejske jedinice. Geto, istina u poštenoj nameri, ali ipak - geto.
U Jugoslaviji Jevreji su na važnim dužnostima u vladi, vojsci, kulturi,
privredi i državnoj upravi."