Uvodnik
(Pr)osudite sami
Preuzimanje odgovornosti
Milovan Brkić
Na sastancima
Otvorenog univerziteta (poznatijeg kao Crveni univerzitet), čiji član je bio i Boris Tadić, sin filozofa Ljube Tadića, često je citirana Lenjinova teza da "beda
rađa revoluciju".
Takvom zaključivanju,
sećam se toga kao da je danas bilo, usprotivio
sam se pred "komesarima tog Univerziteta",
pojednostavljenim zaključkom
da gladan čovek nije slobodan
čovek, da ne može ni da
potrči, a kamoli da razmišlja
o ustanku i pobuni. Naveo sam
primer da kada siromašan čovek ostane bez posla
često u očaju kaže da mu je došlo da ubije i
sebe i porodicu,
jer ne može dalje. Posvedočio sam da sam
nekima od tih očajnika predložio
da prvo umesto
sebe i svojih
najmilijih smaknu one koji su krivi
za njihovu nesreću, ali da
su svi oni
ostali preneraženi predlogom. Radije bi ubili sebe, nego
zlotvore.
O srpskoj
trpeljivosti i sklonosti da podnose
tiraniju pevalo se i u epskim pesmama.
"Al' se Srbi dignut'
ne smedoše...".
Grci, tvrde
iz Evropske unije, imaju veoma
visoke plate. Grci su na ulicama,
namazani ratničkim bojama, spremni da idu do kraja.
Da poginu, da ostanu bogalji,
da dobiju teške batine.
Oni znaju da nisu pokrali te
milijarde iz fondova Evropske unije, već vlastela
koja ih je iznela na račune
u Švajcarskoj. Ako neko treba da
snosi posledice, to je onda grčka politička
oligarhija, oni koji su s pozicija
vlasti uzeli stotine milijardi. Njihova imena su
poznata evropskim komesarima, i Grci
traže da se te pare vrate u fondove, i tako
otpišu dugovi Grčke.
Na ulicama se s policijom
biju Nemci, Španci, Italijani, Irci... Oni imaju lepe plate, ali poštuju svoj
rad i traže
bolje uslove rada, da njihov
znoj ne ide na račun njihovih
poslodavaca.
U Srbiji, po priznanju vlasti, više od milion ljudi
ima prihode manje od 30 dolara
mesečno! Žive, tvrde vlasti, ispod
granice siromaštva. Gladuju, gladuju,
gladuju...
Na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, njen predsednik
Boris Tadić je praznim glasom saopštio
članovima odbora da moraju da
priznaju javnosti da su lagali
građane da će bolje živeti, i
da će on za katastrofalno stanje u Srbiji preuzeti odgovornost.
Dok slušam ovog čoveka,
kako nas s nepodnošljivom arogancijom obaveštava da će preuzeti
odgovornost za glad i nesreću u kojoj
se nalazi polovina građana zemlje, imam na umu samo
jednu misao - ovog skota treba
umlatiti.
U bolesnoj Tadićevoj glavi rečenica
"Ja ću preuzeti odgovornost za to što smo lagali milione
građana da će lepo živeti, a doveli smo ih
na rub opstanka" - valjda lepo zvuči.
Možda on očekuje da će mu svi aplaudirati,
urlajući da ih predsednik
laže još dugo i dugo,
do poslednjeg koji doživi njegovu vladavinu.
Da je ovu rečenicu izgovorio
u nekoj demokratskoj zemlji, u kojoj postoje institucije, nezavisno sudstvo, recimo, javni tužilac
bi izdao nalog da predsednik, pre pokretanja krivičnog postupka, bude priveden psihijatru, radi ocene njegovog
mentalnog stanja. Prosto je nezamislivo da predsednik jedne
demokratske države saopšti građanima
da preuzima odgovornost za njihovu nesreću, i da potom,
mrtav hladan, kaže kako bez
Demokratske stranke nema budućnosti
Srbije.
Preuzimanje
odgovornosti u demokratskim
društvima značilo bi povlačenje sa državne funkcije
i sudsku proveru njegove vladavine.
U zemlji Srbiji, kojom vlada Boris Tadić, nema boljeg života dok neko
od nas, slobodnih
građana, ne preuzme odgovornost za Tadićev odlazak.