Feljton
Ološ ekonomija - tamna strana novog svetskog poretka
(4)
U "zabranjenim gradovima" i
imperatori su zatočeni
Danas je
potpuno jasno da je američki san bio pre svega lukava marketinška ideja. Ovu
jeretičku misao napisala je italijansko-američka profesorka ekonomije Loreta
Napoleoni, u mladosti simpatizer Crvenih brigada, a danas svetski priznati
borac protiv ekonomskog terorizma i globalizacije. U njenoj knjizi "Ološ
ekonomija" (Rogue Economics, Seven Stories Press, New York, 2008), čije
delove Tabloid donosi svojim čitaocima u nekoliko nastavaka (srpski prevod,
izdavačka kuća "Hesperia", Beograd) detaljno je prostudirana mračna
strana globalizma
Loreta
Napoleoni
Kao što nas
podseća Lav Tolstoj u Ratu i miru, pobeda na ratnom polju
uglavnom više
zavisi od okolnosti nego od strategije. Pre bitke u Austerlicu - piše
Tolstoj - austrijski i ruski generali preispitali su svoju idealnu vojnu
strategiju. Bili su ubeđeni da će poraziti Napoleona: njegova vojska se
nalazila daleko od vojnih baza, bila je manja od austrijsko-ruske koalicije,
već danima se povlačila i morala je da se bori sa nepovoljnog položaja.
Međutim, Napoleon se uopšte nije brinuo zbog
sukoba, čak nije imao ni plan akcije.
Rano ujutru na bojnom polju delovao je raspoloženo. Bio je zaljubljen - otkriva Tolstoj - i pun optimizma tako tipičnog za
mlade ljubavnike svesne da su im osećanja uzvraćena. Dok su neprijateljske
trupe izvodile lak manevar opkoljavanja Napoleonove vojske, iznenada se
spustila gusta magla koja je potpuno smanjila vidljivost. Austrijski i ruski
vojnici, oficiri i generali, iznenada su se osećali izigranim. Nisu mogli da
izvedu svoj složeni plan, jer nisu videli gde idu.
U takvim uslovima, počinje rasulo u vojsci koalicije. Nepredviđena
okolnost, u ovom slučaju magla, potpuno je promenila stanje na terenu. Napoleon
improvizuje i koristi situaciju. Napada obnevidelog neprijatelja, ruši njegovu odbranu i pobeđuje u borbi.
Autor knjige Umeće ratovanja, Kinez Sun Cu, zaključio bi da
se Napoleon ponaša kao da je kineski general. Koristi
slučajnu situaciju i prilagođava je svojoj strategiji. Oblikovanje, doduše, ne postoji u kineskoj kulturi, jer zahteva idealne
uslove kakvih nema u slučajnim događajima, u stvarnosti. Do pobede se stiže pronalaženjem
i prilagođavanjem i korišćenjem povoljnih okolnosti, kao što je bilo naglo spuštanje
magle.
Napisanom između petog i šestog
veka p.n.e., u delu Umeće ratovanja slikovito su opisane filozofske
osnove kineske kulture u direktnoj suprotnosti sa evropskom. Ako se zapadnjačka
filozofija trudi da stvarnost prilagodi idealnom, konceptualnom modelu, u
kineskoj kulturi takav model ne postoji.
Stvarnost je proizvod okolnosti i neprestano se menja. Eto kako magla u
Austerlicu postaje polazna tačka na kojoj se zasniva pobeda, a ne viša sila koja vodi u poraz. Iz toga proizilazi da u
kineskoj kulturi ništa i nije trajno, od
visokih, trošnih zgrada koje stalno treba
popravljati (kao što pokazuje slučaj Zabranjenog grada)
do trgovinskih ugovora. "Na Zapadu - ugovor je ugovor, a u Kini to je samo
trenutak koji se desio slučajno", piše Tim Klisold u knjizi u kojoj se žali što nije uspeo da posluje u Kini.
Svi
se nečemu nadaju
Srce kineske civilizacije kuca u ritmu niza događaja iz kojih ona izvlači
korist. Ovakva filozofija dovodi do sistematske konfuzije na granicama onoga što zapadna kultura definiše kao "legalnost i nelegalnost".
Godine 2004, kada Kina ima ogromne potrebe za čelikom, u celom svetu
nestaju poklopci slivnika. Prve krađe zabeležene su u Tajvanu (...), a potom u susednim zemljama Mongoliji i Kirgistanu.
U Čikagu je za mesec dana ukradeno više od 150 poklopaca slivnika. U Škotskoj
je za nekoliko dana ukradeno stotinak poklopaca slivnika i to je smatrano
"velikom krađom". U Montrealu, Gločesteru, u Kuala Lumpuru,
prolaznici propadaju u rupe slivnika, jer su poklopci ukradeni.
Kineski trgovci otkupljuju od lokalnih lopova poklopce slivnika, potom ih
seku i šalju u Kinu; kupcima u zemlji-matici ne
smeta kada vide natpis "Opština
Čikago" utisnut u metal. Trgovcima i kupcima je potreban čelik i uvek će
se naći neko ko će ga nabaviti po povoljnim cenama. Za njih je to samo unosan
posao.
Oblikujući teorije o globalnom procesu, kineski mudraci se bave
okolnostima, a ne etikom; to nas uči i tradicionalna kineska mudrost I Ćing.
Okolnostima se rukovode i generali i stratezi koji razmišljaju o ratu da bi zaštitili
svoj narod. Svi deluju u okviru događaja koji su u toku i u nametnutim
granicama, priznajući da je život
vremenski i prostorni proces određen okolnostima i haosom. Dakle, istorija nema
transcendentalno značenje, već je samo niz pojedinačnih događaja koji se sustižu.
Zapadna kultura je, međutim, transcendentalna i zbog toga svi događaji traže objašnjenje,
opravdanje, analizu, ali i oblikovanje idealnih i trajnih modela. Taj koncept
je duboko ukorenjen u velikim monoteističkim religijama: Jevreji marširaju prema Obećanoj zemlji, muslimani se nadaju da će
preći vrata raja, hrišćani očekuju vaskrsnuće mrtvih, hrišćanski
fundamentalisti sanjaju o Armagedonu, a atentatori-samoubice da postanu mučenici.
Život dobija smisao samo u odnosu prema svom glavnom
transcendentalnom cilju i istorija nije ništa drugo do dugačak marš
prema njemu.
Zapadna istorija se ponavlja jer se, generaciju za generacijom, ljudi bore
za iste ideale. Zbog istih razloga, u genetskom kodu zapadnog društva već postoji ološ ekonomija koja izbija na površinu u vreme velikih promena, kada vlade planiraju
politiku s ciljem da dostignu nemoguće, idealne ciljeve.
Haotične
okolnosti
Čim politika propadne, ološ
ekonomija stiče nadmoć. Kao što
smo videli, pad Berlinskog zida dovodi do političkog haosa. U tom konfuznom
scenariju, zapadna politika se pokazuje nesposobnom da dostigne konačni cilj -
pobedu u Hladnom ratu i demokratizaciju bivšeg istočnog bloka. Oblikovanje je neuspešno, ekonomija ološa na najbolji mogući
način koristi nepredvidive i haotične ekonomske okolnosti.
Pravi pobednici u Hladnom ratu su gangsteri i "zaštitnici" globalizacije, ruski oligarsi, ndrangeta, bugarski
čelnici, drugim rečima svi oni koji su svoje firme reorganizovali u skladu s
novim, izuzetnim i nepredviđenim okolnostima. Oni nesvesno i bezbrižno primenjuju principe Sun Cua.
Zar u globalizovanom svetu kojim upravlja ološ ekonomija nije zastarelo zapadno oblikovanje politike? Zar kineski model
nije prilagođeniji okolnostima koje vladaju u novom svetu? Odgovore možda možemo
pronaći u tajnovitom usponu države-tržišta u komunističkoj
Kini?
Zbog svoje kulturne jedinstvenosti, Kina je još nedokučiva za mnoge zapadnjake. Geografska izolacija je znatno uticala na
njenu originalnost i intelektualnu različitost. Mada su ranije Kinu osvajale
mnoge tuđe sile, kao Mongoli i dinastija Manču, one su zbog superiornosti
kineske civilizacije asimilovane. Dvadeset pet vekova Kina prati svoj kulturni
pravac, snažan
i jedinstven. Gradi izuzetnu imperiju i ekonomiju. Do 1820. godine, Kina i
Indija su najveće ekonomije na svetu i proizvode više od 80 odsto svetskog
BDP. Industrijska revolucija u Britaniji slama njihovu nadmoć.
Zbog izolacije, Kina
gradi civilizaciju po svojoj meri, na način koji bi na Zapadu nazvali
"kolateralnom mišlju". Ona, dakle, ne ulazi u okvire
zapadnih intelektualnih standarda, jer se razvija "van obrazaca". Tek
krajem devetnaestog veka Kina mora da se suoči i uzajamno deluje sa razvijenom
kulturom kao što
je evropska. Uvučena u nasilan sukob sa evropskim silama, Kina je prisiljena da
prihvati napredne, evropske kulturne modele (jezici, filozofija, nauka i
istorija), ali i revoluciju kao političko sredstvo. Prvi put nadjačava je jedna
razvijena civilizacija koja je u nekim oblastima čak nadmoćnija. Za nju je ovo
iskustvo veoma bolno.
Kineski odgovor na
zapadnu hegemoniju je Maov Dugi marš, remek-delo jedinstvene
kineske misli.
U zemlji koju duboko
potresa evropska kulturna kolonijalizacija, Mao primenjuje zapadni politički
model. Da bi oslobodio svoje ljude, počinje revoluciju.
Bori se protiv evropskih
sila i sredstvima uvezenim iz njihove civilizacije. Prihvata boljševičku
revoluciju, marksistički model i prilagođava ga kineskim okolnostima. Praktično
primenjuje industrijski model u poljoprivrednom društvu, prihvatajući u
velikoj meri marksističku teoriju koja uzdiže ideju o klasnoj borbi.
Uvozi Marksa u
neindustrijsku zemlju koja nema ni svest, ni razumevanje za klasnu borbu.
Preobražaj
marksizma u maoizam, to jest prilagođavanje Kine zapadnom modelu, uspeva, jer
Mao nikad ne gubi iz vida dušu Kine, to jest da je
ona, u suštini,
seosko feudalno društvo u kome je nacionalizam, kao vodeća snaga,
jači od marksizma.
Udružuje se sa nacionalistom Čang Kaj Šekom da bi pobedio japansku
vojsku. Tokom Drugog svetskog rata, vođe Kineske komunističke partije putuju i
studiraju u Evropi, dok Mao nikad ne napušta domovinu, mada zauvek ostaje "zaražen" evropskom kulturom i stilom života.
Kao i njegovi preci, on ne želi
da oblikuje, mada zapadna politička sredstva koristi za manipulisanje
događajima. Savezništvo sa Čang Kaj Šekom omogućava mu da ispadne pobednik u očima naroda i da
nametne svoju moć na neverovatno ubedljiv način.
Prvi
paradoks Kulturne revolucije
Čim je došao na vlast, Mao je pokrenuo ambiciozan
proces izgradnje novog kineskog identiteta i temelja moderne Kine.
Ovaj cilj obuhvata i stvaranje homogenog kulturnog konteksta, kineskog u suštini, ali očišćenog od starih i prevaziđenih običaja i
stranih uticaja. Kulturnu revoluciju pokreće baš s tim ciljem.
Kulturna revolucija gura Kinu u desetogodišnji haos i anarhiju. Ništa
se ne dešava slučajno. Mao stvara potrebne
okolnosti, kakve mu najviše
odgovaraju.
"Ništa ne volim više od velikih prevrata", izjavljuje u leto 1966. godine, kada pokreće
Kulturnu revoluciju.
Zatvara škole i univerzitete, javno vređa
milione ljudi i proganja etničke manjine. U nasilju koje izbija posle toga
strada između 400.000 i milion ljudi, vlada jedva da radi, a Kina šalje spoljašnjem
svetu sliku sumanute države. Mao i
Četvoročlana banda počinju haotično i apokaliptično: "čiste" partiju,
preoblikuju nacionalni identitet i zacrtavaju geografske granice iz vremena
carske Kine. Oni, zapravo, stvaraju isključivo kinesku, novu istorijsku i
prostornu stvarnost.
Mao se na ratnom polju ponaša
kao general, kao da je junak iz Sun Cuovog dela napisanog pre 25 vekova. On
izvlači korist iz evropske kulturne kolonijalizacije.
Kapitalizam postaje casus belli s ciljem da se postigne ono što generacije kineskih gospodara rata nikad nisu uspele:
uspostavljanje granica drevnog carstva.
Da bi postigao taj veliki cilj, Mao krivotvori istorijsko pamćenje Kine, pa
ponovo piše istoriju regionalnih ratova da bi
iskorenio saznanja o geografskom rasparčavanju u okviru granica stare imperije.
Očigledno, on to čini gvozdenom pesnicom, jer je za njega istorija zloćudni
tumor.
Stručnjak za Hladni rat Džon Luis Gedis smatra da Mao tu smrtonosnu bolest
leči "najjačom hemoterapijom koju ima na raspolaganju".
Mao ne smatra da je istorija transcendentalna snaga napretka evropske
kulture, već samo vremenski i prostorni niz nepovezanih događaja. Vekovi koji
odvajaju staru imperiju od dolaska maoizma na vlast nasilno se "brišu da bi se promenila istorijska percepcija ljudi".
Taj hirurški rez služi kao most između antičke imperijalne prošlosti Kine i njene sadašnjosti.
Kroz proces "istorijske reciklaže"
dobija se moderna verzija imperijalne Kine. Mladi kineski naučnik Berli Vang,
koji sarađuje sa FAO (Food and Agriculture Organization of the United
Nations/ Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu), objašnjava:
Dok sam bio mali, početkom osamdesetih godina, slušao sam radio-emisije u kojima su veliki kineski klasici pričali istorijske
legende o dinastijama Sang Zou iz doba Tri carstva i o dinastijama Tang, Song,
Ming i King.
Ove priče su mi pomogle da postanem svestan veličine Kine i svog naroda. Na
neki način oni su u mladim Kinezima, poput mene, podstakli osećaj superiornosti
prema ostatku sveta.
Pa ipak, deca Kine ne znaju ništa
o tamnim stranama borbe za vlast između njihove zemlje i evropskih snaga. Berli
priznaje da mu nije poznato da se u devetnaestom veku vodila krvava bitka
između Kine, Rusije i Velike Britanije zbog uspostavljanja kontrole nad
prirodnim resursima u centralnoj Aziji.
Kulturna revolucija oličava veoma traumatično iskustvo menjanja prošlosti, njenog prilagođavanja sadašnjosti i oblikovanja budućnosti, sve sa ciljem da se obnovi imperijalna
snaga Kine. Prvi paradoks Kulturne revolucije je, zapravo, nasilan i brutalan
napad na istoriju zemlje. Cilj je bio da ona ponovo postane svetska sila. Maova
reciklaža istorije nije jedini proces u
istoriji Kine. Naprotiv, to se dogodilo 221. godine p.n.e., kada je imperator Kin
Ši Huang ujedinio zemlju.
Od tada je Kina doživela mnoge
političke krize, masovna nasilja, žrtve
i kulturne čistke. Kineska istorija se više puta ponavljala i više
puta je "reciklirana".
Da bi vratio zemlji imperijalnu hegemoniju, Mao mora da napiše novu istoriju, ali i da stvori novu maoističku
budućnost. "Srušiti stari svet.
Napraviti novi svet", jedan je od poznatih slogana Kulturne revolucije.
Na jednom plakatu, mladi član Crvene armije maljem uništava tradicionalne kineske simbole, statuu Bude i krst. To je prava slika
revolucije čiji je cilj da dovede do radikalnog kulturnog preobražaja.
Kako
ne uzburkati sistem
Kulturna revolucija "poziva na sveopšti otpor protiv 'četiri stara elementa' kineskog društva: stare običaje, stare navike, staru kulturu i staru misao".
Destruktivni bes ubrzo postaje nekontrolisan i utiče na sve oblike
umetničkog izraza, uključujući domaću radinost. "U Pekingu je živeo jedan zanatlija kome su ubili porodicu, jer se
bavila tradicionalnom umetnošću", priča kineski student koji studira u
Londonu, Či Fing Kuong. Kulturna revolucija se ustremljuje protiv
"svih onih koji su se obrazovali na Zapadu ili su održavali kontakte sa poslovnim ljudima i zapadnim misionarima, ali i protiv
intelektualaca koji su razmišljali
na feudalan ili reakcionaran način".
Mao, dakle, briše evropske tragove
iz kolektivnog pamćenja Kine. Uništavanjem
onih koji se sećaju Kine pre revolucije, 1949. godine, jača legitimitet režima. Brisanje svih tragova onoga što se dešavalo između pada imperije i dolaska
maoizma je potrebno zbog potpunog nametanja misli da režim postoji oduvek i da je oduvek bio na vlasti.
Maoizam se nameće kao duša
stare i nove Kine. Budući da je zadatak mladih da ruše stari svet, Kulturna
revolucija je takođe bila sukob generacija. Mladima i nisu potrebni veliki
pritisci Maoa da bi se okrenuli protiv roditelja, partijskih funkcionera i
staraca, ali i protiv proračunatog sadizma. Mladi su godinama žrtve
seksualnih zabrana i kontrola i prisiljeni su na apsolutnu poslušnost
starijima. Oni su potlačeni i svesni svoje nemoći.
Kada su počeli da se
bore za svoju budućnost, mladi su postali avangarda u uništavanju prošlosti
i reciklaži
istorije. Moderna Kina je mnogo bliža Kini iz doba Kulturne
revolucije nego što
se veruje, jer su osobe koje su tada pokrenule pobunu i danas na vlasti. Prema
mišljenju
Ksu Juja, istraživača na Filozofskom institutu u Kineskoj
akademiji društvenih
nauka, revolucionarna prošlost ovih vođa objašnjava
mnogo toga.
Oni na vlasti misle da
se kineski sistem u celini nije promenio i da nije napredovao. Plaše se
da će kritikama Kulturne revolucije uzburkati sistem. Po njihovom mišljenju,
institucionalni uslovi koji su doveli do Kulturne revolucije ne mogu se menjati
i kritikovati.
Kulturna revolucija je ponovo usadila politiku nasilja u kinesku psihu.
Današnji rukovodioci, generacija Crvene
garde iz šezdesetih godina, poistovećuju politiku
sa nasiljem. Godine 1989, posle brutalne represije na studentskim
demonstracijama na trgu Tjenanmen, postaje jasno da je nasilje ispoljeno u
Kulturnoj revoluciji svojstveno kineskoj politici. Učešće u politici nije
uobičajeno ni u carskoj ni u komunističkoj Kini. Vlast se dobija i zadržava samo primenom sile. To potvrđuju i masakri u Dongšou.
Crvena
odežda novog imperatora
Politika nasilja postaje platforma na kojoj Mao obnavlja kult imperatora.
Da bi postala homogena, "nova" nacija šalje na selo milione studenata nudeći im novu lekciju iz istorije,
recikliranu verziju istine.
Maova misao zahteva izmišljanje
istorije da bi se izbrisalo kolektivno pamćenje. Mao "reciklira"
istoriju: piše novu zvaničnu istoriju države za svoje ciljeve, zanemarujući istinu. Ovaj proces
služi za stvaranje kulta ličnosti Mao Ce
Tunga.
U potpunoj suprotnosti sa boljševičkom
revolucijom, Maov režim uspostavlja
modernu verziju kulta imperatora. Kulturna revolucija sprovodi čistke u partiji
(zapadnjačka institucija) i ukupnu političku moć pretvara u Maov upravni
aparat, nalik kineskoj imperiji. Mao tako sprečava da narod prihvati glavni
koncept zapadne politike: učešće u politici.
On na taj način
zaustavlja tranziciju Kine u državu-naciju i olakšava
njenu metamorfozu u totalitarnu državu-tržište.
Čak ni danas kineska kultura ne sadrži definiciju politike.
Berli objašnjava:
Evropljani su tek u devetnaestom veku prvi put u Kini progovorili o politici.
Kineska reč koja označava politiku preuzeta je sa japanskog, ali njeno značenje
nije jasno, jer se odnosi i na ulogu administracije. Ne sećam se definicije
politike iz doba dok sam studirao, ali mogu da kažem da bi politika
trebalo da bude posmatrana kao oblik aktivnosti u kojoj učestvuje društvo
kako bi moglo da opstane. Politika nije nešto opipljivo, već samo
nekakav obrazac.
U tom kontekstu,
komunizam je tamna strana politike: Već u osnovnoj školi su nas učili da je,
po Karlu Marksu, komunizam prirodna evolucija društva. Da, mi u to
verujemo, ja u to verujem, iako o tome ništa ne znam.
Kulturna revolucija
nameće novu naraciju kako bi antički mitovi poslužili kao opravdanje za
imperijalni status Maoa. On koristi tradicionalne bajke i svoju ličnu
interpretaciju kao pokriće nasilja vlasti. Često ga nazivaju "Mao Ce Tung
Vansui", a wansui znači dugovečnost ili, bukvalno, deset hiljada
godina!
"Osamdeset odsto
Kine je agrarno društvo. Seljaci ništa nisu znali o politici
kojom se bavi imperator, Božji sin, čovek koga niko
nikad nije video, koji nikad nije izašao iz Zabranjenog
grada", objašnjava
Andži Junglu Laj, kineska studentkinja u Londonu. Imperator
predstavlja jednu ideju, pojam koji služi kao ideološki
"lepak" u ogromnoj zemlji kao što je Kina. Sve dok
imperator u svom Zabranjenom gradu ostaje nevidljiv, narod ga može zamišljati
kako hoće.
Kao kod ndrangete,
konceptualizacija vrhovnog rukovodećeg tela mafije i njegova
"nedodirljivost" omogućavaju njegovo prihvatanje na širokom
geografskom prostoru. U očima ljudi, nepoznata i nasilna priroda politike jača
tabue, čineći od nje nešto što je
"zabranjeno", kao što je
"zabranjeno" i fizičko mesto na kome se ona sprovodi, to jest carska
palata.
Krvava posla
Početkom devedesetih godina, Kina liberalizuje prodaju krvi
i svuda se otvaraju zavodi za transfuziju krvi u komercijalne svrhe. U
provinciji Henan lokalne vlasti pokreću kampanju za otkup krvi od 90 miliona
stanovnika da bi je preprodali biotehničkoj industriji. Ova zamisao ima dva
cilja: privući strani kapital i prodavati krv i za unutrašnje potrebe i za izvoz. Ministarstvo zdravlja potpisuje
ugovor sa domaćim Crvenim krstom.
Prodaja krvi odmah se pokazuje kao odličan posao. Seljaci je
prodaju jer za 400 mililitara dobiju 50 juana, gotovo jednu mesečnu platu. To
je znatna suma u siromašnoj oblasti. Posebno je velika potražnja za krvnom plazmom. Jedno lokalno preduzeće potpisuje
ugovor za izvoz krvi u Južnu Koreju. Plazma se pravi pomoću
centrifuga koje crvena krvna zrnca odvajaju od belih, i od trombocita.
Kineska industrija krvi cveta zbog potpunog odsustva
zakonske regulative i sanitarne kontrole. Na primer, igle se više puta koriste bez sterilizacije. Peking ne kontroliše, niti se brine da ovaj sektor bude zdravstveno bezbedniji;
to nije u duhu države-tržišta.
Prihodi od prodaje krvi stvaraju nove mogućnosti za
bogaćenje u regionu i niko se ne žali. Ali zbog nedostatka
kontrole vlasti i neznanja, ovaj "sjajan posao" dovodi do epidemije
eidsa. Zavodi za transfuziju prodaju za malu cenu od pet juana "krv koja
je preostala posle odvajanja od plazme". Krv stotina donatora meša se u centrifugama i ponovo ubrizgava.
Ako je samo jedan donator bolestan, svi su zaraženi. Prvi znaci zaraze uočeni su 1994. Tada centralne vlasti dekretom zatvaraju
zavode za transfuziju krvi u Henanu, ali lokalne vlasti ne poštuju tu odluku.
Tek 1995. godine, kada se u
Pekingu utvrđuje prvi slučaj eidsa, centralne vlasti povećavaju pritisak na
nadležne u Henanu da prestanu sa
trgovinom krvlju.
Ali eids je već
počeo ubrzani marš po
celoj Kini...
Slučaj jednog masakra
Jednog svežeg jutra, decembra 2005.
godine, hiljade pripadnika snaga bezbednosti opkoljavaju ribarsko selo Dongšou, blizu Hongkonga,
bacajući suzavac na stanovnike koji demonstriraju na glavnom trgu. Oko osam
sati, posle suzavca dolaze oni sa bojevom municijom. Mesto je preplavljeno leševima. Događaj u Dongšou je poslednji u nizu
ustanaka koji se dižu u
poljoprivrednim i industrijskim zonama Guangdong i Jansu. Stanovnici mirno
demonstriraju protiv nasilne eksproprijacije njihove zemlje bez nadoknade, za
gradnju termocentrale na ugalj. Zabrinuti su zbog mogućeg velikog zagađenja životne sredine. Ovi javni
izrazi neslaganja slomljeni su brutalnom silom. Posle toga, stanovnici sela
otkrivaju jednom dopisniku lista International Herald Tribune "da
vlasti za slamanje demonstracija nisu koristile samo usluge snaga bezbednosti,
već i pripadnika lokalnog organizovanog kriminala koji su došli naoružani noževima i šipkama".
Masakr u Dongšou je primer još jedne represivne mere
kineskih vlasti čiji je cilj da u narodu uguše želju da učestvuje u najvažnijim ekonomskim odlukama.
Govoreći o državi-tržištu, kineska vlada sebe
predstavlja kao izvor mogućnosti za građane, a ne kao njihov branilac. To objašnjava i prisilna
eksproprijacija zemlje i totalna nezainteresovanost prema nezadovoljstvu, kao
posledici sve većeg zagađivanja. "Oportunizam" države-tržišta je saglasan sa kineskom
mišlju, jer ponovo okolnosti -
a ne oblikovanje - nameću akciju. Za industrijalizaciju područja Dongšou potrebna je struja, a
ugalj sa ovih područja za rast proizvodnje. U zamenu za to, vlada gradi
infrastrukturu za termocentralu. Protesti ljudi su prepreka koju treba
otkloniti na svaki način.