Tema
Srbi van sebe: Da li je
moguće živeti bez mitova, kako su ubijena sećanja, razbijena verovanja,
slomljena osećanja
Čija je naša zemlja, čiji je naš narod?
Ko je uništio tradicionalnu
veru Srba u vojsku, crkvu, porodicu, državnu postojanost, značajne datume,
zašto danas ovdašnji čovek ne veruje nikome i kako je razvijan model vladavine
beznađem... Šta je istina a šta mitologija u sumornoj srpskoj svakodnevici,
čemu se narod nada ako su mu vlastodršci oteli i istinu i legende?
Nikola Vlahović
Kad je čak i on shvatio da je kapetan lađe koja tone, još
važeći predsednik Srbije Boris Tadić počeo je da optužuju sopstveni
narod za "širenje beznađa". Na jednom javnom skupu kod Niša (april
2010. godine, Donje Međurovo kod Niša, prim. red.), a povodom ove "antidemokratske
delatnosti", doslovno je zapretio da neće dozvoliti da se u Srbiji stvara
atmosfera beznađa, jer ona "ne može doprineti izlasku iz krize i ne može
doneti nova radna mesta i investicije".
Postoje oni koji podstiču nezadovoljstvo javnosti u Srbiji,
govorio je Tadić rečnikom empirijskog boljševizma, upirući tako prstom u
svakoga, podstičući narod da u svakom bližnjem posmatra mogućeg podstrekača
beznađa.
Ali, ova istraga "antidinastičkih spisa i
pisama" nije dugo potrajala jer je istina, po običaju, uvek istaknuta na vidnom mestu za onoga ko hoće da je vidi, došla po
svoje...
Više od godinu dana nakon ovog otvorenog poziva u lov na
veštice, kolektivno beznađe u Srbiji niko i ne pominje. Ono je činjenica koju
ne mogu da ospore niti lažne demokrate niti njihov nesumnjivi vođa.
Beznađe danas niko ne spominje jer je ono postalo model
vladavine demokratske koalicije! Onaj koji je istinski stvorio takvu atmosferu,
poslužio se njome da opravda svoje skandale, pljačke i prevare. Potpredsednik
vlade Božidar Đelić smislio je tim povodom i parolu: borbenim duhom
protiv krize!
Predsednik vlade Mirko
Cvetković je u više navrata negirao da bilo kakva kriza postoji, ili, ako
postoji, nju je Srbija bezbolno preživela! Novi ministar poljoprivrede, a bivši
ministar pravde Dušan Petrović, bez imalo razmišljanja je na sred
novosadskog Sajma, 15. maja 2011. godine, optužio stočare za "neefikasnost" jer nisu iskoristili neke
ponuđene kvote iz Evropske unije "kojima bi se kriza prevazišla",
namerno zaboravljajući da je politika države dovela do pomora takozvanog
stočnog fonda.
Ali, ni taj spasonosni bauk spoljnih i unutrašnjih
"nečastivih" faktora, dobro došao i Tadiću i njegovom orkestru
"za svadbe i sahrane", nije jedini koji danas frustrira milione Srba.
Stoji notorna činjenica da je za samo desetak godina, ovo
isto društvo demokratskih usrećitelja, uspelo da otme sopstvenom narodu većinu
materijalnih dobara, brutalno dovršavajući taj nečasni posao na način koji ni
prethodni režim nije mogao da zamisli.
Ipak, najteži udarac Srbiji zadat je otimanjem njenih
glavnih nematerijalnih oslonaca, otimanjem nade i svih drugih utopijskih
pokretača, operacijom pretvaranja istorijskih činjenica u "nacionalnu
mitomaniju" i obrnuto, ubijanjem pamćenja i svega drugog što postoji u realnom
i nerealnom svetu drugih civilizovanih naroda. A to nosi mnogo teže posledice
od materijalnih razaranja, od surove pljačke i falangističkog pretvaranja
države u privatni posed nekoliko desetina arhilopova, prevaranata i ordinarnih
baraba.
Samo takvi ljudi, spremni da pljunu u svaku svetinju u zamenu za vlast, moć i pre svega za veliki
novac, mogli su da organizuju otimanje duše sopstvenog naroda.
Jer je onaj veliki, najveći falsifikator današnjice,
američka imperija, ona koja ne priznaje istoriju kao nauku (a bogami ni
geografiju!) ako joj se nađu na putu interesa, odlučio da ovom malom, a opet
tako važnom narodu na Balkanu, pokaže svoj monstruozni repertoar...
Pranje mozga i vađenje duše
Već deset godina, jedan od glavnih zadataka vodećih ljudi
takozvanog demokratskog preporoda, bio
je pre svega propagandne prirode. Trebalo je Srbe prevaspitati, izbiti im iz
glave njihova vekovna uverenja, reći im da njihova prava nisu njihova, da
njihova istorija nije njihova, da njihova vera i duh nisu njihovi, da su im one
najvažnije knjige pogrešno pisali, mape naopako crtali, te da su na nekim
listama čekanja, da su svrstani u red za nadu i bolji život, a on će već doći
kad odrastu i prihvate istinu da su vekovima bili na stranputici
Danas, kad je jasno da su u kratkom roku potrošene na
desetine milijardi evra i dolara donacija za "jačanje demokratskih
kapaciteta", jasno je kao dan da je ovde bilo govora o ozbiljnom projektu
obračuna sa tom verujućom Srbijom, onom uvek pobunjenom i problematičnom, onom
iz savremenih američkih stereotipa koji kažu da je ta država manje važna od
nekih nadridržava, a da je njen narod opasan upravo zato što je slobodouman i
nepokorenog duha.
I tu je ovaj savremeni kasapin krenuo da komada... Najpre je otkinuo Kosovo kao deo srpske državne teritorije, a onda iznutra, zdrobio sve postojeće, od pravosuđa, vojske, zdravstva, školstva...
Nekako je istovremeno pojačana i uobičajena propaganda unutrašnjih faktora političke i državne tranzicije, što je spolja odmah zdušno prihvaćeno, da je Kosovo najobičniji srpski mit, da ono nikada nije ni bilo u Srbiji i slično.
Srećom, na stotine pravoslavnih manastira na Kosovu izgrađenih nekoliko vekova pre dolaska Turaka na Balkan, bolje svedoče od bilo kakvih državnih komisija o tome šta je čije i o kakvoj je ovde mitologiji reč.
Istina je da Kosovo nije bilo "oduvek" srpsko (ne pre dolaska Slovena i ne za vreme turske okupacije), kao što neće niti može biti isključivao albansko "zauvek", ali, pripisivanje mitologiji samo njegovo pominjanje kao srpske teritorije, rezultat je dugogodišnjeg rada jedne odrođene i do koštane srži pokvarene kvazielite srpskih intelektualaca.
I to onih koji su svojevremeno gorljivo glasali za
"nacionalni ključ" u socijalističkoj Jugoslaviji, za "troglavu" Srbiju sa isto toliko nezavisnih državnih administracija.
Zašto su neke istorijske činjenice pripisivane "srpskoj mitomaniji", bez imalo uvijanja govori neznani junak u takozvanoj otvorenoj elektronskoj enciklopediji, Vikipediji, gde piše kako Albanci doživljavaju Kosovo:
"... Kosovo doživljavaju kao deo drevne albanske zemlje koji direktno povezuje antičku ilirsku i savremenu albansku etničku zajednicu na tim prostorima, smatraju ga simbolom dijaspornog nacionalizma u vidu etničke legitimacije zahteva za određenim prostorom koji je za tamošnje Albance postao simbol okupirane etničke teritorije. Zbog toga se sistematski radilo o raskrinkavanju srpskih mitova o Kosovu".
Ovo odmah ruši posprdne teorije o raznim nepostojećim zaverama protiv Srba. Njih, naravno, ima. I nisu ih samo Albanci smišljali.
Ni narodne vojske ni narodne crkve
Projekat gašenja "srpskih mitova" nije nastao odjednom. Još je u prošlom veku, kod nesrećne ideje ujedinjenja, Srbija bila od svoje južnoslovenske braće optužena da sebe predstavlja kao žrtvu i oslobodioca, uprkos tome što je izgubila jednu trećinu stanovništva u borbi za oslobođenje od Austrougarske.
Posle Drugog svetskog rata, Titov socijalizam je skrojio sopstvenu istoriju u kojoj nije bilo mnogo mesta za činjenice o Srbiji kao tački oslonca južnih Slovena. Ali, čak i u takvim okolnostima, nijednom nije došlo u pitanje da ključni "objekti časti" kod Srba budu dovedeni u pitanje. Vojna i ratnička tradicija od Kosova do dva velika svetska rata, heroji, znamenja, spomenici, usmena predanja, literatura, sve je bilo tu, u meri koju je podnosilo to vreme i ta ideologija.
Devedesetih
godina je upotreba nacionalne simbolike, pisane i nepisane istorije, mitova i
legendi, postala glavna masovna opsesija. U toj sveopštoj nacionalnoj
lumperajki, započetim ratovima i nezapamćenoj ekonomskoj bedi, narod je ipak
imao veru u vojsku, crkvu, jedinstvu državne teritorije i u svoju istorijsku
ulogu pod ovim nebom i na ovom prostoru.
Čim
je 9. juna 1999. godine potpisan takozvani "vojnotehnički sporazum" u
Kumanovu, nakon divljačkog bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, rad na
ubijanju "ključnih mitova" Srbije, "mita o Kosovu",
"mita o vojnoj nepobedivosti" i drugim pokretačkim snagama Srba,
počeo je da deluje.
Najpre
je masakriran vojni potencijal (masovno uništavanje tenkova i oklopnih vozila
za vreme Borisa Tadića, kao ministra vojnog), a sve zbog "usaglašavanja sa
NATO standardima". Potom je Kosovo postalo protektorat, okupaciona zona
američke vojne sile, koja je snažno pomogla jednostrano proglašenu nezavisnost
kosovskih Albanaca, nasilnim odvajanjem dela ustavne teritorije Republike
Srbije.
Danas
je Vojska Srbije jedna minijaturna, plaćenička garnitura pod zastavom
"Partnerstva za mir", a od nekadašnje "narodne armije" nije
ostalo ništa. Danom ukidanja regrutnih komisija i "ispraćaja u
vojsku", ukinut je i jedan stari srpski zavet, jedno verovanje da muškarac
nije muškarac ako nije odslužio "dug domovini", ali, pre svega,
ukinuta je ona, skoro karmička veza, između Srbina i vojnika. Stavljena je tačka na jedan od "opakih srpskih mitova".
Na red je došla i Srpska pravoslavna crkva, koja je
postala potčinjena političkoj volji vladajuće koalicije i pretvorena u važnu
kariku tog režima.
U međuvremenu, crkva je pretrpela pa i dalje trpi
unutrašnje obračune raznih interesnih grupa, zagovornika i protivnika
ekumenizma, što je za posledicu imalo da se narod udaljio od ove duhovne
institucije kao retko kada u svojoj istoriji.
Skandal sa episkopom raško-prizrenskim Artemijem,
bio je vrhunac kompromitacije Srpske pravoslavne crkve. Došlo je dotle da je
episkop Porfirije (jegarski), sa ekrana televizije Studio B, javno
upozorio Srbe da njihova crkva nije nikakva "nacionalna institucija",
da je pravoslavlje globalna veroispovest i slično. Tako je počelo i duhovno prevaspitavanje
ovog naroda, kome je i zvanično trebalo reći da je njegova dotadašnja crkva
bila jedna mitologija i da je sa tom mitomanijom završeno.
Mnogo ranije, sahranjeni su i mitovi o prethodnim vođama,
mada ovaj sadašnji sve čini kako bi ta mitologija nanovo stala na noge. Ali,
niti je on ta harizma, niti su istorijske prilike takve, niti narod više veruje
u božansku moć istaknutih političara. Ukratko, tu bajki više nema, a surova
stvarnost i gorka iskustva iz prošlosti svakodnevno opominju na veliki oprez
kod izbora nekog novog političkog i državnog vođstva.
Mit o važnosti Srbije u svetskim okvirima
Jedna od najomiljenijih fraza današnjih vlastodržaca je
ona o nezaobilaznoj ulozi Srbije u regionu, čak i u svetskim okvirima. Ovo je
na delu pokušao da utvrdi i aktuelni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić,
koji je svojom preskupom kampanjom, putujući širom sveta u potrazi za
"prijateljima Srbije" koji će razumeti šta je Kosovo i kome ono
pripada, doneo u domovinu jednu, toliko puta potvrđenu obmanu o važnosti Srbije
u svetskim okvirima.
I ne samo to, nego je svoju domovinu usrećio novim
srpskim neprijateljima, koji to nikada ranije nisu bili. Mit o veličini i
važnosti "srpskog slučaja", kao i mit o hiperaktivnoj srpskoj
diplomatiji, doveli su do toga da Srbije danas nema na značajnim međudržavnim
skupovima, na mnogim ekonomskim forumima i na svakom drugom mestu gde se
odlučuje o sudbini čitavih regiona i kontinenata.
Istovremeno, to je dovelo do ponižavajućeg odnosa prema
celoj srpskoj diplomatiji čija je sadašnja personifikacija nedorasli Vuk
Jeremić, a krajnji ishod svega toga je bila i nedavna zabrana ovom Tadićevom
đaku da prisustvuje sednici Saveta bezbednosti UN u vreme rasprave o Kosovu.
Konačno, i Jeremićev mit o sebi samom, srušen je kao kula o karata njegovom
sujetnom reakcijom na satirični profil koji je "zaradio" od strane
grupe autora na društvenoj mreži Tviter, čime su se intenzivno bavile
srpske službe bezbednosti sve dok "kompromitujuću stvar" nisu sasvim
izbrisali sa globalne mreže.
Mit o srpskoj neslozi
Zavereničke lože, one koje diriguju životima miliona,
kursnim listama, državnim i političkim koridorima, uprkos suprotnim teorijama,
itekako postoje. One koje deluju u Srbiji i Beogradu kao glavnom gradu,
pokazale su tokom novije istorije da im je nesloga ovog naroda često bila
najveći saveznik.
Možda poučeni tim gorkim iskustvom, baš kad je u martu
mesecu 1999. godine počelo "milosrdno" bombardovanje Srbije od strane
NATO pakta (a taj pakt verovao da će mu "otpor iznutra"
pomoći"), desilo se nešto čemu se nijedan ljubitelj zlogukih stereotipa
nije nadao: Srbi su se ujedinili!
I ne samo u
domovini, nego su počeli u velikom broju da pristižu i iz inostranstva kako bi
bili sa svojom porodicama i prijateljima u najtežim trenucima, ne znajući čak
ni hoće li živu glavu izneti iz ratnog pakla! Tako se u Srbiju vratio i Vladan
Lukić, danas fudbalski trener, a u ono vreme aktivan igrač francuskog
prvoligaškog kluba Mec.
I ne samo što se vratio, nego je obukao vojnu uniformu i
rukovao protivavionskim topom (Lukićeve ratne fotografije u rovu na Kosmaju
objavljene su samo u grčkoj štampi, i to uoči posete bivšeg predsednika SAD
Bila Klintona Atini, prim. red.), a nakon pakla iz 1999. godine, opisao je
svoje razloge za povratak u kuću koja gori:
"...Tada sam kao Srbin osetio obavezu prema
otadžbini, koja je bila napadnuta. Nadam se da se tako nešto strašno nikada
više neće desiti. Bio sam dužan da budem u najtežim trenucima uz svoj narod...
Služio sam vojsku, prošao obuku i bila mi je čast da branim domovinu. Doveo sam
i dete, jer sam znao da i druga deca u Srbiji proživljavaju pakao, suočavaju se
svakodnevno sa sirenama za uzbunu...Oko pola godine pre bombardovanja, veoma
uticajni predsednik Meca Karlo Molinaro, koji je tada bio i potpredsednik Francuske
fudbalske federacije, nagovestio mi je šta može da se dogodi Srbiji. On je sa
Sicilije, tamo je imao rodbinu i pitao sam ga kako bi on reagovao da je na mom
mestu. Rekao mi je da bi bio sa svojima! Tako sam i ja postupio...".
Ako je nekada srpska nesloga nekada i bila stereotip na
koji su računali i prijatelji i neprijatelji, ona to danas više nije. Ne, kad
su u pitanju sudbonosni momenti i ne kad je u pitanju "poslednja linija
odbrane".
Nije ni kroz noviju istoriju Srba, o čemu svedoče brojna
neviđena herojstva...
Ali, vreme sadašnje i "menadžeri" srpske
današnjice, veoma brinu o "demitologizaciji", pa je tako beogradski
dnevni list Blic u broju od 7. avgusta 2011. objavio veliki naslov
"Razbijen mit srpske istorije: komanda nije izbrisala branioce Beograda",
ispod koga u tekstu govori da je slavni major iz Prvog svetskog rata Dragutin
Gavrilović 7. oktobra 1915. godine, uoči odbrane Beograda od Austro-ugara,
izgovorio rečenicu-metaforu:
"Vaš puk je
izbrisan iz brojnog stanja, vi nemate više da brinete za živote vaše koji više
ne postoje", te da ondašnja Vrhovna komanda nikada nije donela takvu
odluku.
Kome, stotinak godina kasnije, treba ova
"demistifikacija" i "demitologizacija"?
Naravno da je poznato da takva odluka nikada nije doneta,
da je u pitanju poziv jednog hrabrog oficira na borbu bez predaje, da nije
nikakav mit u pitanju. Odavno dostupna dokumenta jasno govore o čemu je tu reč
i kakva je bila snaga te metafore.
Sve govori da je demokratsko blato došlo do guše, čim se
mali Tadići, Šutanovci, Đelići, Cvetkovići i slična fauna utrkuju ko će pre da
dođe do kancelarije NATO pakta u
Beogradu i podastre nove dokaze da su se Srbi "prizemljili" i da im
je carstvo nebesko sve dalje i da jedva bauljaju zemljom ponositih predaka.
Jer, pakao je ovde, upravo u vidu NATO pakta, već viđen, te o njemu nema
rasprave. I
to nije mit niti legenda nego užasna stvarnost koju je ovaj narod doživeo.
Mit o antisrpskim
zaverama
Kad
je nedavno na globalnoj mreži osvanuo dokumentarni film (titlovan na srpskom), zapravo
ispovest ostarelog francuskog generala vazduhoplovstva Pjer-Mari Galoa
(prešao osamdesetu godinu života), u kome je detaljno opisao kako se jedna
Nemačka ranih devedesetih spremala na "osvetu Srbiji zbog njenog učešća u
dva svetska rata", kako je još nekoliko zapadnoevropskih država podržalo
tu ideju u uverenju da će imati i snažnu podršku Amerike, kako je on lično
prisustvovao sastancima na kojima su vodeće političke ličnosti tih zemalja
donosile odluku o "smanjivanju procenta Srba u Bosni sa 64 odsto na 40
odsto i manje", sve podrugljive priče o smešnim i nepostojećim
"antisrpskim zaverama" mogle su odmah da padnu u vodu. Ali, nisu i
neće, jer je ovaj mit još uvek nekome potreban.
General
Galoa je u svojoj ispovedi takođe opisao kako je Alen Žipe, tadašnji
francuski ministar spoljnih poslova (kasnije premijer i ministar obrane), ušao
u "vojnu koaliciju" sa Nemačkom u projektu stvaranja takozvane
Muslimansko-hrvatske federacije, a sa ciljem da eliminišu srpski problem u
Bosni i Hercegovini na taj način što će ih proterati sa određenih teritorija i
svesti na "bezopasnu" meru. I ne samo to, nego general Galoa govori
kako je funkcionisala čista laž u svrhu ratne propagande, pa kaže da je u
američkoj propagandnoj kuhinji izmišljena brojka od 48.000 silovanih žena
(muslimanki) od strane Srba, pa je kasnije, od strane iste te propagande, taj
broj smanjen na 4000, a onda i desetak puta manje, i još mnogo šokantnih laži
čije posledice Srbija i njen narod danas plaćaju, onako kako mora da plati onaj
ko je izabrana da bude krivac.
Ni mit, ni teorija, nego zavera
Pjer-Mari
Galoa, francuski vazduhoplovni general u penziji (transkript video zapisa od
13. oktobra 2010. godine, u emisiji TV Palma "Pitanja i odgovori")
"...Treba reći da
je rasturanje Jugoslavije bila dugo planirana operacija u Nemačkoj. Nije se
samo radilo o tome da treba sačekati odlazak Tita 1980. godine, nego i
pripremati period posle koristeći se njegovim odlaskom... Želja Nemačke strane
da se osveti Srbima, koji su početkom Prvog i Drugog svetskog rata bili na
strani Saveznika protiv Nemačke... Osim toga, Srbi su 1941. godine uspeli da
zadrže više nemačkih divizija, inače veoma potrebnih za front Moskve, a potom
Lenjingrada... Sad je trebalo je kazniti narod za to...
Preći u akciju i bombardovati
tu nesrećnu zemlju (1999. godine, prim. red.) podrazumevajući i njeno civilno
stanovništvo i to osiromašenim uranijomom, ne vodeći računa o posledicama...
Ceo
taj sistem je rađen u isplaniranim delovima. Prvo, izrazito loše tretirati
narod optužen za zločine. Drugo, uništiti
ekonomske resurse zemlje i tako smanjiti snagu volje i otpora, što se i
dogodilo. Treće, bombardovati ekonomski potencijal zemlje tako da posle teško
može da se oporavi, što se takođe dogodilo.
Četvrto, okupirati
zemlju totalno, što je i bilo predviđenu u Rambujeu i odrediti političke vođe
koje će biti naklonjene kursu agresora.
Ovaj
sistem od četiri dela sprovođen je jedan za drugim. Proučeno je sve
inteligentno i neki njegovi delovi
sprovođeni su i u Iraku... Može se reći da je Balkan američka lekcija
strategije za Irak...
Sve
to u korist Zapada koji se poneo autokratski: spasiti jednog guranjem drugog...
To
je operacija (NATO bombardovanje Srbije 1999. godine) koja me duboko šokirala,
jer je bila vrsta modela duboko uzemljena u javnom mnenju koje je moglo da
apsorbuju svu tu količinu dezinformacija, što je veoma zabrinjavajuće jer
dozvoljava ubuduće ekscese razne prirode...
...Danas
se osvrćemo na jednu tužnu deceniju tokom koje su Evropljani pokazali da su
spremni za međusobno ubijanje. Sa jedne strane podstaknuti širokom inicijativom
Nemačke koja se namah ujedinila posle rasturanja Sovjetskog Saveza i koja nije
našla drugo rešenje do da pokrene taj famozni rat. Uostalom, posle Dejtonskog
plana B 1999. godine, i svakako, posle odbijanja gospodina Miloševića da
potpiše taj plan kojim je bila predviđena NATO okupacija Srbije u jednom
limitiranom periodu, koji je okupatoru ponudio sve olakšice, aerodrome, puteve,
železnice i sve to besplatno, što je Milošević odbio i što ga je uvuklo u
komediju Rambuje koja se završila bombardovanjem...
Tužna
epoha, tužan period na koji se danas osvrćemo sa velikom tugom... Jer je zapadni svet pokazao da je sposoban za
čiste perverzije da bi odgovorio jednoj Nemačkoj opsesiji da poništi sve
što je ostalo od Versajskog ugovora i Trijanona, što znači Jugoslavija, a onda
i Čehoslovačka, što se i dogodilo, kako bi Nemačka izbrisala teritorijalnu i
političku organizaciju koja je obeležila pobede Saveznika, na način da od nje
ne ostane ništa...
I
Francuska je, svakako, tome pridružena, što je dozvolila gospodinu Kolu da
izjavi da je Dejtonski sporazum i svakako ono što je sledilo, velika pobeda za
Nemačku.
Na
to je gospodin Miteran moga da doda, pod uslovom da je razumeo, a što nije bio
slučaj, da je to velika greška za Francusku... Velika materijalna greška sa
nestankom Jugoslavije...
Zapadnjaci
su se pokazali puni neprincipijelnosti, što me iznenadilo od tvoraca koncepcije
prava čoveka, od Francuske, Engleske, pa i Nemačke... Ali, stari demon, posebno
blagosiljan u Nemačkoj, ponovo je iskočio i krenuo prema aktuelnom haosu, bilo
da se radi o Republici Srpskoj ili Kosovu...
Kosovu, naravno, izvornom
srcu Srbije, gde je za kratko vreme od strane muslimana uništeno desetine i
desetine remek-dela religiozne umetnosti srpskog naroda, što je u suštini
masakriranje srpskog naroda, na isti način na koji bi se uništavao francuski,
dolinom Loare i njenih zamkova ili Il de Fransa (Ile-de-France, najveći
francuski region, prim. red.).
Dakle,
živimo jedan veoma tužan period i ne znam kako ćemo moralno iz njega izaći...
U
svakom slučaju, dali smo dokaz naše dvoličnosti... To nam ne služi na čast..."
Samo oni koji su bili spremni da pljunu u svaku svetinju u
zamenu za vlast, moć i pre svega za veliki novac, mogli su da organizuju
otimanje duše sopstvenog naroda.
Surova stvarnost i gorka iskustva iz prošlosti svakodnevno
opominju na veliki oprez kod izbora nekog novog političkog i državnog vođstva.