Proračunato dvojstvo
Da li turska diplomatija
ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze
tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio
ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji
bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom
svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i
Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na
agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu na Balkanu? Ovo su neka od pitanja
čiji se odgovori nalaze u knjizi Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan autora
Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate, koje u nekoliko
nastavaka prenosi Tabloid
Darko
Tanasković
Evropska zebnja pred jačanjem
islamizma u Turskoj nije, međutim, nov fenomen, niti je
proizvedena dolaskom AKP-a na vlast. Još
1990. godine živu polemiku je izazvala jedna analiza Edvarda Mortimera u Fajnenšel tajmsu, u kojoj pored ostalog stoji: "Uspeh Ataturkove revolucije danas ipak izgleda mnogo manje izvestan nego što je izgledalo prethodnoj generaciji, jer se skoro svakog dana pojavljuju
novi dokazi o snazi islama u Turskoj, i to ne kao o nizu ličnih verskih uverenja nego kao o javnom fenomenu koji oblikuje ponašanje ljudi na političkom i društvenom planu."
Ambasador Turske u Londonu ljutito je reagovao na
Mortimerove tvrdnje, naglašavajući da je "Turska integralni deo Evrope već
šest vekova" (v. I. B. Nojman, Upotrebe drugog. Istok u formiranju
evropskog identiteta, Beograd, 2011, 81). Za odnose između države naslednice Osmanskog carstva i Evrope i dalje se može reći da su obeleženi konstitutivnim isključenjem "Turčina" koje je bilo ključno za nastanak "Evropljanina", zaključuje
Nojman. Da li je smisleno ljutiti se na iznošenje ove istine? Dve oprečne percepcije, evropska i turska, tih kritičnih
šest i po vekova na koje se pozivao tadašnji turski diplomata, a pozivaju se i
današnji neoosmanisti, ne mogu se pomiriti krivotvorenjem istorije, niti pak
neutralisati "politički korektnim"
nametanjem samo jedne od njih kao prihvatljive. Svako nasilje nad realnim
pluralizmom nepodudarnih istorijskih svesti vodi u predele kiplingovskog
civilizacijskog apriorizma ("East is East and West is West, and never the
twain shall meet"), a nikako ka uspostavljanju skladnog i ravnopravnog saživota i saradnje, zasnovanih na uzajamnom uvažavanju
u različitostima i na zajedničkim interesima.
Igra živaca
Postoje, međutim, jaki unutrašnji
razlozi koji, uprkos svemu, neoosmanistima nalažu
kontinuitet evrointegracijskog kursa. Insistiranjem na usaglašavanju zakonske
regulative u brojnim oblastima s kriterijumima i zahtevima EU, a u krajnjoj
liniji i promenom Ustava za koji islamisti-neoosmanisti smatraju da je
nedemokratski, što je bilo jedno od glavnih predizbornih obećanja Partije pravde i razvoja 2002. i 2007. godine, sistematski se umanjuje
moć armije, i ona se pokušava staviti pod punu civilnu kontrolu. Ako bi Ustav
bio promenjen na način koji priželjkuju
islamistički krugovi, iz njega bi svakako bili uklonjeni zaštitni mehanizmi koji
omogućavaju vojsci da, kao ustavni garant očuvanja
laičkog poretka, po potrebi interveniše kad proceni da je on ozbiljno ugrožen.
Vladajuća partija (AKP), iako je
posle izbora 2007. godine raspolagala sa 338 od 550 mesta u Velikoj narodnoj
skupštini (parlamentu), nije odmah uspela da obezbedi potrebnu većinu za promenu Ustava, čemu se naročito suprotstavljala glavna opoziciona Republikanska narodna stranka, čiji je osnivač bio Ataturk. Napetost u odmeravanju
snaga između islamista i sekularista dostigla je vrhunac 2008. godine, kad je državni tužilac upotrebio najjaču kartu i zatražio zabranu Erdoganove partije, označivši je kao žarište antilaičkog delovanja.
U igri živaca koja je usledila i
zapretila da izazove veće potrese u društvu, daleko
najjača stranka nije zabranjena, ali je novčano
kažnjena zbog ogrešenja o sekularni poredak zajemčen
Ustavom, čime je, kao predlagač nacrta novog temeljnog
akta države, izgubila kredibilitet, a i elan. Nije bilo sumnje, međutim, da će islamisti nastaviti da deluju, kako bi pre ili kasnije Ustav iz 1980.
godine bio promenjen. Kao naredni, veoma važan
korak pripremili su paket od 22, odnosno 29 amandmana, čija
je sudbina zadugo bila neizvesna, tako da su opšti izbori 2011. godine bili i
neka vrsta presudnog referenduma o potrebi donošenja novog ustava.
Jednim od amandmana predloženo
je, na primer, povećavanje broja sudija Ustavnog suda koje
delegira vlada, čime bi ona ostvarila veći uticaj na odluke tog vrhovnog pravosudnog tela, koje predstavlja jednu od
poslednjih prepreka u ubrzanoj desekularizaciji Turske. Istovremeno,
nastavljena je kampanja hapšenja navodnih kemalističkih
ultranacionalista, među kojima su i neki visoki
oficiri turske armije, optuženi da su, kao tajna
organizacija "Ergenekon", kovali zaveru protiv demokratski izabranih
nosilaca vlasti.
Zanimljivo je,
kako zapažaju neki analitičari, da novi talas hapšenja (2010)
nije, kao u nekim ranijim sličnim slučajevima, uznemirio turske berze, što bi moglo ukazivati na ispravnu računicu premijera Erdogana i stabilnost njegove političke pozicije, kao i na dalje slabljenje uticaja armije i ostalih kemalističkih snaga (v. R. M. Culter, "Stocks ride out Erdogan Offensive",
Asia Times Online 19. 3. 2010).
Do koje mere je ravnoteža
snaga poremećena u korist neoosmanista pokazale su jula 2011. godine protestne ostavke četvorice vodećih generala turske armije, načelnika Generalštaba, komandanta kopnenih snaga, mornarice i
vazduhoplovstva. Načelnik Generalštaba Išik Košaner je
svoju odluku obrazložio "nemogućnošću da zaštiti svoje ljudstvo", pri čemu
je svakako u vidu imao činjenicu da se, po raznim
osnovama, u pritvoru trenutno nalazi 250 oficira, od kojih 170 zbog polemike o
ustavnim amandmanima. Erdogan je otišao dotle da je najbližeg Ataturkovog saborca i nastavljača njegovog dela
Ismeta Inenija uporedio s Hitlerom.
Ustavna rasprava, a pogotovo zaoštravanje povodom tužiočevog zahteva za zabranu AKP-a, pokazali su da neoosmanisti ne greše kad računaju na evropsku podršku u nastojanjima da "demokratizuju"
ustavni poredak, što praktično znači da se uklone sve ustavne prepreke reislamizovanju države i njenih institucija. Iz Brisela, a naravno i Vašingtona, dolazila su
panična upozorenja da bi eventualna zabrana vladajuće
partije bila smrtni udarac demokratiji u Turskoj, veliki korak unazad ka
diktaturi, i mogući uvod u totalni haos u zemlji.
Rastuća islamizacija
Da će EU nastaviti s istim
proračunatim dvojstvom pozitivnog deklarativnog diskursa i realnom odbojnošću prema turskoj kandidaturi potvrdilo se i kad je referendum o ustavnim
amandmanima i održan (12. 9. 2010). Odziv građana na poziv da se referendumski izjasne bio je visok (78 odsto), a rezultat
izjašnjavanja srazmerno ubedljiv - ustavne promene, uobličene u 26 amandmana, podržalo je 60 odsto turskih
glasača. Neoosmanisti su taj datum proglasili istorijskim, a iz EU je, takođe očekivano, ovaj novi korak ka ukidanju bitnih odredaba i garancija sekularnog
ustrojstva Turske pozdravljen kao "trijumf demokratije".
U svakom slučaju, EU će i u narednom periodu ostati jedan od prioriteta turske spoljne politike,
ali neće moći da računa na ekskluzivnost, dok će se, s druge strane, i
pozitivna retorika Brisela u odnosu na tursku kandidaturu svakako održavati, s tim što će se bilateralni odnosi
pojedinih članica s Turskom sve više senčiti zabrinutošću zbog rastuće islamizacije te velike zemlje i
njenih sve izraženijih neoosmanističkih pretenzija.
"A što se tiče
nas Evropljana, mi smo za AKP prvenstveno bili koristan instrument za
unutrašnju upotrebu, za ubrzavanje privrednog rasta i nametanje reformi koje su
vojsci oduzele kontrolu koju je do juče imala nad političkom moći. Neophodni, ali ne i dovoljni uslovi za integrisanje u EU", s nešto
gorčine konstatuje uvodničar (Lučo Karačolo) tematskog broja italijanskog Limesa (4, 2010,12).
Morten Meseršmit je još jasniji: "Turska i Evropa su
potrebne jedna drugoj, ali u okvirima dobrosusedstva. Besmisleni pregovori koji
se vode o članstvu pokazali su se kao ćorsokak i, po mom
mišljenju, samo gubimo dragoceno vreme na taj projekat, s mogućnošću da rezultat budu poremećeni odnosi između naših zemalja i Turske. Tek kad Evropa skine ideološku povesku s očiju, bićemo u stanju da krenemo napred i uspostavimo novi okvir za partnerstvo između EU i Turske za 21. vek" (Nptueg, 2.10. 2011).
Ukupno uzevši, realno je pretpostaviti da će upliv EU i uzimanje u obzir njenih zahteva u pogledu unutrašnje reforme u
Turskoj, uključujući i rad na donošenju novog ustava, što je R. T. Erdogan posle uspeha na
izborima juna 2011. godine označio kao nacionalni
prioritet, biti osetno smanjeni. Turska je razočarana
držanjem Brisela, a vladajući neoosmanisti su stekli
dodatno samopouzdanje, tako da će, kako je to u jednom
intervjuu nagovestio turski ambasador pri EU Selim Kuneralp, "preporuke
Evropske komisije biti uvažavane samo u meri u kojoj
odražavaju univerzalne norme", jer "u nedostatku bilo kakve jasne
pristupne perspektive, nema razloga da se Turska u svom zakonodavstvu strogo
ravna prema evropskim standardima" (v. A. Rettman, "EU has lost its
leverage on Turkey, ambassador says", euobserver.com 20. 6. 2011).
Regionalni aspekti neoosmanizma
Iako su sagledavanjem neoosmanizma u njegovim globalnim
koordinatama neizostavno morali biti dotaknuti i neki njegovi regionalni
aspekti, biće korisno radi stvaranja celovite predstave o spoljnoj politici Ankare,
zasnovanoj na ideji "strategijske dubine", detaljnije razmotriti još
neke njene karakteristične regionalne
manifestacije. Ostavićemo po strani prostrani
region Srednje Azije, u kome je Turska i te kako prisutna, ali koji, s jedne
strane, nije ciljno područje neoosmanizma u užem smislu, dok je, s druge strane,
Ankara u delovanju prema novostvorenim nezavisnim centralnoazijskim
"bratskim" državama primetno smanjila
ambicije u odnosu na period panturkističkog
entuzijazma s početka devedesetih godina prošlog veka,
kad je Sulejman Demirel pozivao na obnavljanje "Puta svile".
Privilegovana regionalna odredišta neoosmanizma jesu, kako je već rečeno, Kavkaz, Bliski istok i Balkan.
Kavkaz
Pošto je u delu razmatranja posvećenom
tursko-ruskim odnosima bilo dosta govora o Kavkazu, u vezi s ovim regionom
zadovoljićemo se s tek nekoliko dodatnih napomena. Za tursko aktivnije učešće u ukupnim kavkaskim i zakavkaskim zbivanjima, pored usaglašavanja s
Rusijom, preduslov je i normalizovanje odnosa s "istorijskim
neprijateljem" Jermenijom, uz istovremeno održavanje
najbližih, specijalnih odnosa s Azerbejdžanom, što se
pokazalo kao izuzetno složen, gotovo nemoguć zadatak za politiku svođenja problema u odnosima sa
svim susedima na nulu.
Jer, kao što je poznato, Jermenija drži pod okupacijom Nagorni Karabah, a zvanični
Baku računa na Ankaru kao na jednog od najiskrenijih saveznika u zalaganju da tu
pokrajinu povrati. Uprkos tome, turska diplomatija je ozbiljno krenula u proces
dijaloga s Jermenijom, dokazujući da je njeno sveobuhvatno
neoosmanističko spoljnopolitičko opredeljenje stvar dugoročnog strategijskog planiranja i vizije. Posle intenzivnih kontakata koji su,
uz američko insistiranje i švajcarsko posredovanje, trajali više od godinu dana, s
pribegavanjem pratećim gestovima dobre volje iz arsenala
"sportske diplomatije", Turska i Jermenija su se avgusta 2009. godine
sporazumele o "mapi puta" radi postepenog odleđivanja i normalizovanja zamrznutih odnosa, uključujući i otvaranje granice, zatvorene od 1993. godine, kao posledice azerbejdžansko-jermenskog sukoba oko Nagornog Karabaha.
Oktobra iste godine potpisan je i razrađeni protokol, protumačen kao "vozni
red" na putu susretnog približavanja dveju država, što je u Azerbejdžanu samo produbilo
nepoverenje i pojačalo nezadovoljstvo držanjem ankarske braće. Ahmet Davutoglu je
pohitao da razuveri zvaničnike u Bakuu, gromoglasno
izjavljujući da su Turci i dalje spremni da, ako zatreba, i krv proliju za azerbejdžansku svetu stvar. Utisak je da mu se baš i nije poverovalo, tim više što
se u dokumentima koje su turska i jermenska strana potpisale Nagorni Karabah i
ne pominje.
U zvaničnom saopštenju povodom
objavljivanja protokola, MIP Azerbejdžana ističe da je "normalizovanje odnosa između
Turske i Jermenije bez prethodnog povlačenja
jermenskih snaga sa okupiranih azerbejdžanskih teritorija direktno suprotno nacionalnim interesima Azerbejdžana i baca senku na bratske odnose Azerbejdžana
i Turske, zasnovane na dubokim istorijskim korenima" (v. M. B. Marković, "Spoljna politika Turske na početku
21. veka", Međunarodna politika, str. 26). Zvanična Ankara je, u sledećoj fazi, uvela temu sporne teritorije, pa je R. T. Erdogan izjavio da će ratifikacija protokola u turskom parlamentu "direktno zavisiti od
rešenja spora oko Nagorno Karabaha", na šta je vladajuća koalicija u Jerevanu odlučila da suspenduje proces
usvajanja protokola (V. Lalić, "Pomirenje na
ledu", Politika, 23. 4. 2010). Približavanje
Jermeniji naišlo je, inače, na neodobravanje i kod
kuće, posebno među kemalističkim
nacionalistima, iz čijih redova je ministru inostranih
poslova javno upućeno pitanje preziva li se on Davutoglu
ili Davutjan (M. Akyol, "Ahmet Davutogul:Yet Another Crypto-Armenia, The
Journal of Turkish Weekly, 1. 2. 2010). Ima ih i koji tvrde da je Jevrejin!
U periodu obeleženom nagoveštajima
otopljavanja tursko-jermenskih odnosa zapažena
je i simptomatično intenzivna komunikacija između predstavnika Bakua i Moskve u energetskom sektoru, a predsednik Ilham
Alijev je aprila 2009. godine i posetio rusku prestonicu, pošto mu prethodno
"program obaveza nije dozvolio" da se u Turskoj sretne s Barakom Obamom,
na čemu su usrdno radili turski i američki
diplomati.
Pošto su na Kavkazu politička,
bezbednosna i energetska pitanja neodvojiva, azerbejdžansko
otvaranje prema Rusiji protumačeno je kao demonstrativno
okretanje leđa planovima Turske za transfer kaspijske nafte preko njene teritorije ili
bar kao upozorenje da Baku ima više otvorenih opcija, ako se njegovi nacionalni
prioriteti budu previđali. Sagledana iz tog ugla,
ruska blagonaklona podrška Turskoj u nastojanju da popravi odnose s Jermenijom,
inače stabilnim, istorijskim ruskim "klijentom" u kavkaskim
zavrzlamama, može se protumačiti
i kao ulog u popravljanje vlastitog "imidža"
među muslimanima u regionu (a i šire), uz istovremeno širenje pukotine između Ankare i Bakua. Bez obzira na to kako će
stvari dalje teći, nema sumnje da će se operacionalizacija nove spoljnopolitičke
doktrine Turske na Kavkazu suočavati s velikim izazovima,
potvrđujući svoje nemale domete, ali i inherentne ograničenosti.
Bliski istok
Bliski istok, shvaćen
u širem smislu, s Iranom kao važnim regionalnim činiocem bio je tokom poslednjih nekoliko godina oblast u kojoj je Turska
najvidljivije demonstrirala svoju nameru da, u skladu s doktrinom
"strategijske dubine", diverzifikuje spoljnopolitički pristup. Istovremeno, s obzirom na geopolitički
i geoekonomski značaj Bliskog istoka, tog poprišta
najdinamičnijih i najdramatičnijih zbivanja krajem
drugog i početkom trećeg milenijuma, izmenjeno tursko ponašanje na ovom području izazvalo je najviše reakcija i komentara, posebno na Zapadu, ali nikako
samo na Zapadu.
Naročita osetljivost ispoljena
je u SAD, jer je u Vašingtonu Turska tradicionalno smatrana najvernijim
saveznikom i najisturenijom pouzdanom državom
prema islamskom svetu, a čiju je upotrebljivost bitno
uvećavala činjenica što je i sama gotovo stopostotno muslimanska, ali i ustavno
sekularna i demokratska. Kako su konstruktivni iskoraci Ankare prema
"sumnjivim" režimima u Siriji i Iranu, kao
i višekratno iskazano razumevanje za palestinski pokret Hamas, čija je politička snaga potvrđena
na slobodnim izborima, objektivno išli protiv interesa Izraela, s kojim je
Turska, u američkoj režiji,
bila izgradila čvrste odnose strategijskog partnerstva,
nova orijentacija Ankare stavljena je pod posebno izoštrenu kritičku lupu američkih analitičara
naklonjenih jevrejskoj državi.
Iako se zvanična Ankara nije
odricala partnerstva s Amerikom, niz poteza koje je vlada premijera Erdogana
proračunato povlačila ukazivao je na odlučnost neoosmanista da se Turska vrati harmoniji sa svojim prirodnim i
istorijskim bliskoistočnim i srednjoistočnim muslimanskim okruženjem, iz koga su je prvo Ataturkovo beskompromisno evropejstvo, a
onda i dugogodišnje tesno savezništvo sa SAD praktično
izglobili. Iako Osmansko carstvo među Arapima većinom nije (bilo) naročito omiljeno, ono je,
pogotovo posle propasti i nastupanja dugog razdoblja arogantne supremacije
Zapada, doživljavano kao imperija koja je jedina dugo bila sposobna da se ravnopravno
nosi s nemuslimanskim silama. Ankara bi danas očigledno
želela da među bliskoistočnom
muslimanskom braćom bude doživljena
kao moderna naslednica takve misije, naravno u izmenjenim uslovima i bez
neostvarljivih državotvornih imperijalnih pretenzija.
Pojedinim analitičarima
nije, međutim, promakao pokroviteljski nastup sadašnjih turskih zvaničnika, čime se njihov neoosmanistički stil razlikuje od znatno
iskrenijeg panislamizma jednog Nedžmetina Erbakana koji
nije stremio nikakvom vidu turske hegemonije, već
izgrađivanju bratskih i ravnopravnih odnosa s državama
Bliskog istoka i celog islamskog sveta. Sve češće se može čuti i pročitati da Turska u odnosu na Arape želi da prigrabi
ulogu "starijeg brata" (agabey), kako se, uostalom, libanski premijer
S. al-Hariri januara 2010. godine obratio R. T. Erdoganu prilikom posete
Ankari, posrednički im pomažući da prevaziđu međusobne
nesuglasice i zajedno krenu u uspostavljanje čvršće regionalno-istoverničke koordinacije (v. npr.
Sami Moubayed, "Turkey embraces role as Arab big brother, Asia Times
Online, 14. 1. 2010). Turska je s tim ciljem preduzela i neke praktične mere, kao što je, recimo, ukidanje viznog režima
sa šest Arapskih zemalja (Sirijom, Jordanom, Libanom, Libijom, Tunisom i
Marokom), što je premijer Erdogan ocenio kao prvi korak ka "regionalnom
Šengenu". Kad već ne može u evropski, Turska će uspostaviti svoj
bliskoistočni i severnoafrički muslimanski Šengen.
Iako neoosmanističko
otvaranje prema Bliskom i Srednjem istoku ima sve odlike nastupanja na
najširem, svemuslimanskom planu i načelno ne isključuje nijednu arapsku i muslimansku zemlju, novi turski spoljnopolitički aktivizam se bar zasad usredsređivao na one iz
najbližeg susedstva, bez izuzetka duboko zaglibljene u nerazmrsivi koloplet
višedecenijskih bliskoistočnih sukobljavanja. To su
Sirija, Iran i Irak, a posledično i Izrael, pa nije
nikakvo čudo da su potezi Ankare u ovom prenapregnutom četvorouglu
pomno praćeni, analizirani i tumačeni na svim zainteresovanim
stranama.
Kao saveznik, delom i regionalni poverenik SAD, ali i država koja je u vezi s ratom protiv Iraka u više navrata iskazala rezerve, pa
i neslaganje s planovima i odlukama Vašingtona (npr. inicijativa Ankare koja je
u nastojanju da se SAD odvrate od napada dovela do "Istanbulske
deklaracije" Turske, Egipta, Irana, Jordana, Saudijske Arabije i Sirije).
Turska je na Zapadu dugo doživljavana kao idealni i
nezamenljivi posrednik u rešavanju najdelikatnijih bliskoistočnih sporova. Erdoganova vlada je takva očekivanja
spremno prihvatila, jer su bila u punom skladu s neoosmanističkom vizijom Turske kao predvodnika regiona i privilegovanog partnera značajnih centara moći u svetu.
Međutim, u Ankari su bili
svesni da ih preveliko angažovanje u nespretnom i
nametljivom američkom inžinjeringu,
usmerenom ka uobličavanju nekakvog "velikog novog
Bliskog istoka", udaljava od svih regionalnih (muslimanskih) suseda, s
izuzetkom (nemuslimanskog) Izraela, što nikako nije išlo na ruku ambicioznim
planovima za uzdizanje Turske do ranga respektabilne makroregionalne sile sa
širokim manevarskim mogućnostima i prostranom sferom
uticaja.
(Nastaviće se)