Stav
ŠTEDNJA
Nikada ovako teška situacija nije bila na tržištu.Ne
mislim samo na našem tržištu, nego uopšteno na svetskom tržištu. Skoro tri
decenije radim na tim tržištima i nikada nije bilo ovako teško napraviti posao.
Gde je problem? Objasnio sam već u mnogim ranijim
tekstovima da Familija upravlja ovom krizom, da je izazvala veliku novčanu nelikvidnost u finansijskom sistemu sveta, slično kao što je to uradila i 1907.
godine, pripremajući se za najveću svetsku prevaru, kada je
23.12.1913 obmanula Kongres da izglasa da se osnuje FED, navodno nacionalna
banka Amerike, ali, u stvari, privatna banka Familije. Pošto dozvola za FED,
data na 99 godina, ističe krajem ove godine,
Familija je odlučila da produkuje krizu, da
ugrozi svetsku likvidnost i da ponovo obmane svetsku javnost. Priča o smaku sveta koji treba da usledi u decembru ove godine poklapa se sa
podlim namerama Familije. Ništa nije slučajno. Sve ima svoje objašnjenje. Dovoljno je samo da pratimo novčane tokove i sve će nam biti potpuno jasno.
Branko Dragaš
Političari
su klovnovi u svetskom cirkusu. Političari se ništa ne pitaju.Oni
su ucenjeni aferama i moraju da rade po nalogu Familije. Savetujem vam da
pratite istoriju novca i mnoge stvari ćete razumeti. Ako je ovo
jasno, onda nastavljam dalje objašnjavanje ekonomskih prevara koje se medijski
plasiraju za sluđivanje javnosti. Danas govorimo o štednji. Čitava
rasprava među svetskim ekonomistima traje o tome da li treba štedeti
ili trošiti.
Merkelova je doslovno rekla,
pre samita evropskih političkih klovnova, da ona neće
pristati,doslovno je rekla - dok sam živa, na evroobveznice i da
neće dugove drugih država preuzeti, jer izlaz iz krize mora da ide preko
štednje, a ne preko daljeg štampanja bezvrednih papira.Tako ne misli Familija i
njeni estradni ekonomisti Štiglic i Krugman, koji traže
da se povećavanjem potrošnje, izvođenjem javnih radova i drugim državnim trošenjem,
pokrene tražnja i da povećavanjem potrošnje države izađu iz krize. Uprkos zakletvi Merkelove da neće popustiti, ipak,
drugoga dana, u jutranjim satima, negde oko pet ujutru, to je omiljeno vreme
kada psihološke ubice Familije lome političare, setite sa samo kako je
u slično jutarnje vreme i Milošević bio slomljen u Dejtonu,
kancelarka Merkelova je morala da popusti.
Nastavlja se stara politika
ubacivanja štampanih evra i dolara u bankrotirani sistem. Sada je iznos povećan
na 140 milijardi evra za sve države, iznos kojim bi trebalo, kako nas
ubeđuju estradni ekonomisti Familije, da se pokrene EU Titanik koji tone pod
teretom dugova od preko 20.000 milijardi evra. Kako je to moguće?
Naravno, taj novi novac koji
se ubacuje u oboleli finansijski sistem će samo rasplamsati vatru.
Plaćeni stručnjaci za prodavanje ekonomske magle gase požar benzinom. Ne iz
kante, nego direktno iz creva. Narkoman pokušava da se skine sa igle tako što će
povećati dozu droge koju ubrizgava direktno u venu.Čovek
koji je upao u živo blato pokušava da se izvuče iz tog tragičnog položaja tako što se vuče za sopstvene uši. Jako trza, ubeđen da se snažnim povlačenjem za uši može izvući iz nevolje. Nažalost, davljenik tone sve više. Tako se ne može
spasiti niko. Nema i zalaska krize na takav način. Iznosim već
nekoliko godina koji je put spasenje. Ali to nikoga ne zanima. Politički
ološ i tajkuni nastavljaju da pljačkaju države
i građane. Familiji odgovara da se nastavi programirani haos.
Svi počinjemo
da ludimo od sadašnje situacije. Ono što je nekada bilo normalno, danas je
nenormalno. Ludaci ulaze u politiku. Psihopate i ego manijaci upravljaju našom
sudbinom.Odbegli pacijenti iz ludnica postaju predsednici država, premijeri i
ministri. Kolo naše nesreće se ubrzava. Pohlepni i bestidni skotovi otimaju nam budućnost.
Šta da radimo? Kako da se spasimo?
Prvo, što
moramo da uradimo je da počnemo da slušamo
umne ljude koji nisu izgubili razum.U opštom ludilu, podvriskivanju,
đipanju, pijanom baljezganju i blebetanju, gubitku svake moralne granice i
etičkog principa,ostalo nam je da se okrenemo ljudima koji nam zdrave pameti
nude objašnjenja i spas. Pišem, dakle, upravo na liniji te zdrave pameti, koju
vucibatine, kriminalci i politički ološ hoće
da ubiju. Pišem da bih odbranio ljudsko dostojanstvo i čovekovu želju
za normalnim životom. Ne otkrivam vam ništa novo. Samo na svetlost iznosim ono
što ste zaboravili i što ste potisnuli duboko u sebi.
Kako da se izvučemo
iz krize? Da li je spas kroz štednju ili kroz potrošnju? Evo odgovora. Pođimo
redom, ne možete sve vreme da zarađujete 100 evra a da trošite 200 evra. Neko vreme možete.
Razliku nadomestiti tako što se zadužite kod banke ili vam prijatelji pomognu.
Neko može da opljačka banku ili penzije svojih roditelja da bi pokrio nastali minus. Ali,
trajnog rešenja nema. Države koje više troše nego što proizvode taj minus
pokrivaju štampanjem para i zaduživanjem svih građana. Razvijene države
sveta su prezadužene. Rokfelerova politika da su njihovi najveći neprijatelji oni
koji ne uzimaju kredite dovela je do opšte zaduženosti
država i građana razvijenog sveta. Rekli smo već da je SAD realno zadužena
240.000 milijardi dolara i da se nastavlja ubacivanje lažnog novca u
bankrotirani sistem. Dilema preplaćenih estradnih ekonomista
da li potrošnja ili štednja je lažna. Stvar je vrlo jednostavna. Ukoliko želite da trajno rešite
nastali minus, moguće je samo na dva načina: da više radite i zaradite tih novih 100 evra ili da režete troškove i smanjite
rashode za tih 100 evra. Tako se trajno izbegava minus. Suština je da morate da
promenite stare navike. Zato godinama pišem da je došlo - novo doba! Završen je
period bezbrižnog zaduživanja, plandovanja, brbljanja, nerada,foliranja i
prenemaganja.
Kriza nije topli letnji
pljusak koji će proći sam od sebe. Kriza traži sistemske promene u nama samima.
Moramo iz temelja da menjamo dosadašnje pogrešne navike. A to će ići
najteže. Politički ološ se dodvorava demagoškim parolama narodu i ne saopštava im poraznu istinu. Nažalost,
građani još uvek veruju političarima.Naši građani veruju da će se vratiti veseli Jožek Broz da nas usreći
novim kreditima. Otuda taj žal za propalim prošlim
vremenima. Moja ideja je da se ne okrećemo u prošlost,
nego da se okrenemo konkretnim rešenjima za budućnost,
na osnovu pogrešnih iskustava iz prošlosti. Zbog toga o štednji i potrošnji
govorim na drugačiji način od estradnih ekonomista Familije.
Većina
građana je danas siromašna.Oni i nemaju šta da štede. Njih treba zaposliti i platiti za obavljen posao. To se može uraditi
samo ako se pokrene proizvodnja. Pokretanje proizvodnje nije moguće,
kako je predložio moj kolega, koga izuzetno cenim i poštujem, Nebojša
Katić izdavanjem menice bez pokrića za infrastrukturne
radove. Ne može jer građevinske firme, kojima država duguje do jedne milijarde evra, ne
mogu više da kreditiraju bankrotiranu državu i, drugo, ulaganje novca u
infrastrukturu je promašaj. Ne treba ulagati u infrastrukturu da bi onda
nastala proizvodna preduzeća, nego treba ulagati i otvarati
proizvodna i izvozna preduzeća koja će, kada se razviju,
napraviti infrastrukturu. To je suština. Ne prave putevi
preduzeća, nego preduzeća prave puteve. Ko redovno putuje na relaciji Beograd
- Ljubljana zna o čemu pričam. Hrvati i Slovenci su napravili preskupe puteve na kojima danas nema
saobraćaja jer privredna aktivnost zamire, državne kase su prazne i
preduzeća grcaju u dugovima.
Povećavanje
proizvodne potrošnje je moguće kroz kreditiranje domaćih proizvoda.Naveo sam primer kineske
cipele koja košta samo 700 dinara i koju, svake pola godine, ponovo kupuju siromašni
građani, jer nemaju para za bolju cipelu. Predlagao sam Đinđiću
da domaća banka kreditira kupovinu domaće cipele. Dobra cipela od
3.200 dinara, plus kamata od 5 odsto, na 36 rata plaćanja
opteretila bi budžet kupca cipele za 102 dinara mesečno. Ukoliko bi želeo
bolju cipelu, to bi ga mesečno koštalo 204 dinara.
Primena ovoga modela
kreditiranja domaće proizvodnje dovela bi do sledećih efekata: građani
bi nosili kvalitetne cipele za male pare, proizvođač
cipela bi imao tržište, radnici bi radili u fabrici cipela i imali bi redovne plate, uplaćivali
bi se porezi i doprinosi u budžet, državna banka bi plasirala novac po pet
odsto godišnje, u uslovima kada bi NBS referentnu kamatu spustila na svega
jedan odsto, radi podsticanja privredne aktivnosti, a ne špekulacija sa hartijama NBS, repo operacije, banka bi imala pet puta veći prinos i čitava privredna aktivnost u državi bi rasla. Istovremeno, ukinula bi se
devizna klauzula i kurs dinara bi se slobodno formirao, što bi dovelo da razvoja preduzeća koja bi se bavila
supstitucijom uvoza. Predlagao sam takav model finansiranja za sve domaće kompanije koje se bave proizvodnjom.
Izašao sam sa konkretnim
predlogom za Zastavu, na novoj platformi se moglo proizvesti četri tipa vozila, cena novih vozila bi bila od 3.999 do 6.999 evra i na
100 mesečnih rata, tako da bi većina građana mogli da promeni kola, jer bi im rata bila za kola mala. Zastava
bi imala 5.200 radnika, proizvodili bi 150.000 automobila godišnje, tek u trećoj godini, a preko 100.000 radnika bi se zaposlilo u kooperaciji.Isti
model je mogao da se primeni i za fabrike traktora, kombajna, televizora, kućnih aparata i ostale opreme. Moj model nije prošao. Zašto?
Na drugoj strani, štednja se odnosi isključivo na državnu potrošnju. Ukidanjem 130 agencija štedi se 830 miliona
evra. NBS je potrošila od početka godine, najnoviji zvanični podaci o padu
deviznih rezervi, preko 1,7 milijardi evra za odbranu naduvanog
dinara. Taj novac da je stavljen u Razvojnu banku, uvećan
za uštede od ukidanja agencija i ušteda od 800 miliona evra za nameštene
tendere, to je najmanji iznos krađa na tenderima, donela bi
nam 3,2 milijardi evra kapitala za ulaganje u proizvodnju. Taj kapital bi
zaposlio 800.000 novih radnika. Znači, svi nezaposleni bi
dobili mogućnost da se prekvalifikuju i zaposle. Umesto da 650.000 planduje na budžetu,
ostalo bi 300.000 dobro plaćenih državnih činovnika,
dok bi se 350.000 ljudi zaposlilo u pokrenutoj privredi. Umesto da troše novce
iz budžeta, oni bi punili budžet. Srbija bi se pokrenula. Stope rasta bi bile
dvocifrene. Umesto da sede i očajavaju, narod bi pravio pare. Ljudi bi
se bogatili na tržištu. Ljudi bi se bogatili svojim radom. Mali porezi bi
napunili državnu kasu.
Sve
je jednostavno, zar ne? Samo to neko mora da primeni. Nema rasprave da li
potrošnja ili štednja. Moj odgovor je jasan: i proizvodna potrošnja i državna štednja.