Razaranje
Neverovatna i tužna priča o sirotom Nikoli Vlajiću i
pančevačkom Zavodu za urnisanje spomenika kulture
Funkcija čuva baštinu
Za 19 mart ove godine zakazana je proslava 20 godina
postojanja i rada pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Međutim,
malo je poznata činjenica da se ovih dvadeset godina rada može podeliti u
četiri jasno odvojena perioda od kojih je tokom trećeg perioda, odnosno u vreme
dok je direktor Zavoda bio etnolog Nikola Vlajić, u gradu poznatiji kao Kmekavac (pošto skiči u falsetu), tačnije, od kraja 2005. pa sve do kraja 2009. godine,
zavod zapravo prerastao u jedinstveni zavod za urnisanje spomenika!
Stanislav Živkov
Priča o Nikoli Vlajiću je primer tužne
priče o nesrećnoj ljudskoj sudbini. Nezadovoljstvo zbog lične nedovoljne stručnosti i
nedovoljnih pravih znanja kod odgovornih i vrednih osoba izaziva potrebu za
dodatnim usavršavanjem
i vrednim i studioznim radom, što dovodi do rezultata koji su između ostaloga vidljivi i kroz stvarni,
istiniti CV, a kod struka koje imaju dodirnih tačaka sa naučnim radom i kroz
bogatstvo, i stalno proširenje lične bibliografije.
Međutim, obogaćivanje
CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za nestručne, nesposobne
neradnike. Pošto nemaju sposobnosti da sami urade bilo šta korisno i kreativno,
nailaze na problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom
željom za samodokazivanjem.
U
nemogućnosti da se dokažu kroz stručan i naučan rad, a bez trunke spremnosti da
učine bilo šta korisno, oni se služe destruktivnim metodama, poput izmišljanja
sopstvene radne biografije, kako bi lažima anulirali istinu o svojoj beskorisnosti,
i time u svojim očima sami sebi izgledali veći i važniji, a sa ciljem da
pokušaju i druge da prevare i da skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost
života stvore lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti.
Tipičan
primer ovakvog parazitskog delovanja pruža stvarna i lažna biografija jadnog i
bednog Nikole Vlajića.
Ovaj mučenik,
rođen u Pančevu 1955. godine, u Beogradu je najpre završio srednju bibliotekarsku školu, a tamo je i diplomirao etnologiju,
i u nemogućnosti da nađe zaposlenje zbog svojih nekvaliteta, godine 1978. po
partijskoj liniji uvalio se u tadašnji Narodni muzej na upražnjeno mesto Izgledalo je da je njegovim mukama
došao kraj, i da će konačno moći da bude od neke koristi za svoj grad i svoju
otadžbinu, kao i za samoga sebe.
Međutim, njegova lična priroda,
nesposobnost i nestručnost su ga u tome sprečili. Umesto da vredno radi, i kao
početnik u srednjim godinama napokon počne da se stručno dokazuje i odrađuje
platu koju je primao iz džepova svojih sugrađana, on je nastavio da i dalje
"jede leba bez motike".
U službi urbanističke mafije DS
Tokom decenija svog štetočinskog rada
Nikola Vlajić je najviše viđan kako sedi u parku ispred Muzeja i vodi čapraz
divan dok su mu muzejska biblioteka, a pogotovu etnologija, bile poslednja rupa
na svirali - pošto je Vlajić najveću pažnju usmerio na partijsku aktivnost te
je postao sekretar partijske organizacije u Muzeju.
Pošto su se
nerad i nesposobnost uveliko tolerisali, posle par godina nerada Nikola Vlajić
"zasluženo" je napredovao i od bibliotekara naprasno postao konzervator,
jer je sindrom komunizma i dalje bio veoma prisutan a sam Vlajić se kasnije
politički okretao kako su vetrovi duvali, samo potvrđujući pravilo po kojem
radna mesta u državnim organima postoje ne da bi se obavljali za društvo
korisni poslovi, već da bi se udomljavali nesposobni neradnici. Kao jedan od
glavnih dokaza o svom "stručnom" delovanju Vlajić je pri konkursu za
direktora pančevačkog Zavoda naveo upravo inventarisanje 4.000 knjiga za
biblioteku!
Za njegov nerad najbolji dokaz predstavlja
i njegova bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije!
Ovaj elektronski katalog popisuje sva
objavljena dela, relevantna, ali i minorna, kao i njihove autore. Postaje jasno
da je za punih šest decenija svoga promašenog
života, nesrećni Vlajić u svojoj tridesetogodišnjoj bibliografiji objavio
(slovima) dvanaest člančića, uglavnom objavljenih u lokalnom pančevačkom
"Glasniku".
Čitava ova bibliografija pokazuje samo to
da je Vlajiću jedini zaista obiman i ozbiljan rad bio njegov diplomski rad,
koji je pod drugim naslovom objavio tek 2002, dakle 25 godina nakon
diplomiranja, i to samo zato jer mu je tadašnja sekretarica pančevačkog Zavoda
besplatno prekucala diplomski rad. Objavljeni radovi u vezi su sa tematikom etnologije
zavičaja, pri čemu su pojedine teme samo prežvakavane, što i predstavlja
vrhunac poluamaterskog interesovanja Nikole Vlajića, a sve objavljeno po obimu
manje je od diplomskog rada! A o njegovom "konzervatorskom" delovanju
na terenu najbolje svedoče četiri lokala koje je otvorio u svojoj kući koja je
pod zaštitom, kao i upropašćena graditeljska baština čitavog južnog Banata!
Dolazak Nikole Vlajića na mesto direktora
Zavoda rezultirao je doslovnim nestankom više značajnih objekata. Tako je od
novembra 2005. do novembra 2009. sistematski urušavana služba zaštite, a istovremeno su daleko
efikasnije urušavani i sami spomenici kulture i uništavana urbanistička matrica grada, pošto je Vlajić, u
skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome, izlazio u susret svim
željama, kako investitora, tako i neformalne urbanističke mafije okupljene oko
demokratske stranke.
Nije bilo toga što se nije moglo uraditi
pod Vlajićevim izgovorom da funkcija čuva baštinu. Odmah po postavljenju, Vlajiću je bilo najvažnije da prethodnoj direktorki
Tamari Tasić uruči rešenje o neraspoređivanju, pri čemu joj je oduzeo sve
projekte na kojima je radila, međutim, ubrzo je konstatovano da je kompletan
enterijer secesijske palate Aleksić-Smederevac u potpunosti uništen, iako je
taj predmet vodila arhitekta Zavoda Vesna Potpara koja pola godine nije ušla u
objekat da vrši konzervatorski nadzor.
Crna serija nastavljena je 28.
aprila 2007. godine, kada je u podmetnutom požaru izgoreo najveći deo ostatka
zgrade stare sinagoge u ulici dr. Kasapinovića, od koje su ostali samo goli
zidovi. Iako je sagrađena u periodu između 1907. i 1909. godine, po projektu budimpeštanskog
arhitekte Karla Fenjveša, i predstavljala najznačajniji spomenik mađarske secesije
u Pančevu, decenijama su njeni ostaci bili zapušteni i pretvoreni u ruglo, a
Zavod nije preduzeo ništa na zaštiti objekta.
Od početka 2006. godine Vlajić je u
nekoliko navrata je dao saglasnost da se u dvorani Svetosavskog doma ukrašenoj
skupocenim slikama organizuju DJ žurke i slične bahanalije, a kulminacija je
bila kada je po naređenju tadašnjeg i sadašnjeg člana Opštinskog veća Pančeva
Aleksandra Farkaša u novogodišnjoj noći u ovoj teško ugroženoj dvorani priređen
doček 2008. godine sa živom svirkom i pijankom! Tokom svog štetočinskog
mandata Vlajić se svesrdno angažovao kako bi po liniji žutog preduzeća
po svaku cenu bila ozakonjena gradnja polivalentnog objekta sa podzemnom garažom,
sportskom halom i šoping centrom, opet na zelenoj površini, odnosno u
zaštićenoj okolini spomenika kulture na području između reke Tamiš i
istorijskog jezgra grada.
Probijanje vrata dijamantskom testerom
Sve ovo bilo je moguće izvesti
zahvaljujući nezakonitim odlukama SO Pančevo kojima je izvršena izmena
regulacionog plana priobalnog pojasa Tamiša u Pančevu koja je opet jedna od
nezakonitih pravnih akrobacija pošto je ovakav postupak nezakonit jer do danas
nije donet GUP Pančeva tako da ovakva izmena predstavlja još jedan prekršaj
svesno učinjen kako bi se po svaku cenu izišlo u susret pančevačkom ugostitelju
poznatom po svojoj grobljanskoj kafani. Zavodu se 2006. godine obraća SPCO u
Pančevu sa zahtevom da se u kapeli Svetog Đorđa na Starom pravoslavnom groblju
hitno uradi novi živopis kao diplomski rad nekog studenta Crkvene likovne
akademije, s tim da se prebojeni živopis Milana Butozana skine sa zidova i
postavi u gipsane ramove. Pošto je na pančevački Zavod vršen veliki pritisak, konzervator Marina Miljuš je ispravno reagovala te je pokrenut postupak za proglašenje nepokretnog kulturnog dobra.
Ipak, Nikola
Vlajić je i pored toga dozvolio SPCO u
Pančevu da bez ikakvih ispitivačkih radova preboji enterijer kapele, pri čemu je zapravo sprečeno ispitivanje i
prezentacija starijeg živopisa u kapeli Umesto
da se 2008. izvrše
ispitivački radovi na živopisu Milana Butozana, u enterijeru crkve sv. Đorđa na
Pravoslavnom groblju Vlajić je dozvolio ponovno krečenje fresaka a uz to i uništenje čitavog niza fasada i
čitavih objekata: rušenje ambijentalno vredne kuće Todorović, rekonstrukciju
palate suda i isecanje delova fasade dijamantskom testerom radi probijanja
vrata za potrebe propalog vlasnika Pančevca. Takođe je odobrio radove na
Većnici Kazimira Ostrogovića, za koju je lično Vlajić izjavio da nikoga
u Zavodu ne interesuje, a koja je uvršćena u dve enciklopedije, monografiju i
katalog izložbe. Da li se valorizacija spomeničkog nasleđa vrši samo stoga što nekoga nešto
interesuje ili je to profesionalna obaveza konzervatora?
Dokument
koji nikoga ne obavezuje
Vlajić
apsolutno nije ništa preduzeo kako bi sprečio rušenje crkve u Kačarevu, čijim
ciglama i gredama je sagrađena birtija na obližnjem jezeru. Među svim "skeletima"
koji se kriju u prepunom ormanu "slučajeva" Nikole Vlajića sigurno je
najživopisniji slučaj "Nikolić", od kojeg već više od 10 godina svi
zaposleni u ustanovama koje službeno moraju imati neke veze s njim u najmanju
ruku dobijaju firciger, ili im se diže kosa na glavi.
Od tada je
Nikolić po svaku cenu pokušavao da ishoduje konzervatorsku saglasnost za rušenje ovog stepeništa, iako je ono sastavni deo
spomenika kulture.
U vreme direktorovanja
Tamare Tasić zvanični stav pančevačkog zavoda da se ne dozvoljava rušenje
zajedničkog stepeništa bio je jasan i nedvosmislen svima osim Nikoliću, koji u dopisu
br. 139-2001 od 23. aprila 2001. tvrdi da se rušenjem stepeništa ne narušava
autentičnost objekta te da se sanira i poboljšava opšte stanje. Nikolić se takođe pita zašto
je značaj jednog ovakvog bezvrednog stepeništa podignut na nivo glavnog stepeništa Savezne skupštine. Čitajući nastavak ovog
dopisa čini se da je u pitanju pre svega Nikolićeva sujeta, jer se on pita šta
se radi u Zavodu u Pančevu... kada moja kćerka dipl. ing. arhitekture, moja
supruga dipl. pravnik i ja dipl. ing. građevine ne možemo legalnim putem da
sprečimo dalje propadanje objekta i učinimo ga korisnim!
Na ponovljen
zahtev Nikolića pančevački Zavod ponovo odbija da izda saglasnost na projekat
rekonstrukcije - rušenja, a na ovo rešenje Nikolić se žalio najpre Republičkom
zavodu za zaštitu spomenika kao drugostepenom organu koji je samo potvrdio
rešenje pančevačkog Zavoda, a potom i Vrhovnom sudu Srbije koji je presudom U
-2086 od 14. novembra 2001. odbio Nikolićevu žalbu protiv rešenja
Republičkog zavoda!
Juna 2002.
Nikolić ponovno od pančevačkog Zavoda traži izdavanje uslova za
"sanaciju" dvorišnog dela zgrade u Vojvode Putnika 3, pri čemu uz
zahtev podnosi neurednu i nedorečenu dokumentaciju, zbog čega Zavod traži da se
projektant radova konsultuje sa arhitektima Zavoda.
Stvar se
dalje komplikovala i slučaj "Nikolić"je ponovno stigao do Republičkog
zavoda kada se Nikolić najpre žalio podneskom 12. septembra 2002. kao i
ponovnom žalbom od 11. novembra
2002, tražeći da Republički zavod donese rešenje u roku od sedam dana, što
Zavod nije učinio. Stoga je Nikolić već 11. decembra 2002. podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije pod
brojem 4362-02 koji je 7. maja 2003. presudio da je tužba osnovana i naložio Republičkom zavodu da u roku
od 30 dana donese odluku po žalbi tužioca na prvostepeno rešenje pančevačkog
Zavoda br. 408-6 od 19. avgusta 2001. kojim je odbijeno davanje konzervatorske
saglasnosti za rušenje zajedničkog stepeništa.
Nikoliću
ni to nije bilo dovoljno pa danima nije izbijao iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom
Sadu, koji je, kako bi skinuo bedu sa glave, odnosno otkačio Nikolića, 5. marta
kao nenadležan izdao neobavezujuće mišljenje da bi dvorišni deo objekta trebalo brisati iz
registra kulturnih dobara, a istovremeno konstatovao kako je Zavod u Pančevu
više puta prekoračio zakonska ovlašćenja- na primer odlučivao je o pitanju smetanja
poseda, kuhinjskom nameštaju i drugom, što uopšte nije ni najmanje čudno
pošto je baktanje svime osim onim bitnim oduvek bio trajni zaštitni znak zavodskih
arhitekata, pre svega Vlajićeve omiljene saradnice Vesne Potpare.
Zanimljivo je
da je ovaj neobavezujući i pravno nepostojeći dokument u predmet pančevačkog
Zavoda stigao tek 2007. godine, kako bi ga Nikola Vlajić iskoristio kao jedan
od razloga za davanje saglasnosti Nikoliću!
Nikolić
ponovno traži konzervatorske uslove od pančevačkog Zavoda, koji je njegov
zahtev ponovno odbio dopisom br. 14/10 od 19. maja 2004, našta je Nikolić
ponovno uložio žalbu Republičkom zavodu kao drugostepenom organu. Kako ovaj
Zavod nije odgovorio, Nikolić je poslao urgenciju 3. avgusta 2004, a pošto ni
na to nije dobio odgovor, podnosi tužbu Vrhovnom sudu sa predlogom da Vrhovni
sud preinači rešenje prvostepenog organa, i to zato što svi dokazi i
činjenice pružaju pouzdan osnov za donošenje pozitivne presude, a uz to
Nikolić je tražio i da mu Zavod na ime pretrpljene štete isplati iznos od
851.119,77 dinara, zajedno sa zateznom kamatom!
Potparine
potpale
Međutim,
Vrhovni sud je delovao samo u okviru svojih nadležnosti i zakona, te je
presudom br. U 3688-04 od 23. avgusta 2006, dakle nakon skoro dve godine,
ponovo obavezao Republički zavod da u roku od 30 dana donese odluku po Nikolićevoj
žalbi i nije se upuštao u stvari koje nemaju nikakve veze sa upravnim sporom.
Ovde je veoma
važno istaći činjenicu da je krajem 2005, u skladu sa demokratskim tradicijama
imenovanja po stranačkoj pripadnosti, na mesto direktora Zavoda u Pančevu
postavljen etnolog Nikola Vlajić, koji je za 180 stepeni preokrenuo politiku
Zavoda koja je postala politika izvršenja raznoraznih želja
investitora, jer je Vlajić smatrao da funkcija čuva baštinu!
Dana 29.
septembra 2006. Republički zavod zbog hitnosti traži čitav predmet od
pančevačkog Zavoda i 25. oktobra rešenjem br. 755-2006 ukida rešenje
pančevačkog Zavoda i vraća predmet na ponovno rešavanje! U skladu sa politikom slugeranjstva
Nikole Vlajića, u ponovljenom postupku Zavod naprasno izdaje rešenje br. 111-7 od
28. decembra 2007. kojim se dozvoljava rušenje dela zajedničkog stepeništa samo
zato jer je u vreme prethodne direktorke Tamare Tasić Zavod zabranio rušenje.
Sve ovo je na
najbolji mogući način pokazalo da je politika Zavoda postala politika slugeranjstva
i dodvoravanja, i teranja maka na konac!
Međutim,
već 17. februara Nikolić Republičkom zavodu dostavlja žalbu zbog nedonošenja
odluke po prethodnom rešenju kojom od Republičkog zavoda traži da izda
saglasnost na glavni projekat rekonstrukcije zgrade, ali i da Republički zavod
obaveže pančevački Zavod da njemu kao žaliocu isplati štetu u iznosu od
1.028.447 dinara, koja je navodno nastala zbog neosnovanog odbijanja da izda
saglasnost na glavni projekat, o čemu prilaže specifikaciju štete po kojoj je
969.000 dinara samo šteta nastala zbog nekorišćenja prostora.
Ubrzo nakon
toga, stvar je stigla do Republičke upravne inspekcije koju Vlajić 14. marta
2007. obaveštava da je sa Nikolićem postignut dogovor da 16. marta dođe u Zavod
radi uzimanja izjave. Nakon kraćeg dopisivanja Nikolića i Zavoda, zavodski
arhitekta Vesna Potpara 11. juna 2007. izdaje skandalozno mišljenje kojim se sa stanovišta zaštite dozvoljava ukidanje
dela stepenišnog kraka u delu prizemlja ukoliko se sa time slože korisnici i ako je to u skladu sa
važećim propisima. Međutim, obrazloženje je kontradiktorno samo sebi, jer Potpara dalje navodi da ukoliko se
korisnici slože sa rušenjem stepeništa, zaštita će biti na strani investitora,
a ukoliko je to u suprotnosti sa propisima, zaštita će biti na strani struke, što sasvim jasno potvrđuje od
ranije poznatu činjenicu da se u to vreme pančevački Zavod uopšte nije bavio
strukom, već njenim derogiranjem radi Vlajićevih i Potparinih privatnih dilova!
Krajem 2007.
u ime Zavoda Vesna Potpara izdaje rešenje kojim se odobrava ama baš sve:
premeštanje ulaznih vrata, rušenje stepeništa, probijanje direktnog ulaza i
adaptacija podruma, a i ponavlja se hoću-neću mišljenje o rušenju stepeništa.
Potpara i
Vlajić već 15. januara 2008. izdaju novo rešenje kojim se menja prethodno
rešenje i još više izlazi u susret zahtevima Nikolića. Istovremeno je MUP
Pančevo izvršio vanredni inspekcijski pregled i ustanovio da je zajedničko
stepenište zakrčeno velikom količinom zapaljivog materijala, kao i da je nepropisna
električna instalacija, te da je kretanje stepeništem doskora bilo sprečeno
tablama iverice, koje je Nikolić zakovao za zidove. Takođe je ustanovljeno da
je nepropisna i elektroinstalacija u podrumu zgrade, gde se još nalaze i neobezbeđene
boce butana, a na tavanu zgrade, osim nepropisne elektroinstalacije, zatečena
je i velika količina otpadnog zapaljivog materijala zbog čega je Nikoliću
naloženo da u roku od 20 dana ukloni sve pronađene nedostatke.
Cepaljka
kod direktorke
Nekoliko dana
kasnije Zavod izdaje još jedno
rešenje kojim se daje
saglasnost na idejni projekat rekonstrukcije koji je izradio biro Baner
iz Pančeva. Pošto je sve više bilo očito da Vlajić čini ama baš sve kako bi
Nikoliću maksimalno izašao u susret, Marinkovićeva u skladu sačlanom 70. Zakona
o upravnom postupku 4. februara 2008. podnosi osnovan zahtev Zavodu za uvid u
kompletnu dokumentaciju u vezi sa objektom u Vojvode Putnika 3, a 7. februara i
zahtev za obustavljanje svih postupaka i stavljanje van snage rešenja, naime uplašen da će
na videlo izaći brojne kompromitujuće stvari, Vlajić dopisom obaveštava
Nikolića da je primio podnesak Marinkovićeve za uvid u dokumentaciju, kao i
zahtev za stavljanje van snage svih dotadašnjih rešenja, i u dogovoru sa njime
tek 12. marta donosi rešenje kojim se Marinkovićeva poziva da 17. marta 2008.
izvrši kompletan uvid u predmet, što je na kraju sprečeno!
Sa
druge strane, na poziv Marinkovićeve na teren su došli i stručnjaci Muzeja
nauke i tehnike koji su u svom izveštaju od 14. maja 2008. ukazali na značaj nekompletnog
teretnog lifta koji se nalazi u prostoru zajedničkog stepeništa, kao i na
potrebu daljeg istraživanja. Sam dolazak ovih stručnjaka izazvao je provalu
besa kod Vlajića, koji je napao direktorku Muzeja nauke i tehnike da mu se Kulenović
meša u posao, a kod nje je upao i Nikolićev sin koji je napustio Muzej
nauke i tehnike tek nakon pretnji milicijom! Nekako istovremeno, Vesna
Marinković obratila se za zaštitu i Povereniku za informacije od javnog
značaja, koji je dao nalog da joj se omogući uvid u kompletan predmet, što je Marinkovićevoj
omogućeno tek nakon smene Nikole Vlajića i imenovanja direktorke Dušanke Antonijev-Stajić,
kojoj je Vlajić u amanet ostavio da zavodi red i zakonitost u rad Zavoda, kao i
da se bakće skeletima u ormanu prepunom njegovih "slučajeva"!
Veliko finale
usledilo je sudskim presudama koje su redom dale zapravo Vesni Marinković a u
toku su krivični procesi protiv Vlajića i Nikolića. Samoj gospođi Antonijev-
Stajić, inače eminentnom pančevačkom urbanisti, relativno brzo pošlo je za
rukom da natera ekipu neradnika okupljenu oko Vlajića da, umesto da celo
prepodne baza po radnjama i vodi čapraz divan, napokon počne nešto i da radi. Smena Nikole Vlajića
izazvala je veliko uznemirenje neradnika i intriganata u Zavodu poput izvesne
Slobodanke Perović-Siđak, u javnosti poznatije kao Cepaljka, koja se
momentalno prišljamčila novoj direktorki Zavoda kako bi se sprečilo
postavljanje vrlo osnovanog pitanja čime se zapravo bavi Nikola Vlajić, kada sa
zaštitom ruralne arhitekture ima veze kao sa lanjskim snegom jer se bavi svime
osim etnologijom za šta je jedino stručan, dok u isto to vreme očito leči okasneli
klimaks zamišljajući da mu se naprasno kao bogoslovu ukazao Bog i skrenuo mu
pažnju da mu je zapravo prava vokacija istorija umetnosti, čime je samo
potvrđena stara poslovica „spram sveca i tropar"