Esej-rasprava
Draža
Mihailović na sudu istorije (3)
Hapšenje
generala
Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske
vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini
aktuelnom, Tabloid će u pet nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa.
Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.
Ivan
Ivanović
Po
slomu svoje vojske na Zelengori, vođa četnika se nekako izvukao, što je pošlo
za rukom samo malom broju pripadnika četničkog pokreta. Otada, 13. maja 1945.
godine, pa do 24. marta 1946. godine, o Draži se ništa nije znalo.
Vest o hapšenju generala Draže Mihailovića objavio je Titov ministar
unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković, najviše rangirani Srbin u
komunističkoj državi, u Narodnoj skupštini FNRJ rečenog datuma. Najviši
jugoslovenski policajac rekao je komunističkim poslanicima: "...Ja sam
danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik
Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom
moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na
brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i
dolina. Ali, organi Uprave državne bezbednosti (Udbe) bili su veštiji, upravo
oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg
naroda".
Ranković je istovremeno govorio o većoj grupi četnika, koje je Udba likvidirala
prilikom hapšenja Draže, među njima je spomenuo i Dražinog komandanta Gorske
garde, pukovnika Nikolu Kalabića. Novine su objavile da je Ranković često
prekidan oduševljenim poklicima komunističkih poslanika.
Kako je
general Draža Mihailović dopao u ruke Udbe ni danas se pouzdano ne zna. Ja ću
čitaocu da predočim dve verzije, pa neka on sam izabere koja mu više odgovara.
Da
razmotrimo najpre zvaničnu verziju...
Petnaest
godina posle sudskog ubistva Draže Mihailovića, u beogradskoj Politici se pojavio,
kao grom iz vedra neba, feljton o hvatanju generala. Feljton je izlazio od 5.
avgusta 1962. godine u 44 nastavka. Potpisala su ga dva ponajbolja Politikina
novinara, Gojko Banović i Nikola Stepanović. To je trebalo da bude kanonska
verzija zarobljavanja generala Draže.
Kako je
došlo do pisanja ovog feljtona? To je objasnio jedan od autora, Gojko Banović,
dvadeset godina kasnije. Banović kaže da je ideja o pisanju feljtona potekla od
vrha Udbe, od jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića,
a da ju je realizovao srpski ministar Slobodan Penezić Krcun...
Krcun
je pozvao direktora Politike Danila Purića i naredio mu da stavi Udbi na
raspolaganje dva svoja najpouzdanija novinara. Izbor je pao na novinare koji su
izveštavali sa suđenja Draži. Krcun je novinare tajno odveo u jednu vilu u
Sremu i naredio im da se u potpunosti zakonspirišu. Čak ni njihove
porodice nisu smele da znaju gde se oni nalaze i na kakvom su zadatku. Pošto im
je održao slovo da ne "fantaziraju" nego da pišu šta im udbaši
diktiraju, Krcun je prepustio posao svojim najbližim saradnicima. Udbaši su
svakoga dana dolazili u vilu i novinarima diktirali verziju događaja. Krcun je
to cenzurisao, onda je tekst išao u Politiku. Na pola feljtona, Krcun je poslao
novinare na teren da slede tragove Ozne/Udbe. Tako je nastao jedan od
najzanimljivijih feljtona u istoriji najstarijeg beogradskog lista...Udbina
priča izgleda ovako...
Treći
srpski ustanak
U
decembru 1944. godine komunisti su opkolili u selu Miokovci kod Čačka majora
Predraga Rakovića, komandanta Prvog jurišnog četničkog korpusa. Ovaj nije hteo
da se preda, nego je izvršio samoubistvo. Ali je pri tom bio zaboravan pa nije
uništio "šifru kojom se služio pri odašiljanju radio-depeša Draži
Mihailoviću". Ali, to nije bilo dovoljno, šifra bez pozivnog znaka nije
značila ništa. Srećna okolnost je bila da se Ozna dokopala i jednog četničkog radiotelegrafiste,
koji je znao pozivne znake. Boreći se za život, telegrafista je pristao da
sarađuje. Tako je Ozna mogla svakodnevno da komunicira sa generalom Dražom Mihailovićem!
Trebalo je, dakle, Draži poslati mamac. "...Oficiri Ozne videli su
takav mamac u zarobljenom Dražinom majoru Trifunu Ćosiću, koji se nalazio u
zatvoru. Ćosić bi i dalje ležao u zatvoru, daleko i od same pomisli da je
njegovo ime počelo da putuje između Srbije i Bosne, a Ozna bi polako, šaljući
Draži depešu za depešom, možda uspela da sve njegove misli i planove veže za
zemlju i tako spreči njegov odlazak u inostranstvo."
Feljton kaže da je Oznin plan u potpunosti uspeo. Ozna je poslala Draži više depeša
iz Ulice cara Lazara u Beogradu, prvu već 8. januara 1945, u kojoj Ćosić javlja
Draži o pogibiji svog komandanta Predraga Rakovića. I od januara do kraja
aprila 1945, Draža je izmenjao na desetine depeša sa "majorom Ćosićem".
Ćosić je javljao Draži da je u Srbiji sve spremno za ustanak, da su komunisti
propali, da ih narod odbacuje, da se čeka samo njegov dolazak pa da se Srbija
još jednom zapali. Lakoverni i naivni Draža je poverovao Ćosiću, odnosno Ozni,
i odustao od odlaska na Zapad. Okrenuo je svoje jedinice prema Srbiji, a
komunisti su ih dočekali i uništili na Zelengori. Tako je Ozna uvukla generala
u klopku.
Udbina
priča u Politikinom feljtonu dalje kaže da je za otkrivanje Draže bio potreban
čovek iz četničkog vrha kome će general apsolutno da veruje i koji će da odvede
Oznu do Dražinog skloništa. Dobra okolnost je bila ta da je u to vreme
zarobljen komandant kraljeve Gorske garde, pukovnik Nikola Kalabić.
Kako je došlo do zarobljavanja Kalabića? I tu je odigrao glavnu ulogu slučaj!
Sredinom oktobra milicajci su jednog ranog jutra zatekli u Karađorđevoj
ulici "jednog dobro odevenog srednovečnog čoveka i jednu od onih žena koje
ujutru prve hitaju u krčmu ili kafanu" kako se oko nečeg raspravljaju. Milicajci
su izvršili rutinsku kontrolu, muškarca pustili a devojku zadržali. Razume se,
ispostavilo se da je muškarac odbijao da plati uslugu. Ipak je to u zadnji čas
učinio. Milicajci su priveli u stanicu devojku, za koju se ispostavilo da se
zove Milica Ilić. U njenoj torbi su pronašli "šifrovano pismo sa pečatom
četničke komande valjevskog okruga". Milica je rekla da joj je to slučajno
dao njen noćašnji poznanik kad joj je na brzinu plaćao, zajedno sa novčanicama.
O njemu je jedino znala da je tehničar i da nema prst na jednoj ruci.
Ozna
je istragu poverila majoru Ljubi Popoviću. (U feljtonu pseudonim, kasnije će se
ispostaviti da je to bio Milovan Pejanović, koji će napisati knjigu o hvatanju
Draže Mihailovića.) Pošto je major Ljuba bio izuzetan policajac, začas je u milionskom
Beogradu pronašao čoveka koji nema prst na ruci! Valjda je bio jedini! On je u
zatvoru otkrio da je pismo upućeno iz sela Ba od četničkog poručnika Milića
Boškovića, komandanta Valjevskog okruga. Ozna je odmah odlučila da majora Ljubu
Popovića preruši u četničkog ilegalca i da mu prilepi četničku biografiju.
Bistri major je biografiju naučio napamet i krenuo na teren da pronađe Milića
Boškovića. Naravno, Bošković uopšte nije posumnjao da brat Ljuba može da bude oznaš.
Preko njega je major Ozne došao do Nikole Kalabića, koji je pristao da sarađuje
i organe vlasti odvede do Draže.
Krajem decembra 1945, na sastanak sa Kalabićem su došli lično Aleksandar
Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Dogovor je postignut: Kalabiću se jemči
bezbednost, promena identiteta, zaštita porodice, kad oznaše odvede do Draže.
Posle toga Ozna je odabrala 12 svojih najsposobnijih ljudi i započela
desetodnevni kurs četničke obuke. Kurs je, naravno, držao komandant Gorske
garde! Evo kao je izgledala njegova lekcija iz četništva: "Kad uđemo seljaku
u kuću, zapovedajte, tražite jelo i piće, vičite, psujte. Pored toga, ni snaše
nemojte da štedite!" Smernim i plemenitim oznašima je ovaj kurs teže
pao nego ijedan koji su u životu odslušali i završili. Kalabić je, da bi
pokazao kako se četnici drže pred narodom, "ustajao i psovao oca,
majku, dete, pretio klanjem i streljanjem, brecao se i izdirao".
Posle dosta peripetija, trikova Ozne i visoke profesionalnosti, oficiri
prerušeni u četnike uspeli su u trećem pokušaju da sastave generala Mihailovića
i pukovnika Kalabića, 12. marta 1946. godine u selu Repuševići kod Višegrada.
Posle gozbe, grljenja i ljubljenja, krenuli su za Srbiju da dignu Treći srpski
ustanak. Ozna je opet pokazala visoki stepen umešnosti. Oznaši su uspeli da Dražinu
pratnju podele u dva dela i da većina ode u suprotnom pravcu, da bi zavarala
trag eventualnoj poteri. Sa Dražom je krenulo svega deset četnika, a dvanaest oznaša
se tako rasporedilo da je iza svakog četnika išao po jedan oznaš! Iza Draže
dva! Razume se da je pored Draže koračao komandant njegove Garde, Nikola Kalabić,
u ulozi Vuka Brankovića! Čak su uspeli da udalje i Dražinog telohranitelja koji
je bio zadužen da ubije komandanta u slučaju opasnosti zarobljavanja! Ostalo je
još samo da brat Ljuba da znak pa da oznaši pobiju četnike, zaskoče Dražu i
lako ga savladaju. Prema feljtonu, Nikola Kalabić je odglumio pogibiju. Već 13.
marta, u suton, general Draža Mihailović je bio u Beogradu u Ozninom
zatvoru. Tako je savezni ministar policije, Aleksandar Ranković, u ulozi
šerifa Vajata Erpa, mogao svečano da izjavi u Skupštini da je uhvatio
neprijatelja nove Jugoslavije broj 1, pošto je prethodno o tome obavestio svog
maršala, koji je bio u poseti Sovjetskom Savezu. Poslednji čin, kako je to
rekao industrijski dramaturg Siniša Pavić.
Sve
suprotno od OZNE i Udbe
Interesantno
je da su u Udbinu verziju poverovali pisci Dražine biografije Kosta Nikolić i
Bojan Dimitrijević. Rekli su da je to literarna verzija i da zasad nema za nju
materijalnih dokaza. Ali nije poverovao neprofesionalni istoričar Miloslav
Samardžić, koji je u knjizi "Istina o Kalabiću" u potpunosti doveo u
sumnju Udbin scenario.
Samardžić je naveo niz dokaza da je Nikola Kalabić bio mrtav u vreme hvatanja
Draže. Gotovo da je oborio Udbinu verziju tog događaja. On zastupa potpuno
suprotnu verziju, s kojom ću ovde da upoznam Čitaoca. Ta verzija izgleda
ovako...
Najpre
je u svet otišlo pismo jednog od očevidaca događaja, majora Miloša Markovića,
komandanta Požeškog korpusa. Njega su udbaši zarobili tek 1950. godine, do kog
vremena je uspeo da se krije po zemunicama. Organizovali su mu proces, osudili
na smrt i streljali. On je uspeo da proturi preko granice jedno pismo koje je
objavljeno u Švajcarskoj 16. avgusta 1946. godine pod naslovom "Kako su Titovi
partizani uhvatili generala Mihailovića". U tom članku se kaže da se
februara meseca 1946. godine general Draža teško razboleo od tifusa.
U to
vreme su nad istočnom Bosnom kružili engleski avioni i bacali letke u kojima
nude pomoć skrivenim četnicima. Četnici nisu ni sumnjali da to nisu britanski
avioni. Čak su izgradili improvizovani aerodrom u okolini Rudog za spust
aviona. I stvarno, 13. marta 1946. godine, na aerodrom su se spustila tri
aviona.
Pošto
je Draža bio u teškoj zdravstvenoj situaciji, četnici su "engleske"
pilote odveli u njegov štab. Dogovoreno je da se general sa užom pratnjom odmah
prebaci u Italiju na lečenje. I zbilja, generala sa još dva pratioca
"Englezi" su smestili u jedan avion, a u druga dva se smestilo još
osam oficira iz njegove pratnje. Avioni su se odmah digli i krenuli put
Italije. No, još nisu napustili teren, a doletele su dve eskadrile Titovih
partizana i bacile na četnike bombe sa bojnim otrovima. Na teren su se spustili
padobranci i razvila se velika borba. Padobrancima su uskoro pristigla
pojačanja, pa su četnici morali da se povuku. Tek tad su shvatili da su i prva
tri aviona pripadala Ozni. Oznaši su prebacili generala najpre u Sarajevo, a
odatle u Beograd.
Svedok Dražinog
hapšenja bio je i poručnik Srbobran Srpko Medenica. On je uspeo da pobegne i da
se od Ozninih potera krije sve do 1951. godine. Komunisti su ga specijalno
jurili, jer je znao pravu istinu o zarobljavanju Draže. On je pričao da su
komunisti zaista došli u engleskim avionima, ali da im prevara nije do kraja
uspela. Zato su upotrebili bojne otrove, takođe iz aviona, i onda zarobili omamljenog
Dražu i njegove pratioce. Četnik koji je bio zadužen da u slučaju velike
opasnosti ubije Dražu (verovatno poručnik Blagoje Kovač), prema svedočenju Srpka
Medenice, nije imao hrabrosti da izvrši ovo poslednje naređenje svog
komandanta.
Miloslav
Samardžić navodi još neka svedočenja. Tako je poljski istoričar Tadek Vitlin u
svojoj knjizi "Komesar" napisao da je "Berija poslao tajnu
policiju da, uz pomoć Titovih jedinica, postrelja patriotski i nacionalno
orijentisane jugoslovenske oficire, a vojnike deportuje u Sibir. Najzad, za
vreme jednog neočekavanog vazdušnog napada uz upotrebu otrovnog gasa, uhvaćen
je general Mihailović sa svojih 11 pratilaca".
Slično
je rekao i jedan komunistički oficir, uhapšen po liniji IB, četničkom zatočeniku
Vladimiru Vulinu, koji će kasnije postati pisac u Banjaluci. Taj oficir je
učestvovao u poslednjoj poteri za Dražom. Ali on je tvrdio da se radilo o
francuskim a ne engleskim avionima, koji su sleteli na jedno polje kod
Višegrada i odvezli bolesnog Dražu umesto na Zapad u Beograd.
Samo
su ga američki piloti branili
No
najinteresantnije pisanje na ovu temu je Miodraga D. Pešića u knjizi
"Crvena tamnica", pa ću ja tome da posvetim posebnu pažnju, tim pre
što je to uradio i Samardžić. Pešić je, kao pripadnik Jugoslovenske vojske u
otadžbini, neposredno učestvovao pred kraj rata u spasavanju savezničkih pilota
i njihovoj deportaciji u Italiju sa improvizovanih četničkih aerodroma u
zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni, o čemu je napisao dokumentovanu knjigu
"Operacija vazdušni most". (Kad sam kod ovog autora, ne mogu da ne
navedem jednu pikanteriju: posle rata poništeno mu je svedočanstvo šestog
razreda gimnazije, u Jagodini, zato što je bio "pristalica organizacije
D.M." Član komisije koja je učinila ovaj potpuno nezakoniti akt, bio je
Antonije Isaković, budući pisac pamfleta protiv Tita!) "Crvena
tamnica" je objavljena u Kragujevcu 1998. godine.
Miodrag
Pešić (pre Samardžića) zastupao je tezu da Kalabić nije izdao Dražu (rekao bih
da ju je Samardžić od njega preuzeo). Argumentacija oba autora je ista. Dakle:
komunistička verzija o hvatanju generala je neuverljiva, a datumi o Kalabićevom
zarobljavanju su nepodudarni i kontradiktorni; Kalabić je ubijen iz zasede
nedaleko od Valjeva u januaru 1946. godine, nije mogao da učestvuje u
poslednjem činu, pa je verzija o njegovoj izdaji lansirana kada je on bio
odavno mrtav; projekat o kidnapovanju Draže zamišljen je i izveden od strane Ozne
u sprezi sa Britanskom obaveštajnom službom. Pešić posebno ističe da je
montirani proces generalu Mihailoviću održan na godišnjicu osnivanja
organizacije Ujedinjenih nacija i donošenja Deklaracije o ljudskim pravima. "Niko
se tada nije našao, ni u svetu ni kod nas, da u ime pomenute Deklaracije
uzvikne kao Emil Zola za kapetana Drajfusa: Optužujem!" (Jedino se Komitet
spasenih američkih pilota zalagao kod najviših organa SAD za pošteno i pravedno
suđenje generalu, ali bez uspeha, jer to niko nije podržao. Titova vlast je
odbila njihovo svedočenje na sudu.)
Miodrag
Pešić ističe da je bajku o pronalaženju Dražine šifre izmislio Nikola
Milovanović Grba, koji je u proleće 1944. bio šifrant u generalovom štabu, ali
je najuren zbog sumnjivog ponašanja i prišao komunistima. Oznaši su generalu
Mihailoviću ispričali priču da je Nikola Kalabić u njihovim rukama i da je
odigrao ključnu ulogu u njegovoj predaji Britancima. Verovatno je na osnovu
toga general rekao Moljeviću u zatvoru: "Izdade me Nikola!" Pešić
kaže da su britanske tajne službe posedovale Dražine šifre i da su samo one
mogle da ih predaju komunistima. U britanskoj obaveštajnoj službi u odeljenju
za Jugoslaviju MI-6 svi odreda su bili agenti Kominterne, na čelu sa majorom
Džejmsom Klugmanom. Radi se o poznatom komunističkom kružoku na
Kembridžu, u kojem su bili kasniji obaveštajci Kim Filbi, Bardžes, Blejk i Blant,
koji su posle rata prebegli u SSSR.
Čiča
i onaj do njega
Dakle,
kada je general Mihailović, oboleo od tifusa, pristao da prihvati englesku
ponudu da bude evakuisan u Italiju na lečenje, Britanci su odlučili da ga isporuče
Titu. Posle priznavanja komunističkog režima, đeneral Draža bi mogao da im bude
samo na teretu. Tako su oficiri Ozne, preobučeni u engleske uniforme u avionima
sa naznakom RAF-a, doleteli na jednu ledinu u okolini Višegrada i kidnapovali
generala. Pri tom su otvorili vatru na malobrojnu Dražinu pratnju i pobili
njegove pratioce, sem jednog koji je uspeo da pobegne. Bio je to Srpko
Medenica, koga će narednih deset godina besomučno juriti, ne zato što je bio
posebna zverka, nego što je bio jedini slobodni svedok engleske izdaje. Pre
pogibije, Srpko je ispričao priču o generalovom zarobljavanju i to je, smatra
Pešić, jedina istinita verzija Dražinog hvatanja od strane Ozne/Udbe. Pešić i sam
svedoči da je od pilota Dakote, Rođe Milovanovića, za vreme rata pilota RAF-a i
partizanske avijacije, slušao priču da je on učestvovao u kidnapovanju Draže.
A da je
Ozna bila spremna na svakojaku podvalu, Pešić pokazuje i u priči o
"samoubistvu" generela Milana Nedića. Predsednika srpske Vlade, koga
su im takođe isporučili Britanci, oznaši su ubili i bacili kroz prozor
beogradske Ozne. Nedić se do poslednje noći nalazio u zatvoru Ozne za
Jugoslaviju, na Obilićevom vencu (današnji Tanjug), koji je bio nepogodan za
samoubistvo. Stoga su oznaši premestili predsednika okupacione Vlade u pogodniju
zgradu, kako bi mu omogućili da što lakše skoči sa trećeg sprata! Razume se da
bi general Milan Nedić bio veoma neugodan svedok komunističkog delovanja u
revoluciji, pa su titovci odlučili da ga ubiju a ne da mu sude.
Miodrag
Pešić postavlja pitanje zašto je titovcima bila potrebna fantastična priča o Kalabićevoj
izdaji? Prvo, da njome pokriju priču o saradnji sa Englezima, drugo, da što
više kompromituju Ravnogorski pokret u kojem Čiča broj 2 izdaje Čiču broj 1.
Problem je nastao oko toga šta dalje sa Kalabićem? Nova priča, koju je ispričao
lično Aleksandar Ranković, još je nesuvislija od one o hvatanju Draže. Naime, Kalabića
su udbaši pokušali da čuvaju, promenili su mu identitet i poslali ga na sigurno
u Bosnu. Ali veliki glumac nije mogao da bude epizodista, nego se javno
hvalisao po Bosni da je on lično izdao i uhvatio Dražu i da komunisti
zbog toga treba da ga slave. Pošto je više puta od strane Udbe opomenut da to
ne radi, šef srpske Udbe, Ćeća Stefanović, morao je da ga likvidira!
Na
kraju, Miodrag Pešić upoređuje dva sudska procesa Srbima koji su obeležili
svoje vreme: reč je o procesu pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i
generalu Draži Mihailoviću. Oba procesa su bila montirana i rezultirala su
sudskim ubistvima. "Kralj Aleksandar i Tito su skratili za glavu svoje
protivnike. Jer je bila u pitanju njihova."
Ipak, u
oba slučaja u pozadini su stajale velike sile. Ubistvom Apisa i Draže
zadovoljeni su ne samo samodršci koji su naredili egzekuciju, nego i interesi
velikih sila.
Apis je
ubijen zato što je bio casus belli (povod za Prvi svetski rat), jer je
njegova organizacija Ujedinjenje ili smrt organizovala sa Srbima iz Bosne
atentat na prestolonaslednika Austro-Ugarske Ferdinanda u Sarajevu 1914.
godine. Draža je isporučen Titu i ubijen zato što nije pristajao da ratuje
tokom Drugog svetskog rata za račun Engleza do poslednjeg Srbina. Velike sile
nisu ni prstom mrdnule da spreče njihovo pogubljenje i time su podstakle egzekutore
na zločin. Mrtvi Apis i Draža bili su u interesu velikih sila.
(Nastaviće
se)