Preko pune linije

 

Čime se bave strani plaćenici za ljudska prava

 

Govor mržnje ili odsustvo ljubavi?

 

Veliki pisac Orvel bi, da je danas živ, i da vidi kakve nepravde plivaju u ljudskim pravima, sigurno rekao: Svi su ljudi ravnopravni, ali ima onih koji su ravnopravniji od drugih.

 

Slavko Drinski

 

Zanimljivo je kako mnogi pokreti krenu sa čistih osnova, a onda se preokrenu u svoju suprotnost, kao na primer hrišćanstvo i socijalizam. Demokratija je se promenila do gađenja, a to se danas dešava i sa pokretima za ljudska prava. Najbolja ilustracija za ovo su promene po ovom pitanju u američkoj vojsci prve borbene trupe su bili isključivo heteroseksualni muškarci. Svaka ljudska zajednica, pa i ova, sastavljena je od raznih individua, od onih najboljih do onih najgorih. Obratimo pažnju na najgore, jer radi se o vojsci, a vojska, ne samo američka, privlačna je za ljude agresivne isto onako kao sto je obdanište privlačno za pedofile. U haosu rata, kada nema nikakve kontrole ko puca, i u koga, samo sadisti među heteroseksualnima su imali prilike da čine zla, ili seku usi i skupljaju ih kao ratne trofeje, to jest sumanuti u bilo kakvim drugim grupama, koje nisu mogle da budu prihvaćene od vojske, su bili neravnopravni u odnosu na one prve.

Onda je ženama bilo dozvoljeno da budu u borbenim jedinicama. I žene su ljudska zajednica; i njih ima od nežnih, pa sve do onih krajnje surovih, a surovost moze dugo da se prikriva, da bi pokazala pravo lice onda kada je kasno, to jest kada sebe moze nekažnjeno da upražnjava - u ratu. Velika većina ključnih svedoka ne može da svedoci na sudu, jer to je priroda mrtvih. Setimo se, puškom se ne ore i ne kopa, vino ne pravi, hleb ne mesi, i knjige ne pišu. Metak na svom putu ne pravi diskriminacije; ubija i krivog i nevinog, i starca i odojče. Pred njim su svi ravnopravni, te su sa njim ostvarena sva ljudska prava na dijaboličan način.

Onda su u vojsku primljeni homoseksualci. Da se ne bi ponavljali, i za njih važi sve ono sto važi za prve dve grupe. I među njima ima dobrih i zlih. Doduše, u ovom slučaju je bilo veliko slavlje zato sto se tim potezom konačno ostvarilo san svih ljudska prava - bar u vojsci.

A šta bi sa ljudskim pravima nevinih civila i nejači u ratu? Lenjin je rekao da kajgana ne moze da se napravi, a da se ne razbije nekoliko jaja. Ova njegova mudrost se cesto citiira na Zapadu, bez toga da se navede ko je bio autor u prošlosti. Sva prava koja danas civili imaju, ili stiču, su da ne budu samo na nisanu heteroseksualnih psihopata. Civili, ustvari, i nisu ljudi. Oni su samo potrošni materijal za ostvarivanje velikih ciljeva - u ovom slučaju ljudskih prava.

Nije naše vreme izmislilo tretiranje običnog naroda kao stoke. Bezbrojni su primeri od postanka sveta, a bice ih jos vise do kraja, ako potrajemo. Ovo vreme je samo dodalo svoju verziju, da se i naše ime upiše zlatnim slovima u istoriju. Ima više slučajeva u prošlosti, ali je verovatno najtipičniji slučaj mita velikog grešnika koji čini, za običnog čoveka neoprostive stvari, a onda se pokaje i postane svetac.

 Za osnovu ovakvog neslovesnog verovanja je je poslužilo predanje o Apostolu Pavlu, ali ovde nije reč o njemu kao ličnosti, već o kasnijem mitu. Dakle, jedan od najgorih grešnika proganja narod, odvodi i žene i decu na mučilista i pogubljenja zato sto su Hrišćani, a onda, kada je dobro obavio svoj krvavi posao, ne pre, pada sa konja i ugruva zadnjicu - što je mnogo teza povreda od one koju su pretrpele njegove žrtve, jer one su samo prebijane i bičevane do smrti, ili raspinjane na krstu. Teška telesna povreda na radu dovodi do pokajanja, te jedan od najvećih grešnika postaje jedan od najvećih svetaca u kalendaru; toliko velikih da nije bilo mesta za njegove mnogobrojne žrtve. Nema praznika koji bi se zvao Sveti Mučenici - Žrtve Apostola Pavla.

Ovi jadnici su samo imali iluziju da stradaju za svoju veru. Njihova prava uloga je bila da budu potrošni, sirovi materijal da neko postane svetac, i da ih njegova slava gurne u zaborav. Ko jos mari za nekoliko razbijenih jaja; kajgana je važna.

Kakve sve ovo ima veze sa Srbijom, malom zemljom u kojoj se političari majmunišu, a majmuni bave politikom; sa zemljom u kojoj se narod ne tretira ni kao potrošni, ni kao sirovi materijal, vec kao usrane gaće bačene pored puta?

Piše mi prijateljica kako joj je prišao dugogodišnji komšija, sav u ratnom žaru svoje paćeničke manjine, opsovao joj srpsku majku, i rekao joj da je došlo njihovo vreme da se osvete za hiljadu godina ropstva. Prvo, moja prijateljica nije Srpkinja, nego Slovakinja; on to mozda i zna, ali za slovačku majku može da se ode u zatvor, a za srpsku ne može, tako da je najbezbednije psovati svakome srpsku , makar koje nacionalnosti on bio. Nekada je bilo moguće psovati cigansku bez ikakvih posledica, ali vremena se menjaju. Doći će na red i roditeljke drugih drugih naroda. Ne možemo mi bez toga. I tako sve u krug, dok nam se onima koje su nas rodile kosti ne razminu od tolikog verbalnog seksa.

Rezultat istinitih ljudskih prava i jednakosti je mir i pomirenje naroda, a velika većina vođa za ljudska prava u Srbiji pravi jos veće razdore i seju seme zla za buduća krvoprolića; doduše potpomognuti u istom pravcu od najljućih srpskih nacionalista. Kakva je to organizacija za ljudska prava direktno finansirana od strane drugih država otvorenog neprijateljstva prema Srbiji? Oni su samo strani plaćenici za ljudska prava. Stvari mogu uvek da se potpuno preokrenu: "Tera Ture Kraljevica Marka, Beži Marko preko polja ravna, A kada se Marko povratio, Posra Ture i sebe i konja". Kada u Srbiji zagusti, onda se to rešava po svetoj i proverenoj tradiciji: ustanak je propao, vođe su pobegle u Austrougarsku, i preko Dunava šalju uzdahe saušešća svom narodu kasapljenom od Turaka.

Zašto tako gadno, i bez ikakvog odmora, svako, kadgod mu je volja, udara po Srbima i Srbiji? Srpski teški nacionalisti daju ovome nerealan i epski značaj, jer svako ko izgubi bitku, i ne moze sebe da slavi kao pobednika, se hvali svojim mučeništvom i drži se njega kao pijan gaca. Daj nam, istorijo, bilo šta, pa makar to bila i slava usranih gubitnika. Postoji samo jedan jedini motiv zasto su se svi okopistili na Srbe, a to je - Srbija je slaba!

Slabost, i kod ljudi i kod životinja, izaziva agresiju onih koji su u blizini. Ako su ovca i jagnje zajedno, vuk isključivo napada jagnje, jer je ono nesposobnije. Pacov ne napada kokošku nego jaje. Skolska deca maltretiraju najmanjeg i najslabijeg među sobom. Kada veliki domaćin umre, svi oni koji su mu se klanjali pljačkaju njegovu siročad, a seoski švaleri mu opkole kuću kako bi mu prevrnuli udovicu. NATO ne bombarduje Rusiju i Kinu, nego male i slabe zemlje koje ne mogu da uzvrate. Naravno, svi lešinari vide sebe kao časne izvršioce pravde.

Ne napadaju šaku Srba na Kosovu zato sto su Srbi, nego zato sto su slabi. Da je tu, umesto njih, slaba grupa Tunguza ili Eskima, i oni bi isto najebali. Nije se Makedonska Crkva odvojila od Srpske iz verskih ili nacionalnih razloga, nego zato sto je Srpska Crkva slaba. Tako isto je se i Srpska odvojila od Carigrada, jer je Vizantija bila u jednoj od velikih kriza. Nije Miloš bio mudriji od Karađorđa te zbog toga oslobodio Srbiju, nego je u njegovo vreme Turska Imperija naglo počela da slabi na svojim dalekim granicama.

Svi su narodi radili grozne stvari susedima koji su bili slabi i u nevolji, a većina njih je prolazila kroz period kada su bili žrtve. Sada je red na Srbiju. Postala je nezaštićena udovica. Prvo je morala da legne pod najvećeg gazdu na svetu. Onda ju je on dao svojim slugama. Sluge su je predale prosjacima, a uskoro će sa njom orgijati i klozetari. Niti je njoj ostalo ikakve časti, niti su klozetari časni ljudi.

Kada smo već kod časti, u Srbiji se sve više tuži za uvredu časti, a da niko nikada nije definisao šta je čast; to određuje onaj koji tuži, ili sud, zavisno u kom je raspoloženju toga dana. Kada to isključivo zavisi od bilo čije lične interpretacije, onda se ne radi o suđenju po zakonu, nego po bezakonju. Šta je to govor mržnje? Ovo samo važi onda kada je u pitanju poziv na nasilje. Izjava da me neko mrzi, strogo rečeno, nije govor mržnje, nego samo izliv negativnih osećanja!

 Uvek se kaže za onoga ko nije sposoban da nam uradi nikakvo zlo da može da nas mrzi. Ide se toliko daleko da se tvrdi da je govor mržnje i onda kada neko izjavi da nas ne voli. Ne voleti nekoga nije mržnja, nego odsustvo ljubavi!

 Ovim se oduzima svakome osnovno ljudsko pravo da nas ne voli, i daje mu se naređenje nas isključivo voli. To je odlika diktatorskog sistema, a ne demokratije. U Srbiju se na velika vrata vraća najstrašniji bauk svih totalitarnih sistema, a to je verbalni delikt.

U svetu, a još manje u Srbiji, je vrlo mali broj časnih ljudi, tako da se o njima malo zna. Postoji nesto veći broj onih koji imaju stroge principe, ali se ovde ne radi o časti, nego o gordosti, jer svako ko je ovakav voli svoje principe vise nego ljude. Jedina sigurna stvar kada su u pitanju časni je da oni nikada ne tuže za uvredu časti, nego preko uvrede prelaze. Čim se pohvališ čašću, tog trenutka si je izgubio.

Svu ovu zavrzlamu oko pojmova isključivo prave strani plaćenici za ljudska prava, jer oni rade ono zašta su plaćeni. Tamo, u nekoj zapadnoj zemlji, postoji jadnik koji jedva sastavlja kraj sa krajem, plaća porez, a onda te njegove pare špijunska služba njegove zemlje daje nekakvoj bitangi na Balkanu da ih ulaže u haos.

Čovek se pita odakle toliko broj američkih špijuna za ljudska prava, a da ih iz drugih zemalja nema. Prvo, to je zato sto Amerikanci obilno i pošteno plaćaju za ovaj nepošteni posao. Drugi razlog je sto su ostale sile, pretendenti na svetsko carstvo, stipse. Najvažniji razlog je što je u Srbiji izdajstvo sveta tradicija i jedno od najvažnijih nacionalnih obeležja. Kada bi CIA davala pare svakom građaninu Srbije koji hoće da izda svoju zemlju, onda bi ona bila najbogatija na svetu, a Amerika bi bankrotirala. Obama bi prosio na ulici, a mafija bi za male pare iznajmila Belu Kuću - dole kockarnice, a gore crveno fenjerče.