Mafija
Srpska
državna mafija u napadu na nekadašnju imovinu beogradskog Ineks-Intereksporta
Mračne
slike na Trgu republike
Aktuelna
vlast je u potpunosti preuzela kriminalne poslove ranije vlasti, što pokazuje
iprimer preduzeća Ineks i Lo Jakono. Dok se takve stvari dešavaju, Srbija nema
nikakve šanse da postane deo civilizovanog sveta.
Milan Malenović
Pre više od
tri decenije Đuzepe Lo Jakono, italijanski državljanin nastanjen u
Nemačkoj, šetao je beogradskim Trgom republike sa svojom tadašnjom verenicom, a
kasnijom suprugom Ljiljanom, Srpkinjom takođe na boravku u Nemačkoj. Oduševljen
srpskom prestonicom on je tada izgovorio jednu rečenicu koja će ga finansijski
upropastiti i trajno koštati zdravlja: "Ovde nedostaje jedna prava
italijanska prodavnica sladoleda".
Gospodin Lo Jakono
je u to vreme u Frankfurtu imao jedan od restorana iz multinacionalnog lanca
Mekdonaldsa. Na samom ulazu u univerzitet. Spadao je u pionire frenčajzinga
ove kompanije i imao izuzetne prihode. Oženio se Ljiljanom i
Beograd zavoleo kao da je njegov grad.
Sredinom
osamdesetih direktori Mekdonaldsa su zaključili kako će u bliskoj
budućnosti veliki problem za kompaniju biti nabavka kvalitetnog krompira od
koga se pravi pomfrit. Gospodin Lo Jakono je tada odlučio da dođe u Srbiju i tu
krene sa proizvodnjom vrste krompira koji je koristio Mekdonalds. Krajem
osamdesetih godina prošlog veka ušao je u zajednički posao sa beogradskom
kompanijom Ineks na čijim poljima je zasađen krompir, a vodili su se pregovori
i oko izgradnje fabrike pomfrita u Vojvodini.
Onda je došao
rat, pa međunarodne sankcije nametnute Srbiji i izvoz pomfrita nije bio moguć.
Kako ne bi izgubili finansijski jakog stranog partnera, rukovodioci Ineksa
su gospodinu Lo Jakonu ponudili zajednički posao u lokalu koji se nalazi na
Trgu republike u Beogradu, nekadašnjoj Gradskoj kafani.
Ceo taj prostor,
veličine preko 1.500 kvadratnih metara, bio je tada dosta zapušten, pa je
dogovoreno da preduzeće Lo Jakono uloži novac u njegovu adaptaciju.
Konačni sporazum je postignut 1995. godine kada je gospodin Lo Jakono uložio
6,9 miliona tadašnjih nemačkih maraka u zajednički projekat u kome je bio
vlasnik sa 51 odsto, dok je ostatak zadržao Ineks koji je u posao uneo samo
svoje ime.
Problemi se
pojavljuju sa dolaskom takozvane demokratije. Nekadašnji Ineks Intereksport,
sa kojim je gospodin Lo Jakono sarađivao, prelazi pod okrilje novoosnovanog Ineks
Fonda, poslovnog Frankenštajna izmišljenog da bi vlast lakše otimala
imovinu nekadašnjeg jugoslovenskog giganta. Pomenuti Fond ne priznaje ugovor iz
1996. godine između gospodina Lo Jakona i Ineksa, pa samim tim ni
zajednički projekat, već traži da se prostorije na Trgu republike tretiraju kao
date u zakup i da Lo Jakono za njih plaća kiriju.
Kako ne bi
izgubio u međuvremenu ukupno uloženih skoro pet miliona evra, Lo Jakono
pristaje i na ovo, ali onda dolazi do novog obrta.
Ineks Fond je u međuvremenu ušao u
postupak privatizacije, eufemizma koji se u Srbiji koristi da bi se označila bezočna
pljačka. Agencija za privatizaciju, pod čiju je upravu dospeo u
međuvremenu u stečaj gurnuti Ineks, 2007. poništava ugovor o zakupu iz
2006. kojim je, sa svoje strane, poništen ugovor o zajedničkom ulaganju iz
1995. godine. U svakoj normalnoj zemlji, ovo bi automatski značilo da je ugovor
iz 1995. još uvek na snazi. „Demokratske" vlasti u Srbiji, međutim, misle
drugačije, odnosno da je Agencija za privatizaciju jedini gospodar
prostorija na Trgu republike.
Za potrebe
Agencije privatna firma Ces Mekon, upetljana u skoro sve
skandalozne privatizacije u Srbiji, vrši procenu vrednosti prostorija koje je
koristi gospodin Lo Jakono na Trgu republike. Lo Jakono, sa druge strane, ima
pravo preče kupovine onoga što je odavno već isplatio, pa se odlučuje da
iskoristi tu šansu i učestvuje na tenderu.
U toku
priprema odlazi u Ces Mekon da bi se raspitao za procenjenu vrednost i
tada saznaje da dotadašnja njegova ulaganja ne moraju da budu uračunata u cenu
otkupa, ali da će Agencija za privatizaciju o tome naknadno da donese
odluku, i da je oko 1.500 kvadratnih metara poslovnog prostora na Trgu
republike procenjeno da vredi - 24 miliona evra!?
Zgranutog
Đuzepea Lo Jakona, iz Agencije za privatizaciju upućuju u Hipo Alpe
Adrija banku sa rečima kako je ona spremna da mu odobri izuzetno
povoljan kredit za kupovinu pomenutog prostora! Tamo ga na razgovor prima lično
Vladimir Čupić, tadašnji predsednik izvršnog odbora, odnosno
narodski rečeno generalni direktor banke. Na pitanje italijanskog investitora
kojim bi to poslom trebao da se bavi u pomenutom lokalu kako bi samo otplaćivao
mesečnu ratu u visini od preko sto hiljada evra, Čupić odgovara da ne mora
nikakvim poslom da se bavi, već da lokal jednostavno izda.
I zaista,
samo nekoliko dana posle ovog razgovora gospodina Lo Jakonu poziva Goran
Karić i nudi mu mesečni zakup koji je u cent isti kao rata koju bi trebao
da plaća banci! Očigledno je da je već postojao dogovor između Čupića i Karića
o preuzimanju lokala.
Radi se o
dobro oprobanom triku koji je već puno puta korišćen na ovim prostorima. Banka
kupcu odobrava kredit u astronomskom iznosu, a onda mu šalje zakupca koji pristaje
da plaća dovoljno visoku kiriju. Posle nekoliko meseci zakupac prestaje da
plaća kiriju, kupac više ne može da otplaćuje kredit i banka aktivira hipoteku.
Posle toga se nekretnina prodaje na javnoj aukciji za sitne pare nekome ko je
povezan ili sa upravom banke ili sa prethodnim zakupcem. U celom poslu su na
gubitku kupac, koji je oteran u bankrot, i akcionari banke od čijih se dividendi
odbijaju troškovi neuspelog kredita.
U krajnjoj
liniji, kako pokazuju slučajevi Agrobanke i Razvojne banke
Vojvodine, ako sve krene po zlu, tu je država Srbija da parama otetim
od poreskih obveznika sanira finansijski posrnulu banku. Korist imaju samo
organizatori prevare koji su se na pomenuti način dokopali imovine vredne
milione ev
Đuzepe Lo Jakono
je prozreo da se radi o nečemu nečasnom, već i po tome što za Karića ne bi bio
problem da sam uzme kredit od banke i plati 24 miliona evra za 1.500 kvadratnih
metara, pa odbija ponuđenu "kombinaciju". Da se zaista radilo o
prevari, videće se
ubrzo.
Raznim marifetlucima
u bankrot gurnuti Ineks od poslovnih banaka u Srbiji je uzimao kredite
kako bi finansirao svoje poslovanje. Plate radnicima nisu bile isplaćivane, ali
je zato namiren stečajni upravnik sa bulumentom svojih navodnih
saradnika. Kao garanciju banke su pod hipoteku stavljale Ineksovu
imovinu.
Kako bi se
domogao para da podmiri ranije preuzete obaveze, sebe i vlastodršce, stečajni
upravnik Ineksa odlučuje da proda hotel u Crnoj Gori, nad kojim je
hipoteku držala AIK banka iz Niša. Na neki volšeban način ta
hipoteka biva preneta na poslovni prostor na Trgu republike u Beogradu koji je
koristio gospodin Lo Jakono. Za razliku od Ces Mekona, Agencije za
privatizaciju i Hipo Alpe Adria Banke, AIK banka pomenuti
prostor procenjuje na samo osam miliona evra. Pošto Ineks nije u stanju
da vraća kredit banka je aktivirala hipoteku, ali bi nekretninu da proda po
ceni od 13 miliona evra. Naravno da u sadašnjoj ekonomskoj situaciji nema
zainteresovanih kupaca, tako da će posle dva neuspela pokušaja prostorije biti
prodate onome ko ponudi bilo kakvu svotu.
Zanimljiva je
i „slučajnost" kako je pomenuti Vladimir Čupić u međuvremenu prešao u AIK
banku na mesto predsednika Izvršnog odbora, a da je predsednik Upravnog
odbora banke Miodrag Kostić Kole, srpski tajkun koji se u poslednje
vreme intezivno interesuje za prostorije Ineksa na Trgu republike u
Beogradu. Da li je to razlog zbog koga je hipoteka sa hotela u Crnoj Gori
prebačena na nekadašnju Gradsku kafanu?
Kada je video
da je đavo odneo šalu i da se neko moćan namerio da mu otme ono što je već
platio, Đuzepe Lo Jakono 2006. angažuje advokata i to nikog drugog do Vojkana
Nedića, danas jednog od visokih funkcionera Srpske napredne stranke
i udarne pesnice koja produbljuje raskol između dve postojeće Advokatske komore
Beograda.
Lo Jakono
isplaćuje advokatu Nediću 20 hiljada evra, a zauzvrat, ovaj ni prstom nije
dotakao predmet. Posle četiri godine, videvši da advokat ništa ne radi, Lo Jakono
preko posrednika ugovara sastanak sa njim u bašti svog lokala na Trgu
republike. Razgovoru je prisustvovao i jedan član Advokatske kancelarije
Karanović iz Beograda, koja često zastupa Miodraga Kostića i
funkcionere njegovih mnogobrojnih kompanija. Besan što mu klijent traži da
vrati pare, Nedić fizički nasrće na gospodina Lo Jakonu i izbezumljeno urla
kako će zbog ovoga da „lete glave". Posle ovog incidenta gospodin Lo Jakono
je dobio moždani udar zbog koga je trajno vezan za krevet!
Iza
celokupne pljačke Ineksa, pa i otimanja lokala na Trgu republike, stoje
strukture vlasti, to je danas svima jasno. I potpisniku ovih redova je jedan
visoki funkcioner SNS-a nedavno posavetovao da se mane istraživanja u vezi Ineksa
i firme Lo Jakono!
Sin
pomenutog advokata Nedića, Novak Nedić, takođe je funkcioner SNS-a, zajedno
sa ocem se nepozvan muva oko rukovodstva Fudbalskog kluba Partizan,
a poznat je i po tome što je za njegova mandata Društvo lobista Srbije
napustilo u jednom danu čak 47 preduzeća i preduzetnika.
Danas poslove
porodice u Srbiji vodi Eduardo Lo Jakono, državljanin Srbije i Italije,
rođen u Nemačkoj, koji osim italijanskog, nemačkog i engleskog perfektno govori
i srpski. Oženjen je Srpkinjom sa
kojom ima dvoje dece.
A 1.
Mali je
Frankfurt za Beograd
Kvadratni
metar zakupa bašte na beogradskom Trgu republike košta oko 15 evra mesečno, dok
se u istorijskom centru Frankfurta, koji dnevno poseti preko 30.000 turista, za
isto to plaća deset puta manje!
Jedan
jedini put u istoriji su svi stolovi i stolice ugostiteljskih objekata na Trgu
po naređenju policije na jedan dan sklonjeni kada je tu dolazio tadašnji
predsednik Srbije Boris Tadić! Obezbeđenje se plašilo da predsednika ne povredi izliv „ljubavi"
koju je narod osećao prema njemu.