Kosovski božuri
Lažne patriote, lopovi i prodavci magle, u
službi izdaje, kriminala i razvratnog života
Daleko od domovine, uvek blizu gotovine
Poslednjih dvadeset godina, grupe
samozvanih lidera Srba sa Kosova i Metohije, potpuno su se kriminalizovale u
stavile u službu vlastodržaca u Beogradu, ali i u službu stranih okupatora i
svakoga ko im ponudi nova i vlast. Neki od njih su danas multimilioneri. U pismu
koje je redakciji Tabloida uputila grupa Srba, istinskih rodoljuba sa Kosova i
Metohije, do detalja je opisana izdajnička uloga lažnih patriota, koji su se
obogatili i postali vlast na priči o svetoj srpskoj zemlji, na kojoj oni već
odavno ne žive. Ljudi poput Veljka Odalovića, Jorgovanke Tabaković, Zvonimira
Stevića, Koste Krainovića, Bojana Stojanovića, Dejana Radenkovića, Slaviše
Ilića, Srećka Mitrovića i mnogih znanih i neznanih prevaranata i
otvorenih izdajnika, ojadili su svoje sunarodnike na Kosovu, ali i dalje žive
na budžetu Republike Srbije. Svi imaju po više stanova i kuća u Beogradu i
inostranstvu, svi imaju državne funkcije, službene automobile, ljubavnice i
ljubavnike. Jedina svetinja koju poštuju je novac i moć. Tabloid u celosti
objavljuje pismo koje su potpisali srpski obaveštajci sa Kosmeta
.....
Mi građani srpske nacionalnosti koji smo
ostali na Kosovu i Metohiji sa svojim napaćenim porodicama u svojevrsnim getima
kao Jevreji za vreme drugog svetskog rata u Poljskoj, danas se borimo za goli
opstanak. Svaki dan nam je dug kao godina. Mi i naša deca smo ostali bez
perspektive. U međuvremenu, sramni, izdajnički klanovi vlastodržaca u Beogradu,
pozivaju nas da ostanemo na "svetoj srpskoj zemlji".
Danas i naša braća i sestre u
izgnanstvu u centralnoj Srbiji i širem okruženju žive u strahu za opstanak. Mi
ličimo više na one ljude iz Kusturičinog filma "Andergraund", koji su
"dole" a u mraku ih drže oni "gore".
Najgore u svemu tome je što su
predstavnici vlasti Srbije na Kosovu, dobro unovčili svoj lažni patriotizam za
vreme Miloševića, posle takozvanog oktobarskog puča 2000. godine, a sadašnja izdajnička
vlada Srbije nas se odrekla i prodala preko noći da bi dobila obećane i nikad
pristigle pare Zapada za svoj dalji ostanak na vlasti. Obećavali su sve, samo
da ih mi Srbi sa Kosova podržimo na poslednjim izborima. Da će majka Srbija
brinuti za nas, da ćemo sa njima živeti u drugoj dimenziji. Da će poništiti sve
ugovore koje štete državi Srbiji a koje je potpisala vlast Borisa Tadića. Zato
smo odlučili poimenično prozvati sve samozvane srpske lidere sa Kosova koji su
u izdajničkoj vlasti Srbije sve uradili kako bi nas prodali u Briselu.
Prodavac igara na sreću
Prvi među istinskim izdajnicima i
prevarantima koji su ojadili Srbe na Kosovu svojom ulogom, svakako je sekretar
Vlade Republike Srbije i predsednik radne grupe za implementaciju Briselskog
kvazi-sporazuma, Veljko Odalović, kadar SPS, rođen u Kosovom Polju. Sve
do 1990. godine, ovaj čovek je bio prodavac listića tombole u Kosovom Polju, u
zgradi odmah iza Doma kulture.
Tu je i Kosta Krainović, čovek bez
ikakvih moralnih skurpula, dokazani izdajnik, jedan obični zalizani i zadrigli
ljigavac koji je završio Ekonomski fakultet u Prištini na leđima tadašnje
organizacije "Srpski pokret otpora" i tadašnjeg rektora Univerziteta
u Prištini Radivoja Rake Papovića (sve crnogorski kadar zajedno sa Minjom
Milovanovićem, Kostom Bulatovićem, Boškom Budimirovićem, Mitrom Balevićem, Vojom
Vučnićem, Dragišom Vukčevićem...
Kad je u pitanju Veljko Odalović, i njegov
moral, treba samo podsetiti da je ovaj čovek i pored svoje zakonite
supruge u dugogodišnjoj ljubavnoj vezi sa Jorgovankom Cicom Tabaković,
sada aktuelnom guvernerkom Narodne banke Srbije. Dakle, sa bivšom ljutom radikalkom
i nekadašnjom konkubinom Vojislava Šešelja, a sada istaknutim članom SNS
i Tominom umilnom ovcom.
Napomenućemo i to da je Jorgovanku Tabaković
iz Kosovsko - Metohijske banke krajem devedesetih godina zbog nestručnosti u
radu najurio tadašnji direktor iste banke i veliki bankar Dimitrije Ljiljak.
Ona se, tobož uvređena i proterana zbog radikalskih ideja i "šešeljizma",
nastanila u Novom Sadu. Tamo je živela sa svojim mužem koji je u međuvremenu
umro. Bio je gospodin čovek u pravom smislu reči, ali Jorgovanki-Cici nije
mogao ništa, a posebno nije mogao da je smiri i usmeri da vodi porodični život
kao i sve porodične žene, a ne razvratnički, kao je i živela. Vodili su
privatnu firmu koju se preselili iz Prištine. Suprug joj je bio iz kolonističkog
sela Devet Jugovića, a ona je poreklom iz Vučitrna. Iz Beograda je u vreme
ratnih euforija dolazila u Prištinu i prema svima se ponašala sa pozicija moći,
primitivno i osiono, radikalski. Pretila je svima da će, kada ona dođe na
vlast, biti "seče knezova" i retko kome se javljala, jer je sebe
zamišljala božanskim stvorenjem više vrednosti. O njenim seksualnim
doživljajima, ne treba trošiti reči. Kad bi mnogi kreveti u Prištini i Beogradu
mogli da progovore, bila bi to knjiga koja se čita u jednom dahu, bio bi
to bestseler u hiljadu nastavaka, nova "Hiljadu i jedna noć".
Bila je sa Aleksandrom Vučićem u
tadašnjoj ratnoj vladi Mirka Marjanovića, gde su njih dvoje pokazali svu
osionost i neznanje, ali i alavost za vlašću i žeđ za parama. Šešelj ih je
gurao koliko je mogao. Danas je Jorgovanka-Cica izdala svoj narod na Kosovu.
Izdala je Državu Srbiju. Konačno, izdala je i Vojislava Šešelja koji je
nju stvorio, izdala je i prodala i svoju poganu dušu za dobre pare. Postala je
ključni saučesnik u predaji i prodaji Kosova i Metohije. A kakvo je ljudsko dno
postala ova žena, najbolje govori i podatak da danas odbija ljude sa Kosova i
Metohije koji joj se obrate za kakvu-takvu pomoć ili za neki savet, sve uz
obrazloženje da ne prima nikoga, da to ne sme da radi, jer bi joj zamerili
Toma, a pogotovu Vučić, koji ne može da smisli Srbe sa Kosova i Metohije
(uostalom, za Vučića se to zna i to je odavno javna tajna, da mu je biološki
otac Albanac)!
Što se tiče Veljka Odalovića, ne treba
zaboraviti da je ovaj izdajnik u bliskim rodbinskim odnosima sa gradonačelnikom
Gračanice, Bojanom Stojanovićem, koga je imenovala albanska vlada u
Prištini, te je praktično službenik separatističke države Kosovo. Sa njim
Odalović ima zajednički biznis, koji se meri milionima evra. To znaju i naše
vlasti i samozvana albanska vlada, ali svi ćute jer svima tako odgovara. Ako
ima imalo čovečnosti u sebi, ovo može da potvrdi i Aleksandar Vulin koji
je nedavno odbio predlog Odalovića da ide na sastanak sa Stojanovićem, i to uz
veliku ljutnju i negodovanje da "neće da razgovara sa srpskim
izdajnikom".
Odalović je i predsednik komisije za
nestala lica i član komisije u čijem je sastavu bio i bivši (penzionisani)
pukovnik MUP-a Srbije i načelnik Uprave za krvne i seksualne delikte Gvozden
Gagić. Razvratnik, nadobudni perverznjak, razveden, a čija se uloga svodila
da u Kuršumliji juru švalerke i razvratno se ponaša po gradskim kafanama
i u "Prolom Banji". To mogu da potvrde i radnici MUP-a koji su bili u
Kuršumlijskoj Banji. Naravno, Veljko Odalović samo takve i bira kao što je on.
Što narod kaže, svaka rupa nađe zakrpu.
Rad komisije je bio simboličan, samo da bi
ona opravdala svoje postojanje jer je finansirana opranim novcem. Odalović je
1998. godine, kao pomoćnik načelnika Kosovskog okruga, izdejstvovao smenu
tadašnjeg zamenika načelnika Kosovskog okruga, divnog i plemenitog čoveka
iz Kraljeva, gospodina Nešovića...Uradio je to preko svojih veza i
kabineta tadašnjeg predsednika Miloševića i njegovog šefa kabineta Gorana Milinovića,
lažući i jednoga i drugoga.
Danas Odalović sa albanskim
gradonačelnikom Gračanice Stojanovićem i Milošem Jokanovićem sinom
nekadašnjeg funkcionera sa KiM Vukašina Jokanovića, rade veliki biznis
po Kosovu i Metohiji. Inače, Stojanović i Jokanović imaju za supruge dve rođene
sestre. Miloš Jokanović se razveo od žene, ostavio je bez posla, a deca mu
gladuju. Iako je izdao sve lokale, među kojima i kafić "Miraž" gde je
piređivao nekada neviđene bahanalije koje grad Beograd nije zapamtio.
Miloš Jokanović je ležao u Centralnom
zatvoru, u Beogradu, kao pripadnik takozvane đubretarske mafije, sa svojom
rođenom braćom. U zatvoru je jedno vreme bio u istoj ćeliji sa dosadašnjim
ministrom poljoprivrede Goranom Kneževićem, te su tako postali pajtosi.
Odalović je posle rata naprasno ostao bez nekoliko skupocenih automobila koji
su po njegovim iskazima ukradeni na trgu Slavija u Beogradu! Navodi o tome
postoje u MUP-u.
Naravno, takva priča je tada bila
hit među kosovskometohijskim funkcionerima, da im na putu za Srbiju, pripadnici
tzv. OVK otimaju vozila, ili da im mafija krade vozila u Beogradu. Bile su to
uglavnom lažne prijave posle kojih su dolazile naplate od osiguranja i slično,
a da niko nikada nije proveravao istinitost tih tvrdnji. Od ovakvih i sličnih
mahinacija, Veljko Odalović danas ima više stanova i lokala u Beogradu.
Poslednje zvanično prijavljeno prebivalište ovom perfidnom Crnogorcu bila je
upravo bliža okolina trga Slavija u Beogradu. Među kosovskometohijskim Srbima kruži
kletva: da bog da ti pomogao Veljko Odalović.
O ovom čoveku bez morala i saosećajnosti
govori i podatak da je zaboravio i svoga političkog oca Mitra Balevića,
da nije stigao ni da izjavi saučešće i ode na sahranu u Kruševcu povodom smrti
njegove supruge Novke, koja ga je svojevremeno dočekivala, hranila i pojila kao
rođenog sina. A dok svom partijskom drugu i drugu iz detinjstva bivšem
Miloševićevom pulenu i direktoru ŽTP za KiM, Milovanoviću nije izjavio saučešće
povodom smrti jednog od roditelja.
Takav je Veljko Odalović bio nekada i
sada. Nije mu mrsko i nije gadljiv da bi uz pomoć laži i preko mrtvih došao do
cilja. A o pomoći Srbima sa KiM nema ni govora. Ne samo što ih ne prima na
razgovore, nego ih ignoriše. Za bilo koji eventualni ustupak moraju dobro
novčano da ga podmažu. Takav sistem imao je i Odalovićev dugogodišnji kompanjon
Sreten Srećko Mitrović, bivši potpredsednik SG Prištine i republički
poslanik SPS, koji je posle 1999. godine uzeo na sebe funkciju predsednika
privremenog organa grada Prištine, da deli plate raseljenim licima u Nišu,
Beogradu i drugde gde stigne u preskupom službenom vozilu marke Audi A6, koji
je koristio za prevoz svega i svačega da to ne možemo ni da pomislimo imo
a ne da napišemo. Samo da nagovestimo stihovima pesme grupe "Mobi
Dik": "Rodiću ti sina, kralja kokaina"!
Umesto da deli plate raseljenima sa
KiM, Mitrović je deo tog novca zadržavao za sebe. Na spiskovima za isplatu
vodio je na desetine nepostojećih radnika, a razliku je trpao sebi u džep. Zato
danas u Beogradu ima ogroman stan iza tržnog centra"Konjarnik" i
restoran "Kosovska Trpeza", takođe kod tržnog centra u Ustaničkoj
ulici. Lokal koji je kupio od preduzeća "Tri grozda" za smešno male
pare kao narodni poslanik ispred SPS. Tada je u poverenju pričao
najbližim saradnicima da je za poslaničko mesto morao da plati 50.000 hiljada
evra Zoranu Bakiju Anđelkoviću. Mitrović ima još stanova i lokala
po Beogradu i okolini.
Sagradio je i kuću u Ostružnici, odmah do
svoje bivše sekretarice u SG Priština, kojoj je pomogao da se skući i da završi
pravni fakultet i udomi se na dobro mesto u Fondu PIO. Šta je tu u pitanju, prosudite
sami...
Inače, Srećko Mitrović je čovek sa
višom stručnom spremom, smer matematika, predavao je u Tehničkoj školi u
Prištini i oženio se u kasnijim godinama. Kažu da su tada sve devojke na
Prištinskom korzou odahnule, jer ih je ovaj napaljeni manijak proganjao, sve
dok ga drugari nisu oženili i donekle smirili. Pre zaposlenja, biciklom ili na
leđima je iz svoje rodne Čaglavice nosio u četri kilometra udaljenu Prištinu
mleko i tako izdražavao sebe i svoju mnogočlanu porodicu. A kakav je golub prevrtač
u politici, govori i podatak da je bio član Srpske radikalne stranke u
Prištini, ali je sa još svoja dva kompanjona prebegao u SPS i za to dobio
funkciju potpredsednika gradske vlade, a kasnije i potpredsednika gradske
Skupštine. Znao je dobro da unovči svoje radno mesto. Izdavao je dozvole kapom
i šakom Albancima za gradnju u ozloglašeno naselju Vranjevac. Uvek je imao
zaštitu Veljka Odalovića.
Psihološki profil Srećka Mitrovića govoru
da je u pitanju jedna primitivna i patološka lažovčina koji kad govori ne gleda
čoveka u oči, već samo trlja ruke i viče: "...živ ti ja, nesam
odavde!", ili, "...kuj te posla kaj mene živ ti
ti?".
Nikad nije naučio da priča sa padežima a
bio je prosvetni radnik!
Posle rata 1999. godine, a i danas,
ovaj čovek ima više smelosti da prošeta zloglasnim Vranjevcem, i manja je
mogućnost da se njemu nešto tamo desi nego Hašimu Tačiju kad bi tuda prošao!
Eto, toliko je zadužio albanske krminalce. Stalni gosti njegove
kafane su sve sami srpski izdajnici sa KiM Veljko
Odalović, Zvonimir Stević, Živojin Mitrović, Dejan Radenković i
drugi. Danas su Odalović i Mitrović u lošim odnosima zato što Mitrović
već duže čeka premeštanje na neku višu lopovsku funkciju.
O, da, lović
Republički poslanik SPS, Zvonimir
Stević, gost Mitrovićevog restorana, zapravo je mali zdepasti, debeli, grbavi,
neobrijani i zamašćeni alkoholičar koji je pijan već od osam sati ujutro.
Diplomirani je pravnik iz sela Badovac nadomak Gračanice. Pre zaposlenja dok je
studirao kopao je bunare, vadio je kamen iz majdana i zidao da se prehrani.
Malo je crne puti, ali, takvo mu je porodično stablo, kako bi rekli meštani
Gračanice.
Kada se zaposlio kao Predsednik komisije
za sprečavanje iseljavanja sa KiM 1988. godine u Skupštni grada Priština, veoma
brzo se snašao uzimajući novac za zaposlenje od siromašnih građana. Za samo
šest meseci kupio je novo vozilo ("Ladu samaru"plave boje).
Apetiti su mu rasli iz dana u dan pa se
krio iza imena ondašnjeg funkcionera Tomislava Sekulića, koji je posle
video o kakvom se skotu i lopovu radi, da ga se javno pred smrt odrekao.
Stević je još uoči rata 1999. godine
zagovarao onu čuvenu podelu među Srbima na doseljenike i na meštane. Doseljenike,
Srbijance, Crnogorce, Ličane, Hercegovce, nazivao je "torbarima" što
se kao termin kasnije odomaćilo kod domicilnog stanovništva. Inače,
Stević je imao običaj da pre podne sastanči i pije. Viđao se
sa policajcima i doseljenicima. Drukao. Obećavao. A uveče sa
svojim meštanima po kafanama u Čaglavici, "Dva lava",
"Lider", "kod Kralja", "Kum" i
"Romansa", govorio je sve najgore o njima:
"...Samo da ove doseljenike
oteramo, biće nam bolje sa Šiptarima. Mi smo navikli jedni na druge!".
Krio se vešto iza žene koja je rodom
iz Berana. O kakvom se čoveku radi, govori i podatak da je i dalje pored svoje
supruge u vezi sa svojom bivšom sekretaricom iz Skupštine grada Prištine, koja
je raseljeno lice u Kraljevu, i čiji je muž vojno lice. U vezi je i sa razvedenom
koleginicom iz Koordinacionog centra za KiM i sekretaricom izvesnom Ljiljanom
iz Kosovske Mitrovice, dipl.ing. agronomije, od čijih seksualnih uzdisaja sa
istim ceo sprat u SIV-1 na Novom Beogradu podrhtavao. To danas mogu posvedočiti
i zaposleni u ovoj instituciji.
Još kao potredsednik grada i republički
poslanik, Stević je revnosno radio i izveštavao načelnike tadašnjeg SDB
Prištine i KiM o svemu i svačemu. Posebno je informisao svog omiljenog
načelnika javne bezbednosti rodom iz Bajne Bašte, Đorđa Kerića, koji
kada je odlazio sa funkcije iz Prištine u Beograd, poklone su morali kamionima
da mu teraju nekoliko dana. Stević je krao i krade i danas gde stigne, za razne
dozvole, zaposlenja...
Stević je tokom 1998. i 1999. godine bio
član ratnog štaba grada Prištine. Posle rata beži kod ženinih u Berane. Kada se
selio, iz kuće je izneo čak i radijatore, a kao "dokazani srpski
patriota" izdao je vojnicima KFORA svoju kuću za velike pare! Ovaj lažov i
izdajnik danas ima stan od preko sto kvadrata i uz njega još nekoliko stanova i
lokala. Naravno, sve u Beogradu. Porodica mu je u Beogradu. Njegov sin vozi
uvek novi automobil. Često ih i slupa pa mu tata odmah kupuje nova, troši za
dan po nekoliko hiljada evra na razvratan život koji on naziva
"studentski". Dokle će Zvonimir Stević, taj ovejani prevarant,
alkoholičar i lopov da hara o trošku države i naroda koga je izdao?
Prodavci magle
Sledeći lažni patriota a pravi izdajnik
koga treba pomenuti je Slaviša Ilić rodom iz Kosova Polja, bivši član
Izvršnog odbora SPS, sekretar okružnog odbora SPS za Kosovski okrug, gde je
predsednik bio vrsni profesor i hirurg Andrija Tomanović, koji je otet
juna 1999. godine sa svog radnog mesta u KBC Priština. Slaviša Ilić se
zbog ovoga nikada nije oglasio u saopštenjima u vezi nestanka svoga
predsednika. Nikada nije prisustvovao na skupovima da da podršku porodicama
otetih za KiM među kojima je bilo ime i njegovog predsednika Tomanovića, niti
može danas da pogleda u oči njegovoj supruzi Verici koja mu je bila uvek
spremna da svojim autoritetom kod međunarodnih faktora pomogne da se taj slučaj
istraži do kraja. Ilić nije hteo. Ili nije smeo. Upamćen je, takođe, i kao
prodavac magle, koji je 72 dana u vojnoj uniformi vozio i paradirao u
službenom automobilu na relaciji Kosovo Polje- Priština, izigravajući
komandanta bez vojske.
Njegov rad u IO SPS Srbije vrednovan je
tako da je brzo smenjen a umesto njega došao je drugi kadar. Njegove bliske
veze za portparolom tadašnjeg SPS Srbije Goranom Perčevićem doprinelo je
to da je bio ekspresno postavljen za generalnog direktora "Jugoslovenskog
rečnog brodarstva" čije je sedište u ulici Kneza Miloša u
Beogradu. Ovaj kvazi elektro inženjer koji je fakultet završio uz podršku svoje
partije, zanimaju samo funkcije. Provod i novac, i samo novac.
Kako se loše pokazao u prethodnoj
firmi, Perčević ga udomljuje kod sebe u preduzeću "Interkomerc"
gde ga postavlja za rukovodioca u sektoru za soli. Postoji sumnja da Slaviša
Ilić svoje bolesne frustracije leči zbog toga što nema baš sklonosti ka ženskom
polu. Iako je do pre par godina ima za javnost "službenu devojku".
Visoko među izdajnicima Srba na Kosovu,
kotira se izvesni Slobodan Cobi Milošević rodom iz Kosova Polja, pulen
tadašnjih predsednika Pokrajinskog odbora SPS za KiM Vojislava Živkovića
i Miodraga Samardžića (isto iz Kosova Polja) poznatih u narodu kao
Voja Ciga i Slinavi Miga.
Miodrag Miga Samardžić bio je učitelj u
selu Kuzmin, a devedesetih godina, u vreme takozvane jogurt revolucije,
postavljen je za načelnika SUP Kosovo, a kasiije i za sekretara Pokrajinskog
odbora SPS za KiM. Stanovao je u siromašnoj kući preko puta železničke stanice
ka atarima sela Kuzmin u ciganskoj mahali, bio je stalno zarozan i pijan te ga
je žena više puta sva uzrujana sa cigarom u ustima onako drsko (sa vikom) za
uši u papučama izvodila pijanog i upišanog iz kafane.
Za divno čudo, nikada se nije bunio, bio
je miran i poslušan kao i u svemu kasnije u životu. Zato što ga je malo disciplinovala,
uspeo je da dobije posao na Carini i sada hara do besvesti. Sa svojim kumom Ljubom
Vujovićem doživotnim direktorom SC "Boro i Ramiz" deset
godina, sve do 1999. godine, radio je šta je hteo u ovoj ogromnoj zgradi sa
hiljadama metara kvadratnog poslovnog i skladišnog prostora.
U toku rata 1999. godine, Vujović je
otvorio sve magacine sa robom i poslovne prostore u SC i kamionima robu odvezao
u nepoznato, verovatno u već pripremljenu busiju u njegovoj Hercegovini.
Mali, alavi i pokvareni Slobodan Cobi
Milošević, posle rata 1999. dolazi u Beograd gde ga zapošljava Mirko Marjanović
u Kompaniji "Prores". Danas vodi jednu agenciju Vlade
R.Srbije, a sa Veljkom Odalovićem je u najprisnijim odnosima. Krade i otima u
kao pravi vojnik partije. Podržava a ne osuđuje takozvani Briselski sporazum.
Bivši potpredsednik odbora za KiM u
prethodnoj vladi Srbije, Dejan Radenković, i danas je član tog
odbora. Završio je Ekonomski Fakultet u Prištini, bio je upravnik Pošte 1.
u Prištini. Posle petog oktobra najuren je iz PTT, a do skora je bio
direktor GP "Ratko Mitrović" na Novom Beogradu čiji je vlasnik
danas Branko Miljković koji ima kompaniju pod imenom MB
"Miljković". Oženjen je, a supruga mu je predavač na Univerzitetu
u Kosovskoj Mitrovici (otac joj je bio direktor robnih rezervi 1999. godine,
izvesni Bojanić).
Dejan Radenković je rodom iz Prištine,
rodom iz Prištine i u bliskim je porodičnim vezama sa Brankom Ružićem,
potpredsednikom SPS. Preko MB "Miljković", radenković završava
mnoge poslove i za njega i za partiju.
U Prištini nije imao drugove, bio je
slatkorečiv, pičkast i ljigav, te su svi bežali od i izbegavali ga koliko su
mogli. Sebičan i pohlepan prema drugovima prijateljima tako da će i Ružić kad
za to dođe vreme da okusi vruću kašu koju će mu ovaj već pripremiti i
prineti, ali biće mu kasno. Voli da se druži i sa pripadnicima ŠIKA (kosovska
tajna služba), posebno sa izvesnim Dinom Asanajem. Često je
frustriran jer je porodično rastrzan. Supruga mu je non-stop u K. Mitrovici, a
zli jezici govore da ima nešto i više od toga, te da je u pitanju jedan ugledni
profesor sa najvišim zvanjem. Neoženjen. Možda više nešto o tome znaju Jova
Popović i poslanik Zvonimir Stević sa kojim je Radenković u stalnom sukobu
oko prevlasti.
Poštovana gospodo, ovaj tekst jeste podugačak,
ali je i izdajnika mnogo. Molimo Vas da ga objavite, ako treba i u
nastavcima...
(Ogorčeni građani sa prostora
KiM, raseljena i prognana lica sa KiM i rodoljubi iz svih službi bezbednosti sa
prostora KiM srpske i crnogorske nacionalnosti).