Razaranje
Zli dusi u Etnografskog Muzeju u
Beogradu
Izložba kafanskih figura
Šta se zapravo nalazi iza monumentalne
fasade nekadašnje Beogradske Berze. Da li je ikada ustanovljeno koliko se
predmeta zapravo nalazi u Muzeju. Kome je i zbog čega smetalo ustanovljavanje
pravog broja predmeta. Ko je i kako organizovao puč kojim je smenjen director
Dragomir Antonić. Šta se dogodilo sa krivičnom prijavom zbog uništenja 3000
predmeta. Ko je sve i kako bio podstanar Muzeja. Koje su sve kafane u Muzeju i
kraj njega. Čemu i kome zapravo služi muzejsko vozilo. Ko je sve i zbog čega
zaposlen u vreme v.d. direktora Miroslava Tasića. Kako je Tasić pretvorio Muzej
u ispostavu Rotari kluba. Ko je u cvetu starosti postao predsednik Upravnog
odbora. Kako se izbor direktora pretvorio u cirkus
Stanislav Živkov
Etnografski muzej u Beogradu nalazi se na
Studentskom trgu broj 13. na uzvišici iznad ušća Save u Dunav. U zgradu
nekadašnje berze sazidane 1934. godine, Etnografski muzej se uselio 1952.
godine posle nekoliko selidbi od 1901. godine kad se Etnografsko odeljenje
izdvojilo iz Narodnog muzeja u zasebnu kuću, koju je Stevan Mihajlović, trgovac
i ministar, zaveštao Srbiji "na muzejske smerove".
Prvu svoju izložbu Etnografsko odeljenje
Narodnog muzeja priredilo je u "Stevčinoj kući" 20. septembra 1904,
povodom krunisanja kralja Petra Prvog i proslave stogodišnjice Prvog srpskog
ustanka. Iako je u svetskim ratovima stradao veliki broj predmeta, danas se u
vlasništvu Muzeja nalazi oko 60.000 predmeta, svrstanih u 32 zbirke (narodne
nošnje, pokućstvo, privreda, keramika, ...) i preko 100.000 fotografija, fotografskih
negativa, arhivskih dokumenata i filmske građe, kao i biblioteka sa preko
50.000 stručnih naslova.
Pored tog što čuva predmete kulturno
istorijske vrednosti, Etnografski muzej dvadeset godina organizuje Međunarodni
festival etnološkog filma. Takođe, posetiocima nudi i raznovrsne programe:
stalnu izložbenu postavku „Narodna kultura Srba u XIX i XX veku",
povremene tematske izložbe, stručno tumačenje izložbi i srpske kulture,
edukativne programe i radionice za decu „Dete i tradicija",
koncerte, predavanja, kurseve starih zanata. U okviru radnog vremena izložbe,
otvoreni su prodavnica suvenira i muzejski kafe.
Redovan popis četki i metli
U sastavu Etnografskog muzeja nalazi se i Manakova
kuća u kojoj se čuva Spomen zbirka Hristifora Crnilovića sa 2.600
predmeta velike kulturne vrednosti, oko 2.000 staklenih negativa muzejskih
predmeta i snimaka sa terena, više od 20.000 listova rukopisne građe zabeležene
na terenu i iz literature, priručna biblioteka istorijsko-etnografskog sadržaja
sa više od 700 knjiga i časopisa, kao i zbirka ličnih predmeta Hristifora Crnilovića.
Međutim iza ovo zvaničnog i umivenog lica
nalazi se jedno drugo, daleko mračnije, koje najbolje govori da ni
"umivanje" ponekada ne može da sakrije svu prljavštinu koja se
skupila tokom vremena. Slučaj Etnografskog Muzeja započet je pre skoro 13
godina kada je na mesto direktora Etnografskog muzeja imenovan eminentan
stručnjak Dragomir Antonić koji je na tom položaju proveo jedva
godinu dana i koji je po direktivi ekspresno smenjen iz prostog razloga jer se
zamerio ekipi štetočina i lenjivaca koju je zatekao u Muzeju.
Podsećanja radi, o slučaju Etnografskog
muzeja prvi put se u javnosti počelo govoriti nakon petooktobarskih promena
kada je tokom demoliranja susedne zgrade SPS-a usput potpaljen i požar koji se
zamalo nije proširio i uništio prostorije depoa koje su se nalazile na istom
spratu kao i požarište.
Naime, u javnosti je malo poznato da je
Etnografski Muzej do rekonstrukcije 1983. godine koristio samo prva dva sprata
zgrade dok su na ostalim bile ambasade kancelarije i stanovi, a od 1983.
godine, čitavu vertikalu palate nekadašnje berze , desno od glavnog ulaza sa
Studentskog trga, kao i polovinu podruma, nakon rekonstrukcije zgrade koristio
je najpre Gradski komitet SK a potom SPS pri čemu je u podrumu bila smeštena
partijska štamparija, tako da su bili probušeni pregradni zidovi između dve
zgrade kao i noseći zid između dva podruma.
Odmah po svom dolasku Antonić je naišao na
odijum višedecenijskih lenjivaca kojima je jako teško bilo da kažu iole suvisli
broj predmeta koji se nalaze u Muzeju. Naime, još u to vreme bila je aktuelna
knjigovodstvena obaveza da se prebrojavaju osnovna sredstva i sitan inventar,
tako da su stolovi, stolice, šifonjeri, džezve, rešoi, četke za klozet, kvake, rajberi,
šustikle, hokle, police, heftalice, lusteri i ne znam šta sve još uredno prebrojavani
i sravnjivani svake godine, a na sam nagoveštaj obaveznog popisivanja zbirki
kao celina te prinovljenih predmeta po odeljenjima među kustosima je
nastajala panika, pa su iz malog mozga vadili najrazličitije izgovore: te su popisali
sve iz ove sobe a iz naredne će kada stignu, te pojavljivalo se po 40 -50
kartona bez predmeta, ili 50-60 predmeta za koje niko pojma nije imao kako su i
kada uopšte dospeli u Muzej.
Iz ovoga je bilo jasno da je
Dragomir Antonić odjednom jako počeo da smeta kliki neradnika koja je
organizovala potpisivanje skaredne peticije kojom je od Vlade Srbije ultimativno
zahtevano da se Antonić pod hitno smeni.
Sama činjenica da je Antonić kao direktor
želeo da zna koliko uopšte ima predmeta u Muzeju jako je zasmetala neradnicima
koji za godinu dana pod raznim izgovorima nisu bili u stanju da tadašnjem
direktoru daju osnove podatke o tome koliko se u muzeju zapravo nalazi predmeta
Zato je njih trinaest, od sedamdeset dvoje zaposlenih, napisali Vladi Srbije
kako Antonić navodno pije i da je nezgodan za rad što su sve bili jaaaaako
važni razlozi za njegovu smenu.
Međutim postojao je još jedan razlog a to
je bio Antonićev nalog da se hitno uradi revizija svih muzejski zbirki kako bi
se napokon ustanovilo čega ima a čega nema u Muzeju, jer su postojali podaci da
se u Etnografskom Muzeju svojedobno nalazio i nakit Drage Mašin za koji
niko pojma nije imao gde je, a takvih slučajeva je bio mali milion!
Štaviše, od svih raznoraznih zbirki u
muzeju samo je dvoje kustosa do 2001 godine izradilo i objavilo kompletne popise
zbirki a u svim drugim odsecima je vladao totalni haos i rasulo. Na žalost, Antonić
nije uspeo da svoj plan sprovede u delo jer je naprasno bio smenjen a dobro uigrana
klika velikih muzealaca likovala je nakon Antonićeve smene.
Ko je kriv za oštećenje 3527
pokretnih kulturnih dobara?
Među provoborcima klike bili su naredni vd
direktor, sada pokojni Veca Stojaković, Tanja Zec, Tijana Čolak
Antić, koja je uzgred 2010. godine od Ministarstva kulture izmuzla 900.000
dinara za izradu nekakvog sajta posvećenog zbirci koji nikad nije osvanuo na
internetu, te konačno izvesna Vesna Marjanović, višedecenijski
pretendent na položaj direktora Etnografskog muzeja a izgledom pravo
otelotvorenje predsednice Foruma žena Demokratske stranke.
Inače, Marjanovićka je decenijama radila u
Novom Sadu i svakodnevno putovala i samo zbog toga je zamislila da je u
Etnografskom muzeju čekaju raširenih ruku da postane direktor. Uglavnom, na Marjanovićkino
neprijatno iznenađenje, Veca Stojaković je postavljen za vd direktora a nakon
toga kako bi se rešio bede za vratom Marjanovićka je postavljena za načelnika I
odeljenja odnosno za neku vrstu šefa svih kustosa. Antonić je smenjen 26.
decembra 2002. godine, a, koliko sutradan , nakon postavljanja Vece Stojakovića
za vd direktora, usledila je ostavka Upravnog odbora i otvoreno pismo premijeru
Zoranu Đinđiću u kojem je pored ostalog pisalo i sledeće:
"...Na sednici održanoj
25.12.2002 (dakle dan uoči smene direktora, Upravni odbor je prihvatio izveštaj
direktora Dragomira Antonića, pozitivno ocenivši godišnji rad Etnografskog
muzeja. Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je međusobna saradnja članova
Upravnog odbora bila na najvišem nivou, kao i da su odnosi sa direktorom Dragomirom
Antonićem bili korektni...
Budući da niko iz vlade, niti iz
resornog ministarstva (kulture) nije našao za shodno da zatraži bilo
kakvu relevantnu informaciju od Upravnog odbora u vezi s događajima u
Etnografskom muzeju, niti pak da informiše Upravni odbor o svojoj nameri i
razlozima za smenu direktora, Upravni odbor je Vama lično poslao pismo
3.1.2003. sa molbom da svojim autoritetom utičete da nam informacije o ovom
pitanju postanu dostupne.
Do danas nikakvo obaveštenje nije
stiglo, niti su nam poznati razlozi zbog čega je smenjen direktor D.
Antonić. Sa dubokom rezignacijom i razočaranjem moram da konstatujem da
Vladi Republike Srbije očigledno nije potreban Upravni odbor koga je sama
imenovala, niti da uvažava njegove planove i njihovo mišljenje o radu
institucije za koju smo bili zaduženi da brinemo. Iz tog razloga, osećanje
savesti i odgovornosti, kao i osećanje ličnog dostojanstva nalažu mi, poštovani
gospodine, da Vam podnesem neopozivu ostavku."
Svoj protest zbog smene direktora pismeno
je uložilo i petoro zaposlenih: Saša Srećković, pomoćnik direktora
Etnografskog muzeja, Vilma Niškanović, zamenik direktora Etnografskog muzeja
i načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture, Vesna Dušković,
načelnik Odeljenja za dokumentaciju, Danijelka Radovanović, načelnik
Odeljenja za konzervaciju i Darija Radović, načelnik Odeljenja za dizajn
i komunikaciju.
U
njihovom pismu je pisalo da je smenjen jedan uspešan menadžer koji je imao
viziju i koji je dobro poznavao sredstva s kojima se jedna kulturna institucija
treba suočiti s izazovima i promenama savremenog doba, ako se ima u vidu da se
ovde radi o deklarisanim ciljevima koje sama Vlada Srbije želi da afirmiše.
Negativne posledice ove odluke već se ovih dana jasno osećaju u radu
Etnografskog muzeja, koji je faktički paralisan. Strahujemo da će dugoročne
posledice biti mnogo teže i da se naša ustanova sada vraća u lošiju prošlost
što se sve vrlo brzo zaista i dogodilo!
Na kraju se ispostavilo da je iza smene
Dragomira Antonića zapravo stajao Jovan Despotović, tadašnji pomoćnik
ministra kulture koji je kao istoričar umetnosti, moderne pre svega, smatrao da
je istodobno i veoma kompetentan da se bavi etnologijom što je na na najgori
mogući naćin dokazao tokom nekoliko meseci uoči Antonićeve smene o čemu opet
podatke nalazimo u pismu grupe zaposlenih: konkretno uz svesrdnu pomoć i posredništvo
Despotovića Etnografski muzej je u dva maha zapadao u ozbiljne finansijske
probleme (slučaj izložbe Ruski pačvork I Međunarodnog festivala etnološkog
filma krajem 2002 godine).
O tome da je zapravo Despotović lično
stajao iza smene potvrđuje i činjenica da je u intervjuima za novine krajem
2002 godine uveliko pripremao teren za Antonićevu smenu stalno uvažavajući
neosnovane kritike dela zaposlenih, upravo onih koji su se pojavili i kao
izvršioci puča, a da se pri tome niko iz Ministarstva kulture i drugih
organa nijednom nije zapitao koliko je radnika Etnografskog muzeja eksplicitno
tražilo Antonićevu smenu, niti je ikada konsultovan upravni odbor koji je
jednoglasno stao u Antonićevu odbranu!
Međutim, malo je poznato da je Antonić par
dana pred smenu podneo krivičnu prijavu protiv NN lica zbog postojanja sumnje
da je oštećenjem ukupno 3527 pokretnih kulturnih dobara iz zbirki Etnografskog
muzeja u Beogradu (od kojih 211 predmet tzv. A kategorije!) izvršeno krivično
delo oštećenja kulturnih dobara pošto je na tekstilnim predmetima iz zbirki
Muzeja sa ukrasima od veza od bakra, srebra, pozlate došlo do promena te se
metalne niti krune i otpadaju, ostavljajući progorele rupe na tekstilu do čega
je jedino moglo doći zbog neadekvatnog čuvanja, rukovanja i nestručne konzervacije,
što nikome ni najmanje do tada nije zasmetalo iz prostog razloga jer je
Antonić, nakon trideset godina bio prvi direktor etnolog kome je zapravo bilo
stalo do struke a ne do politike čime se dodatno zamerio ekipi štetočina čije
je mahinacije, javašluk aljkavost i nerad ustanovio.
Espreso kafa iz Etnografskog muzeja
Naravno, posle Antonićeve smene, sve je
učinjeno kako bi se ovaj skandal zabašurio. Sledeći poduži period, odnosno direktorovanje
pokojnog Vece Stojakovića nije doneo nikakve promene osim što je Stojaković,
videvši sa kim ima posla, potpuno sklonio u stranu muzejskog sekretara
Miroslava Tasića koji je po rotarijanskoj liniji volšebno osvanuo na mestu
državnog sekretara Ministarstva kulture gde je preuzeo dužnost od Dušice
Živković koja je na to mesto došla nakon kratkog direktorovanja Etnografskim Muzejem
gde se takođe uverila o tome ko je i šta je Tasić.
Prilikom primopredaje dužnosti Tasiću
je rekla da mu je mesto u zatvoru a ne u Ministarstvu kulture, odakle je zbog bahatosti
i mahinacija oko obnove Narodnog muzeja smenjen, da bi se potom odmah
učlanio u SNS i postao v.d direktora Etnografskog muzeja, u kome je uoči smene
ministra Petkovića naprasno promenjen upravni odbor na čije čelo je u cvetu
starosti došao Petar Vlahović akademik CANU, i propali kandidat za članstvo u SANU,
rođen 1927. godine koji bi i sam mogao da bude muzejski eksponat, a sve sa
ciljem da se Tasiću po svaku cenu omogući da postane direktor Etnografskog
muzeja što mu je očito bila višedecenijska želja.
Istodobno je promenjen i Nadzorni odbor na
čije čelo je postavljen advokat Đurđe Ninković, inače, Tasićev pajtaš po
rotarijanskoj liniji, pošto su obojica članovi rotari kluba Singidunum gde su
počasni članovi i Tasićevi pajtaši iz afere obnove Narodnog Muzeja akademik
Nikola Tasić i dvorski arhitekt Dragomir Acović.
Odmah po postavljenju za VD direktora
Etnografskog muzeja, Tasić je kadrovski ojačao muzej i to tako što je na radna
mesta higijeničara zaposlio svoje drugare Slobodana Radovića, inače
deviznog penzionera, Milana Žilovića, penzionisanog policajca te Milana
Čalea, koji se u muzeju pojavio sa potpuno praznom radnom knjižicom.
Ova "ekipa" najveći deo dana
provodi proučavajući higijenu u muzejskom klubu u podrumu zgrade. Inače, Milan Čale
zapravo drži muzejski klub a u radno vreme službenim muzejskim vozilom razvozi
kafe-aparate (i preparate) raznim naručiocima po Beogradu pošto se u radno
vreme bavi i privatnim preduzetništvom o čemu svedoči i oglas na sajtu http://www.oglasibalkan.com
gde Čale reklamira prodaju Nespresso kapsula i aparata, te 16
vrsta kafe za šta naručiocima na muzejskim štampačima štampa račune i dostavnice,
Žilović verovatno daje obezbeđenje a Tasić se stara o pravnim pitanjima!
Inače, malo je poznato da se već
godinama, ako ne i decenijama, dobar broj zaposlenih uglavnom može pronaći ili
u klubu Etnografskog muzeja ili u klubu SPS-a, odmah iza ćoška, a ne u
kancelarijama ili depoima. Osim ovih kapitalnih higijeničara i ugostitelja,
Tasić je na privremeno upražnjeno radno mesto sekretara Muzeja doveo i izvesnu Tijanu
Dinić sa diplomom prava univerziteta Union, čija je punovažnost krajnje upitna!
Pošto je Tasić u relativno kratkom vremenu
oformio idealan tim saradnika bilo je vreme i da postane direktor. Kako bi se
ovaj cilj ostvario raspisan je konkurs čiji pojedini uslovi samo pokazuju da je
u pitanju nameštaljka. Tako se od kandidata tražilo sledeće: da imaju visoku
stručnu spremu stečenu na Filozofskom fakultetu (Odeljenju za etnologiju i antropologiju)
što je sasvim normalno ili visoku stručnu spremu humanističkih nauka (diplomske
akademske studije - master, specijalističke strukovne studije ili
specijalističke akademske studije ili visoko obrazovanje na osnovnim studijama
u trajanju od četiri godine) čime je otvoren put da se na konkurs mogao javiti
makar ko, recimo diplomirani pravnik poput Tasića što sa samom strukom nema ama
baš nikakve normalne veze!
Ostali uslovi predviđeni konkursom bili su
i dokazani rezultati u menadžmentu u kulturi zbog čega je Tasić i najuren iz
Ministarstva kulture, devet godina radnog iskustva u oblasti kulture te,
aktivno znanje jednog svetskog jezika što je posebno zanimljivo pre svega
zbog toga što Tasić ne govori ni jedan svetski jezik.
Iako je Ministar Kulture Ivan Tasovac
doneo javnu preporuku po kojoj se tokom sprovođenja konkursa mora organizovati
javna prezentacija programa kandidata pred zaposlenima i predstavnicima medija
te sprovođenje anonimne ankete među zaposlenima o tome, našao se Predsednik
Nadzornog odbora, advokat Đurđe Ninković, da izjavi da je dok je Član UO viši
kustos Miroslav Mitrović insistirao da se u delu teksta konkursa koji se
odnosi na postupak izbora kandidata navede deo pisma ministra kako bi kandidati
bili upoznati sa novim načinom izbora i spremili se za javni nastup, što samo
po sebi dokazuje da je sadašnji sastav upravnog i nadzornog odbora skrojen po Tasićevoj
meri i a ciljem da se on po svaku cenu progura na položaj direktora Etnografskog
muzeja.
Tajna gostinske sobe na međuspratu
Na ovako skrojen konkurs javili su se
kandidati: pravnik Miroslav Tasić, te eminentni etnolog Saša Srećković, koordinator
Etnografskog muzeja za međunarodnu saradnju i edukaciju, osoba sa impozantnom
radnom biografijom obimnom bibliografijom objavljenih radova i čovek koji za
razliku od Tasića govori čak pet stranih jezika! O tome da se tako eminentan muzealac
i društveno politički radnik poput Miroslava Tasića osetio jako ugroženim
pojavom pravog muzealca, stručnjaka i još etnologa pri tome, najbolje govori
činjenica da je VD direktor Miroslav Tasić odbio da potpiše Saši Srećkoviću
potvrdu o radnom stažu.
Na sednici upravnog odbora održanoj 18.
decembra, predsednik reprezentativnog sindikata Etnografskog muzeja zahtevao je
od kandidata da deo svog programa prezentuju na nekom od stranih jezika što je
po svaku cenu sprečeno kako bi se Miroslav Tasić po svaku cenu zaštitio. Epilog
čitave nameštaljke je odluka Upravnog odbora da se Tasić predloži Vladi Srbije
za imenovanje na mesto direktora. Na ovaj način će, kao beli medvedi, biti
zaštićena pojedina pravna i fizička lica koja poodavno parazitiraju u zgradi
nekadašnje Beogradske Berze.
Tako je tamo već 15 godina sedište
nepostojećeg Muzeja u Prištini, još jedne fantomske institucije u kojoj
zaposleni primaju platu praktično nizašta, ali čak i tamo ima privilegovanih
poput izvesne Mirjane Menković, savetnice Etnografskog Muzeja koja prima
čak dve plate: jednu od nepostojećeg Muzeja u Prištini i drugu od Etnografskog
muzeja a sa treće strane se jako dobro finansira preko lične NVO Mnemosyne
koja za bizarne projekte zaštite baštine na Kosovu dobija jako lepe pare iz
inostranstva sa kojima se finansira uglavnom kabinetski rad mahom prethumnih baba
i deda a svi oni zajedno sa Tasićem imaće čak izbor više ugostiteljskih
objekata za opuštanje kako u samoj zgradi Muzeja, pošto tamo osim Muzejskog
kluba u podrumu, deluje i Klub glumaca na šestom spratu, a odmah iza
ćoška je klub SPS-a na jednoj i Aeroklub, odnosno neformalno sedište Tasićevog Rotary
kluba na drugoj strani, a za intimne trenutke između dve birtije na
raspolaganju im je tzv. gostinjska soba na međuspratu Muzeja!