Misija
Džulijan Asanž: Sajferpank, sloboda i
budućnost Interneta (4)
Privatnost
kao politika
Diskusije heroja antiglobalizma, Džulijana Asanža,
koje je vodio sa svojim saborcima, Džejkobom Apelbaumom, Endijem Milerom-Magunom
i Džeremijem Cimermanom, objavljene su 2012. godine u knjizi "Sajferpank".
Knjiga je štampana istovremeno i u Njujorku i u Londonu. Zahvaljujući
izdavačkoj kući Albion Books iz Beograda, koja je objavila 2013. godine srpsko
izdanje "Sajferpanka", Tabloid donosi najznačajnije delove iz ovog
značajnog svedočanstva o borbama za medijsku slobodu i savremenim oblicima
informativnog porobljavanja.
Džulijan Asanž
DŽULIJAN:
Čak je i ta granica između vlade i korporacije zamućena. Ako govorimo o
ekspanziji privatnog vojnog sektora na Zapadu u poslednjih 10 godina, NSA, koja
je bila najveća špijunska agencija na svetu, je imala 10 glavnih kontraktora sa
kojima je radila. Pre dve godine su imali preko hiljadu. Samim tim se briše
granica između vladinog i privatnog sektora.
DŽEREMI:
zato možemo i da kažemo da američke špijunske agencije imaju pristup svim
podacima koje je Gugl zadržao.
DŽULIJAN:
Naravno da imaju.
DŽEREMI:
kao i svim fejsbukovim podacima, tako da Gugl i fejsbuk možemo smatrati
produžecima ovih agencija.
DŽULIJAN:
Da li imaš Guglov poziv na sud Džejk? Da li je Guglu poslat sudski nalog sa zahtevom
da predaju sve informacije u vezi sa tvojom Gugl adresom? Dynadot,
kalifornijski registar gde smo registrovali WikiLeaks.org, je dobio sudske
naloge zbog Vikiliksa. Dobili su sudski nalog od tajne Istražne porote koja
istražuje Vikiliks, u kojem su tražili finansijsku arhivu, podatke o logovanju
i sl, što su sve i dobili.
DŽEJKOB:
Vol Strit Džurnal je izvestio da su sva tri provajdera koja koristim ili sam
nekada koristio, Tviter i Gugl, kao i Sonic.net, dobili 2703(d), što je u
stvari taj tajni sudski nalog.
Twiter
otkriva podatke
DŽULIJAN:
U skladu sa Patriotskim zakonom?
DŽEJKOB:
Ne. Ovde se u principu radi o Zakonu o zadržanim komunikacijama. Vol Strit Džurnal
objašnjava da je svaki od ovih provajdera tvrdio da Vlada žele metapodatke, a
da je Vlada ocenila da ima pravo to da uradi bez sudskog naloga. Još uvek se
vode neki zakonski procesi o Vladinom pravu da svoju taktiku zadrži u tajnosti,
ne samo od javnosti, već i od sudskih vlasti. Ja sam, kao i svi ostali, to
saznao iz novina.
DŽULIJAN:
Znači Gugl se ulizivao Vladi SAD i njenoj Istražnoj poroti u slučaju Vikiliksa,
kada su zahtevali tvoje podatke, i to ne uobičajenim sudskim nalogom, već ovim
specijalnim obaveštajnim nalogom. Ipak, početkom 2011. saznali smo da je Tviter
dobio veliki broj tih naloga, od iste Istražne porote, ali se Tviter borio da
mu se dozvoli da obavesti ljude na čije podatke su se odnosili ti nalozi. Da se
bar skine oznaka tajnosti. Ja nemam Tviter nalog, tako da nisam dobio taj
nalog, ali su moje ime i ime Bredlija Meninga bili na svim tim nalozima za
informacijama. Ti Džejk imaš nalog tako da je Tviter dobio sudski nalog u vezi
sa tobom. I Gugl je dobio isti nalog, ali se oni nisu borili da ti nalozi
postanu javni.
DŽEJKOB:
Navodno. Tako je pisalo u Vol Strit Džurnalu. Moguće da ne bih mogao ni da
povežem to da nije bilo Vol Strit Džurnala.
DŽULIJAN:
Zato što su neki od tih naloga zapečaćeni? Ta odredba je proglašena neustavnom,
zar ne?
DŽEJKOB:
Nisam siguran. U slučaju Tvitera odbili su naš zahtev u kome smo tvrdili da će
nam vlada naneti nepopravljivu štetu jer nikada neće moći da zaboravi te
podatke ako ih jednom dobije. Oni su odgovorili „...Hm, vaš zahtev se
odbija, Tviter mora da otkrije te podatke". Podneli smo žalbu,
posebno u vezi sa tajnošću sudskih spisa, tako da ne mogu da govorim o tome,
ali po svemu bih rekao da je sud rekao da na internetu ne možete očekivati
privatnost ako trećoj strani dobrovoljno otkrijete neke informacije. A po
njima, treća strana su svi koji su na internetu.
DŽULIJAN:
Čak i ako organizacije poput Fejsbuka ili Tvitera kažu da će zaštititi
privatnost vaših informacija.
DŽEJKOB:
Da. I to je zamagljivanje granice između države i korporacija. To je u stvari
ono što je najvažnije u ovoj priči, da postoji partnerstvo između NSA i Gugla u
oblasti sajber bezbednosti iz razloga američke nacionalne odbrane.
ENDI:
Šta god sajber bezbednost značila u tom slučaju. To je širok pojam.
DŽEJKOB:
Pokušavaju sve da izuzmu iz Zakona o slobodi informisanja i da sve proglase
tajnim. A onda američka Vlada za sebe uzme pravo da pošalje neki
administrativni nalog, koji nije čak ni u rangu naloga za hapšenje, a trećoj
strani je zabranjeno da tebe obavesti o tome, tako da nemaš pravo da se boriš
protiv toga jer je treća strana direktno umešana. Istovremeno, treća strana
nema ni ustavni osnov da zaštiti tvoje podatke.
DŽULIJAN:
A treća strana su Tviter ili Fejsbuk ili tvoj internet provajder.
DŽEJKOB:
Ili bilo ko drugi. Kada su u pitanju bankarska privatnost i poziv telefonom
radi se o komunikaciji jedan na jedan. Tvrde da dobrovoljno obznanjujemo broj
telefona, telefonskoj kompaniji, tako što ga koristimo. To vam je poznato, zar
ne? Ako koristite telefon očigledno, samim pozivanjem broja, kažete „ne
očekujem nikakvu privatnost". A postoji još manje očigledno
povezivanje sa mašinom.
Ljudi
u principu ne razumeju kako internet funkcioniše - ne razumeju u potpunosti ni
telefonsku mrežu - ali su sudovi stalno donosili takve odluke, kao i u našem Tviter
slučaju o kome nažalost ne mogu da govorim jer ne živim u slobodnoj zemlji.
Potpuno je neverovatno uopšte pomisliti da bismo mi sve svoje lične podatke
poverili ovim kompanijama, jer onda te kompanije u stvari postanu privatizovane
tajne policije. Dok u slučaju Fejsbuka imamo i demokratizovani nadzor. Umesto
da, poput Štazija u Istočnoj Nemačkoj, isplaćujemo ljude, sada ih nagrađujemo
tako što će da se kresnu sa komšijom. Izveštavaju o svojim prijateljima „oni su
se verili", „oni su raskinuli", „znam koga da zovem sada".
„Oni
se ponašaju u skladu sa zakonom"
ENDI:
Neki ljudi su uspeli da na osnovu Evropskog zakona o zaštiti podataka pritisnu Fejsbuk
da im preda sve zadržane podatke o njima. Najmanja arhiva je bila oko 350MB dok
je najveća bila oko 800MB. Ovo je zanimljivo jer su ovim uspeli da razotkriju
strukturu baze podataka Fejsbuka. Svaki put kada se ulogujete vaš IP broj i sve
ostalo se beleži, svaki klik koji napravite, svaki put, kao i koliko vremena
provedete na stranici i po tome mogu da zaključe da li vam se nešto sviđa ili
ne i slično. Tada su i otkrili da je ključna reč baze podataka reč „meta".
Oni ljude ne nazivaju pretplatnicima ili korisnicima ili već, nego ih nazivaju
metama, što mogu da opravdaju „marketinškim izrazom".
DŽULIJAN:
Ali su to koristili interno.
ENDI:
Da, ali u vojnom žargonu to isto može biti meta, ili u obaveštajnom kontekstu.
Znači u pitanju su okolnosti u kojima se podaci koriste.
DŽULIJAN:
Da, zbog toga je sve to zastrašujuće.
ENDI:
Mislim da je to veoma korisno: Kada je u pitanju Fejsbuk imali smo običaj da
kažemo dsa korisnik u stvari nije potrošač. Fejsbuk korisnik je u stvari
proizvod, a pravi potrošač je marketinška kompanija. To je najmanje paranoično
i najbenignije objašnjenje šta se u stvari događa. Problem je u tome što ne
možete kriviti kompanije što se prilagođavaju zakonima države u kojoj su. Radi
se o normalnom, ili nasuprot tome kriminalnom, ponašanju kompanije koja se
ponaša u skladu sa zakonima. Tako da nije baš lako reći „oni se ponašaju u
skladu sa zakonom". Kakva bi to bila optužba?
DŽEJKOB:
Ne slažem se u potpunosti sa tim. Ako napraviš takav sistem koji će beležiti
sve o nekoj osobi, a znaš da živiš u državi koja ima takve zakone koji će
primorati vladu da se prepusti, onda možda ne bi trebalo da izgradiš takav
sistem. Kada govorimo o stvaranju bezbednih sistema postoji razlika između
pristupa „privatnost kao politika" i „privatnost po planu". Kada su
ti cilj ljudi, a znaš da živiš u državi kojoj su ljudi meta, bilo bi potpuno
neodgovorno kada bi Fejsbuk stavio svoje servere u Gadafijevu Libiju ili Asadovu
Siriju. Ipak, ni jedan od naloga po zahtevu nacionalne bezbednosti nije bio
zbog sumnje u terorizam. Kao da je njih 250,000 korišćeno za sve osim za
terorizam. Uprkos ovakvoj realnosti, ove kompanije imaju ozbiljnu etičku
odgovornost koja proizilazi iz činjenice da grade takve sisteme i da su
napravili ekonomski izbor da prodaju svoje korisnike. I to uopšte nije tehnička
stvar. Ne radi se o tehnologiji, već o ekonomiji. Odlučili su da je mnogo
važnije sarađivati sa državom, da prodaju sopstvene korisnike, da pogaze
njihovu privatnost i da postanu deo sistema kontrole - da budu plaćeni zbog
toga što su deo kulture nadzora, deo kulture kontrole - nego da probaju da budu
otporni na to. Postali su lojalni saučesnici.
ENDI:
Etička odgovornost i nija na ceni ovih dana?
Borba
protiv potpunog nadzora zakonima fizike
DŽEREMI:
Pitanje koje bi sada trebalo postaviti jeste šta pojedinac ili društvo u celini
treba da preduzmu? Postoje tehnička rešenja - decentralizacija usluga, da svako
hostuje sopstvene podatke, šifriranje podataka, da svako poveri lokalnom provajderu
damu pomogne sa enkripcijom sopstvenih podataka i slično. A postoje i politička
rešenja o kojima smo razgovarali sada. Nisam siguran da u sadašnjem trenutku
možemo odgovoriti na pitanje koje od ova dva rešenja je bolje. Mislim da moramo
raditi na oba pristupa paralelno. Moramo da imamo slobodan softver koji svako
razume, koji svako može da promeni i koji svako može da prouči da bi bio
siguran šta on radi. Mislim da besplatan softver čini jednu od osnova slobodnog onlajn
društva, da bismo mi bili ti koji kontrolišemo mašine, a ne da mašina
kontroliše nas. Moramo da stvorimo snažnu kriptografiju da bismo bili sigurna
da ako želimo da naši podaci budu dostupni samo nama, da niko drugi ne može da
ih vidi. Potrebni su nam komunikacione alatke poput Tor-a ili kriptotelefona,
da bismo mogli da komuniciramo samo sa ljudima sa kojima želimo da
komuniciramo. Ipak, moć države uvek može da nadjača snagu štrebera poput
nas, kao i našu mogućnost da proširimo upotrebu takve tehnologije. Dok stvaramo
takvu tehnologiju potrebni su nam i zakoni i sredstva koja će građanima
poveriti kontrolu nad tom tehnologijom - čak i ako ne uvek u realnom vremenu -
kao i mogućnost sankcionisanja onih koji tehnologiju koriste na neetički način
i na način koji narušava privatnost građana.
DŽULIJAN:
Želeo bih da razmotrimo ono što vidim kao razliku između američke i evropske sajferpank
perspektive. Američki 2. Amandman daje građanima pravo da nose oružje. Nedavno
sam gledao jedan dokumentarac o pravo na nošenje oružja koji je moj prijatelj
snimio u SAD i tamo sam video da iznad jedne prodavnice oružja stoji natpis „Demokratija,
naciljana i napunjena". To je način na koji se braniš od totalitarnog
režima - naoružaš ljude, tako da ako ih naljutiš oni uzmu svoje oružje i
preuzmu kontrolu silom. Zanimljivo je pitanje da li ti argumenti važe i sada
jer se tokom proteklih 30 godina tip oružja značajno promenio. Možemo ponovo
razmotriti izjavu da je šifriranje - stvaranje tajnih kriptografskih šifri zbog
kojih vlade ne mogu da špijuniraju - u stvari municija. Tokom 1990-ih smo
vodili taj veliki rat sa ciljem da kriptografiju učinimo dostupnom svima, i
ostvarili smo velike pobede.
DŽEJKOB:
Na Zapadu.
DŽULIJAN:
Da, na Zapadu smo uglavnom osvojili pobedu tako da to sada ima svaki pretraživač,
mada sada već pokušavaju da uđu na sporedni ulaz i da to sabotiraju na razne
načine. Zaključak je da ne možemo verovati vladama da će primeniti politiku
koju obećaju da će primeniti, tako da moramo obezbediti dodatne alatke, kriptografske
alatke koje ćemo mi kontrolisati, a koje će na neki način predstavljati
upotrebu sile, tako da bez obzira koliko se vlada trudi da direktno upadne u
vašu komunikaciju, šifra koju smo razvili, joj to neće dozvoliti.
Naciljana
demokratija
DŽEJKOB:
Snaga svih modernih vlasti počiva u nasilju ili bar pretnji nasiljem. A kada je
kriptografija u pitanju, nikakvo nasilje ne može dovesti do rešenja
matematičkog problema.
DŽULIJAN:
Tačno tako.
DŽEJKOB:
To je veoma važno. To ne znači da ne mogu da te muče, to ne znači da neće
pokušati da ti ozvuče kuću ili da te sabotiraju na neki način, ali to znači da
ako pronađu šifrovanu poruku nije bitna sila koju poseduju, oni ne mogu da reše
taj matematički problem. Ova činjenica uopšte nije poznata ljudima koji se ne
bave tehnikom na neki način i zato im mora biti predočena. Kada bismo mogli da
rešimo sve te matematičke probleme situacija bi bila potpuno drugačija, i
naravno vlada bi bila ta koja bi imala mogućnost da reši sve probleme.
DŽULIJAN:
Ali to je jednostavno činjenica, kao npr. da možemo izgraditi atomsku bombu,
kao i da postoje matematički problemi koje možete stvoriti, a koje ni najjača
država ne može rešiti. Mislim da je to bilo veoma važno kalifornijskim libertarijancima
i drugima koji veruju u takvu vrstu „naciljane i napunjene demokratije",
jer je to veoma intelektualan način borbe - nekoliko individualaca koji se
pomoću kriptografije suprotstavljaju snazi najmoćnije sile na svetu.
Jednostavno postoje neka svojstva našeg sveta koja idu u prilog privatnosti,
jer neke algoritme za enkripciju ne može razbiti ni jedna vlada, nikada.
Postoje i neki za koje znamo da čak i NSA ima velike probleme da ih razbije.
Znamo za to jer su određene algoritme preporučili kompanijama koje sarađuju sa
Vojskom SAD da bi zaštitili tajnu komunikaciju američke vojske. Da postoje neka
sporedna vrata Rusi i Kinezi bi ih dovoljno brzo otkrili, što bi dovelo do
teških posledica po onoga ko je preporučio nesigurne šifre. Tako da su šifre
sada prilično dobre, možemo da se pouzdamo u njih. Ali uopšte ne možete da se pouzdate
u mašine na kojima ih koristite, a to je problem. Ali to ne dovodi do masovnog presretanja
podataka: to vodi ka ciljanju kompjutera samo određenih ljudi. Ako niste
bezbednosni stručnjak veoma je teško da osigurate svoj kompjuter. Međutim, kriptografija
može rešiti problem masovnog presretanja, a masovno presretanje je pretnja
svetskoj civilizaciji. Pretnja nisu individualne mete. Ipak, verujem da se, kao
što je Džeremi rekao, borimo protiv ogromnih ekonomskih i političkih sila i da
je verovatan ishod da će nas prirodna efikasnost tehnologije za nadzor u odnosu
na broj ljudi, polako dovesti do globalnog društva totalitarnog nadzora - a pod
totalitarnim podrazumevam totalni nadzor - i da će verovatno jedini slobodni
ljudi biti oni koji razumeju kako da koristekriptografiju da bi se odbranili od
tog potpunog nadzora, kao i poneko ko neće biti na mreži, neki neo-luditi koji
žive u pećini, ili neka vrsta tradicionalnih plemena, ali pošto nemaju
efikasnost moderne ekonomije njihova mogućnost akcije će biti veoma mala.
Naravno svako može da izabere da se ne poveže na internet, ali je onda teško
ostvariti neki uticaj. Time izaberete da nemate uticaj. Isto je i sa mobilnim
telefonima. Možete izabrati da ne koristite mobilni telefon, ali time umanjujete
svoj uticaj. To nije put napretka.
DŽEREMI:
Ako posmatramo iz tržišne perspektive, ubeđen sam da je tržište privatnsoti još
uvek neistraženo, tako da možda to može biti ekonomski podsticaj za kompanije
da razvijaju alatke koje korisnicima mogu pružiti individualnu mogućnost da
kontrolišu svoje podatke i komunikacije. Možda je to jedan od načina na koji
možemo rešiti ovaj problem. Nisam siguran da može biti jedini, ali to se može
desiti a da mi toga još uvek nismo svesni.
DŽULIJAN:
Kriptografija će se proširiti po celom svetu. Počele su da je koriste velike
organizacije što nas vodi ka umreženim državama gradovima. Ako razmišljate o
linijama komunikacija na internetu - brzim transnacionalnim novčanim tokovima, transnacionalnim
organizacijama, međusobnim vezama između delova neke organizacije, sve te
komunikacije idu preko poverljivih komunikacionih kanala. Poput organizma koji
nema kožu. Organizacije i države se pretapaju međusobno - svaka mreža svetskog
uticaja se bori da ostvari prednost - a njihove celokupne komunikacije su
izložene oportunistima, državnim konkurentima i sl. Zbog toga se na samom internetu
grade nove mreže, virtuelne privatne mreže, a njihova privatnost počiva na kriptografiji.
To je industrijski izvor uticaja koji pomaže da kriptografija ne bude
zabranjena.
Pogledajte na primer Blekberi telefone koji imaju ugrađen kriptovani sistem
koji se koristi u Blekberi mreži.
„Research
in Motion",
kanadska kompanija koja proizvodi Blekberi, može da dešifruje saobraćaj običnih
korisnika i ima centre sa bazama podataka u Kanadi i Velikoj Britaniji, tako da
udružene anglo-američke obaveštajne službe mogu da dobiju i komunikaciju
ostvarenu sa jednog blekberija na drugi. Ali velike kompanije ih koriste na
bezbedniji način. Zapadne vlade su se slagale sa tim dok se nije izašlo izvan
korporacija i proširilo se na pojedince, a onda smo videli istu nasilnu
političku reakciju kakvu smo videli i u Mubarakovom Egiptu.
Verujem da je jedina efikasna odbrana od nadolazeće distopije nadzora kada sami
preduzmete korake da zaštitite svoju privatnost, jer nema podsticaja za
samo-ograničavanje kod ljudi koji imaju kapacitete da presreću sve. Istorijska
analogija bi mogla biti povučena sa time kako su ljudi naučili da treba da peru
ruke. Bilo je neophodno da se ustanovi i populariše teorija da bacili prenose
bolesti, tako da paranoja počne da radi o tome kako se bolest širi nekim
nevidljivim stvarima na našim rukama, baš kao što je nevidljivo i masovno presretanje.
U trenutku kada su ljudi razumeli o čemu se radi, proizvođači sapuna su stvorili
proizvod koji su ljudi počeli da koriste da se oslobode straha. Zbog tog je
neophodno da u ljude usadimo strah tako da razumeju problem pre nego što se
stvori dovoljan pritisak za rešavanjem problema.
Ali
postoji i problem na drugoj strani jednačine, a to su programi za koje se tvrdi
da su bezbedni, da je u njih ugrađena kriptografija, koji u stvari često
predstavljaju prevaru, jer kriptografija je složena, a prevara se može kriti u
toj složenosti.
Zbog
toga će ljudi morati da razmišljaju o tome. Jedino je pitanje o koji od dva
načina će izabrati? Ili će misliti „moram da pazim šta govorim, moram da se
prilagodim", sve vreme, prilikom svake interakcije. Ili će misliti „moram
da ovladam malim komponentama ove tehnologije i da instaliram stvari koje će me
zaštititi tako da mogu da izražavam svoje stavove slobodno, kao i da slobodno
komuniciram sa prijateljima i ljudima do kojih mi je stalo". Ako se ljudi
ne odluče za ovaj drugi korak onda ćemo na delu imati univerzalnu političku korektnost
i ljudi će, čak i kada razgovaraju sa najbližim prijateljima, primenjivati samocenzuru
i neće učestvovati na svetskoj političkoj sceni.
(Nastaviće
se)