Na nišanu

Četvrti Rajh: Merkelova nastavljač porobljavanja evropskih država

Kvislinška okupacija Srbije

Nije tako davno bilo kad je aktuelni srpski diktator izjavio: "...Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam...Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo..." Mnogi se danas pitaju, kakva je bila ta ljubav prema građanima Srbije koje je on lično za samo pet godina vladavine doveo u položaj gori od onoga koji je bio za vreme nemačke okupacije. Konačno, mnogi bi rado da saznaju, da li mu se "približilo" i kakav će biti epilog ove užasne socijalne, političke i državne drame u kojoj on kao taoce drži sedam miliona ljudi. Izvesno je da su posledice njegovog divljanja već danas strašne i svaki dan koji on provede na vlasti, ukopavaće Srbiju sve dublje. Ali, kao što je poznato, sve ima svoj kraj.

Nikola Vlahović

Čuveni šlager Hitlerovih nacista iz Drugog svetskog rata, "Lili Marlen", koji su Nemci, inače, prvi put 1941. godine emitovali sa talasa tada okupiranog Radio Beograda, ponovo se, kao vremeplovom, ovih decembarskih dana začula, u jednom beogradskom restoranu, u Skadarliji. Grupa pripitih nemačkih turista, htela je da čuje nezvaničnu nacističku himnu, pa su muzičari počeli da je izvode, no nisu stigli do kraja. Iz kuhinje je nakon nekoliko taktova, izleteo kuvar Marko Orelj i naredio orkestru da odmah prekinu sa nacističkom pesmom. Prema svedočenju prisutnih gostiju, nastala je neprijatna scena, Nemci su se pobunili, ali Marko nije odstupio nego je pozvao menadžera restorana da interveniše. Umesto da ga podrži, menadžer mu je dao momentalni otkaz!

To je slika Vučićevog režima koji je doveo svaki segment društva do ponižavajućeg položaja, onako kako su to radili nemački kolaboracionisti za vreme Drugog svetskog rata, pa čak i gore.

Nije li ova simbolična i simptomatična priča slika današnje Srbije, u kojoj Aleksandar Vučić svakodnevno preti, i javno, pred stranim diplomatama, ruži i tuži sopstveni narod, samo zato jer je taj narod nepokoren, i ne voli da igra po notama i taktovima bolesnih diktatora poput njega i onih imperija pred kojima on danas puzi, tražeći milost i još neku godinicu života na vlasti?

Zašto se ovo dešava u današnjoj Srbiji, zašto je svako ko pokaže imalo ponosa i ko progovori jezikom istine, odmah viđen kao opasnost za Vođu i njegove skutonoše? Nije teško zaključiti-režimi poput šizoidne Vučićeve diktature, ne mogu da podnesu glas naroda i slobodu tuđeg mišljenja. Spreman je ovaj tiranin, ne samo da peva "Lili Marlen", nego i svih osam miliona građana Srbije da strpa, kao belo roblje, na prinudni rad u stranim zelenaškim kompanijama, koje niču od Morave do Dunava, a od kojih nema koristi ni narod ni država. Samo Vučić i njegova grupa hohštaplera i podvodača.

U prvoj nedelji decembra odlazeće 2016. godine, svi njegovi mediji objavili su vest kako je u pregovorima o članstvu Srbije u Evropskoj uniji izgledno da će biti otvorena tri nova poglavlja koja se tiču javnih nabavki, nauke i kulture i obrazovanja. Vođa je to najavio kao "veliki doprinos Velike Nemačke", jer je Bundestag u Berlinu doneo odluku da podrži otvaranje ova tri poglavlja.

I dok je Vučić balavio preko svojih televizija o ovom događaju, predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker je jasno stavio do znanja svakome u Srbiji, da do 2020. godine nema ni govora o nekakvom pridruživanju Evropskoj uniji, te da je ekonomsko stanje u Italiji, Grčkoj, Španiji ali i nekim drugim EU državama, takvo da je i opstanak unije neizvestan. Uprkos tome, Vučić srlja dalje.

Samo jedno od tri pomenuta poglavlja (javne nabavke), ako i kada bude zaživelo, biće direktno upereno protiv njegove kriminalne vladavine, preko nelegalnih poslova i korporacija prepunih prljavog novca.

Ali, Vučić srlja dalje, oslonjen na impresivnu količinu svakodnevnih laži koju emituju njegovi elektronski mediji i štampaju njegovi bilteni. Užasni naslovi koji svakog dana remete javni red i mir u Srbiji, proizvod su njegove bolesne potrebe da na tako nemušti način 'razgovara' sa velikim silama i onima koji istinski odlučuju o sudbini Evrope i sveta. Kad se oseti ugroženim, njegovi bilteni pozivaju i prozivaju redom diplomate, državnike, evropske komesare...

Takva paranoja i najširi spektar njegovih ludila savršeno dobro su poznati, kako među evropskim političarima tako i u medijima.

Bečki list Die Prese pre izvesnog vremena mu je uputio poruku sa svojih stranica koja u doslovnom prevodu glasi: "...Gospodine premijeru, ne živimo u 1914. godini! Niko ne postavlja Srbiji ultimatum. Niko ne želi nikakvo zlo Vašoj zemlji, ni 'srpskom narodu' koji tako često citirate (ni manjinama, ukoliko ste njih zaboravili), nema međunarodne zavere, naprotiv. Temelji za pristup Vaše zemlje EU su postavljeni. Ne otežavajte nepotrebno Srbiji. Da je sve bila samo fasada, ne želimo da verujemo".

Bio je to odgovor na njegovo urlanje sa jedne nedavne konferencije za novinare, gde je pretio, prozivao, zaklinjao se, plakao, smejao se, hvatao vazduh, lupao pesnicom po govornici, okretao leđa prisutnima, a sve zarad jasne poruke koja je stigla iz Brisela: "Srbija može da prolazi poglavlja, ali je put dalek". Samo što nisu rekli "i neizvestan".

Na iznenađenje prisutnih, Vučić se 8. decembra ove godine pojavio i u Cirihu, na međunarodnom simpozijumu pod nazivom "World minds" (učešće je platio parama iz budžeta Srbije), gde je napravio svojevrstan skandal kada je uveliko prekoračio termin za izlaganje, o čemu je švajcarska štampa izvestila, a posebno "Noje Cirihe cajtung" koji se osvrnuo na nevolje organizatorima sa Vučićevom "širinom tema". Naime, mali balkanski diktator je dao sebi slobodu da priča o svemu i svačemu, pa je redom krenuo da pametuje: o ekonomskim "uspesima" Srbije, o situaciji u regionu, migrantskoj krizi, izborima u SAD, referendumu u Italiji, promenama u Bugarskoj, ekonomskoj saradnji sa Kinom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, evropskom putu i predstojećim izborima u Srbiji, pa čak i takozvanom dualnom obrazovanju, gde se pohvalio kako Srbija ima najjeftiniju i najškolovaniju radnu snagu, a usput naglasio da je najsiromašnija država u Evropi, "idealna za investitore".

Kad je u nepriliku doveo organizatore, na scenu je stupio bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, koji ga je sklonio iz radne atmosfere u deo određen za ugostiteljsku ponudu, gde je mogao slobodno da širi tematiku na sve moguće i nemoguće teme.

Predsednik Švajcarske konfederacije, Johan Šnajder, nekako je ipak izbegao da bude Vučićeva žrtva, jer bi ga u suprotnom ovaj ludak odmah proglasio "svojim prijateljem".

Koliko je Srbija zaista okupirana i ponižena, obespravljena i izolovana, degradirana i svrstana među ordinarne kolonije, govori i rečenica Dejvida Mekalistera, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, kome su u petak 9. decembra ove godine, novinari nemačkog Radija Dojče Wele, uputili niz neprijatnih pitanja (na koja je odgovorio sa nekoliko opštih i besmislenih rečenica). Naime, ova ugledna medijska kuća tražila je da odgovori na pitanje zašto on smatra da su "politička merila za Balkan drugačija", od čega zavisi dalji napredak Srbije ka EU i koje to poruke Unija šalje Beogradu kada je reč o ljudskim pravima i slobodi medija, zašto on smatra da je Vučić "najuzorniji đak" na Zapadnom Balkanu, šta je s poštovanjem građanskih prava ili slobodom medija u Srbiji? Zar je rešavanje pozivnog broja za Kosovo i Metohiju važnije od ideala na kojima je utemeljena EU ili Unija ignoriše te probleme u Srbiji jer joj je važnije da ima dobar partnerski odnos s vladom u Beogradu, i posebno: kakav signal EU šalje javnosti u Srbiji kada recimo vidimo komesara Johanesa Hana kako ćutke stoji pored Aleksandra Vučića, dok premijer oštrim rečima proziva medije i novinare? Da li je to neka vrsta izdaje sopstvenih, evropskih vrednosti?

Jasna je poruka koju Mekalister šalje Srbiji glorifikacijom Aleksandra Vučića i njegovih kriminalnih dela. "Politička merila" koja on pominje nisu ništa drugo nego čisti fašizam, jasna segregacija "nižih" i "viših" (Mekalister bez imalo srama pominje "razliku" u političkoj kulturi severne i centralne Evrope u odnosu na ovaj deo Balkana). U tom smislu je i podrška jednom diktatoru, koji ne preza ni od čega, pa čak ni od svakodnevnog medijsko-policijsko-mafijaškog terora.

Uostalom, njegov diktatorski odnos najbolje se video nedavno kad je, umesto u parlamentu ili na sednici Vlade, najavio Predlog Budžeta za 2017. godinu na konferenciji za štampu (koji u ovom broju detaljno analizira naš poznati ekonomista Miodrag K. Skulić). Ispostavilo se da je nekoliko sati pre njegove konferencije za novinare, sajt njegovog biltena "Informer" znao sve o tome, pre narodnih poslanika i predsednika poslaničkih grupa!

Svet Vučića nikada nije gledao kao reformatora nego kao onoga ko će da odradi prljave poslove. Nedavno je američki "Hafington post" objavio tekst o njegovom nasilju u kome između ostalog piše: "...Aleksandar Vučić podseća na Miloševićev despotizam...Cenzura je bila uvod u njegovu krvavu eru."

I Dojče pres agencija (DPA) govori slično: "....Može li se bivšem nacionalističkom i radikalnom vođi reći da se preobrazio u demokratskog i proevropskog političara? Poslednjih sedmica je u zemlji i inostranstvu osuđivano pritiskanje kritičkih medija od strane Vlade, što Vučić odbacuje..."

Sam predlog budžeta je u Skupštinu stigao u petak kao skandalozan kupus, malo u PDF-u, malo u Ekscelu, a malo u Wordu. Ministarstvo finansija time je pokazalo totalnu nesposobnost da u savremenom, otvorenom formatu predlože budžet ili još gore drskost prema Narodnoj Skupštini i pokušaj da onemogući efikasnu, uporednu i smislenu analizu budžeta.

Predlog budžeta nema nikakvu uporednu analizu sa prethodnim godinama, nema nikakve detalje o milijardama koje se troše na razne partijske i burazerske projekte, nikakve detalje o ogromnim subvencijama, nikakve detalje o milijardama u državnim garancijama nesposobnim partijskim kadrovima u javnim preduzećima, nikakve detalje o donacijama partijskim nevladinim organizacijama...

Ni to izgleda ne smeta raznim izvestiocima Evropske unije, sitim i zadriglim briselskim komesarima i vodećim ljudima vodećih zemalja ove zajednice koja, očito, muči svoju muku kako da opstane i da li da opstane sa teretom zemalja koje imaju na hiljade milijardi duga...

U takvim okolnostima, Vučić logično računa na svoju malu mafiju, predvođenu gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, kumom Nikolom Petrovićem, svojim bratom Andrejom, Aleksandrom Vulinom, Nebojšom Stefanovićem...Računa da će ostati na nogama i nakon izbora na proleće iduće godine koje hoće da inscenira, kako bi još uvek postojeću partijsku vojsku naterao da istog dana glasaju i za SNS predsedničkog kandidata i za sebe i svoje privilegije. Da jednim udarcem ubije dve muve. Nije više pitanje da li će mu to poći za rukom (jer se neko drugi pita), nego da li će postojeća politička oligarhija u Briselu i nova vlast u Vašingtonu to da mu dozvole. Jasno je da su se na međunarodnoj sceni igrači promenili i da je Trampova pobeda u SAD, sve okrenula u drugom smeru. Dojučerašnji kandidat za državnog sekretara SAD, Rudi Đulijani, ne pretenduje više na to mesto, a tome je presudio prljavi novac koji je kao lobista dobio od Vučića još 2012. godine.

Srbija jeste pod okupacijom, njeni građani, hteli-ne hteli, naterani su da, simbolično rečeno, pevaju nacističku "Lili Marlen", da rade samo za hleb i vodu i klanjaju se svakome ko dođe da im dere kožu sa leđa. Ali, istovremeno, nazire se i Vučićev kraj. Podrška koju očekuje od evropskih parlamentaraca, u slučaju parlamentarnih izbora na proleće, neizvesna je kao i sama Evropska unija. Čak i ako zavede dodatnu diktaturu i još jednom pokrade izbornu volju Srbije, čega ga sudar sa socijalnom bedom koja je narasla do granica nepodnošljivog. Prirodno je da su njegov režim uguši u blatu na Savi, tamo pored arapske kule-čardaka, koja već pomalo tone dok podzemne vode neumitno rovare ispod njegovog lopovskog projekta.

Konačno, došao je trenutak da se suoči i sa svojom pronatovskom, i jasno izraženom antiruskom politikom. Naime, Vučić je napravio više kardinalnih grešaka sa Rusijom. Ruska spoljnopolitička mašinerija, snažno je pomogla Srbiji da spreči ulazak Kosova u UNESKO, sprečila je i usvajanje štetne rezolucije o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, sprečila je brojna nasilja nad srpskim delegacijama u Ujedinjenim nacijama, a Vučić im je odgovorio tako što je na svaki način izbegavao da se kreditno zadužuje u Moskvi (mada su ti krediti bili neuporedivo povoljni po Srbiju nego oni sa EBRD, MMF i Svetskom bankom).

Neću da ispunjavam naloge stranih ambasada u Srbiji, vrištao je Vučić sa govornice u Vladi Srbije nedavno i poručio stranim diplomatama u našoj zemlji da počnu "da se odvikavaju od mešanja u unutrašnje stvari Srbije". Ovde će narod odlučivati o svojoj budućnosti, a ja neću da ispunjavam naloge stranih ambasada, hrabrio je on sebe samog pa nastavio: "...Hoću da razgovaram s njima, da ih čujem, saslušam, ali neću da ispunjavam njihove naloge". I saslušao ih je! Odmah mu je Kajl Skot, američki protektor u Srbiji, dao u ruke kovertu u kojoj je stajao spisak hitnih zahteva SAD, među kojima i nekoliko nerešnih slučajeva (degutantna priča o "slučaju Bitići", paljenje američke ambasade u Beogradu, slučaj Savamala...).

U državi koju je ponizio, u kojoj se škola sa imenom "Sveti Sava" preimenuje u školu sa imenom "Mohameda Bin Zajeda", u državi gde se sa državnim institucijama može opštiti isključivo putem raznih Kol-centara, gde batina iz mraka vreba i gde neprikosnoveni vladar laže brže nego što misli mogu da teku, barem za jednu generaciju više nema nade.

Prevara je bila i ostala glavni instrument njegove vladavine. Nije prošao nijedan dan od kako je na vlasti, a da nekoga nije prevario, doveo u zabludu ili mu podmetnuo laž ili falsifikat. Masovne prevare koje svakodnevno sprovodi preko medija, već su mu se vratile kao bumerang i čeka ga „dan besa" ojađenih građana. Ali, pre nego što se popeo na vladarski tron, prevario je i sve one koji su mu dali novac da bi pobedio na izborima. Mnogi od njih jedva čekaju da uskoro padne sa vlasti pa da mu naplate svoja potraživanja.

Angela Merkel je dovela milione Arapa u Evropu, da joj budu sluge. Ali, nema više tih koncentracionih logora u koje može da ih stavi, da služe njenoj fašističkoj politici. Donald Tramp se javno odriče te politike porobljavanja malih država, najavljuje povratak svojih ekonomskih ubica i vojske kući, i vraćanju ka hrišćanskim vrednostima i izgubljenom američkom snu. U tom projektu nema Angele Merkel i njenog Majn Kampfa. Pre nje će sigurno biti zbrisano njeno već odbačeno čedo Aleksandar Vučić i njegova zločinačka banda, koji, kao kvislinzi, sprovode njenu politiku porobljenog Balkana.

A 1. Romansirana planska privreda za veverice

(Posvećena Vučićevoj ekonomskoj strategiji)

U davna, pradavna vremena jedna porodica je proizvodila i prodavala cipele.

To je bila velika porodica od 60 ljudi.

Njih 50 je pravilo cipele, a 10 prodavalo.

Imali su dobru maržu. 40% prosečno.

Jednog dana došli su im stranci i ponudili cipele 20% jeftinije, da prodaju kao dodatni asortiman. Marža na tim cipelama bi bila 50%, a one bi i dalje bila jeftinija od domaće proizvodnje.

Kvalitet nije bio isti, ali u siromašnom selu kao što je bilo naše cena je bila važna.

Šta se onda dogodilo?

Umesto 50.000 komada domaće proizvodnje, sada se proizvodilo 20.000 komada, a 30.000 komada se uvozilo. Cena koštanja domaćih cipela je porasla i zbog manjih nabavki sirovina, kao i zbog nepopunjenih kapaciteta pogona. Budući da su u fabrici svi bili porodica, niko nije hteo nikoga da otpusti.

Stranci su još malo spustili cenu i zarada na uvoznim cipelama se povećavala, a na domaćim smanjivala.

U trećoj godini prodavalo se 45.000 stranih i 5.000 domaćih cipela.

Porodica je bila prinuđena da zatvori pogon zbog gubitaka. Pristali su da strancu prodaju firmu za 1 evro.

Selo tj. lokalna samouprava, da bi pomoglo porodici, pristalo je da na sebe preuzme dugove.

Iduće godine, stranci su podigli cenu cipela koje se više nisu pravile od kože, nego od skaja. Prave kožne cipele bilo je nemoguće kupiti.

Proizvođač mleka koji je prodavao kožu za cipele bio je prinuđen da podigne cenu mleka da nadomesti manjak zarade na koži.

Stranci su počeli da uvoze mleko jeftinije od domaćeg.

Proizvođač mleka je prodao krave i postao uvoznik mleka.

To mleko je bilo jeftinije od drugih i svi ostali proizvođači su prodali svoje krave, jer im se nije isplatilo da proizvode mleko.

Iduće godine mleko je poskupelo.

Trave je bilo dovoljno jer nije bilo dovoljno krava. Nije se više đubrila.

Proizvođač NPK đubriva morao je otpusti višak radnika, ali zbog predimenzionisanih kapaciteta samih pogona, pri ovom obimu cena koštanja proizvoda je bila prevelika. Stranci su počeli da uvoze jeftinije đubrivo.

Obim proizvodnje je još pao, fabrika je ređala gubitke i morala je da se zatvori.

Stranci su ponudili da je kupe za 1 evro.

Lokalna samouprava je pomogla i preuzela postojeće dugove.

Stranci su fabriku zatvorili i otpustili radnike.

Zadržali su monopol na uvoz đubriva, ali to je u tom trenutku bilo jako povoljno za nas jer fabrika nije pravila gubitke, a i đubrivo je bilo jeftinije.

Iduće godine đubrivo je poskupelo, al nismo mogli da biramo.

Nestalo je cipela, mleka, krava i đubriva.

Nismo znali šta da radimo, pa smo platili strane savetnike, koji su izračunali da je situacija lošija nego ranije i da sada uz fabrike moramo da damo i subvencije.

Nismo imali para da damo subvencije.

Stranci su nam pozajmili pare da im platimo da nam uzmu fabrike. Sa kamatom.